Малена сам

Малена сам Писац: Јован Јовановић Змај

Малена сам... и птица је мала
што се небом у свет завитлала.
Лако ј' птици, птица има крила,
аој, крила, кад би моја била!
Па да пр'нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам' што се српске звале,
где год нађем Српкињице мале
да им паднем на те груди беле,
да им кажем: "Благо теби, селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам... и цвеће је мало
што је својом душом мирисало.
Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде
па излије са срдашца јаде!
Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.
Па би дошле Српкињице миле,
мноме би се лепо окитиле,
мет'ле би ме за те груди беле,
а мирис би говорио: "Селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам. .. и звезда је мала
што се тамо горе засијала.
Лако ј' звезди, има свога сјаја,
а ја имам само уздисаја!
Да сам звезда, као што сам мала,
на српском бих небу засијала,
изишле би Српкињице мале
па би звезду жељно погледале,
а звезда би говорила сјајем,
дичним сјајем, српским уздисајем:
"Благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Ал' сироче - худе моје среће! -
Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.
Српкиња сам с дична Србобрана,
дична града још дичнијих рана!

Кад се- сетим где сам се родила,
кад се сетим, тад ми ничу крила,
кад се сетим", не треба ми више,
тад ми срце као цвет мирише;
кад споменем дичну Србадију,
тад се дижем више звезда свију,
више звезда - до Бога милога,
па га молим, а рад српства свога,
да га чува, весела му мајка, -
Српство ј' мени мајка и бабајка!