Лахан/15
9.
ЛАХАН, пређашњи
ЕЛТИМИР (ступи пред њега и дубоко му се поклони): Ти си, витеже, данас много учинио.
ЛАХАН: Више згода, него ја, кнеже Елтимире; јер да није оваковог положаја, шта бих мог'о с мојим неоружаним пастирима?
ЕЛТИМИР: Зар је само једанпут срећа победу принела? Али дело се мери по успеху, а не по срећи. Код тебе пак учинио је највише разум, и ово је, што те великим чини у нашим очима.
БОГОР: Ти си отечеству неоцењену ползу принео.
ЛАХАН: С овом малом победом не верујем; но надам се другим средствима. У мојим је рукама Манџул, а тај је синовац татарског хана Ноге. Он га неће оставити у ропству и ја мислим за откуп искати да мир са Бугарском бар на неко време учини.
НЕШКО: Намера је лепа.
ЛАХАН: Од заробљених Татара послаћу једнога управ Ноги, и како се надам, ослободићемо се једанпут ових досадних гостију.
ЕЛТИМИР: Јуначе, ми смо сведоци били не само твоје одважности, него и бистрога ума и чудесне проницателности. Ми те уважавамо, и немој мислити да је ласкање, кад ти у очи кажем да си највећи муж, кога смо досад видели. Би л' ми хтео искрено одговорити на питање једно?
ЛАХАН: Да чујем, кнеже.
ЕЛТИМИР: Кажи нам, тако ти Бога, ко си ти? Да пастир ниси, томе и не сумњамо.
ЛАХАН: Ја сам тврдо предузео био бацити у заборав спомен моје породице и живети као прост човек само у бугарском поднебију. Али кад сте баш тако љубопитни, и кад се време овако стекло, дигнућу завесу тајне. Ја сам син Јована Јасена . . .
ЕЛТИМИР: Јасенов син! Ми осим Каломана и Михаила никаквог сина од Јасена не познајемо, а они су избрисани из числа живећих.
ЛАХАН: Тако је, кнеже, и моје је житије тајна свакоме. Кад је Борило после смрти Јонице на силу отео круну и сваком убица постао, који би какво право имао, знате да је Јасен пребег'о у Русију и ту донде седео, докле није накупио војску противу свога синовца. У то време упознао се био с једном бољаркињом сиромашног стања, но врлих качества душевних. Он се венча с њоме и ту је у највећем задовољству живео. Кад после ступи на престол и полза земаљска њега принуди испросити за жену кћер краља маџарског, Јасен се одвоји од своје Олге, али је не заборави.
ЕЛТИМИР: Од Олге? Олга је била твоја мати?
ЛАХАН: Сви сте је познавали. Видели сте да је из Русије дошла у Трново, али нисте знали зашто, и све што је Јасен о томе говорио, била је опсена. Он и после другог брака живео је с матером мојом у најнежнијем сајузу.
ЕЛТИМИР: Ал' је она имала мужа, севастократора Петра.
ЛАХАН: Опсена. То јој је био ујак. Ви знате, кад се Свети Сава у Трнову десио, да је зажелео крстити једно дете за спомен. Ово је учинио на молбу оца мога, који га је онако лепо дочекао, и то дете био сам ја. Жеља је Јасенова била да ме тај светитељ, као проглашени чудотворац крсти, и он ме помаже миром светим, које је из Јерусалима донео.
ЕЛТИМИР: Није те всује миропомазао, јер на теби почива свака благодат. Но зашто не остаде у земљи? Зашто ниси чекао да примиш круну од Бугарске, те не би сад толико јада било?
ЛАХАН: Вама је непознато колико царица подозреваше на Олгу рад' љубови Јасенове, и колику је освету хранила у срцу својему. Цар умре на пречац, и она репата звезда није весник била само његове смрти, као што народ тужаше, него је предвестила и наше паденије. Севастократор погине и ми избегосмо у Тесалоних. Ту моја мати подлегне тузи и ја останем сироче. Сад видите, зашто чобански штап носим.
ЕЛТИМИР: На срамоту нашу, душе ми. Муж од тако славне породице, потомак Јасенов, којега спомен остаје док је Бугара на свету, Јасенов син крије сјајност своју међу простим пастирима!
ЛАХАН: Ја нисам никада цену полагао, да удаљена светлост породице моје проспе зраке и на мене и да чрез то постанем светло тело.
ЕЛТИМИР: То не, али чедо сунца више мора блистати, него омладица каквог мрачног предмета. Зашто син Јасенов да не седи на престолу Јасена?
ЛАХАН: Истину да речем, ја сам мислио ползовати се правом својим како Константин умре.
НЕШКО: А не још за живота његова?
ЛАХАН: То не може да буде.
ЕЛТИМИР: Зашто не може?
ЛАХАН: Константина брани законост и устанак наш причинио би највеће крвопролитије.
ЕЛТИМИР: Па нека причини; велике цели и не могу бити без велике жртве.
ЛАХАН: Тако каже сваки, који из заклона гледа како други страдају. Ено Марије у Трнову, зашто ни један неће да се жртвује и забоде јој нож у срце? Прилике има довољно при слави, на скупштини и у цркви. Али је тешко одважити се да погинеш.
НЕШКО: Кад се ради за спасеније народа, треба сав народ да участвује.
ЛАХАН: Да узмеш народ на душу, мораш бити или свезнајућ као Бог, или безуман, или неваљао и поквареног срца. Ја прво нисам, а друго нећу да будем.
ЕЛТИМИР: Дакле да страдамо овако без помоћи.
ЛАХАН: Ви тражите помоћи од буне; знате ли шта је буна? Олуја, где се свако ђубре диже у вис и каља најсветије ствари. Ко ће прилике давати потради, да се диже и заповеда?
ЕЛТИМИР: Пред тобом ће се сваки поклонити.
ЛАХАН: Не реци. Једном жишком запалићу ти кућу, али пламеном нећу владати ја, него случај и ветрови. Светина је пуна страсти, пуна својељубија и под наличијем општега добра крију се најхуђе себичности. У буни ко се за учитеља, за советника, за предводитеља намеће, него који је безобразан, лакомислен, или покварен и неваљао; а да од овакових шта се очекивати може, до несреће и пропасти.
НЕШКО: Кад се само представи народу тежња и намера.
ЛАХАН: Кажи му да неће плаћати пореза, да ће добијати со забадава, да неће давати никакве работе, ¬па ћеш га пре склонити, него најсјајнијим убедама разума. Ја не умем обрицати што се одржати не може, ни викати на оно, што ћу сутра сам чинити.
НЕШКО (тресе главом): Рђаво ти се намерисмо. Кад се овом неће, ко сме други?
ЕЛТИМИР: Остави, има људи, који најлепше уму говорити, а кад дође до дела, они су хуђи од сваког другог. Лахану је милије живети у мирној пустињи, и право има. Хтет' бити великим човеком, подоба је и излагати се много.
ЛАХАН: Да је овде само о мени ствар, лако би; али се тиче народа, и ја нећу да га бацам у несрећу.
ЕЛТИМИР: Код тебе л' је несрећа ослободити народ?
ЛАХАН: Како стоје ствари, не знам шта је горе, трпит' ли бесчинија Маријина, или мачем тражити помоћи.
ЕЛТИМИР (презрително): Лепо, лепо, трпећемо дакле, да не буде веће несреће.
ЛАХАН: Не љути се, већ послушај. Поред свега што се народ у буни квари (а грех је вапијући обезнравити народ), треба јоште пазити, да не изгуби земља и ово мало слободе што има и потпадне већим невољама.
ЕЛТИМИР: Већим невољама?
ЛАХАН: Није било једанпут случаја да народ лакомислено тражећи олакшице постане другоме потчина и роб. А код вас може то најлакше бити. Зар ће немирни Палеолог седети на миру? И не можемо ли се надати и другим гостима, као што је краљ српски и краљ маџарски, ако буна одјача?
ЕЛТИМИР: А што имају они у нашој земљи?
ЛАХАН: Много, јер кад суседу гори кућа, знате, сви трче те гасе, нити који цар трпи, да се други збацују.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|