Мијат Хајдук и Корун харамбаша
Боже мили чуда великога,
једно јутро, јутро освануло,
освануло и сунце грануло;
подранио Мијате хајдуку,
сас његових тридесет другара, 5
окренуо (и) Бога поменуо,
да идеду у лов у планину;
лов ловише летњи дан до подне,
ал се Мију лова дојадило,
у дружину Мијо говорио: 10
"Браћо моја, тридесет другара,
да слегнемо стрму низ планину,
да панемо у добре равнине,
у равнине, у добре лазине,
у лазине има (једна) добра јела, 15
што је јелка гору надвисила,
а под јелом студена извора!"
Сложна беху тридесет другара,
па слегоше стрму низ планину,
упадоше у добре равнине, 20
у (добре) равнине, у добру лазину,
у лазину беше једна јела,
а под јелу студена извора;
воду пише тридесет хајдука,
воду пише, и лица умише, 25
па легоше сана боравити;
сан бораву под јелу зелену,
стражу чува Мијате хајдуку;
мало време, за дуго не бива,
враг донесе птицу кукавицу; 30
па ујаша на зелену јелу,
па закука неколико пута,
колико су друга под јел(иц)ом,
толико је пута закукала;
ал то Мијо (и) слуша и гледа, 35
па је мијо ријеч говорио:
"Ала, море, то на добро није!"
Па је Мијо вику учинио,
и редом је друштво пробудио,
и друштву је вако говорио: 40
"Чујте мене, тридесет хајдука,
ал дигте се моја браћо драга,
имам вама хабер казивати:
враг донесе птицу кукавицу,
па узјаша на зелену јелу, 45
те закука неколико пута,
колико смо друга (ми) под јелом;
Бог да знаде, то на добро није!
Ја сам тици много говорио:
"Бог те убио тицо кукавицо, 50
да ти кукаш горе у планину,
зар ти мало по планини јелке,
што су јелке гору надвисиле!"
Устадоше тридесет хајдука,
притегоше те лаке опанке, 55
припасаше те силне силафе,
међу њима по две пушке мале,
окренуше и Бога поменуше,
окренуше стрму низ планину,
и падоше у добре равнине, 60
па се мисле где ће (конак) коначити;
ал говори Мијате хајдуку:
"Браћо моја, тридесет хајдука,
а ја имам добра побратима,
а Турчина, Богом побратима, 65
ту сам млоге зиме зимовао,
а сад ћемо конак коначити!"
Кад то зачу Марјане детета,
оно млало застаде отрагу,
од друштва се дете одвојило, 70
па је оно себи говорило:
"Аоај мене, до Бога милога,
где ћу ићи с тридесет хајдука,
(а) ја ћу млади ноћас погинути:
да не идем, грђа је срамота!" 75
Па окрену и Бога помену,
од друштва се дете не одвоји.
Кад су били код банове куле,
на вратима алку ударио,
то удара Мијате хајдуку, 80
сва се кула из темеља љуља.
Кад то зачу бане Суљемане,
он је јунак на ноге скочио,
голу сабљу у руке сподбио,
с левом руком врата отворио, 85
а сас десну сабљу приватио;
кад то виде Мијате хајдуку,
ал је Мијо вако говорио:
"Срам те било (ти) мој побратиме,
нисмо дошли мејдан да делимо, 90
но смо дошли конак коначити!"
Кад то зачу бане Суљемане,
руке шири у лице се љубе,
уведе их у бијелу кулу,
донесе им вина и ракије, 95
и још тако сваку ђаконију.
Кад је било време пола ноћи,
ал се хајдуци млого понапише,
тад су они зулум направили:
натераше банову девојку, 100
гологлаву, као мушку страну,
да им служи вина и ракије;
неком јесте вина наслужила,
неком била вереница љуба,
док је зора зором зазорила; 105
кад је сунце крила попуштило,
уранила банова девојка,
испод куле на на воду студену,
а код воде Корун арамбаша,
сас његових тридесет Турака, 110
па он гледа банову девојку,
па је Корун њојзи говорио:
"Бог те убио, банова девојко,
што си тако лицем пожутела,
да л ти мало воде и сапуна?" 115
Одговара банова девојка:
"О мој брате, Корун арамбаша,
имам тебе јаде казивати:
враг донесе неког (хајдук) Мију,
сас његових тридесет хајдука, 120
на конаку код мојега баба,
па су они (нама) зулум направили,
па сам неком вина послужила,
па сам неком вјерна љуба била!"
Кад то зачу Корун арамбаша, 125
а он плану као љута гуја,
још је пита Корун арамбаша:
"О чули ме, банова девојко,
да л је Мијат у бијелу кулу,
..........................................
џигерицу бијелу истерати, 130
и твоје златне токе поломити!"
вино пију, не сме да се бију;
чаша дође Маријану детету,
оно здрави Корун арамбаши:
"Здрав си, курво, Корун арамбашо, 135
нит у моје нит у твоје здравље!"
земљи паде, пушки ватру даде,
те погоди Корун арамбашу,
кроз Коруна зрно протерало,
у Мијата зрно ударило, 140
у трећега (друга) зрно остануло,
ал је дете у дну софре било;
кад то виде до невоље љуте,
плећа даде и бежати стаде;
устадоше (туна) шездесет другара, 145
голе сабље у руке подбише,
ту се они кршом направише:
од шездесет ни један не оста(де),
само дијете Марјане остало!
