Лазарић војвода и Осман капетан
Мала се је чета подигнула,
Мала чета тридест Пераштана,
Пред том четом Лазарић војвода.
Чета пође земљи од Кумбура,
Да се мећу пушкам’ на никшане
И харају турске винограде.
Кад су дошли земљи од Кумбура,
Сташе харат’ турске винограде
И ударат’ пушкам’ на никшане.
Мало потље време постојало,
Глас допаде у Новоме граду,
У Новоме Осман-капетану:
"Зло ти јутро, Осман-капетане,
"Зло ти вино, а горе ти било,
"Хајдуци ти Кумбур посвојише,
"Мећу ти се пушкам’ на никшане,
"И харају твоје винограде."
Кад то чуо Осман-капетане,
Скочио се на ноге јуначке,
Стаде купит’ по Новоме Турке,
Три стотине мање ниједнога;
А кад су се они сакупили
Они иду земљи од Кумбура.
Када су се ближе примакнули,
Угледа их од хајдуках стража,
И ста звати Лазарић-војводу:
"Лазарићу, бубљумбашо наша,
"Ево на нас Турци од Новога,
"На њима се свијетли оружје
"Како да су Пераст освојили."
Одговара Лазарић војвода:
"Мучи, стражо, окаменила се!
"Не бије бој свијетло оружје,
"Него бојно срце од јунака."
Пак када се Турци приближише,
На Турке су јуриш учинили.
Не могоше Турци опријети
На јуришу силнијех хајдука,
Нег’ плашиво плећи обратише,
А за њима перашки хајдуци,
Ћерали их до Новога града,
И стотину више погубили.
Задњи бјежи Осман капетане,
А за њиме Лазарић војвода;
Не мога га Лазар достигнути,
Вранац га је коњиц сачувао,
У врата је града уљегао,
А за њиме Лазарић војвода,
Махну сабљом, удари у врата,
И не мога Осман-капетана,
За мало му мога побјегнути.
За тијем се натраг повратише,
Пјевајући, пушкам’ потежући,
Здраво дошли у мјесту Перасту.
