Михат Томић и кадиа тешањски
Вино пије Томић харамбаша,
У планини, у Верху-церному,
Близу Тешња шехра маленога.
Вино пијо дружби бесиедио:
„Братјо моја и дружино драга, 5
Свашта ваља и у гори вуку,
А камо ли хајдуку јунаку?
Дај да овди чесму начинимо,
А код чесме сохе подигнемо;
Кад проходе босански терговци, 10
Нек бацају гроше и дукате,
Нек имамо брез ћара шићара;
Па кад овде чесму начинимо,
Отит ћемо у Иван планину :
Онде ћемо чесму начинити, 15
И простерти диван кабаницу:
Кад проходе мостарски терговци,
Нек бацају гроше и дукате;
А одтале, моја братјо драга!
Отић ћемо гори Романии, 20
Па и онде чесму подигнути,
И простерти диван кабаницу,
Кад проходе сарајски терговци,
Ка Стамболу граду биелому,
Нек бацају гроше и дукате." 25
Што рекоше то се послушаше:
Лиепу чесму туде начинише;[1]
И одоше у Иван планину,
И ту чесму лиепу курисаше,
И простерше диван кабанице; 30
Па одтале дигла се дружина,
Право здраво гори Романии.
Племениту чесму начинише,
У висину сохе ударише,
А простерше диван кабаницу, 35
Нек падају рушпе и дукати,
Нек брез цара имаду шићара.
Вратише се трагом уз трагове
Опет оном ка Верху-церному,
И ту они лието лиетоваше. 40
Кад се јесен церна примакнута,
Михат својој дружби бесиедио:
„Није л' мајка родила јунака,
Који ц' отић у Иван планину,
Дигнут ону нашу кабаницу, 45
Покупити јаспре и дукате?
Па одтале опет к Романии,
И ту дигнут диван кабаницу,
Покупити јаспре и дукате,
Па се опет натраг повратити 50
Да пијемо, да се веселимо,
Готовину благо да диелимо."
Сва дружина муком замукнула
Гледајући у земљицу церну,
Како трава расте на завојке, 55
Кано дојке у младе диевојке.
Ал' негледа мали Мариане,
Већ даиџи међу оке вране;
Па је њему риеч бесиедио:
„Што га дајо по дружини тражиш, 60
Кад га болан! уз колиено храниш?
Ја ћу поћи у Иван планину,
А одтале к Романии пустој,
Покупити благо готовину."
У Марјана поговара нејма 65
Берзо сиђе до Иван планине
И до оне горе Романие,
Тер покупи благо небројено,
Па се врати ка својој дружини.
Лиепо су благо раздиелили; 70
Неброје га кесом ни стотином,
Већ га миере капом Мијатовом.
Кад су били благо раздиелили,
И рујна се вина понапили,
Стаде мали Марјан бесиедити: 75
„Мој даиџа! моје добро перво,
Лието прође, церна зима дође,
Већ у гори нејма пребивања;
Тражи дајо дружби селамета,
Гдие ћемо ми зиму преметнути." 80
Вели њему Томић Миховиле :
„Небрини се, драго диете моје!
Ја имадем доста великога
Побратима у Тешњу кадиу;
Топал подрум скоро начинио, 85
Тридест волов' курбан учинио
И шестдесет великих овновах;
Изтиерао вина из Мостара,
А намлио пшенице биелице —
Ето нама лиепа зимовања." 90
Мало вриеме, а за дуго није,
Подиже се тридесет хајдуках,
Баш до Тешња града лиепога,
У мешћему кадии на врата.
Пред њиха је слуга изходила, 95
Па отвара топлога подрума,
И уводи тридесет хајдуках.
Доста пива, а доста једива;
Још кадиа двие кћерце даје,
Да им служе вино лозовину. — 100
Боже мили! на свему ти фала,
Чилни момци, муке невидили,
Врази њима мироват недаду :
Често цуре вином полиевају,
И још мерсном са купуса чорбом. 105
Једноћ цуре на воду ходиле,
Ал' на води незнана делиа,
Поји коња вилена дората,
Па кад цуре био опазио,
Он бесиеду њима проговара: 110
„Бора вама! лиепе диевојке,
Што сте рујним поливене вином?
Та ваш бабо, од Тешња кадиа,
До сад није пијо рујна вина!"
Ал говоре лиепе диевојке: 115
„Непитај нас, незнана делио!
Рујна вина наш непије бабо;
Али пије Томић харамбаша,
Са својиех тридесет хајдуках;
Ево има и тридесет данах, 120
У нашему топлому подруму;
Ми служимо вином цервением,
За невољу, као од обиести. —"
То небила незнана делиа,
Већ то био царев делибаша 125
Из Травника града биелога.
Он отиђе ка шехру Травнику,
Па везиру све по реду каже
Што је било и како је било
Там' у Тешњу граду биелому. 130
Везир њему риечи заметнуо:
„Слуго моја! делибаша Ибро,
Хајде узми тридесет делиах,
Па отиђи до Тешња биела,
Уфати ми Тешањског кадиу, 135
Јал' уфати, јал донеси главу;
И уфати Томић харамбашу."
У млађега поговора нејма;
Он се скочи на ноге лахгане,
Изабире тридесет делиах, 140
Све јунаках младиех момаках,
Кои може стићи и побиећи,
Кому није жао погинути, —
И на себи рано одниети,
Те отиђе ка Тешњу биелу, 145
Право здраво граду и мешћеми.
На мешћеми отворио врата,
Уфатио кадиу за руку,
Па га води на мермер авлиу ;
Жива га је к ватри припекао: 150
„Казуј курво! од Тешња кадио,
Гдие си Мију хајдука сакрио?“
Кад кадии ватра дотужила,
Цичи кано у праципу гуја:
„О! Мијате, мио побратиме, 155
За невољу, ко и брез невоље;
Досад сам те крио и појио,
И тверду ти виеру заложио;
И небих те на виери издао,
Ал невоља за виеру незнаде!" 160
Па дозивље своје кћери младе:
„Диетцо моја! двие лиепе диевојке,
Изнесите од подрума кључе,
Па водите делибашу Ибру,
Нека фата Томића Мијата." 165
Цуре њега хитро послушале,
С' чивилука кључе добавиле,
Од подрума врата отвориле:
Уведоше делибашу Ибру
И његових тридесет делиах, 170
Па за собом затворише врата.
Баш јунаци рујно пише вино,
Са својих се миестах помакоше,
Те делиам миесто начинише;
Тридест чашах паде ожџелдиах. 175
Узе чашу делибаша Ибро,
Па наздравља у своју дружину:
„Ни у моје ни у ваше здравље,
Већ о главу Томића Мијата!"
Томић шути, ништа неговори; 180
Ал нешути диете Мариане,
Већ узима купу позлаћену,
Па наздравља Томићу Мијату:
„Ни у моје ни у ваше здравље,
Већ о главу Ибре делибаше!" 185
Па потеже до двие. пушке мале,
На њима је ватру наложио,
На Турчину пенџер начинио.
Ала банда, заметну се кавга:
Стаде звеканожах и сабаљах, 190
Стаде јека рањених јунаках,
Плива церна у магази кервца.
Мијо виче диете Мариана,
А Мариан даиџу Мијата.
Тако их је ноћца преметнула. 195
Кад свануло и грануло сунце,
Виче Михо из магазе тамне
Свог кадиу, Богом побратима:
„Отвори ми на магази врата,
Па ми пусти свиетиост од сунашца, 200
Да ја видим, што је ноћас било,
Која се је штета починила,
И да своје познајем јунаке,
Па да копам у земљицу церну."
Турчин бише, за Бога знадише; 205
Отвори му на магази врата,
Па Мијата у образе љуби.
Ал Михате хаје и нехаје,“
Већ за тверду виеру изпитује:
„О Турчине, нигда те небило! 210
Кам ти виера? она те посиекла!
Кано ће те и посиећи сада."
Ћордом махну, одсиече му главу.
А он оде путем уз планину.
Тежко ти га риби брез виера, 215
А хајдуку брез планине пусте.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
