Лахан/18
2.
НЕШКО (ступи, но видећи ЛАХАНА замишљена, стане и гледа у њега), пређашњи
ЛАХАН: Ти си се вратио, Нешко.
НЕШКО: Вратио, царе.
ЛАХАН (за себе): Царе! Ово име мораде произнети змија, кад је прву жену преварила. — Не зови ме тако. Ти си се против цара подигао.
НЕШКО: Против неправде. Добар и достојан цар свето је и благословено име.
ЛАХАН: А Теша?
НЕШКО: Није више за земљу.
ЛАХАН: Дакле?
НЕШКО: Да га збацимо.
ЛАХАН (гледа у земљу): Да га збацимо! И да га живота лишимо?
НЕШКО: Ако му је таква судба.
ЛАХАН: Чудна је зверка та судба. Зар судба да управља, кад је разум будан?
НЕШКО: А шта му знамо. Одважили смо се, морамо напред.
ЛАХАН: Нема средњега пута?
НЕШКО: Теша се везао Марије, као здраво тело чира и смртоносећих краста. Кад се не може гад да растера, и здраво се тело сече.
ЛАХАН: Кажи, кад је немоћно искуство, да нечистоту уклони без повреде здравице. О! колико лекара више учине квара видајући, него да не видају. (Поћути, па онда приступи му ближе). Је ли све учињено, као што сам наредио?
НЕШКО: Све, царе.
ЛАХАН (оштро): Ово име да изостане.
НЕШКО (ужасне се): Опрости, сине Јасенов.
ЛАХАН (опет благо): Како је даље посао?
НЕШКО: Мирослав је заиста доспео до места, где си ти мислио. Храна је међутим превучена.
ЛАХАН: А Елтимир?
НЕШКО: Због излива воде мораде више опкољавати, но стиг'о је куд му је вељено.
ЛАХАН: Тако је Мирослав опкољен.
НЕШКО: И ја мислим. Сад са свију страна на њ, па му је војска потрвена.
ЛАХАН: Тамо су Бугари! — Имаш ли још штогод да изручиш?
НЕШКО: Као што си предсказао, тако се и збило. И Константин пошао беше с војском на нас. Но кад се Татари појавише, половину пошље у помоћ Свевладу, а с другом половином као да не зна куда ће: час пође напред, час се враћа натраг.
ЛАХАН: Сад је време. — Како си живео с Мирославом?
НЕШКО: Ја са сваким добро живим.
ЛАХАН: Одмах се справи да идеш к њему. Представи му како стоји и како је наша војска расположена. Кажи му да су и на нашој страни Бугари, као и на његовој. Што ће се крв проливати? Нека назначи место, где би се могли састати и договорити. Може бити да ће проћи без крви. Поздрави га од мене да ја уважавам његово достоинство и не желим да се у чему понизи. Но сваки војвода мора да заборави на себе, кад судба многих од њега зависи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|