Купац и пиљарице

Купац и пиљарице  (1831)  Писац: Владислав Стојадиновић Чикош

— Дед, шта, пиљарице, имаш у корпи, покажи ми, — воће?
— Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће.
— Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу,
Уста ми купе при јелу, и никакву желудцу храну
Дају. Пиљарице, нећу дивљака! — Плати па кушај,
Новци су мени од нужде, марим за уста ти, небо,
Желудац. — једва уздржим смеј на одговор ми дани.
— А шта, пиљарице друга, држиш у корпи, није ли —
Реч ми присече: — Цвеће. — Лепо је име цвет, само
Свак не мириши цвет, гдикоји даје са мирисом ползу,
Ал’ да то божур није? Не разумем се у цвећу, од смрада
Његовог глава боли. — Ја не намећем, — рече ми друга, —
Бирај, па који се допадне; жита без кукоља нигди.
— Бирај, пиљарице, кажеш? Ал’ су ми везане очи,
Нос затворен ми је: сама по души избери, поштену
Плату за цвет дајем. — Знаш, једно са другим; на свагда
Пролеће кад би нам трајало, би л’ би желили маја?
— Ти си паметнија мало од прве. А снуждена што си,
Сестрице трећа? — Наметкиња, — смирено рече ми, — нисам,
Свет па ме сав пролази; ал’ зато ти нужде не трпим,
Моје потхрањујем питомо воће, и тешим се трудом;
Сутра ће, кад га данас није, доћи купац; не труне
Честит еспап. — Забленем се, одговор оста у усти.
— Ево ти — прва ми рече, — мог воћа, добро је, плати.
— Ако си рад да купиш, све сама је ружа код мене, —
Друга ми рече учтивије. — Хоћу од треће; јер ти ми
Цвећа не бираш сама, могу, слеп, божур у име
Ружице избрати. Твоје, пиљарице, дивљаке онда
Носи па продај кад добро угњиле, не квари нит’ цене
Другим побијај.
Једва утекох, ноктима мал’ ми
Очи не изби из главе, — срећа да читав отидох.

1831.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 196-197.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Чикош, умро 1844, пре 180 година.