Марко Краљевић ослобаћа робље

* * *


5

Марко Краљевић ослобађа робље


Стаде Марко да вечера с мајком,
а то било према Велигдану,
па је Марко мајци говоријо:
„Чујеш ли ме моја стара мајко!
Сутра хоћу поћи у Косову,
у Косову цркви Грачаници,
но те питам, моја стара мајко:
да л' да узмем свијетло оружје?”
На то њему мајка одговара:
„Мучи, Марко, што сада говориш!
Где је Прилеп, а де је Косово!”
Марко мајци опет одговара:
„Не брини се, моја стара мајко,
ја ћу брзо отић у Косову,
но те питам да л' узмем оружје?”
„А како ћеш носити оружје
кад је сутра дана Велигдана,
од бога је велика греота,
а од људи покор и срамота”.
Марко леже санак да поспава,
а кад први петли запевали
он устаде из меке постеље
те оправи себе и Шарана,
Шарану се на рамена баца,
али њега љуба запитује:
„Зашто, Марко, оружје не узмеш?”
Одговара Марко Краљевићу:
„Тако ме је мајка научила".
Љуба Марку опет проговара:
„Узми, Марко, барем топузину,
те је метни Шарцу у зобницу,
и нико је ту видети неће”.
Ал’ Марко ни то не хте узети,
но он пође пута да путује.
Кад је Марко био на Ћуприји,
тад и други петли запевали;
а кад доша у Скопље широко,
тад су трећи петли запевали;
а зора је Марка зазорила,
зазорила испод Качаника,
Качаника на ону клисуру.
И сунце је Марка огрејало,
огрејало у Шуму Некудимску.
Лоша срећа ту Марка затекла,
заробили девет Арапина,
заробили три синџира робље:
један синџир — млада момчадија,
други синџир — лијепе девојке,
трећи синџир — она луда деца,
па их воде у земљу арапску.
Кад их виде Краљевићу Марко,
без оружја не смеде изаћи,
већ улезе у проклету шуму
док да проћу три синџира робље.
Ал’ кад робље поред њега прошло,
тад заплака једно лудо дете,
и овако сестри проговара:
„Помози ми, моја мила сејо,
тежак синџир не могу да носим,
луде ноге не могу да ходе”.
На то му сестра одговара:
„Ид’ још мало, ти мој мили брате,
сад ће проћи Краљевићу Марко,
он ће отић цркви Грачаници,
те да тамо он узме причешће,
можда ће нас он тад избавити,
ил’ за благо, или са сабљама”.
Марко слуша, ништа не говори,
а сузе му као киша иду,
па он каже своме коњу Шарцу:
„Да изаћемо, ти мој мили Шарче,
да изаћемо пред црне Арапе!
Ја ћу њима заветоват благо,
а ти опет к њима се приближуј,
па кад сасвим ти им се приближиш,
маши главом к некоме Арапу
те од бедра откини му сабљу,
њему откини а мени је додај,
па ће после ласно бити с њима”.
Тад изаће Краљевићу Марко,
он изаће пред црни Арапе,
па им вета једну чизму блага
да му пусте три синџира робље.
Марко вета и две чизме блага,
па им вета и три чизме блага,
али они за благо не хају.
Тад се Шарац једноме приближи
те му сабљу са бедра откину,
па је маши Краљевићу Марку.
Кад је Марко сабљу добавио,
он тад сече те црне Арапе,
не сече их преко црне шије
но их сече преко половине:
од девет осамнајес начини,
па он узе три синџира робље,
децу метну на коње арапске,
а остали пешке су отишли,
отишли су цркви Грачаници.
Кад су били близу Грачанице
тад сви људи у Марка гледају,
и овако њему говорију:
„Не хвала ти Краљевићу Марко!
Зар немаде кад робље да робиш,
но баш сада, на овоме дану?”
А Марко им на то одговара:
„Нијесам их, браћо, заробио,
већ сам их ја јутрос откупио,
откупио од црне Арапе”.
Па он оде тамо код попова,
и овако Марко запитује:
„Чујете ме, велики попови!
Да ли хоће причес да ми падне,
јер погубих девет Арапина
те избавих три синџира робље?”
Ал' говоре велики попови:
„А како ће причес да ти падне
кад си исека девет Арапа?”
Говори им ћаче самоуче:
„Како неће причес да му падне,
јер да није робље откупио
још колики гријех би тад био?”
Тад попови причестили Марка.
Кад је Марко причешће узео
он изаће из бијеле цркве,
те он прода те арапске коње,
па он купи заробљеницима,
он им купи оно добро рухо,
па их прати својим домовима,
а он оде беломе Прилепу
те се напи црвенога вина.


Референце

Извор

  • Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 151-154
  • Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 244-247.