Мачка, а није него мачак

Мачка, а није него мачак

     Једну вечер уз месојеђе било много народа у некаквој кући на сијелу, па од некуда дотрчи по међу њих један миш, а мачка јуриши на њега, те га ухвати измеђ све чељади. У
онај час не намјери се домаћин кутњи у одаји ђе је мачка ухватила миша, него је био пошао да донесе вина. Па кад уљезе и донесе вино, сви му кажу што се догодило, и реку
му: валај добре мачке што имаш у кући, ваља за вола ораћега. Домаћин рече да то не може бити, а они му сви кажу: душе ми јест. — Душе ми није. — Ма, душе ми, јест на ови исти час; сви смо очима виђели. — Душе ми није, ја вам се заклињем. — Питање: је ли се они домаћин криво али право заклињао? — Криво, јер се не би онолико људи криво заклињали, што су очима виђели. Није истина, него се он право заклињао; јер оно није била мачка но мачак. — (Смију се и крсте, говорећи: Бог с нама и анђели божији!).

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 198.