Месечина

Алекса Шантић

Ноћ. Мој коњиц пасе. Тихо рибњак снива
И трстике шапћу. Ћук ћуче далеко.
Сребро месечине седефно и меко
Топи се, и лије са врбиних грива.

И у свакој капљи што на цвеће кане
Ја ударе чујем срца која чезну,
Тајну сету, љубав силну, неопрезну,
Шум крви и пожар слатке страсти ране.

И младости своје одбегнуло лето
Ја видим где снова враћа ми се... Ето
Мојих нимфа, лете, мени стижу саме

Са харфом у руци... И док поноћ броди
И седефне капи куцају по води,
Из недара лепих бехар сипљу на ме...