Мађаризација и демађаризација Буњеваца (В. Стајић)

МАЂАРИЗАЦИЈА И ДЕМАЂАРИЗАЦИЈА БУЊЕВАЦА
Писац: Васа Стајић
Летопис Матице српске, год. 104, књ. 325, св. 1/3 (јули-авг.-септ. 1930), стр. 158-209.


Историјско-политички и културни преглед
*
Мађаризација и демађаризација Буњеваца

Више него педесетгодишња је традиција Матице Српске да прати живот Бачких Буњевац. Још године 1878. Расписала је ова Матица награду од 50 дуката за расправу о Буњевцима, да ту награду после дигне на 100, па на 200 дуката. Тиме потакнут, израдио је своју расправу Лазар Кнежевић (Летопис Матице Српске 128). А и титуларни бискуп Иван Антуновић као да није без Матичина потицаја приступио писању дела које је најбоље изразило његов посебни национализам; о томе нас уверава наслов његова дела (Razprava), и прве реченице његова увода у расправу (Matica srbska, ta plodna košnica...), пуне захвалности према Матици, која својим расписом награде ставља бар мелем и завој на ране братске злобе и презира међу једнокрвном браћом. А то је, наставља он, и узрок који је и њега стара побудио да ради своју расправу. Најзад, Матичину награду је добио Иван Иванић са својом књигом О Буњевцима (Летопис М. С. Књига 175. и 176.), која је доживела три двапут допуњена издања. Дужност је, према томе, Матице Српске да о Буњевцима проговори и данас кад је књига г. Пекића ставила на дневни ред, поред толиких, потребних и непотребних, питања која потресају младу нашу државу, и питање Бачких Буњеваца и Шокаца.

Две намере има књига г. Пекића. Једна је да, нешто опширније него Антуновић и Иванић, прикаже прошлост Буњеваца, Шокаца и Хрвата у Војводини. А друга је: да манифестује своје и, како он тврди, готово свих Буњеваца и Шокаца хрватство, па да га чак и пројицира на све претке данашњих Буњеваца и Шокаца. Ко је предратни Југословенин, а зна прилике Буњеваца и Шокаца, тај не може имати ништа против тзв. Кроатизације Буњеваца и Шокаца. Нема потребе ни могућности да они у југословенску заједницу уђу као Срби. Има Сантовачка могућност (ено се 1920. у Мађарској, у Сантову, 423 Сантовачка Шокца декларисала као Срби, јер су прешли у православље, а 947 њих остадоше Шокци), али то не може нашем народу желети добар Југословенин. Међутим, судбина г. Пекића и његове књиге и сувише речито и убедљиво говори да данас није време за решавање овог проблема: књига је, мал не цела, штампана у Суботици, у наклади писца, а на насловном листу и на корицама стоји као да ју је штампала „Tipografija“ D. D. Zagreb, и да је издана s potporom „Matice Hrvatske“; поред тога, г. Пекић је, због књиге, изгубио бедну своју службу контрактуалног библиотекара у Градској библиотеци у Суботици, и није само он изгубио... Зато ће у овом чланку о хрватској тенденцији г. Пекића бити речи само утолико уколико му је она сметала да буде историјски тачан.

Ни Пекића историчара нећемо пратити у стопу. О првом делу ове књиге и о првим главама другога дела (а ту је реч о Словенима на земљишту данашње Војводине пре Мађара, за време самосталне Угарске, и за време Турака) нећемо говорити готово ништа. Није у нашој компетенцији писати о тим временима, о којима нисмо чинили специјалних студија, а где треба решавати нека од најтежих питања наше прошлости (питање аутохтоног становништва у Војводини, и т. сл.); уколико нађу за вредно, а једва да је вредно, стручњаци ће рећи свој суд о првој четвртини ове књиге. Још једно ограничење. Из напред споменутог разлога, нећемо говорити ни о четвртом делу књиге, који казује догађаје од год. 1918. до 1929. Значи, говорићемо само о једној половини ове књиге; о другој половини књиге рећи ћемо само неколико методичних примедаба.

Примедба прва, Г. Пекић није школован историчар. Али то не значи да он не би могао учинити користан посао. „За истраживање докумената и спремање грађе за ову књигу обишао сам сва буњевачка и шокачка мјеста у Војводини и по црквеним и опћинским архивима сабирао податке за своје дјело. У архиву бајског, бачког, суботичког, сегединског и будимског фрањевачког самостана нашао сам више важних докумената, а набавио сам и неколико података из Херцеговине и Далмације. У државном архиву у Бечу, користио сам се неким документима из његова протокола“. (Пекић, стр. 6.). Зацело, после толиких архивских студија, и нестручњак историчар може да нам рекне врло много нових ствари. Ако и не може дати дефинитивно дело, може да прикупи грађу и обавести нас о многом чему што нам је непознато. Према свом тврђењу, г. Пекић нам изгледа као онај родољуб што га је прорицао Иван Антуновић у предговору своје Razprave, а који стиже и онамо куда посвећени бискуп није стигао. Нажалост, књига г. Пекића потпуно демантује његов предговор. Кад бисмо му поверовали да је у архивима толико радио колико он тврди, морали бисмо констатовати да архивске списе не уме да чита и не уме у њима ништа да нађе што не би већ били објавили Антуновић, Ивањи и други.

Не, није г. Пекић радио у архивима.. То се види не само из чињенице да он нема ништа ново да нам рекне што не бисмо већ знали из литературе, него и из тога што он архиве не уме да разликује. Документа (!) из протокола државног архива у Бечу зацело значе податке из регистер- и експедит-протокола у архиву Ратнога Савета које г. Пекић цитира после Антуновића, Ивањија и Д-ра Ивића. Кад г. Пекић не зна да разликује Државни Архив од Архива Дворског Ратног Већа, већ из тога доста јасно видимо колико је у њима радио. А, нажалост, ствар исто тако стоји и с овим архивима који су нам ближи: локални архиви Војводине. Ни један од ових није цитиран, сем у предговору; из Суботичког, пак, Градског архива, који је нама познат, а за историју Буњеваца није најмање важности, можемо поуздано рећи да, без Ивањијева посредовања, није у ову књигу унесен ни један податак.

Како се види, наша прва примедба би могла бити и последња. Покушај да обмане читаоца, као да су његове неистине и нетачности архивски диктиране, дао би нам право да разговор са г. Пекићем прекинемо. Али се Матица Српска не може задовољити тиме, да нашав у књизи поменуту крупну погрешку, књигу просто одбаци; не може то, јер је реч о Буњевцима. Поред тога, Матица је и у извесној моралној обавези према писцу ове књиге. Летопис је једном већ говорио о г. Пекићу, поводом његових стихова и превода (књига 309., стр. 390). Овде му је тада саветовано да се остави писања стихова, с претпоставком да ће на другом од разних поља духовнога живота код Буњеваца лако наћи своје место. После четири године, г. Пекић се јавља с књигом у којој нису рђави стихови, па је ред да се овде констатује уколико је млађи један наш радник нашао своје место.

Ми ћемо, дакле, наставити наше примедбе на књигу г. Пекића. Ако и јесмо прошлост Буњеваца проучавали само у архивима Суботице (Архив Магистрата и Архив Гимназије), ипак смо прочитали Neven 1884-1914. и прелистали мађарске новине Суботице, па ћемо моћи исправити не једну погрешну тврдњу, попунити не једну празнину у књизи г. Пекића, и на тај начин додати своју пречагу на лествице по којима ће се пењати онај који после нас буде проучавао прошлост овог југословенског племена.

Друга примедба. Г. Пекић пише историју Хрвата у Војводини. Шта је њему Војводина? Бахова „папирната Војводина“ није, јер се не обазире на Румски и Илочки котар. Да ли његову Војводину чине делови Баната, Бачке и Барање који су припали Југославији? На први поглед, судећи по његовој неспретној дефиницији Војводине („сјевероисточни дио наше државе сјеверно од Дунава и Драве“) имало би тако да буде. А ипак, г. Пекић не заборавља Аљмаш, Бају, Чавољ, Гару, Горњи Сентиван, Душнок, Каћмар, Мохач, Ванцагу и Вашкут, иако та насеља остадоше Мађарској. То је природно. Али има овде нешто и што није природно. Ако ова историја обухвата и споменута места у Мађарској, зашто не говори о Тукуљи (Пештанска жупанија), у којој Neven године 1890., после Суботице, има највише претплатника (в. Neven 1890. стр. 34); зашто не о Печују, о чијем постепеном однарођењу има подробан извештај у Neven-у год. 1887., стр. 49-54.; зашто је прећутао Раце у Табанској плебанији у Будиму, о којима се више пута говори у Neven-у (1897. стр 11.); зашто шест и по хиљада Шокаца у Шомођу, 5228 Белих Хрвата у Шопроњској жупанији, те 15.781 Словенаца и Хрвата у Железној и Зала-жупанији? Са другом примедбом је у вези трећа наша примедба. Да би доказао да Хрвати у Војводини имају своју историју, он приповеда Мохачку погибију, оснивање Војне крајине, Ракоцијев устанак, бандерија и инсурекција племића, Буну 1848/9., а све се то пре може назвати учешћем Хрвата у туђим пословима. То важи и за Србе, који су имали какву-такву национално организацију. Због тога, историју оваких етничких маса треба друкче радити. Требало је израдити историју насељавања Буњеваца, Шокаца и Хрвата у Хунгарији, њихово физичко и привредно сналажење у новој средини, а онда приповедати мађаризовање ових маса и њихов отпор мађаризовању. Тако дело би у себе могло примити кудикамо више чињеница, и све би те чињенице изражавале једну мисао у тријумфалном њеном развоју: буђење и организовање етничких маса, њихово улажење у националну заједницу.

Г. Пекић, наравно, не би примио овакав савет. Прво зато што он воли да говори о стварима које не зна. Треба само погледати како он објашњава Војну крајину: Vojna krajina se zvala zato što je disciplinovana vojska duž granice turske čuvala narod od turskih upada... (стр. 71.) Или оно што казује о бандеријима године 1790., како су истодобно била концентрисана у Будиму, како су остала на окупу до 15. новембра 1790., до дана крунисања Леополда II, што је све нетачно (в. стр. 124. и д.) Друго зато што г. Пекић тврди да помађаривање Буњеваца, Шокаца и Хрвата у Хунгарији почиње тек од 1790. Наредбом Бачке жупаније у питању учења мађарског језика. Чак, судећи по његовој књизи, та наредба није довела до мађаризовања, јер управо после ње „Hrvati su igrali najvažnije uloge u političkom i društvenom životu Bačke... No sasvim su druge prilike nastale sa nagodbom Budima i Beča. Magjarski nacionalizam se razbuktao i postao poguban za Slovene“ (стране 136. и 155.).

Заправо, дакле, г. Пекићу мађаризовање је почело негде год. 1867. Пажљив ће се читалац, додуше, зачудити кад у његовој књизи, две стране даље, нађе да су, само две године касније, Сомборчевићи, Антуновићи и Пробојчевићи већ помађарени, тако да Иван Антуновић са договора позива само Бозу Шарчевића да пође за њим. Али објашњења оо тако чудној брзини процеса помађаровања неће наћи у књизи г. Пекића, као што му неће бити јасан ни појам мађаризовања којим г. Пекић толико оперише.

Наиме, г. Пекић спомиње укидање буњевачких школа (стр. 168) и забрану издавања буњевачких уџбеника (стр. 160). Што се школа тиче, треба необавештеном читаоцу Повијести г. Пекића рећи да правих буњевачких и шокачких школа није у Војводини ни било, те их Мађари нису ни могли укидати. Било је општинских школа у којима се учило буњевачки, али су учитељи предавали и мађарски, и пре него што је о томе донесен закон; а кад је дошао закон од год, 1879., учитељи почеше избацивати буњевачки наставни језик, а предавати на мађарском; најзад, где пре где после, избегаваху уопште буњевачку реч. Школе, дакле, нису затваране. Још мање је ко забрањивао издавање уџбеника. Напротив. Још године 1896., Neven (стр. 122) пише: „Влада и данас издаје књиге за пучке шкуле не само на мађарском језику већ и на... хрвацком (обашко за железну жупанију, обашко за Међумурје); на српском, рутенском и вендском.“ Сем тога, забележено је да је Калочки каноник Михаил Кубински (1881. као посвећени бискуп) „управо захтивао да се Буњевци у шкули и у цркви буњевачки уче. Зато је и изрично напутио г. Мију Мандића, онда још учитеља у Гари, да напише књижице за пучке шкуле. Мандић је заиста и издао по његовом налогу те књижице“ (Neven 1889 стр. 6.). Године 1880. Штампао је код Bittermana у Суботици: 1) Zemljopis, Povistnica i Ustavoslovlje za bunjevačku i šokačku dicu, po hrvatsko-ugarski izvori napisao Mijo Mandić, 16 str. 56; 2) Prirodopis, Prirodoslovlje i Slovnica 16 str. 50. Касније, последњи пут год. 1902., издало је Друштво Св. Стевана, Szt. Istvan Tarsulat у Пешти: Мали катекизам, малу библију, буквар, прву и другу читанку за Буњевце и Шокце, и још 1905. године се ти уџбеници, налазе у исказу књига који је приложен циркулару бископскога збора којим тумачи владин распоред основне наставе од год. 1901.

Мађаризовање у најмање случајева значи насиље. У већини случајева оно је као неки природни закон. Долазе у додир две етничке масе, од којих једна има у великој мери онога што се зове национални понос, а друга нема тога готово нимало. Мало-помало, нација која има више самопоуздања, која о себи има високо мишљење, осваја чланове нације која мање држи до себе, иако може више да вреди. Околност што су у Средњем веку племићи били носиоци државнога живота, а што су Хрвати добивали угарско племство, учинила је да се наш књижевник Бартол Георгијевић потписује као Hungarus, иако је био nobilis de Mala Mlaka у Загребачкој жупанији. Угарско племство давано Хрватима створило је створило је код њих онако јаку странку Мађарона који су искали мађаризовање школа школа давно пре 1867. године. У архиву Суботичке гимназије налазимо да је њен ученик 1795/6. године, Andreas Lakatos из Бачког Моноштра, natione Illyrus зато што му је отац plebejus, закупник риболова; Илири су Симон Скендеровић и Станислав Стипић, јер су им очеви само cives, али Стипан Сучић и Матеј Копуновић су Hungari, јер су nobiles. Школске године 1797/8. иста гимназија не бележи шта је који ученик по народности, него бележи које језике говоре; на првом је месту матерњи језик. Код Цветковића из Вепровца и код Војнића из Суботице забележен је на првоме месту мађарски, јер су угарски племићи, док је код деце грађана или плебејаца на првоме месту забележен илирски језик.

Ово што не зна наш историчар, знао је чланкописац који у Subotičkim Novinama 1894 број 17. пише о Ивану Мукићу, градском начелнику Суботице од 1872. до 1884.: „Иван Мукић... био је, као и толики и толики други због добивенога мађарскога племства помађарени Буњевци: Војнићи, Антуновићи, Латиновићи, Сучићи итд., сва звана „-ић-вићска џентрија... “ Није, дакле, мађаризација, почела наредбама ни насиљем. Друштвени притисак је ту далеко важнији чинилац. Познат нам је класичан случај који ово доказује, и рећи ћемо га, иако му је жртва имао бити Србин, а не Буњевац. Хорват Иштван, потоњи професор универзитета у Пешти, писао је године 1806. свој Дневник, посветивши га Михаилу Витковићу, мађарском књижевнику, који је српској књижевности много мање дао. На дан 5. јануара бележи како му је у стан дошао, место Михаила Витковића, брат овога Јован, потоњи свештеник и прота српски у Будиму, и казује како је овога подстрекавао пламеним речима, које утичу на срце, да би за срвху своје марљивости узео мађарски језик, који је „рајски мелодичан“, и да се, колико му год силе допуштају, потруди, идући стопама бесмртнога свог старијег брата, да стече глас који се не губи, велико име и вечну славу. „Загрејавши лако успаљива младића, обећах му да сам готов трипут недељно, недељом, уторником и четвртком, ако ми дође у шест сати изјутра, бесплатно га учити мађарској граматици. Не сумњам да ће се користити приликом.“

Ето силе којој подлежу синови племена које мање држи до себе. На такав и таквоме мањи или више сличан начин се мађаризовали Буњевци у гимназији, у магистрату, у жупанији, па и у слободним организацијама (у читаоницама, клубовима). Отуд се однарођеној буњевачкој интелигенцији замерало да се она стиди своје народности. Већ у првој Danici, буњевачко-шокачком календару за год. 1884., поп-Пајо Кујунџић оптужује „немарне изображене синове да су на толико погазили наш народ да се сам себе почео стидити, и приањати за туђим“. А г. Мијо Мандић кад (Neven 1890, стр. 116.) ниже буњевачка гравамина, девета им тачка гласи: Мађари „оцрњивају, гаде и клеветају на оног ко сми буњевачки говорити; нападају, прогањају, друштвеним путем настоје уморит оног ко смије Буњевца бранит“. Тако и у чланку Наше тужбе (Neven 1895, стр. 153), прва тужба гласи: „Ко буњевачки говори, тај је презирен и прогоњен“. Али прогоњен друштвеним путем; нико није због буњевачкога говора пребачен преко границе. Истога тона је и тужба Лазе Мамужића, који је мал не двадесет година стајао на челу Суботице, што ју је изрекао о новој години 1894. у Пучкој Касини: да се он вазда сматра прогоњеним кад којег Буњевца зато дирају што је Буњевац (Neven 1894, стр. 14). Исти Neven (1894, стр.. 185.) проклиње и у ниже беслословне животиње ставља онога „ко се стиди рода свога“; године 1897., стр. 179., он се хвали: „Презирање и злоба што нас је пратила од почетка, није проридала нашу чету“; а још год. 1913. Neven констатује: „Даклем из свега нашега разматрања у првом реду до тог освидочења долазимо да нам занајвише мањка поноса народног“ (17. Број Neven-а 1913.).

Споменуто осећање стида нису код буњевачке интелигенције изазвали ни полицаји ни капетани, ни жандарми, него т. зв. јавно мњење, коме свако не уме да пркоси. То јавно мњење је приморало Лазу Мамужића да зове на двобој Шимета Војнића зато што му је овај, 28. фебурара 1881., у дворани хотела Pest (Данас „Београд“) довикнуо да је „панслав“. Кад се неколико буњевачких интелигената почело називати буњевачком интелигенцијом, орган тога јавног мњења (Szabadkai Hirlap 1892. бр. 7) покушао је да их обесхрабри: „Поред тифуса, дифтеритиса, шарлаха и других заразних болести, почиње у нашем граду да се шири нова врста, од наведених не мање опасна зараза која своје жртве побире већином међу члановима владине странке. Име је нове болести „буњевачка интелигенција“. А онда, као на ступ срама (columna infamiae), бележи имена Буњеваца који се не боје мађарског подсмевања, при чем Огњана (Ignjata) Милашина назива његовим популарним буњевачким именом: Naco likar.

Тако на улици, тако у гостионици, у читаоници, у школи, у администрацији, у банци, тако свугде. А плод тога друштвеног притиска овако приказује и коментарише Neven (1906. стр. 187.): у Сомбору била судска расправа при којој међу сведоцима било више Буњеваца. „Na pitanje šta su, ima koji je izjavio da je Magjar — a kad ono ispostavilo se da ne znaju dobro magjarski, te su osramoćeno morali priznati da su Bunjevci. Tako ih triba, ...Kukavne poturice, sram vas bilo... Ne stidimo se sami sebe, pa se nećemo osramotiti!“

Последњи савет су могли послушати и малодушнији интелигенти буњевачки само у Суботици, где су се осећали у групи, у т. зв. Kolu mladeži (1896.). Ту нову епоху у буњевачком одупирању мађаризацији навестиле су већ цитиране Суботичке мађарске новине још год. 1892., Szabadkai Hirlap. У своме 47. броју пишу о буњевачким поповима, учитељима и правницима да су „већ толико напредовали у панславизму, да назив католичких Срба, који су пређе безусловно перхоресцирали, данас већ примају као одликовање, и зарад утврђивања у овој новој својој вери иду по благослов озлоглашеноме Ђаковачком главноме Муски“. Тек сад када се пред мађарски национални понос испрсио буњевачки, југословенски или свесловенски национални понос, били су и људи мањег духа заштићени од таласа мађаризовања. Сад је пред „Бога Мађара“, којим је Буњевце у Бајмоку плашио капелан им Garay Jozsef, ступио „vječni slavenski Bog“, опеван у Мандићеву Neven-у још године 1886., и борба ће се водити са много више храбрости од стране Буњеваца.

Тај стид пред Мађарем морао се код Буњеваца јављати при првим њиховим сусретима, и убрзо су племићи Прћићи своје презиме мењали у Pertich, да забашуре своје порекло. Први протоколи сачувани о раду Суботичког магистрата сведоче да је мађаризација већ у току, па да се с времена на време већ јавља и отпор томе процесу. Магистрат тадање Сент-Марије, у свом заседању од 26. октобра 1745., коме присуствују судац Крижановић, и сенатори Војнић, Копуновић, Мукић, Бачин, Скендеров и Мачков, погађају поново, сада за сталног, учитеља Кадар Јаноша, јер се трудио да школска младеж научи читати и писати, а нарочито мађарски (ut juventus adeo bene in lectionibus, scriptionibusque praesertim in Lingua Hungarica proficiat). Мислимо да се већ доста успелим мађаризовањем мора тумачити и ова појава у Суботиц: 3. децембра 1763. примљен је за учитеља мађарске веронаучне школе Јаков Ђурђевић (susceptus pro ludimagistro ad scholam hungaricam de christiana doctrina). Јаков Ђурђевић 1763. зна већ тако добро мађарски!

Тих година већ имамо и прве вести о отпору према Мађарима. Из једне белешке у протоколима Суботичког магистрата од 20. маја 1763. закључујемо да је магистрат већ тада тражио да се Суботички самостан фрањеваца придружи провинцији босанско-сребреној, јер салваторијански провинцијал из Галгоца у Њитри наређује, дописом од 16. априла 1763., да се у самостану Епистоле и Еванђеља у празничне дане, на уобичајени начин, увек илирски читају, али да самостан не може досудити Словенима.[1]

Године 1772. нарочито се заоштрио однос између Словена и Мађара у фрањевачком самостану Суботице. Магистрат је стао на страну Словена, будући да имају толике заслуге за овај народ, а Мађари фрањевци их запостављају и не поштују, да би одржали своју превласт (ex quo Partes Hungarici Patres Slavonicos... praedominandi causa adeo postponerent, et exigue respectarent, ideo assensum per Partem Hungaricam pro se praetensam non Hungaricae verum Slavonicae Parti praebere, тако гласи закључак магистрата од 27. септембра 1772.) Чинио је те године магистрат и покушај да доведе пијаристе, који су пристајали да гвардијан буде наизменце Илир и Мађар, а гвардијан да увек има викара од друге нације. С овим у вези био је магистрат већ израдио код генералног провинцијала фрањеваца у Риму, године 1773., да се конвент придружи словенској провинцији, али не каже Ивањи ко је и како то осујетио.

Било је, дакле, мађаризовања и отпора истоме још у XVIII столећу. Да то зна г. Пекић, он не би писао поглавља о „утјецају Хрвата у политичком, административном“ животу Војводине, нити би се одушевљавао тиме што су Хрвати запремили важније административне положаје. Ти су Хрвати били толико помађарени, да Буњеваца и Шокаца данас већ не би било, да су којом несрећом пошли за овом господом на високим местима политике и администрације. И ми смо слушали да је понеки од те господе при вину умео викнути: Живили Буњевци!, како се теши г. Пекић (стр. 150.) али шта је то према њиховој мађарској и мађаризаторској јавној служби, према њиховим завештајима у корист мађарске просвете или управо у корист мађаризације (барони Рудић и Шишковић; управо су њих двојица били год. 1843. кандидати за краљ. комесара у Загребу, где су их очекивали као издајице[2]..)? Шта је то према злогласноме Калочком арцибискупу Габору Патачићу, о коме је историк Катона забележио да је „апокрем и сам рођени Хрват, да би у Калочи ускрсио језик мађарски, одредио каштигу од 12 фор. глобе или 12 батинах свакому оному, који би се усудио илирским (рацким) језиком говорити, па се сотим срамотним начином, додаје Neven (1896. стр. 89), сва Калоча помађари“ ––?

И не само да је било мађаризације у XVIII и у првој половини XIX столећа, него је она управо тада славила праве своје триумфе, јер је ишла природним својим, друштвеним путем. Као што је познато, Мађари тада (за Марије Терезије, Јосифа и Леополда II, и за Фрање I) нису имали велике политичке власти. Ипак су у то време створени предуслови за онаку ерупцију мађарске политичке мисли коју зовемо Буна 1848/49. Кроз то време су се учени Буњевци мађаризовали и никога није било да им то замери, да се успротиви том процесу. Главни органи мађаризовања кроз то време били су Суботичка гимназија и магистрат Суботице.

Гимназију је, почевши од год. 1747., издржавао магистрат, а предавали су у њој фрањевци. Магистрат као патрон имао је велик утицај на рад у овој школи, али га није употребио да запречи мађаризацију у њој. Не знамо, додуше, готово ништа о тој школи од год. 1747. до 1778., али за нижу гимназију од год. 1782. до 1789. знамо да је у сва три њена разреда веронаука предавана по уџбенику Oreg katekizmus. Значи, уџбеник је мађарски.

А није требао, нити је морао такав бити. За ову малу гимназију (такве су онда често носиле име paedagogium) важила је прва Ratio Educationis, штампана у Бечу год. 1777.; она је одређивала наставну основну и наставни језик. У $ CIII свом говори она о употреби народних језика у малим гимназијама, и каже да успеха може бити само ако наставник латинске уџбенике тумачи народним говором (lingua vernacula); у $ CX, пак, изрично прописује да катихета веронауку тумачи језиком који је у месту највише распрострт (qui tali in loco latius patet).

Како је Суботица год. 1778. имала 20.147 становника, од којих је Буњеваца и Срба било 17.043 (Ивањи II 253.), требало је бар веронауку илирски предавати. Магистрат је знао, кад му је то требало, да је огромна већина становника. 10. априла 1813., магистрат предлаже а директора ове гимназије Joh. Bapt. Pajor-а (рођен око год. 1776. у Ersek Ujvar-у, умро 19. априча 1832. у Суботици) и препоручује га тиме што „зна илирски језик, који се нарочито тражи при вршењу директорске дужности у овдашњој гимназији, јер највећи део становништва чине Илири“ (cum maximam incolarum partem Illyri constituant). Ипак, нигде не нађосмо белешке о томе да би ко захтевао, или да би се био употребљавао илирски језик у овој школи. Напротив. О Венцеслав Просћовски одговара год. 1805. на питање Mihaila Paintnera, врховног директора у Ђуру, да се у горњим, IV и V, разредима и веронаука предаје латински, па тако и у трећем граматикалном разреду другог семестра, иначе мађарски (idiomate hungarico).

Тај директор Просћовски, natione Moravus, укида бележење ученичке националности према матерњем језику, а уводи територијалну националност: ко је из Хунгарије, он је Hungarus, а ко је из Беча: Austriacus. Године 1804/5. изузетак је учињен само код два Србина који су забележени као Илири; сви су остали, и Буњевци и Срби, Hungari.

Стигавши до те високе мудрости, Суботички професори се сад љуте на оне који ствар друкче схватају. Велики Шафарик, на пример, као директор српске гимназије у Новом Саду, означавао је на школским сведоџбама народност ученика према данашњим схватањима. И кад је, 7. септембра 1823., издао тестимониум Евтимију Миковићу, сину Георгија, племића (!) и кројача у Стапару, написао му је рубрику Gens seu Natio: Serbus. А то је тако увредило неког професора у Суботици, да је на полеђину исте сведоџбе написао: Г. Шафарик пише, противно свим земаљским законима, да су угарски младићи Срби. Како то не води добру, требало би пријавити Врховној управи (D. Schaffarik contra omnes Regni leges hungaros iuvenes scribit Serbos. Hoc cum nil boni sapit, Directioni Superiori esset insinuandum). И ако је ова пријава учињена, онда су и мађаризатори Суботице допринели томе да намесничко Веће у Будиму, почетком год. 1824., нареди Патронату Новосадске гимназије да од Шафарика мора одузети управу гимназије.

Године 1820. прописује се уџбеник за поучавање мађарског језика (Epitome Institutionum Grammaticarum Linguae Hungaricae in quinque tomulis pro sex classibus), и сад ће сваки час управи долазити наредба, било Врховне школске управе, било Намесничког већа, да се више ради око мађарског језика. Зато и може професорски савет Суботичке гимназије да одговори Врховној управи, 16. марта 1841.: „У овдашњој гимназији зна већ сва младеж мађарски; у четири граматикалне школе се веронаука предаје само мађарски (unice lingua hungarica), па и егзорта се увек говори мађарски...“

Тако се, ето, мађаризовало у гимназији где су училе десетине и десетине Антуновића, Видаковића, Вилова, Вујковића и Вуковића, Дулића, Копуновића, Кујунџића, Малагурских, Марковића, Милашина, Милодановића, Мукића, Парчетића, Пијуковића, Прћића, Рудића, Скендеровића, Стипића, Сударевића, Тумбаса, и још многих и многих буњевачких, Суботичких и Сомборских породица. Тако су школоване комунитетлије који ће једнодушно већ 17. фебруара 1834. искати од Сената да записнике води мађарски, „будући да латински зна само неколицина, а мађарски добро разуме, па чак и говори сваки члан“ (заседању тога избранога грађанства је присутно: 21 Буњевац, 3 Србина, 10 Мађара и Немаца). Такво избрано Грађанство (14 Буњеваца, 2 Србина, 8 Мађара и Немаца) враћа 11. априла 1842. латинску молбу погорелца Глише Лекина Арадског нека је поднесе на мађарском језику, па ће добити помоћ. А 5. децембра оно пристаје да Суботица као властелин Шандора (данас Александрово) помогне тамошњим Немцима плаћати учитеља, али под погодбом да децу поучавају на мађарском језику.

И све се то радило без једнога нама познатога протеста који би Буњевцима дошао до знања. Тек у наше дане је објављен протест доброга Илирца, Фрањевца Каје Аџића (1814—1892.); године 1836. он је учитељ богословије у самостану у Вуковару, те покушава да Гајеве Novine шири по Бачкој; претплаћује на њих самостан у Бачу и у Баји, али се и љуто тужи на мађаризацију (v. Gradja za povjest hrvatske književnosti VI, str. 1—10.). 24. маја 1836. пише он Гају: „Хоће људи да Маџари постану! — мотрећи суседе Бачване, Буњевце, који су горји него икоји Калвини, сад преко Дунава не смије човик прити, нити за племенитију трпезу систи, ако не зна маџарски! Сад вишје није чут латински, а ни илирски, што год се пише, било свитовног, било духовног, све маџарски, исти попови протоколе крстјених, винчаних etc. пишу, што вишје Schaedas confessionales. Ево вам једну шаљем из Немешмилитићке парокије, гди су сами, како је мени познато, Буњевци“.

Тако, ето, изгледа проблем мађаризовања Буњеваца, ако му се само мало приближимо. Г. Пекић му се није приближио. Зато он не спомиње ни главну тврђаву буњевштине: Задругу са својим буњевачким обичајима, са својим посебним моралом, и у задрузи Буњевку, која не зна мађарски. Од многих сведочења Мађара за ову тезу, навешћемо речи Szabadkai Hirlap-а (1892. број 47.).

„Свако зна у Суботици да од млађег нараштаја наших Буњеваца готово свако добро зна — па радо и говори — мађарски, али знамо и то да буњевачке жене, а нарочито девојке, понајвише зато неће да говоре мађарски, што ређе долазе у друштво са светом мађарскога матерњег језика, па се боје да ће мађарску реч можда погрешно рећи, те ће зато бити исмејане. Ова слабост жена се чисто сама собом нуди као средство панславистичке пропаганде“.

А о буњевачкој задрузи смо у Neven-у нашли овај податак који много каже. Године 1896. умро је у Суботици Јаков Стипић, старешина моћне задруге, рођен год. 1810., а свршио од 1821. до 1826. шест разреда гимназије, после чега се дао на економију. Док је живео у задрузи с млађим братом Лазом, и кад млађи нису требали разумети њихов разговор, говорили су латински. За пољску радњу способни живели су на салашу, а у граду само деца и редуше. Обрађивала је ова задруга својих 500 ланаца земље, патила силну стоку. Жито се није сваке године продавало, него сваке пете и десете, а држало се на таванима и чардацима, па и у житним јамама. По смрти Јакова остала му четири сина, — и од петога два сирочета, — и две кћери; остало му у свему 17 унука, 20 праунука и 8 снаха. Задруга је све до смрти старешине живела по „starom bunjevačkom običaju“.

Јасно је: у оваку породицу, као у неко утврђење, готово никакав туђ утицај није могао продирати. На то се тужио и Bacskai Ellenor (1902. број 84.): „јер су највећа сметња мађаризацији: жене и породични круг“.

Четврта наша примедба се тиче начина на који је г. Пекић приказао буњевачко одупирање мађаризацији. У том отпору он не види напредак од Антуновића и Шарчевића, и од браће Мамужића па до г. Мије Мандића и до поп-Паје Кујунџића, те до Кола Младежи, које води буњевачки покрет крајем XIX и почетком XX столећа. А ипак, педесет година буњевачког одупирања мађаризовању не значи тапкање у месту, него значи дизање ступа везе у себе и у остварење народних тежња.

Наравно, почетак је бојажљив и најскромнији. Први борци бране буњевачко-шокачку народност, стално поричући као да би они желели спречити мађаризовање Буњеваца и Шокаца. Сам Антуновић је прикривао снажно своје родољубље кад се, год. 1869., одлучивао да издаје своје Новине. У Poziv-у, он изјављује да ће све што буде чинио радити pod zaštitom magjarske Svetog Stipana apostolske krune, kao najsigurnijim okrilju za našu milu viru i narodnost. И тумачи даље да нас она чува од пруског германизма и руског православља. Обећава да ће новинама радити против изумирања и сиромашења свога пука, и тек кришом спомиње opasnost narodnosti priteću.

Исто тако, позив којим је, 27. јула 1878., сто седамдесет и осам старешина позвало Буњевце у тада још Буњевачку, а ускоро потом Пучку Касину, има ове завршне речи: „Амо даклем сви и све што буњевачки осића, амо старо и младо, иамо велико и мало, да се под тробојним барјаком миле нам домовине Унгарије сви скупа сложимо; да се слава свитле круне св. Стипана и с нашим језиком дичи и шири, да се вирни домородци и с нама умножавају.“ А кад је отворена Пучка Касина, Иван Антуновић је поздравља преко првог јој председника, Ђене Дулића. Познати су нам само цитати тога поздрава у мађарским и у Subotičkim Novinama, али нема сумње да је и тај поздрав обазрив као и мало пре цитирани позив: „Ми нећемо да будемо Руси, Срби и Хрвати. Ми остајемо Угри, вирни до скончања нашег живота у Угарској... па ћемо поносно казати да смо у држави Угри, а у нашем завичају увек Буњевци“. Тако Антуновић године 1878. Још је жалосније, међутим, у судбини великога будиоца то што он, десет година касније, умире а „на час смрти му се учинило да је безуспјешно диловао и трошио“ (Subotička Danica за 1898, стр. 21.)

Тако Пучка Касина, тако велики Антуновић. А кад Милетићева „Застава“, почетком године 1880., поздравља буђење Буњеваца и много у том погледу очекује од Пучке Касине, и кад се ради тога узрујавају редакције мађарских новина у Војводини, председништво Пучке даје изјаву у којој протестује против тога да се тежње и намере Касине идентификују с намерама Срба, а нарочито с намерама „Заставине“ странке, и позива се на то да у Касини нема ни једног члана Србина, ни једног српског листа. „Лојалност Суботичке Пучке Касине према престолу, домовини и влади не може помрачити никакав чланак или допис“. Тако Касина у Суботици. А Пучка Читаоница у Бајмоку, коју г. Пекић не спомиње, мора још даље да иде у одрицању. Њезин председник, Тадија Бешлић, трговац храном, мора да изјави, 23. јануара 1880., како буњевачко Прело у Бајмоку није почело гајдама, него Хуњадијевим маршем „како и приличи Мађарима“, и позива дописника мађарских новина нека њих не приказује као Словене, кад они „ако нису бољи, увек су били, јесу и биће бар такви Мађари“ како је и дописник мађарских новина. Сам тај дописник, уосталом, признаје да су Бајмочани на свом Прелу већином мађарски говорили, „хотећи тиме показати да су Мађари“, иако су буњевачког порекла.

Боза Шарчевић, „отац буњевачког покрета“, у чијем срцу и памети се родила замисао буњевачког удружења, можда је најбоље карактерисан кратком оном реченицом Nevena (1900. стр. 15.): „Он се за буњевштину мађарски борио“. И одиста — колико ми познајемо почетке његова рада у корист буњевштине — прво је његово дело мађарска књига из године 1865. (Суботица, код Битермана, 8 стр. 153) у којој је дао свој превод чланака Милоша Поповића, уредника „Видовдана“: Народносно питање у Угарској са српскога гледишта. Пред те чланке је ставио свој, новембра 1865. датирани, предговор у коме се одриче не само панславизма (за ово одрицање је добио још 1853. године благослов Илије Гарашанина, с којим је, по властитом тврђењу, [в. Bacskai Hirlap 1898. број 162.], имао поверљивих, ближих веза: „У многом чему сам добио обавештење и ориентацију од покојног државника — нека му је за то благословена успомена!“), него пориче и Југословенство „које кад би дошло до остварења, распрсло би се као сапунски мехур пред националном и историјском свешћу племена која чине Југословенство: Срба, Бугара, Хрвата и Словенаца“. Много је мање оно што хоће Шарчевић: доказавши чланцима Поповића да су мађарски и српски интереси истоветни, да Срби нису опасни за Мађаре, иште он и за Буњевце мало слободе, једнакости и братства.

У писму Мочари Лајошу, једноме од врло ретких Мађара који се свом снагом одупирао мађаризацији, сам каже о својој младости: „И мене је у мојој младости потресао Szozat Ник. Вешелењија, и одрастао сам под мучним притиском Гајеве Илирске.“ И каже да „ни за сав свит“ не би био покренуо буњевачко питање, да се претходно није уверио е оно за мађарски народ није опасно (Neven 1886. стр. 154). „Као такав сам провео цео свој живот у љубави према мађарском домољубљу, према Угарској милој ми домовини, и у поштовању према мађарској нацији, која њу одржава“ — исповеда се он пред смрт (Bacskai Hirlap 1898. број 162.). Чак у Пучкој Касини, када говори млађима, он се заборави и говори им мађарски, док га ови знаком не упозоре (био је оглухнуо), нашто би се он правдао: „Видим већ да сам најлоши Буњевац. Хвала Богу!“ Г. Д-р Јован Манојловић је забележио (Neven 1900. стр. 8) како је старац „радосно поздрављао заједнички рад Буњеваца и Срба, али је увек страховао да ће Срби завести Буњевце на потраживање великих политичких права, па Мађари баш због тога неће хтети остварити његов програм.

„Боза пак није ништа друго искао за Буњевце него само... „bunjevačku abeciju“ у основним школама, није усвајао и бојао се сваког народносног програма.“

Године 1892., он је безимено објавио свој скромни програм (Bunyevac program); Мађари, уколико су се обазрели на њ, признадоше да и у програму и у писму којим је програм пропраћен „има не једна, него много изјава домољубнога правца“, али су нашли да се и програмом и писмом доказује оправданост народносних сепаратистичких тежња (Szabadkai Kozlony 1892. број 31.), те пређоше преко њих на дневни ред. А ипак, Боза није ни близу искао ни све оно што гарантовао т. зв. закон о народностима: „Ne triba Bunjevcima skupštinski zapisnik, nego bunjevački bukvar“, изрекао је он још пре свога програма.

Буњевачки буквар и читанка за други разред основне школе, те учитељ који говори и буњевачки, то је био буњевачки програм првог нараштаја буњевачких будилаца. То је тражио и Лазо Мамужић у мађарској брошури године 1874.[3] (а не као градски начелник, како каже г. Пекић (стр. 171) коју је издао и потписао Лазо Мамужић, „али писање се приписује Бози Шарчевићу и Аги Мамужићу“ (Subotička Danica 1903).

Бози Шарчевићу се бар једно мора признати: он свој скромни програм није напуштао до последњега даха свог. И кад је видео да странка „реклијаша“ (буњевачких ратара) ништа не чини да се поправи жалосно стање основних школа у Суботици, он је прегао да ствари помогне сам, колико може. Као што је већ год. 1870. издао мађарско-југословенски речник техничких израза за административну и судијску струку, ваљда да би олакшао споразумевање публике са чиновништвом које је нзна њенога језика (B. Danicu 1869. стр. 256.) тако је 1893. издао свој Školski ričnik, у којем је, по његовим речима „све оно што се у школи придаје, учи и поучава нашим језиком исписано, те тако ће учиници буњевачки моћи — кад школарење свршу — у јавном животу, све што су у школама чули, читали и научили својим језиком назвати, разумити, и поучне књиге и књиге свога језика разумљиво читати“. Преостало је за њега питање: како ће буњевачки ученици доћи до његова Ричника. Понудио је Школском Одбору Суботице да откупи известан број те да њима дарује ученике о испиту. Школски Одбор је искао мишљење учитељског збора, а овај је одговорио да су ти речници непотребни (Neven 1894. стр. 113.). У свом заседању од 1. марта 1896., Школски Одбор није дозволио раздавање тога речника ученицима, јер нема педагошких разлога за друкчи поступак, а и иначе: ученицима се могу давати само уџбеници одобрени од министарства.

Лазо је Мамужић, поставши градски начелник, и хотећи то и остати до своје смрти, изневерио ствар буњевачког језика у прва два разреда основне школе. Њега г. Пекић покушава да брани, али у том не успева. Њему на реч не можемо веровати да је Лазо као градски начелник „увијек чинио за своје племе све што је могао“. На голу реч радије верујемо Neven-у, о коме је добро рекао Agramer Tagblatt године 1904. да цео буњевачки покрет није ништа друго него „Neven-ова партаја“. Суд г. Пекића о Лази Мамужићу неће остати суд историје. Историја ће га упоредити са претходником му Ернестом Мукићем и с наследником му Биро Карољем. Што г. Пекић очевидно не зна, и Ернест Мукић, кад је у марту 1869. оборио Луку Војнића, Деаковца, ослањао се на „нашу народно опозициону партију србско-буњевачког народа“ (како је Бошко Вујић писао Застави); Мукић као незавишњак објавио је свој програм и буњевачки и мађарски, и у њему, тако отворено захтевао „да се издовоље зактевања народности“, да је чак и Милетићева Застава примила уверавања Суботичких Срба: „а да ће Мукић наша народна захтевања подпомоћи, о томе се ни мало не сумњамо“. Што се обећања тиче, у томе је Мамужић мало наткрилио Мукића, а што се тиче извршења, ту се не сме Лази Мамужићу уписати у заслугу ако је у његово време више учињено. Кад је Мукић побеђивао, овако је изгледала ситуација код Буњеваца у Суботици: „Педесет хиљада — и ниједног борца крај толиких ренегата“ (Застава 1868., број 103.); а кад је побеђивао Лазо Мамужић, године 1886., Боза је Шарчевић писао Мочари Лајошу ипак повољнији приказ ситуације: осим преосвићеног т. Иве Антуновића, великог препозита, и двојице Мамужића, не познајем капутлију, реверендаша или одличног човика, који би смио племенско осећање према буњевачком пуку изјавити“. Зато се по Пајо Кујунџић није ни бојао да би после Лазе Мамужића могао доћи за Буњевце гори градски начелник: „Нама је данас свеједно, сидио ма ко на начелничкој столици, за Буњевце слабији положај већ не мож бити. Јер док смо ми живи, мора с нама рачунат претељ и непретељ, јер нас не мож приселит ни у месец ни у сунце“ (Neven 1895. стр. 193.). Зато, и поред тог што г. Пекић тврди, као да су Буњевци рекли после пада Лазе Мамужића: „Лазар је бољи био“, — историја ће имати да констатује напредак у борби Буњеваца за време Биро Кароља, па ћемо и ми тај напредак мало даље забележити.

Једну тврдњу Nevenа морамо да примимо као тачну: „Странка Антуновић-Мамужићева држала се особних интереса. Начела су јој више оружја него циљ била“. Што значи: она је изабрала поп-Пају Кујунџића за катихету гимназије, поп-Илију Кујунџића за катехету основних школа, Баришу Матковића за жупника у Бајмаку, па и г. Мију Мандића за учитеља у Суботици, али буквар и читанку није унела у основне школе. Мамужићи су у буњевачком језику гледали добро котешко средство. Аго Мамужић није буњевачки научио од матере, која је била Мађарица, ни у кући, него „на сокаку од дице“, док је буњевачко писање научио отишав у „у Калачу, у уредничтво Vile, да од каноника Антуновића, од Гргића, Модрушића и других учи језик рода свога“. Чак и о њему, иако се он у овом погледу много боље држао него Лазо, њему наклоњена Danica (за 1903.) мора да призна: „Аго Мамужић буњевштину и буњевачки језик није поштивао као циљ, нити као аманет народа нашега који је у памети свакако безувитне вредности. Он је буњевачки језик и буњевштину више за оружје сматрао којим се добро даје војевати и на политичном пољу“.

Колико је мало храбрости имао овај први нараштај, најбоље се види из случаја који казује г. Мијо Мандић: негде 1885. дошао је у Суботицу Илија Округић-Сремац, жељан да види Велико Прело. Одсео је, разуме се, код Бошка Вујића, а овај је о томе известио Мамужиће. Ови се толико уплашили да их долазак Округића, кога ће Бошко на Прелу поздравити, може компромитовати, да нису мировали док нису израдили да Округић изостане са Прела. Он је ноћ провео код Боша и вратио се у Петроварадин, и не видевши Прело.

Према Шарчевићу и Мамижићима, велики напредак значе поп-Пајо Кујунџић и г. Мијо Мандић, који, с Иваном Антуновићем, значе три најлепше фигуре, три централне личности у буђењу толико запуштеног племена Буњеваца и Шокаца.

Поп-Пајо оснива календар Danicu као што Мандић оснива Neven, и до Рата не напуштају та издања. Имућан од куће, поп-Пајо замени дарежљивога Антуновића, те новчано подржава обе едиције.

И он је у гимназији био помађарен. То нам сам приповеда у Neven-у (1892., стр. 125.) у чланку „Kako sam ja postao bunjevački pisac“, а још лепше то казује у Neven-у (1906., стр. 22.) у чланку „Svićanje“. У овом чланку казује како су он, браћа му и сестре „у Суботици свршили пучке школе, свршили гимназију и никад нико нам то није казао, како се чита буњевачки. Нисмо знали да ли има буњевачких књига, а ишли смо већ у V—VI разред гимназије“ (школске године 1874. био је потоњи поп-Никола Кујунџић, песник прељских и других буњевачких песама, у VI, поп-Пајо у V, а поп-Илија у VI разреду Суботичке гимназије). Те године њихов „дида нигди у српском дућану слушао Сибињанин Јанка од Арања у Змајевом приводу. Диди се страшно омили књига, наручи и за се једну: та имам ја ђакова, они ће то мени читати, ја то волим...“

У вече, „сидило око свиће нас четверо петеро које ђакова које ђакуница“, а дида искао да му драгу књигу читају на глас. Узимали су је редом сви у руке, али нико не знаде читати („Мало нисмо знали, поправља се поп-Пајо, мало нас је понос у другу страну кренио: ми мађарски учимо!“) „и отиснемо Јанка на крај стола“. Кад, нешто касније, „ја крадом бацих поглед к пећи на банак гди нам дида сидио и чекао наше читање“, а диди теку сузе. Мали Паја није осетио да дида можда оплакује јадну буњевштину, него зажали што су „увридили старешину“, те стаде размишљати како да заглади погрешку.

Тих дана, Фаркаш Антал, који је споменуте године предавао свој тројици Кујунџића-будилаца мађарски језик, изрече у разреду малога Паје, у маџарској својој охолости и необавештености, како „паорски буњевачки језик нема више од 300 речи“. То је био удар који пробуди у Паји Кујунџићу искру националне свести. Зар да моји родитељи, код којих Мађари служе као најамници, ниже стоје у култури? — морао се питати млади Пајо. «Издам тајну браћи својој, па пођемо заједнички билижити наше ричи», стану диди читати Сибињанин (можда Кукорица) Јанка и дида им набави и Антуновићева Odmetnik-а, па пређу на Прерадовића и Змаја, и нађу у својим белешкама хиљаду буњевачких речи.

Тај младић који је тако правилно реаговао на увредљиву реч свога професора, постао је 1885. године катихетом исте гимназије, и сад се он старао да буњевачки ученици науче читати буњевачке и хрватске књиге, уписивао их за чланове Друштва св. Јеронима и постао је најхрабрији бранилац буњевштине. Али, прилике су и за владе Лазе Мамужића биле тако бедне, да је и овај неустрашљиви бранилац буњевштине морао да пристаје на компромис, да пише у мађарске новине и да привидно прима мађаризовање Буњеваца, само да иште спорији темпо и блаже методе, обећавајући сигурнији успех.

„Буњевци града Суботице увек су знали своју дужност. Па иако су одиста поштовали свој језик, иако су у својој цркви буњевачки славили Бога, иако су у школи учили буњевачки буквар, иако им је домаћи па и јаван разговор био буњевачки; ипак су тежили за мађарством. На путу мађаризовања напредовали су најодлучнијим кораком; тек од неких 20—30 година отпочела је у овој области нека забуна.

„И шта ју је проузроковало? Можда апостоли буњевштине?

„Не! Непромишљена политика, која је хтела у овој метаморфози да види чудеса. Јесте, прогонство вршено под плаштем мађаризовања, омело је код нас мађаризацију. Насилно мађаризовање је изгледало као насртај и изазвало је отпор“ (Szabadkai Kozlony 1890. број 8.).

Тако питом се он показивао, страхујући за успех своје ствари а не за себе. Поведе ли се само реч о његовој личности, он се одмах исправи као проштац. Гпдоме 1898. покуша вел. жупан да га преко надбискупа у Калачи уклони из Суботице. Надбискуп пристаде: даће му жупу; биће уклоњен промоцијом. Али поп-Пајо одговори да „не може допустити да се шњиме велики жупан и либерални саборски посланици лоптају“. Зато изјави да „Богојево уиме каштиге и на жељу и заповид свитовну не прима“ (Neven 1898. стр. 123.). „Можете ме прогонити и можете ми узети званију, али ја остајем у Суботици“ (Neven 1899. стр. 27.).

Г. Мијо Мандић је био велик на други начин. Сиромашно сељаче, и школован Антуновићем, он ће као сиромашан учитељ у родном селу, у Каћмару, покренути Neven, часопис који неће престати пре 1. августа 1914., и који је најбогатија ризница података о буђењу и борби Буњеваца и Шокаца. И сиромашни овај учитељ има храброст не мању од имућнога поп-Паје. Прва реч у његову листу јесте народ, а тек друга домовина. И са гвозденом конзеквенцијом, докле год мисли да мора и ђаволу палити свећу, увек на прво место ставља родољубље, а тек на друго домољубље. Неуморно цитира он закон који у Угарској прописује матерњи језик за основне школе, и контролише: у ком се буњевачко-шокачком селу извршује закон, а у коме не. Непоколебљиво стоји на становишту народног јединства, не правећи никакве разлике између Срба и Хрвата. „Тко је рад да липоту нашега језика колик толик упозна и себе у буњевачком (југословенском) језику извеџба“, нека чита Антуновића, Качића, народне песме, Бранка Радичевића. А не боји се он ни тога да у његову листу дођу до израза расположења панславизма. Године 1887. штампа он оваке стихове Блажа Модришића:

Од Црног до Сињег Мора
Јунак Марко с девет Југовића
Преко водах, рудоносних гора
Невехлу ти нуде киту цвића
У коло се умно шњими хвати
И цјеловом братским с братом брати
...Кидај ланце с рукух рода мога,
Да га више не видим сапета
За име вјечног славенскога Бога!

И најситнијим белешкама даје он тон своме часопису. Године 1900. (Neven стр. 77.) употреби он прилику да одметнику рекне какву је глупост учинио. Тада се говорило да ће после Кучере управник Босне постати барон Стипан Војнић. Neven то не верује „јер свитли и племенити господин барун незна буњевачки, а брез тога тешко је управљати Босном“.

Он и поп-Пајо спасавају Хрватску велике срамоте. Из Беча се препоручи, године 1893., у Рим за надбискупа Загребачког Mayer Bela, помађарен Немац из Сомбора, који је знао „и ништо српски“ (Neven 1893. стр. 178.). Њих двојица, посредовањем сарадника Neven-ова, исусовца Петра Панчића (р. 28. јуна 1853. у Чавољу, + 1906.), јаве у Рим како је Калочки каноник Mayer Bela, кад му је понуђено да купи буњевачки календар, изјавио „да би дао који новчић на буњевачку књигу, кад би знао да би с отим све Буњевце и Шокце сатиро у Дунав“ (Neven 1897. стр. 181.) — и Мајер је од Рима одбачен.

Како је буњевачки покрет напредовао, њему су све више расла крила. Докле године 1883., правећи биланс трогодишњега свог рада, мора да призна „да се је буњевачка интелигенција сасвим изневерила народу свому“, дотле године 1894. већ објављује како нема опасности да би се испунила жеља политичара који су прорицали да кроз 25 или највише сто година неће бити Буњеваца и Шокаца, сви ће бити Мађари.

„Томе је одзвонило.

„Данас кад већ на хиљаде колају буњевачки списи, књиге и новине у народу, данас је већ сањарија мислити на то да се заборави буњевачки језик. Данас Буњевци имају свој друштвени живот, своје календаре, своје молитвене књиге, своје новине, што више и непосредније служи језик, него да би се ту могло оситити напрезање неуких политичара“ („Невен“ 1894. стр. 85.).

А три године касније, он већ изјављује да га је у раду увек руководила само „праведност и родољубље; домољубље је одбачено. „Невен“ чак и образлаже то скретање своје у чистонародне воде:

„То је, дакако, истина да је буњевштина ради политике занемарила „хрвацко“ и „српско“ име, да би с отим очитији знак дала својој привржености уз мађарску државну мисао; да би тако осигурала себи слободу у народносном животу. Али се буњевштина тешко приварила, јер мађарска политика данас није задовољна са мађарским осећајем, већ тражи да се ми одрекнемо и језика свог, или бар у јаву да га нипошто не смимо изнети. Тако данас 45.000 Буњеваца у Суботици нема читанке своје нити се сми уз своју писму и свирку јавно веселити. И тим се народ присиљава да тражи — случајно — помоћ сродних народа, да исповида родство са Хрватима и Србима“ („Невен“ 1897. стр. 167.).

Ако ову изјаву упоредимо с изјавама прве Пучке Касине, с програмом Бозе Шарчевића, напредак јако пада у очи. И Пучка Касина сада друкче говори. И кад је Nemzeti Kaszino 1898. године позвала Пучку Касину да заједнички прославе 15. март, дан мађарске револуције, Пучка је буњевачким дописом одбила позив (са 12 против 2 гласа). Још је поручила Мађарима преко „Невена“:

„Док се ви, господо и браћо, тако непретељски понашате напрама свему што је буњевачко, дотле не можемо се заједно веселити! Изволите, веселите се ви сами... пустите нас да останемо на миру у своме дому (1898. стр. 57).

„Суботичке Новине“, пак, г. Младена Карановића коментарисале су ту одлуку Пучке стиховима:

Ах тешко је умрити
Кад ништа не боли,
Још теже је љубити
Што срце не воли

„Јест, додале су оне, не волимо нити ћемо икада волити да Мађари будемо, јер нас мајка није родила Мађарима“.

Је ли ово врхунац буњевачког самопоуздања, њихове храбрости у борби?

Није. Поп-Пајо и г. Мијо Мандић дочекали су смену с којом ће радити све до Рата: дошло је Коло Младежи.

Коло Младежи нема онако јаких идеолога, ни онако израђених личности какви су поп-Пајо и г. Мандић, али по борбености и по тону којим говоре и раде, оно значи напредак. Поучно је, у овом погледу, упоредити их са Мамужићима, па да се види напредак Буњеваца у свести и самопоуздању. Сличност је у томе што су и у Колу Младежи претежно адвокати: први председник Кола, Д-р Стипан Матијевић, други председник Иван Будимчевић, трећи Д-р Јосип Војнић-Хајдук.

Разлика је много важнија. Треба се само часом зауставити код првога јавнога иступа нове ове буњевачке интелигенције који је г. Пекић, својој тенденцији за љубав, прећутао, иако је то једна од најлепших појава из прошлости југословенске Суботице. 12. априла 1896. приређује Суботичка Буњевачка Омладина, уз суделовање Српског Певачког Друштва у Суботици, Велико Коло, као неки пандан Великом Прелу. Коло значи напредак према Прелу, уколико се на Колу држи говор, а то се, колико је нама познато, на Прелу није чинило. „Невен“ је, додуше, желео, па за Велико Прело 1887. године и обећавао да ће „један од првака наших и придавање држати на нашем Прелу“, али од тога као да није ништа било. Коло пак отварају тамбураши а одмах затим иступа Д-р Стипе Матијевић говором који свршава: „Живео српско-буњевачки народ!“ Затим Срби певају Мокрањца, а онда долази још једна новина коју „Суботичка Даница“ за 1897. овако региструје: „Учена младеж буњевачка први пут је ступила у јавност и ословила род свој буњевачки... Први пут ступа Буњевка јавно на позориште да рекне:

„Иза тебе, Боже мили,
Једино род волим.“

То јест, Лозика Прћићева је овом приликом први пут јавно буњевачки краснослобила песму фрањевца Младена Барбарића Роду.

„Невен“ (1896. стр. 91.) додаје овом још једно први пут: „Први пут дилују заједно јавно Срби и Буњевци под својим именима... Вичита била слога брацкога народа!“

У априлу, дакле, још „учена младеж буњевачка“ узима она исте године назив Коло Младежи и подноси Сенату Суботице, ради подастирања министарству, молбу за потврду статута in fracto: мађарски и буњевачки. По 3. §-у статута чланом може постати свако ко говори буњевачки, хрватски или српски. И већ те године 1896., приликом избора за државни сабор, воде се преговори о оснивању буњевачке народносне странке која ће „бранити наш матерински језик у цркви, у шкули, у суду и управи.“ Народ моли своје младе родољубе из Кола Младежи „да приме у руку заставу Буњевштине, која ако и не би победила, бар би показала да нас има Буњеваца“ („Невен“ 1896. стр. 169.).

У исто време још несвршени медицинар, Фрање Сударевић, предводи вернике св. Рока у борби противу „протузаконитих натписа на молованим прозорима“ (били су мађарски натписи).

Одиста се Лазо Мамужић нашао у чуду с овим нараштајем који тако одлучно иступа. Отпочео је борбу против Кола, коју је водио разним методама. Статуте није подастро на потврду, будући да за приређивање забаве не треба организација, а већ друго Велико Коло је забранио по свом вел. капетану, „јер у програму не бијаше уврштено и мађарских говора или писама“ („Невен“ 1897. стр. 84.) А мађарској јавности их тужи како су одговорили капетану Салаију „да се неће срамотити с мађарском ричи“ („Невен“ 1897. стр. 157.).

Следећих, пак, година, он их бира у градско представништво и даје им службе, тако да се мађарске новине у Суботици питају „Има ли још кога у Колу Младежи, а да није званије добио?“

Ни овако их није укротио. Г. Пекић тврди, додуше, како је министарство 20. новембра 1900. год. доиста укинуло Коло Младежи, те Хрватима у Суботици преоста само Пучка Касина, али је то нетачно, као што је нетачан малне сваки податак г. Пекића. Како је постојало Коло Младежи године 1896., тако постоји оно 1901. и од 1903.—1912. У све те године приређује буњевачка омладина, или буњевачки свеучилиштари, или најзад омладина Пучке Касине, летње забаве, које су исто што је било и Велико коло, и на које долазе и браћа Срби у великом броју, (Neven 1911. стр. 53. чак тврди да је на летњој забави буњевачке омладине било „више Српкиња госпођица него Буњевака“) а на којима се игра сељанчица и радикалка.

Ипак, напредовање у храбрости Буњеваца је Коло доказало својим чином од 1. октобра 1900. Тим даном је девет Буњеваца, већином чланова овог Кола, датирало своју тужбу, послату на буњевачком, најпре, а тек на другоме месту на мађарском језику, Министру просвете (г. Пекић тврди да су је поднели само путем Neven-а, што је, и опет, нетачно). Ево на што се туже:

„Дицу нам у школама чак и тилесно гоне, зато што они на буњевачки изговарају, што јим рич није чиста мађарска...“

И, ваљда први пут у историји буњевачког одупирања мађаризацији, ови прете министру:

„Јер колико нама нанешене увриде не би нашле задовољштине, ми би приморани били открити ји прид образованим свитом“.


Задржасмо се мало дуже код ове четврте примедбе, јер је сматрамо за најважнију, и јер је то последња општа примедба на књигу г. Пекића.

А сад ћемо навести неколико случајева у којима г. Пекић догађаје казује неверно, или их прећуткује, јер не говоре у прилог хрватској тенденцији његове књиге. Један такав случај јесте питање исељења и повратка Срба у Суботицу.

Тај случај г. Пекић не ради као историчар: не тумачи нам зашто су Суботички Буњевци дошли у сукоби са овдашњим Србима, него га ради као судија: он тражи чија је кривица што је до сукоба дошло и што тако довршен. Колико је притом објективан судија, одмах ће се видети.

Г. Пекић казује овај случај по Ивањију. Можда је то добро, јер је Ивањи имао у рукама многе списе којих данас у архиви Суботице нема. Али г. Пекић није разгледао ни оно што има та архива, а ипак расправља питање кривице на основу казивања некадањег пијаристе Ивановски-Ивањија, који говори о неисправним устима рацких свештеника.

Зашто Суботички Буњевци нису желели да остану граничари, то јасно каже записник камералне вароши Сент-Марије од 31. јула 1743. Суботица је са још четрнаест шанаца припадала потиској граници (Сомбор, Мартонош, Кањижа, Сента, Острово или Ада, Мохол, Петровосело, Феудвар или Бачко Градиште, Бечеј, Сентомаш, Чуруг, Жабаљ, Сегедин-Реске и Брестовац), и у којој су Срби имали таку већину, да је називана „рацка милиција“. „И пошто цела Потиска Крајина састоји већином, каже споменути записник, од људи грчке цркве, исто тако граничара, то су нашу католичку мањину под разним изликама прогонили, слабили и уништавали, тако да су у последње време, т. ј. године 1741. чак наумили да, пописавши најпре наш град, поделе га на два дела, те да у један одвојени део уведу човека грчке цркве, оберкапетана напред споменуте Потиске Крајине, те да му одреде седиште и власт“.[4]

Преведено на данашњи језик, то значи да се Буњевци нису добро осећали као мањина у српској милицији. Како је та милиција законом већ била укинута, израде они помоћу Сегединског Мађара Николе Караса и помоћу прослављеног мађаризатора, надбискупа Патачића, изузеће Суботице из границе. Али то нису учинили као Буњевци у Сомбору, или као Немци у Новом Саду, у споразуму са Србима, него ноћу и кришом, те израдише привилегију за чисто католички Магистрат (Magistratum romano-catholicum dumtaxat), и право да убудуће примају само католичке досељенике.

Ако су хтели да остану у Суботици, Срби су требали пристати на улогу грађана другога реда. Чим је 29. јула 1743. прочитана привилегија у српскохрватском преводу, Срби су изразили своје негодовање (co-incolis nostris Graeci Ritus non consentientibus et contradicentibus). „Хрвати покушају да дође до споразума, али без успјеха“, каже г. Пекић. Он воли тако да пише у општим изразима, и ми морамо да се домишљамо на какав покушај мисли он притом. Можда на то што су Буњевци 2. августа 1743. изабрали само 42 члана за Избрано Обштество, а за т. зв. Сексагентавират, оставивши 18 места за Србе. Тих осамнаест Срба имали би право да бирају себи Магистрат између Буњеваца, а то није озбиљан покушај за споразум. Озбиљнији је био покушај Срба, о коме говори протокол Суботичког Магистрата. 6. фебруара 1747., позвани недељу дана касније, понајвише се Срби у четама, заједно са својим официрима, и од њих је заискано да се последњи пут и коначно изјасне: да ли хоће да остану у провинцијалу, или ће прећи у граничарске шанчеве, у ком случају ће се њихова места попунити Мађарима; тако опоменути, одговорили су: ако се тројица од њихових не приме у Сенат, сви ће иселити. На тај одговор им је речено да по гласу привилегије у Сенат може бити пуштен само римокатолик, па је одлучено: ко се данас не да уписати (ваљда за грађанина), да у будуће неће ни бити примљен (nisi tres ex parte eorum admissi fuerint, omnes discedent).

Овај приказ, састављен из самих цитата архивских списа, треба упоредити с казивањем г. Пекића (стр. 93—94.), да се види колико је г. Пекић способан за „савјесно и непристрасно приказивање ствари“ (стр. 309.).

На стр. 175. казује г. Пекић, по „Невену“ (али „Невен“ не спомиње) како је Темишварска Dreptatea световала Буњевце и Шокце, али казује нетачно. Ми ћемо овде, ради поређења, дати текст тога савета како на је сачуван у „Невену“ од 1. новембра 1896.: „ако вам је језик један те исти — као што јесте — а ви не гледајте у разлику вере, нити у географични положај, него прионите што већма и подајте се на читање хрвацких или српских књигах и новинах. Једино то вас може спасти.“ Г. Пекић је фалзификовао тај савет.

Зацело, опет хрватској тенденцији ове књиге за љубав, у њој доста рђаво пролази први буњевачки новинар Суботице, и један од првих буњевачких новинара уопште, Калор Милодановић. Не добивши места међу Антуновићевим ученицима (а био је то, по тврђењу биографа му, Д-ра Душана Петровића, јер је радио у Калачи на Антуновићевим Новинама и на његовој Вили, „и у име тога од родољубивог Антуновића примао потпуно препитање и новчану награду“), ни међу просветно-националним радницима, иако је и то био у пуној мери; његовим новинама и његову преласку у Србију дате су, сухо и зловољно, четири кратке реченице (стр. 160. и 294.). Што је најгоре, г. Пекић не прави никакве разлике између „Мисечне Кронике“ и „Суботичкога Гласника“. У Суботици, додуше, не може се доћи ни до једних Милодановићевих новина, али је г. Пекић могао из „Невена“ (1886. стр. 130.) дознати да „Мисечна Кроника није била ништо друго већ пуко оруђе за кортешацију тадашње Деаковске странке“; из „Успомена на Калора Драгутина Милодановића“ (написао Др. Душан Петровић стр. 16.) могао је дознати да су „Мисечну Кронику“ покренули прваци тадашње владине странке, да би добили утицаја на Буњевце, знајући да само помоћу њихових гласова могу оборити Ивана мукића и странку му; а међу тим првацима је било „и такових, који су били противници свега оног што је буњевачко или српско“, најзад, могао је оданде дознати (стр. 14.) „да је тај лист имао скоро искључиво мисног значаја и вридности“ и да је био већином шаљиве садржине, па за „Суботички Гласник“ одгодити комплименат да је „знатно допринео остварењу Антуновићевих идеја у буњевачкој метрополи“. Јер о „Гласнику“ дознајемо да је заснован „настојањем неких вридних родољуба“ („Невен“ 1886.), и да „бијаше први одлучни борац за буњевачки језик у опћини, школи и цркви“ (Д-р Петровић). У мађарским новинама Суботице нађосмо један подужи цитат из Милодановићева „Гласника“, у ком нам нарочито пада у очи жесток нападај на буњевачке ренегате. „Па где и можемо ми тражити помоћи за просвећивање нашег народа, него код Хрвата и Срба?“ — пита он помађарену буњевачку господу. — Ваљда код Мађара? Не можемо је тражити ни код вас, ни код Мађара. Прво, зато што је између нас и вас, помађарена буњевачка господо, велика разлика у начелима. Друго, зато што ви нисте ни у стању некога просветити.

Ви нисте у стању другога просветити, јер ко хоће другога да учи и просвећује, мора имати националан карактер, а тога ви немате. Ви сте ушкопљеници нације. Од мађарске пак браће не можемо желети да просвећују наш народ; делом зато, што би за ово била потребна великодушност, а делом зато што велика већина мађарског народа стоји на врло ниском ступњу просвете, па не стижу да просвећују друге народе.

„Нама дакле ништа друго не преостаје него да се обратимо Хрватима и Србима и да тражимо њихово братство, јер једино од њихове сарадње и помоћи зависи наш и нашега братства спас“ (превод с мађарског превода из Szabadkai Közlöny 1876. број 22.).

Милодановић се испрсио испред Буњеваца да у своје груди прими све стреле, намењене југословенству Буњеваца; он је примио на себе назив „московите“ и „панслависте“, „пророка умишљене Југославије“ (a képzelt dészlávia profétája), и примио је на себе његов лист и њега самога, 4. јуна 1876., искључују из „Националне Касине“ у којој су били толики Буњевци и Срби.

И, што је више свега, своје уверење је потврдио судбином својом: ступио је међу добровољце у Српско-турском рату, и тиме пресекао сваку могућност да се врати у свој завичај.

Јер, треба знати шта су радили ти његови противници, док се он борио у оба Српско-турска рата. Та помађарена буњевачка господа су, крајем априла и почетком маја 1877., дочекивали и славили „своје саплеменике“, турске софте у Пешти и Сегедину, или су, 5. аугуста 1877., под председништвом адвоката Пере Скендеровића, држали у Суботици јаван збор на коме су, по предлогу свог посланика, Ернеста Мукића, протестовали против руских зверстава над братским турским народом; протестовали против руских покушаја да поремете европску равнотежу, што би било фатално и за европску цивилизацију. Најзад, приређивали су забаву 30. новембра 1876. и прилагали за турске рањенике, — а међу прилагачима се истицали Војнићи, Милодановићи, Еветовићи и Рукавине, — и банкетовали у славу турских победа, илуминирајући град и шаљући поздравне телеграме Осман-паши, и замерајући Србима што се десолидаришу са њима.

Неколико година касније, 1883., 3. маја, у дворани магистрата држе они конференцију у питању колонизовања Чангова, Мађара из Буковине, и новине су писале да ће у Суботици наћи склоништа и занимања око 200 породица „наше браће Чангова“.

Ето, против чега је делом устао Калор Милодановић, и против чега се пером борио преко три године. Што је он у Београду прешао у православље, то не може умањити његове заслуге стечене у Суботици.


У историји Буњеваца како је ми замишљамо, где би се говорило о мађаризацији и демађаризацији њиховој, нашли би своје место и скромни али заслужни радници из редова Срба, какви су били: Бошко Вујић, Душан Петровић и Младен Карановић.

Један од првих радника на буњевачкој књизи, Бошко Вујић, већ 1866. по други пут штампа стихове Гргура Пешталића, и у предговору говори о свом буњевачком роду, као да је и сам Буњевац; године 1869. он је сарадник „Буњевачког и шокачког календара за 1870.“, а 1884. пише Бајском „Невену“ дописе из Суботице у којима опет иступа као Буњевац (Ми Буњевци...) По тврђењу г. Мије Мандића, имао је „Невен“ 1884. у Суботици три претплатника: Пучку Касину, Баришу Матковића и Бошка Вујића. Зато ваљда Блаж Модрошић године 1897., кад позива Буњевце да у Суботици оснују Буњевачку Читаоницу, ословљава Мандиће, Скендеровиће, Матковиће, Шарчевиће, Вујиће“, и не знајући, може бити, да је Бошко Вујић Србин. Без сумње, не може да замисли добру буњевачку акцију без чика-Бошка. Био је он главни помагач и добротвор Милодановићу као уреднику „Суботичког Гласника”; (Антуновић му је своје Новине адресирао као сауреднику „Суботичкога Гласника”) као што ће бити један од главних ступова „Суботичким Новинама” г. Карановића. Нарочито, ако послушамо што су о њему писале нама противне мађарске новине, „чинио је он већ деценијама центар славизма у Суботици, што је лако могао бити као бивши власник поште и имућан човек без породице” (Szabadkai Hirlap 1891. број 5.). Био је „најстарији, и сад силно агилан русофилски матадор... Он је можда с материним млеком усисао у себе противмађарска, словенска и русофилска осећања, и никад их није порекао, него им је кроз деценије све до дана данашњег, био апостол у Суботици и околони”. Јер он има неверојатну храброст: споменуте мађарске новине тврде да је године 1896. француским телеграмом поздравио противмађарски збор у Паризу; а 11. августа на конгресу немађарских народности у Пешти захваљује он председницима на њихову труду и са живио поздравља 21 тачку програма. И такав је све до жалосне своје смрти 28. новембра 1899.

Д-р Душан Петровић већ као правник сарађује на „Невену” (в. „Невен” 1889. стр. 80.). Године 1891. одлучује се он да покрене за Буњевце недељне новине, и мађарске новине га унапред нападају као панслависту, јер слуте да он тиме хоће да смета мађаризовању Буњеваца. Услед тога, он мора да оснива властиту штампарију, („Невен”, 1913. број 16., каже за њега: „у помоћ наше књиге је осново штампарију”) после чега опет Budapesti Hirlap грми о српској пропаганди међу Буњевцима. И кад почетком 1893. пођу „Суботичке Новине”, против адвоката-власника штампарије се поведе дисциплинарна истрага, јер се бави инкомпатибилним послом. Тим радосније поздрави „Новине” „Суботичка Даница” за 1896.: „Невену” и „Даници” као старијем брату и сестри се придружила нова селе и млађа под именом „Суб. Новине”. И ово троје данас заступа и чини буњевачко новинство... ” Ове новине би заслужиле више него једну реченицу у историји Буњеваца, све да нису ништа друго објавиле сем овога позива:

− Је ли већ родила Буњевачка Нана делију-јунака који ће први у варошкој скупштини прозборити нашим красним буњевачким језиком, који не заостаје липотом ни једном другом језику на свиту. (1897. број 8.).

Оснивање штампарије и „Новина” не значи једину акцију Д-ра Душана Петровића у корист Буњеваца. Кад је Школски Одбор у Суботици на Св. Саву 1896. одбацио предлог поп-Паје Кујунџића о буњевачком наставном језику за буњевачке ученике основних школа Душан Петровић није био у Суботици, ни у седници Школског Одбора. Али је, сазнавши закључак Одбора, апелирао на Управни Одбор па, чини нам се, и на министарство; значи, био један од тројице бранилаца буњевштине у основној школи.

Кад није г. Пекић могао, ми ћемо дати г. Младену Карановићу оно место које му припада у историји Буњевштине. У одбрани ове, његова се храброст није бојала ни срамоте ни судскога прогона. Кад је 1897. довршена електрична централа у Суботици, и подузетник Lindheim из Германије приредио свечано отварање, ређале су се наизменце немачке и мађарске здравице. Г. Карановић, „наш врли родољуб” („Даница” за 1898), био је тај момак који је устао да пред Германцем покаже да је Суботица буњевачки и српски град. Мађари су му, додуше, спречили буњевачку здравицу, али „на то до 100 Буњеваца остави дворану банкета”

Године 1896. излази г. Карановић пред суд као уредник „Суботичких Новина”, иде без адвоката и, по „Невену”, даје пред судом ове смеле одговоре:

Судац. Зашто ви као Србин уређивате буњевачке новине?

Уредник. Зато јер ми на срцу лежи напридак буњевачко-шокачкога народа, и јербо се мора когод и за тај пук старати.

Судац. Зашто ви желите да се буњевачки језик уведе у школе?

Уредник. Зато јер закон заповида да се дица материнским језиком поучавају, и т. сл.

Поред тога, и г. Карановић заслуге има у томе што је поп Пајо Кујунџић, кад су Буњевци Лазе Мамужића одбили његов предлог о увођењу буњевачког језика и уџбеника у основне школе, могао себе и своје боље Буњевце овако да теши:

Буњевац има свој језик, своје обичаје, светковине, забаве, писме, приповидке; има своја гласила: Невен, Суботичке Новине, Даницу! има своје друштвене састанке: Диване, Кола, Пучку Касину; чисто буњевачко Покопно Друштво, тамбурашко коло, велико прело, велико коло; најновије, има већ и своју свисну интелигенцију, учену младеж, која се већ не стиди имена свога, језика свога. У овима чињеницама налазимо ми јамство за то да нам народ живи, зато се ми потпуно надамо ускрснућу, и то скором ускрснућу” („Невен” 1896; стр. 50.).

Да покажемо шта је за Буњевце значио подвиг г. Младена Карановића, навешћемо шта је „Невен” (1898. стр. 108) писао кад је г. Карановић морао да напусти уређивање „Суботичких Новина”: „Доиста жалосно је што немамо сада у Суботици човика, који би г. Карановића у уредниковању заминити могао и смио. Јер данас је тако да се уредничтва само онај родољуб може примити, који је за просвиту и бољитак народа свога приправан на свашто: на затвор, на презирање, на мржњу, на прогонство и на губитак своје званије. А то није шала, себе и своју судбину жртвовати за народ...”

И другом приликом, када дневник пучке странке очекује од буњевачких свећеника да неће будити народну свест Буњеваца, Невен (1899. стр. 63.) одговара: „Ако неће попови оно ће други доћ у помоћ народу, као што је већ и писо један Србин Буњевцима новину.”


Као историк, г. Пекић треба да зна да је г. Карановић, на молбу четири попа Кујунџића, напустио и своју свршену богословију и своја маштања о студирању права у Паризу, те добар део свог имања уложио у штампарију Душана Петровића, у српско-буњевачку банку и у Суботичке Новине. Ако данас Буњевац постане Хрват, није тиме збацио са себе обавезе које су на себе примили јучерањи Буњевци.

Том тенденцијом морамо тумачити и чињеницу што се у овој књизи за Буњевце тврди (стр. 268.) како су у прошлости имали само један новчани завод, Земљодилску Штедионицу Д. Д. Зацело, г. Пекић неће да зна за Пучку Газдачку Банку зато што су је Буњевци основали у заједници са Србима. Пошто се пак Земљодилска Штедионица, тако рећи, изројила из Пучке Газдачке Банке, дужан би био историчар обазрети се и на матицу, којој су на челу стајали: Мишко Прћић, Ицо Малагурски, Бошко Вујић, Ђура и Самко Манојловићи, поп-Пајо Кујунџић, Мијо Мандић, Аго Мамужић и Станиша Неорчић.

Кратка историја Пучке Газдачке јесте ово: почела је радити 20. јануара 1892. као „скоро чисто буњевачки завод”, па је „Невен” (1892. стр. 32) „вруће припоручује, особито Буњевцима и Шокцима”. То је био једини новчани завод Суботице на чијим деоницама је имао места и буњевачки језик, који је своје годишње извештаје штампао и буњевачки, а „Невен” се тешио и тиме што „на врати банке сјаје златним словим: Улаз”. Годишње Скупштине отвара Мишко Прћић, мађарски, додуше, али му Бошко Вујић говор тумачи буњевачки. Тајник чита мађарски годишњи извештај, али, на предлог Станише Неорчића, одмах потом прочита Аго Мамужић и буњевачки извештај. Г. Мијо Мандић буњевачки предлаже да се Управи записнички изрече захвалност зато што извештај штампа и буњевачки. Тако је Банка изгледала изгледала још 1896. Али се мало-помало у њу увукли „други елементи”, и на десетој главној скупштини, 9. фебруара 1902., Јеврејин Вајс протестује: „он није дужан трпити буњевачку, српску рич” („Невен” 1902. стр. 43.). „Невен” већ поставља питање: или — или; или ће остати буњевачка, српска, или је треба препустити чивутском упливу. И већ на једанаестој главној скупштини, године 1903., буњевачко-српска мањина одбија од себе одговорност за издавање нових деоница, те из управе иступају: дида Лазо Стипић, Ицо Малагурски, Сава Међански, поп-Пајо и Марко Дулић. Ова незадовољна мањина из Банке оснива Земљодилску Штедионицу исте године, и ова већ 1904. отпочиње свој рад.


Нешто оправданије изгледа ово прећуткивање српско-буњевачке сарадње. На стр. 186. обавештава г. Пекић о преској парници Мандићева „Невена” пред поротом у Сегедину, у којој је Пајо Бачић, примивши на себе одговорност за чланак г. Мије Мандића, „Народносно питање у државном сабору” („Невен” 1902., стр. 34—39), осуђен на шест месеци државног затвора и 200 круна глобе. Ту је г. Пекић прећутао да знатно већу половину инкриминисанога чланка чини говор српског народног посланика, Љубомира Павловића, изречен у угарском парламенту. Рекосмо да ово прећуткивање изгледа оправданије, јер се то саопштавање говора српског народносног посланика, и солидарисање са њим, није споменуло ни у судској расправи, судећи по извештају који је „Невен” (1902. стр. 145.) о њој донео. И оптужба и одбрана су мудро ћутале о томе да је „Невен” донео у целини говор нашег дичног Банаћанина. Наше је пак непоколебљиво уверење да Пајо Бачић није седео шест месеци због формално инкриминисаног пасажа из чланка, него због онога о чему се ћутало, због солидарисања с „нашим дичним Банаћанином”. То уверење не мора делити г. Пекић, али зашто да и он прећуткује оно што су прећутали Мађари и њихова жртва?

Има чак знакова по којима кад бисмо судили, нашли бисмо да није тенденција г. Пекића крива нетачностима у његову писању, него да је криво одсуство осећања за тачност. На стр. 173. и 174. своје књиге казује он судбину предлога поп-Паје Кујунџића да се у основне школе Суботице, у којима су већином буњевачка деца, уведу буњевачки уџбеници и да се настава врши, према тадашњем закону, на матерњем језику. Казује то г. Пекић врло нетачно. Треба само упоредити његово казивање с правим током догађаја па да се види колико је г. Пекић неспособан да га позна и онда кад му у томе не смета тенденција. Ево, како је ствар текла.

У седници општинског Школског Одбора, 23. септембра 1894., учинио је Пајо Кујунџић усмени предлог у питању настављања деце с немађарским матерњим језиком. Како је предмет предлога много важнији, а да би се могло у његово мериторно решавање упустити без претходног проучавања, умољен је поп-Пајо да свој предлог писмено поднесе Школском Одбору.[5]

Кујунџић је удовољио том решењу, и Школски Одбор је у седници од 14. октобра 1894. предузео писмени „предлог Паје Кујунџића, члана Школског Одбора, којим предлаже да се употреба буњевачког језика у основним школама утврди наредбеним путем”. А Одбор, пре него што би донео мериторну одлуку о писменом овом предлогу, издаје га на мишљење пододбору седморице , међу којима је и предлагач, и Аго, и Лазо, па и препозит Маћа Мамужић. Тај пододбор нека у току од месец дана поднесе Школском Одбору овај предлог, а председник Школског Одбора ће га дати литографисати и бар 14 дана пре расправљања раздати члановима Школског Одбора (Ibidem 1895, број 99)

О раду и предлогу пододбора седморице има извештај у „Невену”. Пред Школски Одбор је дошао предлог пододбора први пут тек 29. децембра 1895., али је тада закључено да се о том питању држи, 19. јануара 1896., посебна седница Одбора, а дотле ће председник, Бајшански Војнић Мате, дати литографисати и члановима Одбора разаслати и предлог поп-Паје, и предлог пододбора седморице (Ibidem 1895. број 148.)

Седница Школског Одбора није одржана 19. него је одржана 26. јануара, на дан св. Саве. У међувремену је градски начелник Лазо Мамужић променио расположење: предлог пододбора је добрим делом његов предлог. Сад је све удесио да тај предлог падне; зато је Србима дао изговор да у седницу не дођу: они имају своје школе и управо сад у њима славе св. Саву.

У тој светосавској седници Школског Одбора је прочитан предлог поп-Паје, а онда предлог пододбора седморице, за који председник Војнић рече да се својом суштином подудара с предлогом поп-Паје, најзад противпредлог председника Војнића. Поп-Пајо је говором образлагао свој предлог, а помагали га препозит Маћа и адвокат Аго Мамужићи. Предлог председника Војнића су бранили Варга Карољ и Франкл Иштван, председник пододбора седморице.

Лазо Мамужић није дошао у седницу, него је послао своје Буњевце, чак и председника Пучке Касине, Ивана Стантића.

При поименичном гласању, већина Буњеваца је гласала против предлога поп-Паје и против предлога пододбора. Уздржала се од гласања двојица Буњеваца: Албе Пертић и Мате Војнић Зелић, а осморица учинише своју дужност.

Хтедосмо на основу архивског материјала приказати судбину поп-Пајина предлога који се у овој Повијести назива молба, да бисмо показали како г. Пекић све грехе Лазе Мамужића баца на терет Мађара, а и да упозоримо читаоца на то како је ова Повијест нетачна у свему. Али се нама који радимо у двема архивима дешава оно што се г. Пекићу ни једанпут није десило у његових тридесет и више архива: неко је године 1914. узео списе са њихова места, тако да их у архиву магистрата не могасмо наћи. Али ми знамо из „Невена” да ствар није текла онако како је казује г. Пекић.

Побеђен у Школском Одбору, апелирао је поп-Пајо на Административни Одбор Града. И није сам апелирао; три су апелате ишле, изгледа нам, до министра: предлагачева, Д-ра Веце Мамужића, Д-ра Душана Петровића. А засебно је ишла молба Ивана Малагурског са 1200 потписа која је требала доказати да буњевачки језик у школама не желе само Кујунџић, Мамужић и Петровић. У тој молби се говори овако: „Ми Буњевци, који говоримо далматински (српско-хрвацки) језик, те сачињавамо већу половицу становништва суботичког...”

Све то није помогло. Захваљујући Лази Мамужићу, министар се могао изговарати на то да су поп-Пајин предлог одбацили сами Буњевци.



У вези с нашом одлуком, пустили смо на потписивање овде приложене 1—160 табака који доказују реалност наше одлуке. То што се и без организације посла скупило 1155 потписа и одушевљење које је примећено код пука, сасвим је доказало оправданост оснивања друштва. Зато смо са потписницима и одржали, 29. марта 1914., организациону скупштину, на којој смо изрекли одлуку да нашу школску ствар и самостално потпомогнемо, да бисмо унапредили нашу културу, а по примеру других народа. Зато смо закључили да оснујемо Удружење за буњевачку школу, на основу приложених статута, о чему сведочи и приложени записник о скупштини.

И кад, по мандату скупштине, у понизности подносим наш нацрт статута на одобрење, хоћу да нагласим да су Буњевци заслужили справедљив и слободоуман поступак. Верност домољубивих Буњеваца према угарској домовини је историјски доказана. У критичне дане, овај је пук доказао своју приврженост угарској домовини. И такав пук данас управне власти толико ниподоштавају, да му не допуштају ни најскромније буњевачко омладинско удружење као да би се овај пук, верношћу својом према угарској домовини, био одрекао самога себе и свога језика.

А никад се буњевачки пук није одрекао свог језика, и одушевљавао се за њ и онда када се Мађар одушевљавао за слободу; и служио се својим језиком у цркви, у школи, у градској кући и у оне критичне дане. Језик му је признаван не само у пореским књижицама, него су и највиши чиновници Суботице у саобраћају са њим употребљавали језик овога пука. Тако је славне успомене Феликс, некадањи вел. бележник Суботице, а потоњи потпредседник кр. уг. Курије, док је овде живео и деловао, писао буњевачке контракте и тестаменте. Одушевљени домољуби су превели на буњевачки језик мађарску химну и Szózat, и тако одушевљавали буњевачки пук за ствар Мађара! Обратно, самопоуздање овога пука — националистички бојадисано, — пробудило се и датира од оног времена, кад је коначно искључен буњевачки језик из школа! Тек од тада имају Буњевци свој посебни календар, свој лист и два-три удружења.

Јер је шовинизам, нажалост, касније хтео буњевачко домољубље тако да протумачи, као да се Буњевци њиме одричу самих себе и језика свог... те је ствар Мађара истакао као директну опозицију и најелементарније самољубави Буњеваца... Тако је настало неслагање у цркви, сукоб у читаоницама и одвајање Буњеваца. Од тог времена имају Буњевци посебну своју интелигенцију.

Јер су Буњевци искључење њихова језика квалификовали као ствар која је неповољна не само за њихова осећања, него и за најнепосредније им интересе. Зато су Лазо Мамужић и другови исписали на заставу странке коју су основали питање буњевачке школе. И са колико интересовања су то питање покретали, лепо се види из летака Лазе Мамужића „A bunyevac elemi tanügy” у коме овако говори: „Душа ми плаче кад видим како данашњи нерационални начин поучавања, вршен на нематерњем језику, искључује нараштаје крвних мојих рођака из благодети новога наставног система.”

Кад би, дакле, државна администрација и даље овако поступала са Буњевцима, те им не допуштала ни омладинска ни школска удружења, у пуку би сазрела мисао о угњетавању, па би се пук фанатизовао у својој привржености за свој језик, а то би му спречило напредовање у култури, те би евентуално настао сукоб као код Русина, и као што је већ и код нас почео у Сантову...

А то није интерес угарске државе.

У таким приликама „Удружење за буњевачку школу” је у исто време ствар буњевачких осећања и културе, као и интерес мађарског домољубља, јер је овако невино удружење позвано да пред Буњевцима сведочи да и они имају удела у правима угарског грађанина. Јесте, ступање у живот „Удружења за буњевачку школу” ће уверити Буњевце о томе да они нису пасторчад државе, пошто и они могу тражити задовољење својих жеља сваким законитим начином; доказаће да Буњевци у свом језику нису прогоњени.

У служби ове узвишене и домољубиве сврхе ревнујемо ја и моји другови стварањем „Удружења за буњевачку школу”, па зато с пуним поуздањем понављам безусловно оправдану и домољубиву моју молбу да бисте изволели снабдети приложени нацрт статута клаузулом одобрења.

Суботица, 20. априла 1914.

Пајо Кулунџић, председник.

Извештен да његов поднесак још није експедован на надлежно решење, поп-Пајо се 13. маја 1914. обраћа градском начелнику (а тај је од суспензије Лазе Мамужића, год. 1902., све до преврата 1918. био D-r Biro Karoly) пожурницом у којој га подсећа на околност да се оваки предмети имају коначно свршити у року од 40 дана. Јер, у противном случају, може удружење и без формалне потврде статута отпочети свој рад. „Уосталом, наставља он, ствар нашег удружења је високој влади већ пријављена, између осталог и тиме што смо, приликом оснивачке скупштине, поздравили екселенцију грофа Стевана Тису, министра председника, и он је био љубазан да нам поздрав званично квитира. Са друге стране, наш нацрт статута је већ претходно поднесен високој влади путем њеног представника, Д-р Пургли Шандора, великог жупана.

Господин Градоначелник можда хоће да стави на пробу истрајност и владање над собом код Буњеваца; можда хоће да нас сваки корак у овом правцу стане тешке борбе, да и најелементарније право, и јавно благостање постане тек извојевани успех.”

Тако је пожуривао поп-Пајо подношење списа влади. А градски начелник је списе поднео тек 26. маја, без икаква нама познатог мишљења или предлога, и дописом од истог датума известио о томе поп-Пају. Упозорио га је уједно на 1. § наредбе министра унутрашњих дела 1508/1875 по коме друштво може рад привремено почети само у случају ако унутар 40 дана, од дана кад списи фактично стигну влади, не дође никаква примедба владе, или се предмет не реши.

А примедба је дошла 16. јуна 1914., пре Принципова атентата, дакле, решено је у министарству унутрашњих дела да ће удружење моћи отпочети свој рад тек онда кад му статути вуду визирани од владе. О томе је Д-р Биро, два дана после атентата, известио поп-Пају, који се управо налазио у Рогашкој Слатини, и Салаи Маћаша, великога капетана полиције, „ради знања и равнања.“

А онда, дошао је Рат, и дошла је смрт другога по реду Старог Родољуба који је био срећан да не доживи остварење својих снова, да не види колико је и најневероватније остварење далеко од снова племенитих идеалиста.

Колико је књига г. Пекића нетачна и непотпуна, види се из тога што календарску буњевачко-шокачку књижевност датира од године 1883. У Даници, пак, Ђорђа Поповића од године 1868. (стр. 94) читамо да је изашао латиницом „Буњевачки календар за приступну годину 1868. која има 366 дана. I. У Суботици тискано код Карола Битермана.“ 8 на 32 стр. Цена 12 новч. А у истој Даници од године 1869. стр. 192., приказан је Буњевачки календар за просту годину 1869.; из тог приказа видимо да је у њему био и чланак: „Приглед повистнице града Сомбора а од дила и сридње Бачке“. Налазе се у том календару у Наше писме за које белешка Данице каже: „Ово је случајно испало ћирилицом“, услед чега слутимо да је и код издавања овог календара имао своју улогу Бошко Вујић. Добротом г. Мије Мандића, имали смо у рукама „Буњевачки и шокачки календар за приступну годину 1870., у Суботици, у штампарији Карла Битермана“. Знаменит је овај календар, јер нам је сачувао Позив каноника Антуновића којим је, о великој Госпојини 1869., позвао Буњевце, Шокце и Бошњаке на утемељење једних пучких новина. Са задовољством налазимо и код овог подузећа буњевачко-шокачког сарадњу Бошка, тада још Тодора, Вујића, кога је књига г. Пекића неправедно прећутала. И налазимо прештампан чланчић „Из омладинског календара“.

Најзад, из мађарских новина, Szabadkai Ellenor 1880. број 7., видимо да је и 1879. година имала буњевачки календар; ту је изишао и чланак: Историја првог буњевачког покрета, у ком се каже: (цитирано у „Невену“ 1914. бр. 23.) „Београд нема толико Срба, Загреб толико Хрвата, Дубровник толико Далматинаца, колико Буњеваца има Суботица (од 65 хиљада становника 45 хиљада овејаних Буњеваца) па ипак немамо ништа што бисмо могли својим назвати“. Што тај чланак много очекује од Пучке Касине, доказује да је уређен од њених првака.

Најзад, из „Невена“ од год. 1908. стр. 14. видимо да је Јосо Јукић са својим друштвом издао за 1881. и 1882. буњевачко-шокачки календар. О ономе за годину 1881. дознали смо од г. Младена Карановића садржину и наслов: Буњевачко-шокачки календар за просту годину 1881. властник и уредник Јосип Манић. У Суботици, из штампарије Јосипа Битермана.

На другој страни насловнога листа је икавштином штампана „Краљевка“. Иза календарског табака је песма поп-Николе Кујунџића, такозвана буњевачка химна:

Коло игра, тамбурица свира...

Од 17. до 26. стране је чланак: Буњевачко шокачки народ и Суботица. Ту говори о славним предцима који су одржавали и буњевачку власт и говор у Магистрату и у школама, и на које треба да се угледају нови нараштаји, да не би на њима остале силне клетве прадедова.

Даљи садржај чине чланци: Наши казнени закони; О врачки; Војна одкупна даћа, и, најзад, О пучким шкулама у Суботици. У последњем чланку се казује очајно стање школске просвете у Суботици, и оптужују се вође, Мукићева странка, „којима би трибало придњачити, али који нас у назад воде“.

„Еј, Мукићани и Скендерци! Небило вас, кад не знате или нећете нам свићицу изображености запалити!“

Један од напред споменутих календара је, без сумње, мислио „Невен“ (1889. стр. 176.) кад је писао како су Буњевци и Шокци 1880. „по 30 новчића плаћали „Буњевачко-шокачки календар“ кој износио само 3 арка и „права је труља био према нашој Даници“.“

И кад се тако дође до „Данице“, онда није без интереса споменути како ја она постала. То није ни тешко споменути, пошто је о томе писао покретач „Данице“ и „Невена“. Када је Антуновић као уредник малаксао, кад је учени фрањевац Роберт Каук у Баји без успеха покушавао да настави посао Антуновића и Модрошића (његово редовничко старешинство му то није допустило: „Невен“ 1913. бр. 17.), тада се ваљда договарали г. Мандић и поп-Пајо, учитељ у Каћмару и капелан у Бикићу, шта је најпрече дати народу.

„Док сам ја нагласивао да је од календара нужда у свакој кући, да та књига залази у сваку кућу, да се путем ње може са цилим народом разговарати, Мијо Мандић је заговарао новину, часопис“. („Невен“ 1908. стр. 2.).

Г. Мандић је дуго наваљивао да се покрене часопис, што се из књиге г. Пекића не дознаје. Ваљда је већ за 1882. хтео покренути свој часопис, кад га је предухитрио Бурнаћ-Батори са својим листом „Буњевац“, који је, изгледа нам, пошао почетком год. 1882. (а не 1883. како каже г. Пекић). „Наш велики Антуновић, кад је примио први број „Буњевца“ сиде и напише писмо своме најмилијему другу М. Мандићу, који се је онда спремо да покрене „Невен“ и одприлике ово му рече: обуставимо на који дан наше основе. Ево неки Батори издаје новину за Буњевце, купимо се око њега.“ („Невен“ 1900. стр. 92.) И тек пошто је видео да Батори не издаје новине за Буњевце, него против буњевштине, одобрио је „Невен“ и плаћао његов дефицит.

Резултате двогодишњих наших студија исписали смо овде у облику чланка написана поводом једне несолидно рађене књиге. Јер мислимо да г. Д-р Душан Поповић није и доказао да књига г. Пекића „нема готово никакве везе с науком“, јер се он обазрео скоро само на хрватску тенденцију ове Повијести, побијајући је „материјалом који нам пружа сама књига г. Пекића.“[6] Због тога на пример, он дозвољава да су године 1868. старешине и представници Буњеваца држали у Суботици „вијеће“ на ком решавају о имену под којим ће иступити, док је то г. Пекић просто измислио. При оцени његове Повијести требало је с неверицом приступио свакој њеној реченици, чак и оваким тврдњама: на стр. 203 његове књиге се казује како су Буњевци 29. марта 1913. држали због, а ипак се то десило године 1914. Имајући свој материјал о прошлости Буњеваца, ми смо с оправданом неверицом читали фабулирање г. Пекића, ако и нисмо исправљали све његове погрешке. Нема смисла исправљати погрешке у књизи у којој је све, управо све погрешно. Ми смо се трудили да, место коректура које ничему не би водиле, дамо своје схватање и своје познавање буњевачке прошлости. Оно је непотпуно, у њему је много празнина, али што рекосмо све је то плод поштене студије.

Сада пак, на растанку од нама миле теме, рећи ћемо укупан суд о књизи г. Пекића, и о њеној судбини. Своје градиво, покупљено из литературе, могао је г. Пекић употребити за низ чланака против неразумних и унапред на неуспех осуђених покушаја да се посрбљују Буњевци и Шокци; у тим чланцима је могао указати на то да су Мађари с много више плана и памети, покушавали мађаризовање Буњеваца и Шокаца, без успеха; могао је изнети сва гравамина Буњеваца и Шокаца против разних режима од 1918. Таква књига, солидно израђена, могла би имати користи за васпитање државника. Најзад, могао је г. Пекић у тој књизи дати израза својој вери и нашој жељи да ће се буњевачко-шокачке масе боље одазвати својој интелигенцији кад их ова позове у Хрвате, него кад их је водила у Мађаре; све је то могао чинити г. Пекић, само није требао писати Повјест, јер ово значи науку. Г. Пекић, пак, не само да нема талента ни оспособљења за рад на науци, него нема ни онога што и неталентован самоук може да има: кроз многе монографије да се оспособи за писање историје и већих народних целина.

Дабогме, још мање је требало правити од г. Пекића мученика и протерати оваку књигу из Суботичке штампарије под кров Матице Хрватске. Толику рекламу она није заслужила.

Референце уреди

  1. quod Epistolae et Evangelia more consueto diebus festivis semper illyrice decantari ordinentur, et venerabilis Conventus iste Parti Slavonicae adjudicari haud possit.
  2. B. Dnevnik Dragutina Rakovca, Zagreb, 1922. str. 33.
  3. Bacskai Hirlap es a bunyevac elemi tanugy. Szabadka 1874. Стр. 17
  4. Ast cum totum Confinium Tybiscanum e Graeci Ritus hominibus, aeque militaribus, plerumque constans, nos exiguos catholicos variis sub praetextibus persequendo mortificaverit et labefactaverit, ita ut postreme, scilicet anno 1741-mo totum oppidum nostrum praevie conscriptum in duas ratas partes diviserint, inque divisam partem unam Graeci Ritus hominem, quippe praememorati Confinii Tybiscani supremum capetaneum introducere, sedemque eidem et dominationem assignare intenderit.
  5. Iskolaszék jegyzőkönyvek, 1894. број 88.
  6. в. Гласник историског друштва у Новом Саду, књ. III, свеска 2. стр. 322.