Лихварка/22

ЧИН II

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX

САВИЋКА (долази на врата, па кад види Павла, који се за то вријеме прикрада соби и звири кроз кључаницу, тргне се): Ху! Он је! (Руком брзо испитује, да ли јој је жијон у реду.)
ПАВЛЕ (звирећи кроз кључаницу): Ама гдје је она то? Јелена! Прст! Јелена!
САВИЋКА (за себе): Тражи ме. Ах како је мио!
ПАВЛЕ: Не, бога ми, ја те више нећу тражити.
САВИЋКА: Павле!
ПАВЛЕ (се брзо окрене): Гос... госпођа Савићка?
САВИЋКА: Јест, она је! Зар сте се тако изненадили. (Прилази му.) Ходите, ходите, ето овдје ћемо заједно сјести.
ПАВЛЕ (за себе): Дакле Јелена јој је све казала, кад је ова писма ухватила. Па лијепо, тим боље.
САВИЋКА: Ово писмо, ви сте писали.
ПАВЛЕ: Дакле сам био тако сретан да га прочитате?
САВИЋКА: Охо! Та не знате, како сам уживала читајући га. Ови осјећаји служе вам на част.
ПАВЛЕ (вадећи из џепа њено писмо): А тек ово госпо! Та ништа на свијету није ме тако раздрагало, као ово писмо. Ово ће бити хамајлија, коју ћу кроз цијели живот носити.
САВИЋКА (обара очи стидљиво): Ах!
ПАВЛЕ: Да, да, госпо, до данас нијесам ни једну љубио тако; али од онда кад ви бијасте у бањи, ја љубим...
САВИЋКА (рашири наручја): Павле! то ми је доста! (Хоће да га загрли.)
ПАВЛЕ (зачуђен устручава се): Госпођо? ...
САВИЋКА: Не, не, Павле пусти ме да те загрлим.
ПАВЛЕ (за себе): Њежна тетка! (Загрли је.)
САВИЋКА: Ах како сам сретна. Павле, ја те љубим!
ПАВЛЕ: Шта-а? Госпођо, ви ме љубите?
САВИЋКА: Оди, оди, овамо! Овдје ћемо се слатко наразговарати. Причај ми Павле, али све, све: како си се у мене заљубио, и је л’ те моје писмо изненадило?
ПАВЛЕ (идући за њом): Дакле то је њезино писмо! О богови! Шта сад да радим. То ми је она Анкина опомена.
САВИЋКА: Овдје, овдје, поред мене. Ближе срцу, па сад ми причај, — али не, прво ми кажи, да ли ме збиља љубиш?
ПАВЛЕ (за себе): Права комедија! (Гласно.) Зар вас ? Да ли вас љубим? (За себе.) Шта да кажем? (Гласно.) Та...
САВИЋКА: Ах, како дрхћем од помисла, кад би ти нешто противно казао.
ПАВЛЕ (за се): Лијепо! Анка вели да се не одам. (Гласно.) Љубим, јест ја љубим.
САВИЋКА: Мене?
ПАВЛЕ: Па кога другог, ако не вас.
САВИЋКА: Да не вараш, враголане.
ПАВЛЕ (врагољасто с патосом):

„Сумњај да ли сунце гори,
Да л’ на небу звјезда сја,
Да л’ истина право збори,
Само не да л’ љубим ја!“

САВИЋКА: Како је то лијепо казано; је су л’ то твоји стихови?
ПАВЛЕ: Сад су моји... али ви...
САВИЋКА: Не, не, ми смо сада своји; кажи ми: ти!
ПАВЛЕ: Ти!
САВИЋКА (стидећи се помало): Ах Павле! Ово ће ти, може бити, изгледати мало чудновато, што се тако одмах пред тобом исказах. Али вјеруј, срце ми је чисто! Још у бањи, кад сам те за оних пет недјеља према себи гледала, ти си ми се јако допао. Криво ми бијаше, што нијеси пришао нама. А кад ми додаде оно писмо, не знаш како ме је обрадовало! Три пут сам га пољубила. Видиш Павле, ја те од онда још љубим.
ПАВЛЕ (за се): О, небо! Како се титраш са мојом судбином! (Гласно.) Дакле у бањи? Видиш, да сам ја то знао...?! (За себе.) Онда бих други лист окренуо.
САВИЋКА: Шта би ти онда?
ПАВЛЕ: Ја бих гледао да ти сву истину кажем. Али не, ни сада не ће бити доцкан. Госпођо, саслушајте ме! Хоћу да вам искрено све кажем, све...
САВИЋКА: Причај причај, Павле, ја ћу те радо слушати.
ПАВЛЕ: Дакле чујте! Истина је да сам заљубљен и то јако заљубљен. (Савићка обара очи.)
(Глас Ставрин споља.): Ала је то грдна прашина на сокаку.
САВИЋКА (скочи): Да га ђаво носи. На најмилијем предмету узнемирише нас. Али нека, ти ћеш ми то, мили Павле, продужити, послије, ако останемо сами, а дотле (пољуби га) буди задовољан с тим. (Пође вратима.)
ПАВЛЕ (за себе): Хвала лијепо! Дакле још за неколико сати више морам играти ову страшну улогу! И обадва писма да она прими!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.