Лијепа Зрнићева Јеле

* * *


5

Лијепа Зрнићева Јеле

Мили Боже! чуда великога!
Љепа лијеЗрнићева Јеле!
Кад обуче свилен кавад на се,
И подвије под обрве власе,
И кад кажедвје јабуке златне,
Све би с неба смамила облаке,
Камо л' неби на земљи јунаке!
Уда срећа научила Јанка,
Нашали се, проговори љуби :
„Дивна лије Зрнићева Јеле!
„Кад обуче свилен кавад на се,
„И подвије под обрве власе,
„И кад каже двјејабуке златне,
„Све би с неба смамила облаке,
„Камо л' неће на земљијунаке!“
То му љуби врло мучно било.
Па је ситну књигу начинила,
Теје шиље Зрнић-господару,
Овако му у тој књизи пише:
„О Зрнићу, драги господару!
„Од како си у лов отишао,
„Твоја љуба није сама спала,
„Већ с мојијем Јанком господаром.“
Кад Зрнићу ситна књига дошла,
И видио, што му књига пише,
Нема каде коња оседлати,
Но се баца на гола коњица,
Па отидедвору бијеломе.
Угледа га своја љуби драга,
Испред њега ушетала млада,
Коња прима, за здравље га пита : ,
„Како си ми мио господаре!
„Јеси ли ми лова уловио?“
Мучи јунак, ништа не говори,
Опет њему млада проговара:
„Бог ми с тобом драги господару!
„Што си тако сјетно невесело?“
Онда Зрнић љуби проговара:
„Прођи ми се моја љуби драга!
„Кад сам синоћ наупућу био,
„Остаде ми прстен дијоманат,
„Што ми га јетвоја мајка дала,
„Кад сам с тобом на поласку био.“
Али љуба њему одговара:
„Мала штета мили господаре!
„Што си таки прстен изгубио,
„Ја имадем три јабуке златне,
„Јабуке ћу златне расковати,
„Љепши тебе прстен саковати.“
Срдит Зрнић љубу дочекао,
Из потаје ножа извадио,
Па је љубу у срце удрио,
И оваку ријеч истурио :
„Кучко једна, и не љуби моја!
„Од куда ти три јабуке златне?
„Ко јетебе поклонио даре?“
Јошт му љуби говорити могла:
„О Зрнићу, драги господаре!
„Кад ме питаш, казаћу ти право,
„Оклен мени три јабуке златне:
„Једну ми је моја мајка дама,
„Када сам се испросила за те;
„Другу су ми моја браћа дала,
„Кад сам пошла у зао час за те;
„А трећу ми старац бабо дао,
„Кад сам зли час на вјенчање пошла.“
То изусти, а душу испусти.
Када Зрнић дочуо ријечи,
Сам себејеу срцеудрио.
Прије смрти рече три ријечи:
„Ђако пали нашидушманини,
„Који су ме с тобом омразили.“
Мртав паде на земљицу црну,
Укопаше једно до другога.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 21-24.