Курјак и ждрал
| ←Курјак, баба и дeтe | Курјак и ждрал Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Курјак и јагње→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Курјак жуерући овцу, стане му кост у грлу. Стане завијати и јаукати, молећи свакога ко туда пролазаше п му извуче кост, обештавајући велико награжденије. Дугошијасти ждрал полакоми се на плаћу, завуче главу у курјачије грло и извуче кост, пак оно летећи више њега искаше плаћу. А курјак, показујући му своје курјачке зубе, каже му: „Зар ти је то малена плаћа што си из оваких зуби извукао главу здраву и читаву?”
„Кακούς εν έρδοντι ματαιοτάτη χάρις: Злим благотворјаштему, сујетњејша благодарност”, вели Теогнидес. Ко познатом злочинцу помаже и добро твори, шта ће од њега чекати? Зао човек међу добрима ништа друго није него курјак међу овцама, којему нико конака не ваља да дâ, но како га гди упази, „курја!” нека виче. О злом сажаљеније имати, то је на погибел мирним и добрим људма. Зато право веле наши стари: да је гори јатак од пустахије. Кад се човеку прст на зло да, ради свакојако да га излечи; а кад види да сва рука од њега бједствује: „Режи брже боље” виче, и за избавити сву руку не мари за који му драго прст. Бедни су онде људи гди зли већу силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”. Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати. „Кад се сви добри насупроћ њих сложе и подигну”, одговори паметни старина.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|