Крст и молитва

Светолик Ранковић

Крст и молитва

Крст и молитва Писац: Светолик Ранковић

   Наш народ кад се моли Богу често пута каже : »Помози Боже и свети крсте !« Тим народ исказује своје веровање у моћ не само молитве, него и самог крсног знака. Кад сељак почиње какав посао, он се прекрсти, и тада верује да је се помолио Богу онако као што треба. Међутим у нашем вајном образованијем друштву ушао је у моду обичај да се људи не крсте. Млоги би и хтели да се прекрсте, али се стиде од осталог света! ... стиде се да се прекрсте . . . За такве хришћане сам Господ вели: „Ко се постиди мене у овоме развраћеном роду и Син човечији постидиће се њега, кад дође у слави Оца својега са анђелима светим.«
   Имао сам доброг друга, био је то образован и даровит човек. Имао је породицу, а био је од најнежнијих родитеља које сам дотле познавао. Он се толико предао деци својој и бризи о њима, да је потпуно заборавио себе самога. Он никад није могао равнодушио погледати у дете своје: ако га погледа, ако му што рекне или га помилује — у њему одједном наступи таква бура од осећања да се и он сав преобрази. Милина је било гледати како царује бескрајна љубав у овој породици. Ну, он је припадао оном колу људи, које гледа на религију онако, како данас гледа на њу велики део наших образованих људи. Он је одрицао у религлји све, па и њу саму, сматрајући у исто време морал религиски као обавезу свију људи која потиче из њиховог општег интереса. Само још ни сам није био на чисто са основом религиском, са питањем о узроку свега што постоји. 0 томе није хтео никада ни да говори.
   Иначе, као што рекох, одрицао се све, нарочито обредну страну у религији. Ишао је неколико пута у години, по званичној дужности, у цркву. Тада би стао у крај, па би смишљао нове књижевне радове, којима се имао бавити. Неколико пута напомињао сам му:
   — Кад стојиш већ ту, зашто се бар који пут не прекрстиш и због себе и ради оних због којих си овде дошао?
   — Па не знам ни сам; помишљао сам на то, али ми некако ни сама рука неће да се крене.
   — То јест ти немаш слободне воље, да се отресеш од модерних предасуда, па те је стид да се прекрстиш . . .
   Он би се тада правдао, али сам опазио да сам погодио прави узрок његовом понашању у храму.
   Прошла је читава година после тога. Једанпут га видим снуждена: лице бледо, главу оборио, очи му некако чудновате, тамно горе. Око њега се разговара друштво, а он седи и ћути.
   — Шта ти је? запитах га.
   — Дете ми је болесно.
   То му је био најстарији синчић, за кога је он заложио сву силу своје нежне родитељске љубави, своју болећиву душу.
   Отишао сам му кући. Болест је узимала све већи мах. Од веселог, умиљатог и несташног детенцета видео сам преображен труп, над којим је лебдеда хладна и ужасна смрт. Болест је ударила свој ужасни печат на нежне црте онога умиљатог лица. Сваки покрет, сваки израз његов сведочио је о страшним мукама и боловима које је оно патило. Родитељи су били узнемирени; опажало им се на лицу да их никаква мисао не занима; били су обоје укочени, управили су нем поглед на оно место где им је дете лежало, али сам опажао да они ништа и никога нису видели.
   Јаук детињи трже их. Обоје скочише узнемирени и у очима им видех израз страшног душевног бола . .. Дође и доктор, прегледа дете и ја опазих како му се навукоше боре међ обрвама.
   — Наступа криза, рече он. Данас ништа нећу преписати. Сад се оставља све природи и — Богу . . . Доврши он врло свечаним гласом и оде.
   Сад тек настаде страх и ужас међу родитељима. Излазили су једнако из собе и враћали се у њу, не знајући ни сами зашто то чине. И он, јадни отац, кршио је руке и давао маха ужасним душевним
боловима, који су се разиграли у њему као заталасано море. Страх је овладао њиме у толикој мери, да он већ није ништа за себе знао.
    И тада сам гледао то паметно, интелигентно лице, ону лепу мушку главу, која је сместила у себи највиша знања сувремене науке, која је тако лепо умела мислити и која је испитала цео строј васељене, путове свију небесних тела, све могућне законе велике природе, гледао сам је како је ништавна и бедна пред овом једином појавом, пред овим најсићушнијим догађајем у делима велике васељене...
   Неисказан бол, очајање и ужас, беху исписани на овоме лицу, које је стајало пред једном истином, о којој он досад није ни помишљао, коју је гонио од себе као страшан призрак своје болесне маште... Сад је осетио да је ту смрт и ова грозна и страшна јава трже га из оне укочености; он дође к себи и из груди му се оте потмуо загушен јаук . . .
   — Шта да радим, ако знаш за невољу? Говори, помажи! . . . рече ми он кршећи руке.
   — Чуо си шта је доктор рекао — »сад се оставља све Богу« . . .
   — Па зар да ћутим и да чекам?
    — Напротив, не треба да ћутиш, већ да се прекрстиш и да се искрено Богу помолиш да те мимоиђе ова горка чаша која ти је спремљена. Бог је добар; у његовој је руци и милост и правда; Он
неодбија од себе оне који му се искрено моле . . .
   — Ама је ли то истина? упита ме он с раширеним зеницама.
   — Приступи му, па ћеш се уверити.
   Он погледа у жену и њихови се погледи сретоше; он јој виде из очију, да га она преклиње да ме ослуша. Поглед му паде на детенце и он загушеним гласом рече:
    — Милице, хајде да се Богу помолимо.
   Сакрушени падоше на колена и осенише себе светим знаком крста. Ја осетих како се све мења око мене, осетих како се милост Божја враћа у овај дом, који му нигда имена није поменуо. Ја се полако удалих у другу собу. . .
   Кад се после вратих к њима, они се дигоше и на очима им видех сузе. То су му, како ми он причаше после, биле прве сузе од његовог детињства.
   Отишао сам од њих, а кад сам им сутра-дан дошао, изашли су обоје преда ме и у њиховим очима видео сам наду и још један драгоцен израз, највећу тековину човечије душе, помоћу које се она приближује великом Творцу и заступнку свију »обремењених и скробјашчих«.
   На мој питајући поглед он ми одговори:
   — Криза је прошла, веле доктори.
   — Бог је помогао. Нека му је слава на све векове! . . .
   Донео сам му књигу и нарочито забележено једно место. Отворих и пружих му је.
   — Читај, рекох му.
   Он поче јасним и звучним гласом да чита:
   »У то вријеме, кад бијаше врло много народа и не имадијаху шта јести, дозва Исус ученике своје и рече им . . . «
   И читао је тако редом целу осму главу Маркова јеванђеља и како је све даље читао лице му се мењало, бледило и бледило, али се видело да му се у души велеки догађај збива. Свршавао је осму главу :
   »Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворноме и грјешном, и син ће се човечији поотидјети њега кад дође у славу Оца својега с анђелима светима.«
   Затворио је књигу и прекрстио се.
   — Никад више неће демон сумње ући у моју душу, рече он. Ја сам нашао оно, што никада нисам имао и о чему никад нисам мислио, нашао сам веру, и то ми је највеће благо, које ћу марљиво чувати.
   И он је одржао реч.

    Наш народ, при свој његовој простоти боље разуме неке ствари од наших научника.

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига трећа, стр. 3-8, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.