Лукреција или Тројо/13
| ←Шена четврта | Лукреција или Тројо Писац: Непознати аутор Шена пета |
Шена шеста→ |
Тројо: Ох! О! Сада ћу веће мираи умријет и контенат када сам акомодо моју ћер, и овако добро, у добро биће и за добра младића. Авизо сам је по Доктуру да се стави in ordine. А сад ћу је опета и ја авизат да ће мало стат за доћ. Senti, о Лукреција, ходи доли, ер ја не могу улазит гори и опета слазит доли.
Лукреција: Ево ме, ћаће! Што заповиједаш?
Тројо: Добра си дошла, ћерце моја! Имаш знат: ето ти вјереник што ти је у тому, и лијепо се поклони.
Антонио: Siate ben trovata здраво и весело!
Џано: Слуга вам сам, госпару мој, и вама, госпо вјереница!
Тројо: Нерце моја, ево сам те ја контенто: ови код мене, ово је твој вјереник, кога ћеш уживат у дневи твога живота, млад и зелен, лијеп и богат. Приступи, драги Џано!
Антонио: Allegramente, signora sposa, eccoti Џано твога у дневи и у ноћи.
Лукреција: Ах, драги ћаће, немо’ ме вијерат, и овако добро стојим.
Тројо: Не окурају толике черимоније и срама, ја сам реко да си ти веће контена него ја.
Лукреција: Молим те, учини ми ту милос, не уда’ ме.
Џано: Лијепо финга, да нека је, јако је прудента.
Тројо: Који је то начин од говорења? Нијеси ли ми ти рекла да си контен[а] узет Џана?
Лукреција: Рекла сам брез рифлесиони, ма сада познам да се трудно упртит у свијет. И зато покајала сам се, и молим те колико могу молити, не вијерај ме.
Атонио: Oh, questo è un altro par di braghe, ни је све срам.
Тројо: Signor Giano, приступи, дај јој руку! И ти њему, Лукрецијо!
Лукреција: Не могу заисто, ћаће, по ниједан начин, и немо’ вам парат да чиним за черимонију, ма заисто и темељито ја сада нећу [се] удават, хоћу овако уживат либертад.
Тројо: Знаш да је та врла, имала си то ријет одприје, а не чекат до сада.
Лукреција: Ма кад сам промијенила опинион!...
Џано: Ах, небеса, не допустите да ово назбиљ говори! Следио ми се вас живот.
Тројо: Узми га, Лукрецијо, ончас, да не учиним што се нигда не надаш, да ти мене имаш овако минћонат!
Џано: Госпо Лукрецијо, моја слатка душо, што је узрок од те промјене у теби да ме нећеш за твога вјереника? Али хоћеш учинит прове од моје становите љубави, која ће у мени бити вјековита? Ах, моја душо, оживи моје срце слатком ријечи коју сам одавна желио: да ме хоћеш. Али си од мене који дизгуст примила?
Лукреција: Ја ти говорим брез финте да те нећу за вјереника зашто ме не делекташ, а не да сам ни од тебе, ни од никога твога примила икакви дизгуст. Ма те нећу, имај пацијенцу.
Џано: Имаћу пацијенцу доклем нађем један стилет за доспијет ови мој жалосни живот.
Антонио: Signor Trojano, ја види да ти криво није, него да је дјевојко злоборно који језик зло говорило, имај пацијенцу. Ако се волта, benequidam; ако не, Џано не манка вјереница. И идем учинит un mia affare.
Тројо: Овди тријеба је изнаћи узрок од ове промјене! Овамо, ћерце драга, реци ми ко те тако свјетово. Али си што-год обазнала од Џана што те не делекта? То приповиђи мени све.
Лукреција: Није ме нико свјетово, свјетовала сам се овако по мени. А ријет ћу ти истину: кад сам сада дошла овди и видјела Џана, нијесам видјела у њему оне грације која ми је одприје парала, него јошт савише чини ми се грд ко мостро, да се ја иста чудим како сам одприје била заслијепqена за држати га лијепа.
Џано: Ах, тужни Џано, што чујеш?
Тројо: Та разлог није доста, него хоћу да ми речеш истину, или ћу те сада овијем по тикви.
Лукреција: Уби ме, како хоћеш!... Устави се, ријећу ти све. Ја сам се намурала по једнога млада, веома лијепа и галанта. И тако се ћутим занешена од његове љубави, да би прије обрала умријет него га не љубит. Он ми је вас у срцу, зато, драги ћаће, ако ме хоћеш контентат, чини да будем његова.
Џано: Ајмех, тужан, што чух ријети ко ми срце простријели? Госпару Тројо, молим вас, контентај је, ер засве да не познам тога срећнога младића, кад је њој драг, тријеба да је бољи од мене.
Тројо: Је ли богат ти младић?
Лукреција: Сиромах је, ма је богат у складности и лјепости.
Тројо: Ма ко је ти младић сиромах и тако складан?
Лукреција: Скапин, — кога је срећа учинила сиромаха, ма у свему другому складна. И засве је сад дјетић Џанов, али је достојан за бит госпар од свега свијета.
Тројо: Ха, ха, ха! То је младић складан и лијеп, ха, ха, ха! Ко се не би смијо? Veramente, лијепа си вјереника провидјела! И ти се, Џано, насми?
Џано: Piuttosto плачем видјећи како се срећа са мном премеће.
Тројо: Говориш ли назбиљ, ал’ вачилаш?
Лукреција: Говорим назбиљ и молим те колико могу контентај ме.
Тројо: Да те контентам, ах?! И толико имаш образа за ријет! Не знам ко ме држи да ти сада срце не извадим.
Џано: Госпару Тројо, толико се чујем оприман од болјести да не могу веће одолјети за стат овди, зато тријеба ми је отићи и учинит штогод, да ћеш се и ти, нехарнице, покајат кад не буде на бријеме.
Тројо: Унутра улјези, проклета да си! А ти, Џано, молим те, прости, ер ја нијесам ништа узрок. Però, не губи се од уфања сад ћу ја отит за њом и настојат изнаћи свеколико.
Џано: Госпару Тројо, молим те један фавор, ма ми обећа’ учинит.
Тројо: Заповиједа’, обећавам ти da uomo d'onor.
Џано: Да јој сад не говориш ништа, нека прије ја говорим Скапином и од њега штогод извадим.
Тројо: Volintieri! И за не имат оказиони, нећу сада ни ходит дома, него на други посо. Слуга ти сам [(Иде)].
Џано: Adio, госпару Тројо! [(Иде)].
Референце
уреди
