Метеор
У старој башти на прагу од врата,
Пуни звијезда сједили смо сами...
Ноћ бјеше плава, и у полутами
Руменио се плод здрелих граната.
Тихо... Све ћути... Само бршљан свели,
Негдје, уз летве, шуштô је кô свила...
И у час кад си на мом срцу била,
чудесна свјетлост сва небеса прели -
Бијела ватра по грању се просу,
И кô да небо раздроби планету,
Сав Мостар драгим камењем се осу.
Уза ме топла ти се приби јаче,
И мени бјеше кô да нас у лету
Анђео један златним крилом таче.