Материна клетва
Мујо гледа на далеко Фату,
Мујо гледа, ал' му мајка не да.
Оде Мујо и не пита мајке,
Па испроси љепотицу Фату.
То зачула Мујагина мајка, 5
Па проклиње свог сина Мујагу:
„А нека те, мој сине Мујага!
Бол болово девет годин дана,
Кад десета настала година,
Опале ти сијах науснице, 10
А бјело ти пожутјело лице,
И кроз њејега трава проникнула!"
А тешка је клетва материна!
Бог је њојзи клетву кабулио,
Одмах Мују забољела глава, 15
Па он иђе свом бијелу двору,
Па говору остарјелој мајци:
„Стер’ ми, мајко, мекана душека
Немој стерат' дуго ни широко,
Јер ти нећу дуго боловати: 20
Данас данак и сутра до подне!"
Мајка стере мекане душеке,
Не стере дх како Мујо каже,
Него стере дуго и широко,
Јера знаде остарјела мајка, 25
Како ј' клела свог Мујагу сина.
Када Мујо леже боловати,
Опет куне остарјела мајка,
Она куне свога сина Мују:
„Лези, сине, не преболио ми!" 30
Бол болово ага Мустаф-ага,
Бол болово девет годин' дана;
Кад настаде година десета:
Опадоше сијах-науснице,
А бјело му пожутјело лице, 35
Кроз лице му трава проникнула.
Књигу пише Фатијина мајка:
„А мој зете, ага Мустаф-ага!
Ти си давмо чаир напустио,
Јал’ га коси, јали га продаји, 40
Јал’ га коме од пешкеша даји!"
Кад је књига дошла Мустаф-аги,
Књигу учи, а сузе прољева
И одмах је другу накитио,
А на руке своме побратиму, 45
Побратиму Копчић Алај-бегу.
У књизи му ’вако говорио:
„А мој побро, Копчић Алај-беже.
На поклон ти лијепа дјевојка,
Испрошена, а не обљубљена. 50
Купи свате, хајде по дјевојку!"
Када књига Алај-бегу дође,
Купи свате, иђе по дјевојку.
Када су се свати повратили
И повели лијепу дјевојку, 55
Под бајраком, под пули дуваком,
Испод двора болан Мустаф-аге,
Проговара лијепа дјевојка,
Проговара Копчић Алај-бегу:
„Дај ми изун, Копчић Алај-беже! 60
Да униђем Мујаги у кулу.
Ситан бисер на гр'цу моме,
Б’јелу свилу у сандуку моме,
Белензуке на бијелој руци,
Што је мении ага поклонио, 65
Кад је мене младу испросио,
Да му вратим, ил’ да ми халали!"
Ту сватови коње заставише;
Сјаха с коња лијепа дјевојка,
Па се пење у високу кулу, 70
Право иђе аги у одају.
Дође, прође, виш' главе му сједе,
Ал' Мујага у несвјести бјеше.
Кад то виђе лијепа дјевојка,
Од очију сузу испустила, 75
На Мујино лице испустила.
Проговара ага Мустафи-ага:
„Давор моја од камена куло!
Зар си мени брже прокиснула?
Јесам ли те скоро прекнивао, 80
Кад сам своју Фату испросио,
Прекивао жутим тенећаком,
Завршио од злата јабуком!"
Проговара Мујагина мајка:
„О мој сине, болан Мустаф-ага, 85
Није твоја кула прокиснула,
Него дошла једна наметница!"
Кад то чуо болан Мустаф-ага,
Свом је срцу гајрет учинио,
Па је вране очи отворио, 90
Те говори лјепој дјевојци:
„Зар си дошла, драга душо моја?"
Њему Фата тихо проговара:
„Јесам, богме, ага Мустаф-ага!
Ситан бисер на гр’оцу моме, 95
Бијелу свилу у сандуку моме,
Белензуке на бијелој руци,
Да ти вратим, или да халалиш«.
„Халалолсун, мој очињи виде!
Све сам на твој нијет и купио, 100
Ако нећеш носит у мом двору,
Хоћеш носит у мог побратима."
Опет ага гајрет учинио
И сахтијан сепет отворио,
Те извади алмас прстенове 105
И извади златне кавадове,
Па их даје љепотици Фати:
„На то теби, дража од очију."
Туде су се они халалили,
Оде Фата низ бијелу кулу, 110
Оста Мујо боле болујући.
Кад је Фата дошла до сватова,
Фиган стаде на Мујиној кули,
Јер умрије ага Мустаф-ага.
Кад то чула љепотица Фата, 115
Она паде са претила коња —
Мисле свати да се занијела,
Ал је Фата душу испустила
Од жалости за својим севдахом;
Скочише се хоџе и хаџије: 120
Опремдше агу Мустаф-агу.
Скочише се буле и кадуне,
Опремдше љепотицу Фату.
Успоред им раке ископаше,
А кроз раке руке промолише, 125
А у руке црвене јабуке,
Кад се прену нек се поиграју.
Подраниле двије кукавице!
То не биле двије кукавице,
Већ то биле двије старе мајке, 130
Једно Фате, а друго Мујина:
Оне иђу хладндм мезарима.
Кад су дошле хладним мезарима,
На големо чудо ударише:
На Мујину хладноме мезару, 135
Ту је никла винова лозица,
На Фатину хладноме мезару,
Ту је никла румена ружица,
Међу њима глогова трњина.
Проговара Мујагина мајка: 140
„О мој сине, ага Мустаф-ага!
Је ли тешка кабул земља црна,
Јесу л’ тешке тахте јаворове?"
Из мезара нешто проговара:
„Није тешка кабул земља црна, 145
Нит' су тешке тахте јаворове,
Већ је тешка клетва материна!"
