Лажни цар Шћепан Мали/1
<poem>
ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО
НА ЦЕТИЊУ
1767. године у априлу доводе главари и многи народ Шћепана с Мирца на Цетиње. Јово Глуходољанин пред њим носи знаме руско; Перо Дрпа с прочима свира му у дипле; Бошко Томић и Марко Пјешивац пјевају из гласа.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
(пред народом наслонивши се на мач) Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребљановића, јер ће ваше круне засијати како јарко сунце на истоку, знамена се ваша развијати над велике ваше развалине, потећи ће крваве ријеке од нечисте крви агарјанске, опрат Србу љагу са образа. Отвор'те се, витешке гробнице, сама славо, само прибјежиште по Косову српскијех јунаках, ево зоре на ваше брегове да нам општу обасја светињу и аманет наше народности. Сад пропојте, Високи Дечани и лијепа ларво Студенице, свети спомен из вјечне читуле за слободу падшим јунацима. Здружите се, громи и потреси, земљи српској друго лице дајте, е нечистом ногом окаљата.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Стан', сердаре, лаковјеран ли си. Приђ' омјери, па ћеш искочити; ко посрне, мудроват му бране; није шала што се урадило. Извео се народ из свијести, узвијали Турци и Млечићи, облачи се са свакоје стране; узјарила браћа православна около нас на четири стране. Док поможеш, да се не одможе; веће жалим бруке него муке. Цар се каже, но ако узлаже, - та несрећа чему ће прилицат?!
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Чему ће прилицат? Ако ишта очи помагају, и ако је игђе ишта било, чисто знади, оче игумане, цар је руски данас на Цетињу!
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Цар......! О несрећо, да те бог убије, свагда си се на нас товарила! Што је чему подобно и бива. По чем' тако ти познаде чисто цара главом у тога човјека?
СЕРДАР ВУКАЛЕ
У разлог се мало, аманет ти! Ја у врећи мачку не купујем. Ево има по године данах откако је доша у Маине, сва је земља њему поврвјела са поклоном и са колачима; доходе му дари небројени. Котор му је послао барјаке са крсташем орлом русинскијем, а Дубровник ситне посластице, посластице с цукром на товаре, розолију и ципарско вино - да се храни чим се потхранио; наш патрика из Пећи питоме спремио му на поклон брњаша, свога хата како горску вилу, златну купу Силнога Душана - ока злата оку прима вина, царска купа да с њом цар напија. Колико је нашега народа од Црнога до Сињега мора, свак га зове царом и жељкује. Ја сам њему посљедњи пошао и видио што је и како је.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Великога чуда те ми причаш! И по томе држиш га за цара?! То је хука глупога народа, ја ти зато пјан поигра не бих.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Разуми ме, и дај ми казати. Кад пођосмо у петак за њега, у неђељу окупи се пука у Маине тушта непрегледна, изведи га ондје пред народом, па изнађи око десетине те су били у Петровом Граду са владиком нашим Василијом. Сви макоше душом и напретком да је Петар и да га познају. Не остави ни на то од муке, већ ми брже у манастир пошљи; донесоше лик Петра трећега, - свој лик узе, па поче плакати. Свак заплака, и невоља бјеше: виђи слику, а виђи прилику, како да си разреза јабуку, како што су двије капље воде; него немој, оче, лудовати, ни кобити срећу и поштење цијелога нашега народа; цар је, вјеруј, ал' како ти драго.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Би се, бруко, када имаш с киме, Што му друго име не дадосте, но вежете неслик с неприликом - грдну главу на труп нејакашни. Да ли на нос неће посрнути? Би л', сердаре, гадно виђет било труп ђетински с дебељевом главом; главу бичју на труп од јунета? Но отвори очи те прогледај што би могло до послијед бити.
СЕРДАР ВУКАЛЕ
Хвала богу, несрећна човјека! На крај му се стат не може нигда: у њега су куке и завраке и мудрине неке из дубине, што ни врагу на ум доћ не може. И он мисли у његовој глави да ми ништа слано не једемо. Ма буд' ли сам ја, игумне, слијеп, ка толики свијет ослијепи? Хајде, оче, молим ти се с капом, ти с очима тако бистријема, да се ужа једнога држимо и за вођом једнијем идемо, јер су друге карте пропојале.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО
Владика Сава дође међу народом.
ВЛАДИКА САВА
Добро дошли, браћо Црногорци! Свагда ми ве мило погледати, нагледат се дивоте момаках, нагледат се свијетла оружја; смије ви се небо под којим сте, смије ви се мјесто на кому сте, а камоли вас љубеће срце, па јошт срце вашега владике. Ал' ме добро чујте и вјерујте, рад бих био за што стећ не могу: за овацах мојих три хиљаде, за мојијех стотину воловах - да вас данас на сакупу није, јер се бојим бруке и грдила.
ВОЈВОДА НИКО МАРТИНОВИЋ
Рашта тако, драги господаре, изненада нас забуши листом? Сакуп овај на зло не приличи, но на радост и на вјечну дику цијелога рода ришћанскога. Наша земља су чим се дичила до слободом и до прибјежиштем? Јербо нигђе спасенија нема у свијету од тиранске ћуди до у наше горе стијешњене. У њима се досад утјецало и тиранству по носу давало. Рашта цару да је забрањено, па јошт нашем цару православном, - ја се томе дочудит не могу!
ВЛАДИКА САВА
То би била брука и грдило и похула на јуначку дику да икому уток забранимо. Он је мога утећ као многи, али што се лажом претовари и узвија народ на све стране, - то ми не да мира ни лијека, то на добро изисти не може, но на бруку и велику муку. Цар је име велико, војвода! Цар без царства - куд ће већа брука?
ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ
Изведоше међу народом Ника Ђурова, Марка Тановића, Вука Маркова и јошт њих десетак који су с владиком Василијом ходили у П.-Бургу и гледали Петра III-га. да их чисто распитају је ли он.
ПОП АНДРИЈА ЂУРАШКОВИЋ
Чујте добро, наша браћо драга, те сте скоро у Русију били и гледали цара русинскога, кумимо вас од неба до земље, па унакрст земље и свијета, кажите нам бистро и лијепо је ли ово главом цар русински.
СВИ (из гласа)
Потежемо сви на нашу душу да је ово главом царе Петре. Када бјесмо оно у Русију, сви смо једном сакупно отишли код његова двора великога; и он главом испред свога двора шеташе се тамо и овамо сав у срми и у чистом злату, кратку пушку на руке носаше. И цар Петар ак' ово не буде, цијелом се хватамо народу У све наше главе и имуће; наше главе на огњу разнес'те, а имуће народу у пиће. А ето му облик под Маине: да л' нијесте њега износили и виђели - очи вам испале - свеколико што је и како је.
НАРОД (из једнога гласа)
Цар је, цар је, чисто смо виђели. Но, главари цијела народа, хајте к њему те га доведите; жели народ гледат га очима, поздравит га и поклонит му се.
ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО
Оду главари у собу к Шћепану и воде га међу народом. Велика фиска од радости, грмљаве пушаках - чудо се ради. Начине му сједницу насред поља те сједне. Владика Сава подалеко од њега сједне, главари око њега дубе; а народ сав у гомили кругом стоји.
ШЋЕПАН (к народу)
Поздрављам те, витешки народе, права дико рода славенскога, огледало борбе нечувене, пречишћена искро вјековима, мучениче и жертво слободе, прогнаниче за част од тиранах. Што уради Исток са Западом, какве страшне учини промјене, какве силе сатрије вријеме! Плијенише народи Римљане, утопи се Грчка у баснама. Какве мишце Осман испрелама, З'јевајући да свијет прогута! Бола, куран утрије Славјане - братске крви просипју ријеке. Ко би икад мога вјеровати да народац један без приправе мож' остати и противу стати дивљој сили, свих залах састави, стамболскијех грубијех хаканах и отровној сили вјеровања? Поздрављам те, светињо славенска!
Целива земљу пред собом.
У тебе је моје спасеније, а у мене твоја срећа сјајна; све ћу оне испунит објете које ти је мој велики предак[a] торжествено за труд обрекао; неће нигда благородна жертва без обилног плода останути. Поздрављам те, јуначки уточе! Нека будеш и царским утоком - ах несрећна цара раскруњена!
Плаче и сав народ плаче.
ПОП АНДРИЈА
Господаре, цио народ жели, ако милост твоја извољава, да му кажеш твоја странствовања и рашта те с престола дигоше.
ШЋЕПАН
Хоћаху ме оженит Латинком да с њом мрсим петке и сриједе, а ја не кћех никад ни довијек своју чисту вјеру погазити; вољех царство земно изгубити но небесно да изгубим царство. Тада мени круну одузеше, хоћаху ми и главу узети. Ја побјези ноћу без обзира; знам - за мене уточишта није: ко би смио, примити ме неће; ко би хтио, примит ме не смије. Хајде, смисли, баш у Црну Гору, која ми је срцу понајближе; примиће ме, а примити смију. Те ја дођи срећно у Цариград у једнога добра ришћанина, све му кажи што је и како је. Он ме кровом у кућу намјести, док телали на свакоју страну заурлаше по клетом Стамболу: "Цар је руски негђе у сакрову у нашему граду великоме. Ко га цару на поклон доведе, дава султан благо небројено, нек га носи докле се надости; ко л' га скрије али куд протури, нове ће му муке ударити којих нема у канон Османов." Препаде се мој кукавни газда, дрктећи ми почне говорити: "Да се можеш мишом прометнути, сакрио те не бих никојако од вражјега носа и претреса; да се можеш тицом прометнути, не би тебе крила унијела колике су куке и окуке док би на пут прави излетио." Препадох се да ћу погинути јер су језни Турци на Москове. Но кад мрче, газда ме позове, те ми скупа дућану његовом, те он са мном у врећу памука, замота ме и нареди красно, па сјутрадан пет стотинах врећах из Стамбола спреми пут Млетака; те на броду са мном у памуку. Из Стамбола у врећу побјегох, а из вреће у Млетке изљегох; те ја морем докле у Спљет дођем, све за Гору Црну пропитујем. Кад видјеше жбири и увода што жељкујем и куд ми је срце, ишћерај ме у Херцеговину; те ја скитај тамо и овамо докле дођи у Арслановића. Не питају што сам ни откуд сам, но питају кога сам заната. - "Јахач добар, друго не знам ништа." - " Добро, Н'јемче, сјутра ћемо видјет; ако слажеш, главом ћеш платити." Сјутрадан ми коња изведоше, силна хата ка горскога дива, некована и необјахана, те халата Арслановић-аге. Скупило се педесет Тураках да гледају ка ћу погинути. Ја појаши хата ка сокола. Понесе ме како вихор луди куд сам шћеде и куд првом скочи. Дан и ноћ сам на коњу летио, док од силе и умора прште. Ја отолен пјешке у беспуће, дан четврти у Новоме сађем, из Новога дођем у Маине и ево ме, браћо, међу вама. Са највише среће на свијету, са гордога царскога престола у несрећу најљућу упадох - у скитање, срамотно страдање. Презрела ме јоште срећа није кад сам доша у своме народу, за којим ми срце с усхићењем у царскоме дому туцијаше. Ах, судбе се по вјетру окрећу!
САВ НАРОД
Благо нама, наше сунце сјајно, кад те срећа нама донијела! Јошт нијесмо срећу изгубили кад међу се цара видијесмо наше крви, нашега језика. За твој живот наше полажемо, твоја ријеч наш ће закон бити; на наша ћеш дјела видијети нашу љубав Русиј' посестрими, нашу љубав к твојој царској глави, нашу љубав к твојој царској кући.
ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО
Доходи поклисар господина Обрјескова, посланика рускога у Цариграду, и дава владици Сави писмо. Владика натмурен чита и каткад се пообјехне.
ШЋЕПАН (зажаренога лица)
Откуд писмо, господин-владико? Какве ти је гласе донијело, те нити си сјетан ни весео? Да се Турци од мене не плаше, али да ме Руси не пањкају да утока ни овђен не нађем?
Владици Сави га је тобож мучно обличити гдје је у кућу дошао.
ВЛАДИКА САВА
Да...да...
ШЋЕПАН
Ја не знадем што је то дакање, но ја хоћу чисто и открито да се збори преда мном и твори.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (владици Сави)
Што се стидиш од те паралаже? Гостепримство да не увриједиш? Код бестидна и срамотна лица добродјетељ немаде цијене. Да л' не видиш куда он кубури? Званијем се лажним освештава те првенство неко присвојава.
Хука и велика бука од Шћепана и свега народа; да прождру Мркојевића, али се којекако умире, и народ иште да му се прочита писмо.
ВЛАДИКА САВА (чита писмо)
"Освештени господин-владико, и остали врховни главари од народа храброг црногорског, сверусинска велика царица с душевном је скорбом разумјела да се код вас јесте појавио самозванац некакав лажави, а под Петра трећега именом. Свако знаде, ја мним и ви знате, да се Петар трећи преставио јошт тисућу и седме стотине и шездесет и друге године у цвијету од живота свога, од тридесет и шест пуних љетах и стотину тридест и пет данах, па ми дође висока наредба да вам ову објавим истину."
ШЋЕПАН (хитно)
Како ти се то писмо допада, господине и владико свети?
ВЛАДИКА САВА
Ђаволико веома, Шћепане, у ружан си поса загазио.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (владици Сави)
Не чудим се ја једној будали - у свашто ће она загазити, но се чудим нашим првенцима, главом будућ једнога народа, јошт народа свим злам изложена, за каквом су отишли памећу, какав их је вјетар узвијао. Да л' не видиш чисто Црногорце јер су злијем трагом обрнули. Бадава су сви докази наши, јавне лаже његове бадава - ђаво им је очи засјенио, ђаво им је свијест полокао. Неки кажу да су га познали ђе се с пушком испред двора шета. Када цари с пушкама шетају?! С друге стране - снови и гатања по свој су се земљи разасули предскажујућ страшна собитија.
ВЛАДИКА САВА
Ово није ништа до несреће и грехови неки сустигнули, те је преврат доша и овоме, ка све српско што се превратило.
ШЋЕПАН (народу)
Чујете ли оно мудровање? Они су се мене уплашили јере ћу им узет власт врховну, па кад им се власт узме врховна, предсказују страшну погибију Гори Црној и њеној слободи. Ко ће горе, вашу постојбину, стрмоглавце игда окренути, ка причају ови духовници? Ко их може игда окренути док су таки момци ка лавови?
Показује руком на народ.
Ко их игда може окренути кад османском гигантском напрегу пред горама овим крвавијем челикове споне попуцаше, када Осман, опити добићем, у најлуђој својојзи пјаности, Црну Гору с мора на Морачу сву прекрива својим љешинама, ал' јој образ оцрнит не мога? Доходе им писма нечесова те ме прате злобом и лажама; мало им је, кривоклетницима, е ми круну моју одузеше и све царство, моју ђедовину, но ме злоћом гоне по свијету име царско да мени одузму, те ми служи жалосном утјехом у плачноме моме странствовању.
Јако плаче.
Чујте мене добро, Црногорци, изнова сте мене зацарили и дали ми божју вјеру тврду да ћете ме вјерно послужити, а ја вама труде наградити. Ви ме сада снова расцарите, ал' накаж'те и прожен'те грдно црну капу, ода зла бјелегу, која лаже међу вама сије, јербо среће није у народу којим капа руководи црна.
Старешине и сав народ скоче као бијесни и прожену владику Саву, Теодосију Мркојевића и њину дружину, којих у све није више од десетине било. Брже боље потрче, узму владици Сави седамдесет воловах, подијели их народ.
ШЋЕПАН
Слушао сам, вјерова нијесам да Кастриот на Пољу задримском једним махом сабље и мишице у околу храбре своје војске воловску је главу одсјекао. А то чудо данас са очима ево виђех на пољу цетињском: Марковићу Лазо с јатаганом одсјече је волу ораћему једним махом, ка главу купуса; паде глава пред њим на пољану, а страном се одваља трупина. Средства људе чине великима; и Скендербег не би онај био да га Запад није потпирао.
Шћепан поставља уредбе по Црној Гори: озида седам кулах на врхове од Ловћена за спомен седам великих бојева црногорских с Турцима; просипље десет дукатах на друм (пут) крстачки да види смије ли их ко украсти, је ли му уредба јака; повраћа се окружен са свим главарима на Цетињу уз свирање дипалах и грмљаве пушаках.
ШЋЕПАН (у скупу међу главарима)
Сад сам свету дужност испунио кад бесмртне дигох споменике: седам кулах на седам планинах, вјечни спомен за витешку дику. Докле човјек по горама ступа, докле сунце свој пут не изгуби, дотоле се вијек протегнуо храбријема оним јунацима којима сам дига споменике. Сада мало могу одахнути: уредбу сам у земљу метнуо, знадем народ да ме уважава; просипа сам на путу дукате - трећи дан се цијели нађоше. Није стидно похвалит се право - ја учиних што нико не мога откад ове горе поникоше.
ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО
Долази патријарх пећки Василије Јовановић Бркић, спровођен од много народа, утекавши ноћу из постеље од Тураках који су били дошли да га одведу Караман-паши Дукађинском да га речени паша објеси или на колац удари због споразумјенија које је водио с Шћепаном. Патријарх приступи смирено Шћепану, а овај сједи, прима га као цар гордо, не сусретавши га.
ПАТРИЈАРХ
Благо мени и роду српскоме, богом проста моја страданија! Нити жалим стада ни престола, нити лавре, грађу Немањића, када цара виђу на Цетињу, над њим барјак, царско знаменије!
Шћепану се вија царски барјак на кули.
Имао сам рашта пострадати и трпјети муке свакојаке. То сам свагда у бога просио да му виђу ја помазаника; жеља ми се данас испунила, сад ми жао није умријети.
Плаче патријарх од радости; чини му Шћепан руком знак да сједне, патријарх сједа.
ШЋЕПАН
Захваљам ти, поштена старино, за велико твоје усрдије; твоје жертве и твоје трудове бог и ја ћу знати наградити. Такови су ријетки пастири који радо собом и имућем притијечу на олтар народњи. Глас је општи мени потврдио страданија твоја нечувена на острву Ципру заточником; но нам од њих штогод пораскажи, да мучења спомен дијелимо, да ти души буде полакшије.
ПАТРИЈАРХ
Господаре, наше сунце јарко, када зачух да си ти дошао у нашему крају и народу, засјаше ми лавре Немањића, у рај ми се претвори Расија, српска света земља Палестина; исто ми се срце обрадова ка да Душан велики устаде, ка да Србе позва на освету; ја ти пошљи онај колач мали. Да имадох круну Немањића, шћах ти круну на дар отпремити. То се зачу у равну Расију да ти спремих велике поклоне: царску купу и хата мојега. Скочи грдни мучитељ христјански, од Расије паша Карамане, ухвати ме ноћу у Дечане и свежи ми руке наопако, и спреми ме Турком свезанога. Бацише ме Ципру на отоку. Кад ми бјеле развезаше руке, сви ми нокти с руках попадаше. Ту тавновах четири мјесеца под подругом и под мученијем; све сам дане у плач проводио молећи се небу милосноме да ми душу узме из тијела, избави ме муке песијанске. Кад се мјесец напуни четврти, пустише ме из клетога ропства. Како дођох у патријаршију, јошт с вечера пођем у постељу. Тек сан први бијах дохватио, док затрупа неко на вратима; кад али је момче од христјанах, утреса се као прут над водом: "Бјеж' за бога, пресвети патрика! Ноћас татар стиже из Стамбола поганоме паши Караману да ти живот узме на мукама, на конопу ал' на клетом коцу, - и сад ће те ухватити Турци." Ја побјези у чему се нађох, не одмакох ни стотину кроках, а манастир опасаше Турци. Стаде писка јадне калуђере и црковне проче служитеље. Ништа не знам што се учинило, јесу ли их Турци погубили и бијелу цркву разурили.
Плаче и сви наоколо плачу.
ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО
ПОП АНДРИЈА ЂУРАШКОВИЋ
Боже драги, на свему ти хвала, какве власти дарова ђаволу! Ма ако смо за грех прађедовски закривили да се измучимо, ма нијесмо да се истражимо. Јер ако се листом истражимо, ко ће ти се за гријех кајати који паде на српско кољено? Ко ли ће ти уживат милости кад се једном на Србе смилујеш?
ШЋЕПАН
Лакше, попе, куд си загазио? А ево си, опрости ми, боже, када с богом правду започео.
ПОП АНДРИЈА
Невоља је, драги господаре, да изиде човјек из свијести што се чини на свакоју страну; ка невиност страда од тиранства, како плаче правда пред неправдом. Опрости ми, боже свемогући, када ни ти главу не обрћеш што се чини по земљи несрећној, када ти је то најмања миса, кад неправду сатријети нећеш.
ШЋЕПАН
Стани, попе, да те разаберем. У бога је тренућ што и вијек, у бога је вијек што и тренућ; друкчије се рачуна на небо но на земљу што ми рачунамо. Божја дјела распитат је трудно. Да л' не читаш његову таину и у моју судбу нечувену? Може бити да сам ја месија доведени руком невидимом да зла ова листом утаманим, да неправде разрушим олтаре, да подигнем и окруним правду, да саберем стадо разагнато.
Патријарх устаје на ноге и чита "Слава въ вышнихъ Богу".
ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО
Доходи момче непознато и даје Шћепану писмо. Шћепан га дава попу Андрији да га прочита. Каже поп - на писму не има потписа и хоће ли на глас читати. Шћепан даје знак да чита.
ПОП АНДРИЈА (чита писмо)
"Вашем царском величаству поклон! Безимењак ово вама пише, безимењак, ама Србин прави. Без преваре нек ти је на знање: страшна ти се скувала попара. Мљетке су је добро осолиле, а Цариград боље опаприо. Што је турске силе у Европу ето ти је листом у сватове. Чврсти кости за опаке гости. Ја се бојим, и жив сам умро, да ђавоља сила не надвлада, да слободе искру не угаси, спрам које се из ропства крстимо. Ја све ово по чистини знадем, вражју мрежу пред очима имам. Од мора се мало што плашите; обичај је стари Венеције да све маха пред Стамболом репом, Ал' што ће му ту помоћи дужде? Ко ће слабе извест Талијанце на литице ваше непрегледне, које су се свуда накапиле по границе дужда млетачкога, на којим се излежу орлови, с којим вјечно ратују громови. Нови царе, био нами срећан! Ево згоде а ево прилике да покажеш цијелу свијету како ће ти круна пристојати."
ПОП АНДРИЈА
Бог да прости, чуднога Србина! Крупно пише, ништа не замеће, но истину у очи говори. Управ сада треба показати како ће ти круна пристојати; пази добро, из главе не вади од каква си рода великога. Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека! Без муке је јунаковат лако, ма под круном од олова тешко.
Шћепан, натмурен и објешених брках, пита књигоношу ко му је дао ову књигу. Књигоноша му натајно каже да му оно пише архимандрит барски Дебеља, којега је Мехмет-паша скадарски спремио с писмима к провидуру которскоме да главе како ће ударити на ЦрнуГору.
ШЋЕПАН (к патријарху)
Светијејши оче патријарше, ти познајеш Турке у Европи, колико је силе у Турчина и јесу ли ваљасти јунаци. Бисмо ли се могли одржати?
ПАТРИЈАРХ
Господаре, не знам ти казати; нигда роба за моћ тиранина немој питат да се не превариш. У ропству сам рођен и пораста, страх је турски крв моју смрзао; ја не могу већ никад имати поњатија о томе правога, но се мучи како те бог учи. Са помоћу божом и светијех, са чистијем постом и молитвом бог ће дати да се одбраните.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО
Доходе Турчин Перовић, Вујадин Кривокапић, Бајо Гавриловић и Пејо Пешикан и доводе два татарина турска свезана пред Шћепаном.
ШЋЕПАН
Добро дошле, цуцке четовође! Доста ми се главах нанесосте, па и робје доводит почесте. Откуда је то двоје Туради те сте ми их на дару довели?
БАЈО ГАВРИЛОВИЋ
Јад их знао у њихову главу. Западосмо удно Суторине, кад ево их право пут Новога нагазише, те их похватасмо; а један ни у Нови утече јер имаше коња пребијесна. Ја би река ере су татари рашта има некакијех књигах три највише у њих руковети, и ево их те их разгледајте.
Дава Шћепану писма.
Колико смо јада видијели питајућ их путом цијелијем да нам кажу што су и откуд су, и никад им, пасијем вјерама, измамити ријеч не могасмо. Но гледајте што у писма пише, а њих ћемо сада распитати; ако ишта слажу, погибоше; оба ћу их удрит иза врата!
Сила се народа сабрало. Шћепан гледа писма као да умије читати, а Бајо извади го мач више онога старијега татарина и почне га питати. Свак се из љубопитства ућутао и гледају што хоће да буде с Бајом и татарином.
БАЈО ГАВРИЛОВИЋ
Кажуј право, грдна потурице, откуда си и куд си ходио, јер ти није, видиш, размицања, но ти глава сад о концу виси. Ако слажеш, конац се прекиде; каза л' право, вјеруј јемца бога, пређе моје не с'јече се твоја; здраво ћу те кући отправити под оружјем, капе накривљене.
СМАЈО (татарин)
Ја сам родом из Херцеговине, из тврдога Стоца на Брегави; татарин сам везира Азама, у његове пребивам сараје, управ главом у Високу порту. Цар отправи до три капиције и са њима тридест чоходара и тридесет лакијех татарах. Понесосмо три царска фермана на рукама два царска везира, босанскоме и румелинскоме, и Мехмеду паши скадарскоме - да подигну војску свуколику да на вашу удре Гору Црну, да ухвате цара московскога те добјежа међу Црногорце; да му девлет и кувлет сатару те подига ђе му мјеста није против божје и цареве воље. Ја сам доша с Мехмет-капицијом те предасмо царева фермана Осман-паши, босанском везиру. Отправи ме везир од Травника да понесем писма у Котору која пише млетачки баило из Стамбола дужду млетачкоме. Суђено ми не би здраво проћи, но ме ево уловисте жива.
БАЈО ГАВРИЛОВИЋ
Причај, Смајо, аманет ти божји, свашта право - једнако ти бива, знати ћемо брзо свакојако.
СМАЈО
Хоћу, Бајо, тако ми пророка и висока мечита Алакса, та на свету киблу не пљунуо. Што ћу крити што је пред вратима? Кренули смо из Стамбола града; тек прођосмо широку Једрену, с ове стране широке Једрене свуд бијаху развити барјаци, за њима се дизаху војници. Углава је да приспије војска сваколика на ваше границе о Госпођи малој, те зовете. Беглербег ће румелински доћи баш са пашом од Скадра бијела и силнијем пашом Караманом - сви ће доћи и довести војску у пространу Зету до Мораче. А босански везир Осман-паша и са њиме паша Шувајлија у петак ће на Гацко панути, па отолен с војском силовитом у Никшићко поље навалити. Удриће вам са свакоје стране. И слушај ме, Бајо побратиме: да оживе све ваше дубраве, сви гвоздене да имате зубе, сви у челик да се окренете, - не би могли ништа урадити, какве су се јохнуле мрчаве; но договор мудри начините, учините погодбу с Турцима јер ће вам се утријет кољено.
Смије се народ.
БАЈО ГАВРИЛОВИЋ
Побратиме, по турски лудујеш. То је вама у траг остануло. Не брижи се нама, акобогда; ми смо вјешти турскијем гостима: што их више нама на част дође, гостимо их свагда поштеније, са вишим их справимо колачем. И сад ћемо, побре, ако бог да, - памти добро хоћу ли лагати.
Дају оружје Смају татарину и пуштише га на слободу те оде кући.
ШЋЕПАН (у себи)
Е могах ли без ове погрде? Дивно ли ми враг полока свијест! Куда ми се ђеде памет празна да се кажем царом русинскијем? Је ли ђаво јошт икад човјека у овакву бруку запртљао? Што ђавола кривим и биједим? Ја сам кривац богу и народу. Просто свашто, - ево сијасета! Сад ако се народ освијести, и погледа бистријем очима какве лажи из прста испосах, какве б'једе навукох на њега, не мари ме врћи под гомилом. Што ће мудрост кад јој вр'јеме није? Имало се кад мудроват прије. Држ' се лаже, старе узданице, држ' овако како си почео; нека буде свашто на свијету, биће жњетва боља од посјева. Од искона и пантивијека сва причања не могу слагати: народ овај мора вјеран бити, за храброст му не треба питати.
ШЋЕПАН (народу)
Да, ево их, не треба двојити, злобне душе на пакост су спремне, Турци спремни на зло црногорско - зна се зашто - кад десе прилику, а сада је виша него игда. Клета завист душевна је куга, без крви се трудно она гаси; хајд и врагу разлог да нађемо. Пас и мачка, Турчин с Црногорцем - не мире се до суђена данка. Ова вражда ниче на Косову; неправда је турска посијала, црногорска смјелост распалила. Проста била сатанину роду ћуд опака под црном хаљином, ал' Млечићи - црн им образ био - што у вражјем колу поиграше? Ђе су клетве, светиња христјанска, те везаше с вама од искона да су вјечни ваши пријатељи? Ђе је крвца ваша проливена те у помоћ њину проливасте за слободу рода христјанскога? Ђе је оно пријатељство старо те с прађедом мојим утврдише Алексијом Михаиловићем?[b] Како ли се љуто потхваћаше Фрањо Молин, дужде од Млетаках, да ће остат Млетке са Русијом докле трају прави пријатељи. Погазише данас пријатељство. Гади ми се, и невоља ми је, кад погледам својијем очима што Дуодо, Јустинијан пишу.[c] Та ово су покрштени Турци: гадно дишу, још гадније пишу.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО
ВОЈВОДА ВУКСАН МИЛИЋ (Шћепану)
Ја бих сада све то мудровање, из дубине што је, да се баци, да радимо - без шта не можемо. Напишимо књиге на све стране, у све наше двадесет племенах: ко се није нагна на Цетињу, нек устаје на ноге лагане; нека момци нареде оружје, барјактари развију барјаке; нека свако креће на границу ка Острогу и ка Једношима и к зелену Виру црмничкоме; нека свако стоји на опрезу, јер небојшу свагда вук изије.
Спремају писма и посланике у сва племена да свако устаје и иде на речена мјеста.
ВОЈВОДА ВУКСАН
Како мислиш ти сад, о Шћепане? Ол' предводит у бој Црногорце?
ШЋЕПАН
Управла бих војском уређеном, али горском управљат не знадем, која нема топа ни коњиках, ни познаје уредну команду.
ВОЈВОДА ВУКСАН
Ако мислиш на томе гледати, то се у нас доживљети неће, - томе хоће велика прћија. Па и да је свашта што требује, тога горе трпјети не могу; да смо шћели ми на то чекати, пушке у бој мрчили не бисмо.
Загрмјеше топови на све десет градовах турскијех около Црне Горе по стотина уједном; разјечаше се и устресоше горе црногорске, знак да војска турска иде једнако; грме, не престају. Одвоји се двије стотине момчади црногорске у два кола и почеше пјевати. Сав народ около њих стаде и слуша их.
ПРВО КОЛО
Нек громови турски оре, нек се горе с њима боре, нека вражи прсне пака и прекрије свијет мрака; што је било, то ће бити - Црногорац поб'едити.
ДРУГО КОЛО
Нека Осман злобом дише, нека га је трипут више; кад је код нас слога света, охолост ће пасти клета; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ПРВО КОЛО
Нек се мноштвом Турчин хвали, нека цио свијет жари; ђе мишице упру наше, легу у прах турске баше; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ДРУГО КОЛО
Нек се Стамбол, Млетке вежу, Мустафине орде слежу; кад слободе потрес чују, тад ће знати што вјерују; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ПРВО КОЛО
Што се Турчин дига холи када криво бога моли, кад слободу свету ружи, а тиранству слепом служи? Што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ДРУГО КОЛО
Када сину наши мачи, разлећ ће се Турском плачи, гостит ће се гавранови турским месом и вукови; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ПРВО КОЛО
Ко ће узет наше славе док су наше здраво главе? Нико други, ни бог неће кад слобода наша креће. Што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ДРУГО КОЛО
Слобода је име дивно, за њом људско срце кивно; ко с њом умре, с њом се роди, нашем богу тај угоди; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ПРВО КОЛО
Хајдмо у бој сви појући старе наше спомињући, кад је божја воља с нама а сила нам у мишцама; што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
ДРУГО КОЛО
Прса наша набречаше а мишице узиграше, не даду нам више стати - у бој треба похитати! Што је било, то ће бити - Црногорац поб'једити.
Одоше сви наречена мјеста да дочекају Турке, а Шћепан се сакрије негђе украј.
- ↑ Петар Велики
- ↑ Виђи посланичество Алберта Вимина од стране венецијанске двору рускоме, тако исто и грамату Алексије Михаиловића, рускога цара, Фрању Молину, дужду млетачкому, писано из Смоленска 1764. године миробитија 23. дана новембра мјесеца.
- ↑ Први вицеконсул у Скадру, а други посланик венецијански у Цариграду.