Мати (1922)

Алекса Шантић

У грању школских липа весели жагоре врапци;
Врх се звоника жари.
Вечерње звоно зове, и већ се у цркву купе
Бедни, болни и стари.

У црном оделу једна старица, уморних црта,
Ступа у тамни кут храма
И усрдно се моли. Спрам ње ликови сјајни
Из златног гледају рама.

После вечерње мене, малог певача, свог знанца,
За руку хвата кô мати;
"Пођидер са мном дете, па ћу ти ораха крупних
И слатких колача дати".

Ивица месеца вири. Још само мало па вече
Скинуће наките целе.
Ми се уз степенице пењемо и улазимо
У врата куће беле.

У соби сумрак. На окну дрхтава румен гасне -
За гору сунце је село.
На застртом зиду удара сахат стари,
И смиље мирише свело.

Ја сам, доле, у углу. Седим и задовољно
Орахе тучем и бројим;
Спрам мене мацан чучи, преде и у ме гледа
Планулим очима својим.

Старица отвара ормар, и докле крила ормара
Шкрипућу и кô да цвиле,
Испод старога рубља вади и на сто слаже
Комад по комад свиле.

И снова богу се моли, и смежуране усне
Шапућу кротко и ти'о:
"О, бог ти, Никола, дао здравља и дуга века!
Где био, свуд сретан био!"

Он, иза далеког мора, послô је свилу ткану
Старици за одела;
И како госпа руком дотакне дарове сина,
У сету утоне цела.

Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра
По њеном сухом профилу,
На сто падају сузе и светлим капима квасе
Тешку и скупу свилу.

И сумрак све више бива. Мирише смиље свело;
Иконостас се зари.
Између прозора, горе, на застртом зиду,
Удара сахат стари.

И тако протичу дневи, и тако лагано труну
Још нескројена одела,
Мада их старица често дрхтавом руком глади
Између рубља бела.