Краљ Драгутин (С. Станојевић)
| Краљ Драгутин Писац: Станоје Станојевић |
Најстарији син краља Уроша и краљице Јелене, родом Францускиње, Драгутин, био је од рођења одређен да наследи свога оца и да после његове смрти заузме српски престо. Према томе је Драгутин добио и васпитање, какво је одговарало његовом положају и позиву, који му је био намењен. То васпитање кретало се у главном у религиозном духу и правцу, као што је то у оно доба био свуда обичај. Код Драгутина је тај дух васпитања, изгледа, одговарао и његовим природним склоностима и симпатијама. Његов биограф, архиепископ Данило, прича о њему, да је био искрено побожан и дубоко религиозан, и да је његова преданост вери ишла до аскетизма. Те Драгутинове склоности могу се разумети. Он је, како по свему изгледа, наследио од своје матере, благе и нежне, много особина, свакако више, него од свога оца, који је био снажна, чврста, груба и нимало сентиментална природа.
У један мах, када је Урош, из уверења, или по стицају прилика, или по невољи, био у добрим односима сз Угарском, он је оженио Драгутина ћерком угарског краља Стевана. После женидбе Драгутин је са својом женом живео на Урошевом двору као престолонаследник и добио је титулу „млади краљ“.
Да ли је и колико је Драгутин у то доба узимао учешћа у државним пословима, није познато, али је сва прилика, да му краљ Урош, који је, како изгледа, био деспотска природа, а у старијим годинама, као што то често бива, постајао, особито услед постигнутих успеха, све самовољнији, пргавији и окрутнији, није давао прилике и могућности да се бави државним пословима и да учествује у њима. То је вероватно био један од најважнијих разлога што је дошло до несугласица, разилажења и, напослетку, до борбе на живот и смрт између оца и сина.
Драгутинов биограф, архиепископ Данило, прича, да је Урош, кад се Драгутин оженио, обећао, да ће му предати престо и власт још за свога живота, и да је тако обећање дао и угарском краљу. Данило прича даље, како је Драгутин тражио, да Урош испуни своје обећање и да му уступи престо, а кад је Урош одбио да то учили, да је Драгутин молио, да му да макар и и један део државе на управу, али да му Урош ни ту молбу није хтео испунити. Због тога је угарски краљ чинио Драгутину пребацивања. Онда је Драгутин са неким својим присталицама отишао угарском краљу, добио од њега војску и пошао је с њом на оца. Међутим, пре него што је дошло до сукоба, Драгутин је, тако бар тврди Данило, још једном молио Уроша, да испуни своје обећање, али без успеха.
Колико је у целој тој причи истине, не може се утврдити. Извесно је само то, да се Драгутин, незадовољан вероватно, што не добија учешћа у државним пословима, или што му отац бар не да посебну област на управу, као што су то некада добивали престолонаследници, дигао на свога оца.
Међутим није јасно, а врло би важно било утврдити, да ли је иницијатива за Драгутинову акцију против Уроша потекла од њега самога, или је иницијатива за то дошла и цела акција вођена са стране, од његове жене или од његовог шурака, угарског краља Владислава. По ономе, што се о Драгутину зна, на основу оно мало сачуваних извора, морало би се претпоставити, да је он у целој овој ствари био пасиван, више вођен, него што је водио, и да иницијатива за његову акцију против оца није дошла због његове амбиције нити је била израз његове енергије, него да је целу акцију кренуо његов шурак, угарски краљ Владислав, можда преко Драгутинове жене. Краљ Владислав је без сумње желео, да његова сестра буде владарка, али је, сем тога, он свакако мислио, да се на лојално држање Србије према Угарској може више поуздати, кад на српском престолу седи његова сестра и његов шурак, него кад у Србији влада Урош, који је увек, па и после Драгутинове женидбе, показивао тежњу, да води самосталну политику према Угарској, и у кога се, према томе, угарски државници никада нису могли поуздати.
У осталом, краљ Владислав је могао бити нерасположен према Урошу и због тога, што је за време династичких борби у Угарској краљ Урош био на страни његових непријатеља. У сваком случају, ако иницијатива за Драгутинову акцију против Уроша и није потекла из Угарске, Драгутинов шурак краљ Владислав је ту акцију свакако одобравао и помагао је.
Кад се Драгутин решио, да се дигне на свога оца, он се није поуздао у своју снагу и у своје присталице, него је тражио са стране помоћ и туђу војску. Архиепископ Данило прича, да је Драгутин, незадовољан што му отац неће да даде никакво учешће у влади, отишао у Угарску, да је тамо од угарског краља добио угарску и куманску војску, па да је онда са том војском напао свога оца, победио га на Гацком и заузео престо. Без те помоћи из Угарске Драгутин вероватно не би ништа ни почињао против свога оца, или, ако би нешто и покушао, питање је, да ли би у томе успео, и како би се у том случају сукоб између њих завршио.
На жалост није познато, како се развијао цео сукоб између Драгутина и краља Уроша, како су се у том сукобу држали меродавни фактори у Србији, у првом реду властела, и, особито, како се држала Драгутинова мати Јелена, која је играла видну улогу и у политичког животу Србије, и Драгутинов млађи брат, амбициозни и енергични Милутин. Да ли су они били уз старога краља, па су само устукли пред страном јачом силом, или је, бар неко од њих, држао страну Драгутину?
У сваком случају, Уроша у тим тешким тренутцима очевидно нису баш сви његови напустили, и он није остао сасвим усамљен. Тако је он скупио војску и одупро се своме сину, када је он са туђинском војском пошао против њега и подлегао је вероватно само бројној надмоћности.
Ако се за краљицу Јелену и Милутина не зна како су се држали у Драгутинову сукобу са Урошем и за време његове борбе с оцем, за црквене меродавне личности зна се поуздано, да су у овом сукобу држале страну краљу Урошу. Архиепископ Јанићије је после Урошевог пораза оставио архиепископски престо и отишао је својевољно у изгнанство за својим краљем. Он је у изгнанству и умро. Краљица Јелена је доцније, у жељи да истакне и награди Јанићијеву оданост и верност, неколико година после његове смрти свечано пренела његово тело из Пилота, где је он умро, и сахранила га у сјајној Урошевој задужбини Сопоћанима, у гробу, који је посебно за њега спремљен, да борави вечни сан уз свога краља, коме је до смрти остао веран.
У осталом, и факат, да се Урош, пошто је побеђен и кад је изгубио престо, није предао Драгутину нити је ухваћен, него је имао где да се склони и да несметано живи до своје смрти, показује, да је он и после пораза, када је Драгутин већ био заузео престо и завладао у држави, још увек имао верних и оданих присталица и пријатеља, на које је могао рачунати и у које се могао поуздати.
И поштовање, што је после Урошеве смрти указивано њему и његовим присталицама, који су му остали верни у невољи, показује, да многи у Србији, у првом реду краљица Јелена, вероватно нису одобравали Драгутинову акцију против оца и да га вероватно у томе нису помагали.
Али кад је Урош побеђен и Драгутин узео у држави сву власт у своје руке, признали су и они свршен чин и помирили се са новим стањем ствари.
Кад је Драгутин разбио очеву војску и завладао у држави (1276 год.), он се нашао у доста тешком положају. Један признати ауторитет у држави био је срушен, а на његово место није никакав други постављен. Свакако је рђав утисак оставио у народу и долазак стране војске у земљу и њезина акција против краља Уроша. Стога је Драгутин морао осећати, да његова власт није доста чврста, па је настао да утврди своју власт и, особито, да због тога уреди свој однос према матери и према млађем брату. Да би их задобио за себе и измирио их са новим стањем ствари, Драгутин је онда матери, а свакако и брату, дао неке земље и области на управу и за издржавање.
Исто тако је Драгутин одмах уредио своје односе према Дубровнику, са којим је, убрзо после доласка на престо, начинио трговачки уговор.
Како је Драгутин уредио своје односе са Угарском није познато, али је врло вероватно, да је због помоћи, коју је добио из Угарске и која му је дала без сумње највише могућности да потуче војску свога оца и да заузме престо, он онда узео на себе према Угарској велике и тешке обавезе. Али Драгутин вероватно није дошао у могућност нити је био позиван да те обавезе испуњава, јер је Угарска у то доба запала у вртлог међусобних борби и грађанских ратова, тако да је тиме сва државна снага била сасвим паралисана.
И у Бугарској није у тај мах било боље. И тамо су династичке борбе и грађански ратови и, у вези с тим, напади Византије, створили несносне прилике, које су ослабиле државну снагу толико, да је она била неспособна за какву озбиљнију спољњу акцију. Драгутин је дакле и са те стране могао бити миран и сигуран.
А њему су, кад је заузео престо, мир и сигурност били потребни због велике акције, коју је већ годинама спремао да предузме на Балканском Полуострву амбициозни и енергични Карло Анжујски у намери, да заузме Цариград, да уништи византиску државу, па да обнови латинско царство.
За ту велику акцију била је задобивена и Србија. Карло је већ са краљем Урошем ступио у живе везе и преговори међу њима довели су били до позитивних резултата: Урош и Карло су склопили савез за заједничку акцију против Византије. Промена на престолу у Србији и Драгутинов долазак на управу није ниуколико утицао на спољњу политику српске државе. Драгутин, сродник Анжујаца и по матери и по жени, наставио је политику свога оца и остао је веран савезу, што га је био начинио Карло Анжујски са краљем Урошем.
Византиски цар Михаило VIII водио је истина успешно акцију у Бугарској и у јужним крајевима Балканског Полуострва, али на Драгутина то није утицало, и он никако није био вољан, кад је примио престо, да мења правац српске спољње политике.
И Драгутин је, као и Урош, морао бити уверен, да је Србији опаснија Византија, која је освајала земље у близини Србије и чак полагала извесне претенсије и на области, које су биле у саставу српске државе, него далеки савезник с оне стране Јадранског Мора. Успеси, што их је Михаило имао последњих година Урошеве и првих година Драгутинове владе, још су више морали утврдити Драгутина и оне, које су могли утицати на одређивање правца српске спољње политике, у уверењу, да је политика што је водио краљ Урош добра, и да је за Србију корисно да се ослони на моћног савезника, који је из Италије водио у великом стилу акцију против Византије.
Тако је Драгутин, и поред свих успеха цара Михаила, или можда баш због тога, наставио политику свога оца и остао веран савезу са Карлом Анжујским. Наде на видан успех те политике добиле су особитог подстрека, када се Карло, с јесени 1279 год., почео спремати на озбиљну и у великом стилу замишљену експедицију на Балканско Полуострво против Византије, а још више, када је, после годину дана (у септембру 1280), почео транспорт трупа и ратног материјала из Италије на Балканско Полуострво.
По уговору, што га је начинио, и Драгутин је онда, заједно са Карлом, ушао у акцију против Византије. Али у априлу 1281 год. Карлова војска у Албанији буде под Београдом до ноге потучена и разбијена, те се услед тога и српска војска, која је била продрла у вардарску долину, да помогне операције Карлове војске, морала нагло повлачити.
Међутим, моментани неуспех на бојном пољу није ни мало Карла збунио нити обесхрабрио. Већ у јулу исте године он је начинио са млетачком републиком уговор о нападу на Цариград, и наставио је врло живо преговоре са Србијом и Бугарском о заједничкој акцији против Византије.
Док је Карло спремао на нову акцију и преговарао са Драгутином, ратовање на српско-византиској граници у јужним крајевима Косова и Метохије никако није престајало. Док су Византинци надирали са својом војском ка Призрену и Липљану, један византиски виши официр, Котаница, који је био противник цара Михаила и пребегао био Србима, залетао се са српским четама у незаштићене византиске покрајине чак до Сереза, и пљачкао је по тим крајевима. Истина, видног и трајног успеха од тога рада није било, али је Котаничина акција била за Византију веома незгодна и неугодна.
После непуних шест година владања, Драгутин се решио, да остави власт и престо и да га уступи своме млађем брату Милутину.
Нису познати ни објективни ни интимни разлози због којих се Драгутин одлучио на овај корак. Архиепископ Данило прича, да је Драгутин, јашећи са властелом под градом Јелечом, пао с коња и скрао ногу, и да је то као био разлог, што се решио да абдицира.
Можда је заиста и та незгода и несрећа (почетком 1282 год.) утицала на Драгутина, да се одрече престола, али је свакако било и других мотива и разлога, који су утицали на његову одлуку у томе правцу.
Драгутин, пре свега, није имао успеха у спољњој политици. Његов савез са Карлом и акција против Византије није донела позитивних резултата. Срби су били сузбијени са византиске територије и српска држава доведена је у незгодан положај. Непријатељи и противници Драгутинови искористили су свакако ту ситуацију против њега. Архиепископ Данило прича, да је, кад је Драгутин пао с коња и разболео се, завладао у Србији страх од непријатељског напада и да је Милутин, кад је чуо за несрећу, која је задесила Драгутина, на његов позив одмах похитао њему.
Уз то је маси народа свакако био несимпатичан и Драгутинов поступак према оцу, кога је лишио престола и отерао у смрт. Разлози, због којих су се у онај мах, кад је Драгутин устао на оца, неки били окренули против Уроша, заборављени су, и Драгутину су сада уписавали у грех поступак према оцу вероватно по неки и од оних, који су, још пре кратког времена, тај поступак одобравали и помагали Драгутина у његовој акцији, особито ако им је у новом режиму учињено нешто криво. Драгутин сам није могао као протутежу општем незадовољству ставити ни свој ауторитет, ни своје заслуге, ни своју снагу.
Није јасно, како су се у питању Драгутинове абдикације држали они, који су у првом реду и највише били тиме заинтересовани: краљица Јелена, Драгутинова жена Катарина, угарски двор и, особито, његов млађи брат Милутин. Да ли су они, и ко је од њих, одобравао корак, што га је Драгутин наумио био да учини, или су они, или неки од њих, били против те његове одлуке? Да ли је о томе било преговора и разговора међу њима и наговарања и одговарања? Да ли се Драгутин на тај важан корак одлучио после зрелог и свестраног размишљања, или је његова одлука да остави престо била, као што би се могло замишљати, резултат тренутне малодушности? Или, да није, као што се то са доста разлога може претпоставити, Драгутин био стицајем прилика и ставом, што су га према њему заузели поједини меродавни фактори у Србији, приморан да тако поступи?
По причању архиепископа Данила изгледа, да се Драгутин изненада решио да абдицира, и да је, кад се на то решио, хитно позвао Милутина к себи, да се дакле цела ствар брзо свршила и да је Драгутиновом одлуком и сам Милутин био изненађен. Али питање је, да ли је Данило био тачно и добро о свему томе обавештен, јер има разлога претпоставити, да је у земљи вођена нека акција против Драгутина, да је Милутин стајао на челу те акције и водио је, и да је услед тога Драгутин у ствари био можда приморан, да напусти престо и да преда власт Милутину.
Није познато, ни да ли је Драгутин поставио Милутину, кад му је предао престо, какве захтеве и услове, и да ли су они том приликом начинили неки уговор. Архиепископ Данило не помиње, да је Драгутин поставио при абдикацији ма какве услове Милутину, а грчки историк Пахимер претставља ствар тако, као да је Милутин требао да буде само регент за живота, а после његове смрти да је српски престо требало да наследи Драгутинов син Владислав.
У средишту старе Рашке, у Дежеву, предао је онда Драгутин на свечан начин престо свом млађем брату Милутину и дао му је том приликом, као символ власти, престо, свога коња и оружје. Изгледа, да је Драгутин том приликом задржао за себе ипак доста простране крајеве од Рудника до Требиња, и да се после абдикације тамо повукао са својом породицом и са једним делом своје властеле (1282 год.).
Две године после абдикације добио је Драгутин од своје таште, угарске краљице Јелисавете, Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни. Онда је Драгутин уступио својој матери Требиње, а гатачки и билећски крај је посео Милутин. Није јасно, зашто је Јелисавета дала те крајеве Драгутину. Да ли је то требало да буде нека награда? И због чега? Или је то учињено Драгутиновој жени Катарини, њој за љубав или на њезин захтев?
У то доба од прилике Драгутин је удао своју кћер Јелисавету за босанског бана Стевана Котроманића.
Драгутин је дакле две године после абдикације у ствари добио поново државу, или је донекле проширио област, коју је задржао себи после абдикације, у доста пространу самосталну државу. У тој својој држави Драгутин је онда владао самостално као суверен још преко тридесет година, све до своје смрти (1316 год.). Он је држао свој двор, имао је своју војску, водио је самосталну политику и ратовао је.
Он се истина од тога доба, због својих тесних веза у Угарској, сматрао подједнако и српским владаром и угарским династом, и играо је видну улогу у политичком животу Угарске. Али је он стално показивао жив интерес и за Србију и српску политику, и утицао је често на политичке одлуке и догађаје у Србији.
Ускоро пошто је Драгутин примио од своје таште области, којима је после управљао, два властелина, Дрман и Куделин, вероватно татарски вазали, који су владали у Браничеву, почели су узнемиравати његове земље. Драгутин је онда скупио војску и пошао на њих, да их уразуми и покори. Али због недовољне војне снаге, са којом је располагао, и због тешког терена, на коме је требало изводити операције, Драгутин у тој акцији није постигао никаквог успеха, чак се морао повући из Браничева без резултата. Дрман и Куделин су онда, после Драгутиновог неуспеха, скупили велику војску од најамника Татара и Кумана, па су ударили на Драгутина и почели су пљачкати његове земље.
Слаб и без довољно војске, Драгутин им се није могао одупрети. Он се онда у невољи обратио на Милутина и затражио је од њега помоћи. Њих двојица су се тим поводом састали на Морави и уговорили заједничку акцију против Дрмана и Куделина. Драгутинова и Милутинова војска су онда заједно продрле у Браничево и освојиле га; Дрман и Куделин су морали побећи из земље, а освојену област задржао је Драгутин.
Изгледа, да је рат против Дрмана и Куделина изазвао акцију видинског цара Шишмана против Милутина. Кад је Шишман побеђен, дошао је Милутин због тога у сукоб са Татарима. Тај сукоб је уклоњен Милутиновом дипломатском акцијом и признавањем татарске врховне власти. Али је у тим догађајима главна личност био Милутин, и сав терет акције пао је на његову државу. Драгутин је ту играо сасвим споредну, или чак никакву улогу.
У то доба почео је папа Никола IV живо радити на унији. Ускоро после свога доласка на тај положај он је (23 јула 1288 год.) упутио краљу Драгутину, краљу Милутину и краљици Јелени писма, у којима их је позивао да своју земљу и народ приведу у унију и да признају папску власт. После тога он је упутио поново једно писмо само краљици Јелени, у коме је молио, да она поради код својих синова да приме унију.
Преговори између папске курије и Драгутина настављени су после тога. Како је Драгутин владао и у североисточној Босни, а у Босни је у то доба богомилска јерес била ухватила јаког корена, он је живо настао да уништи богомиле, па је молио папу, да му пошаље мисионаре, који ће радити на сузбијању богомила, али је изрично нагласио, да ти мисионари, који буду послани у Босну, треба да знају народни језик, да би могли са успехом извршити свој задатак.
Али је ускоро после тога Драгутин морао обратити пажњу на другу страну. Он није могао остати равнодушан и незаинтересован посматрач развитка прилика и догађаја у Србији. А ствари су у Србији почеле узимати обрт, који је за њега могао имати незгодних и неугодних последица.
Када је краљ Милутин узео за жену кћер византиског цара Андроника II, Симониду (1299 год.), имао је Драгутин разлога да се узнемири, особито ако је постојао уговор, по коме је Милутина требало да наследи Драгутинов син Владислав.
Промена Милутинове политике услед тога, напуштање Анжујаца, са којима је дотле био тесно везан и којима је изгледао одан, и склапање савеза са Византијом, морало је изазвати код Драгутина бојазан од последица такве политике и неповерење према Милутину и његовим поступцима. Стога су од тога доба односи између Драгутина и Милутина охладнели. Ипак изгледа да је Драгутин 1301 год. помагао Милутина у његовој акцији против Дубровника.
Али у јуну 1305 год. изгледа да је дошло до оштрих размирица међу њима. Њихови међусобни односи нису се поправили ни кад се Милутин, ускоро после тога, у невољи привремено вратио на стару политику и почео хватати старе везе.
Али су се односи међу њима особито заоштрили и узели опасан обрт, када је Симонидина мати, царица Ирина, дошла у Србију, па почела, и изгледа са успехом, радити на томе, да на српски престо доведе једног од својих синова. Драгутин то није могао дозволити. Он се онда дигао на Милутина са намером, да разбије те планове и да престо осигура своме сину (1313 год.).
Услед Драгутинове акције Милутин се нашао у врло тешком положају, особито због тога, што је од њега у тај мах била одустала сва властела и прешла Драгутину, свакако стога, што су се у Србији сви противили томе, да Немањин престо заузме један странац.
После три године (1291 год.) Драгутин је, изгледа, примио папски предлог и признао је у својим земљама папску власт, а папа је на то ставио краља Драгутина и његову државу и краљицу Јелену и њезине земље под покровитељство и заштиту папске курије. У исти мах је папа одговорио жељи и молби Драгутиновој и послао је у Босну мисионаре, који ће радити на уништењу богомилске јереси и на ширењу католичке вере.
Остављен од властеле, Милутин је био приморан да узме најамничку војску, па да се са њом покуша одупрети Драгутину и својој одметнутој властели. Изгледало је да је Милутинова ствар у тај мах била сасвим изгубљена. Али се у тај сукоб онда уплело свештенство, које је Милутину било обавезно и захвално због свега, што је он за њих чинио, са намером да спасе Милутина и да спречи грађански рат. Благодарећи тој интервенцији, особито смишљеном и енергичном посредовању хиландарског игумана, доцнијег архиепископа Данила, Драгутин и Милутин су се онда измирили. На жалост, не зна се под каквим условима.
То је био моменат, када је Драгутин још једном узео активнијег учешћа у српским пословима. Иначе је он узимао живог учешћа у угарској политици, где се истицао као присталица Анжујаца и њихове политике. Као награду за ту оданост именован је Драгутинов најстарији син Владислав 1291 год. за славонског херцега и добио је у Славонији велика добра и пространа имања.
Ускоро после тога Драгутин је оженио Владислава једном одивом породице Морозини, која је такође била тесно везана са Анжујцима. У уговору за овај брак, што га је 24 августа 1293 год. у Млецима начинио босански епископ Василије и Дубровчанин Вите Бобаљевић, као изасланици краља Драгутина, краљице Катарине и Владислава, казано је, како се они, у име Драгутина и Катарине, заклињу „да краљ Стеван и госпођа Катарина узимају Констанцу, ћерку Михаила Морозинија, за закониту супругу своме сину Владиславу, и да ће је господин Владислав узети за своју закониту жену... у року који одређен“. Овај уговор састављен је у два примерка, један српски и један латински. Сачувана је и слика Владиславове жене Констанце, по којој се види, да је она била жена ванредне лепоте.
Али се у један мах Драгутин ипак окренуо против Анжујаца. Кад су у Угарској, после смрти последњег Арпадовића, Андрије III (1301 год.), настале дуге и огорчене династичке борбе и грађански ратови, јавило се више претендената на угарски престо. Драгутин је онда поставио кандидатуру свога сина, ступио је у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором, који је у тим догађајима играо велику улогу, и уговорио је са њим, да његов син узме за жену Апорову кћер, да са њом добије круну Св. Стевана, која се у тај мах налазила у Апоровим рукама, па да тиме осигура себи угарски престо.
Али је папски легат забранио тај брак и бацио анатему на Апора, што хоће да уда своју кћер за шизматика (1309 год.), а Карло Роберт, који се у то доба био утврдио у Угарској, продро је у исто доба успешно у Драгутинову државу, и тако је Драгутин морао напустити план о кандидатури свога сина на угарски престо. Драгутинови односи са Карлом Робертом нису се после тога поправили. Карло је и после, догод је Драгутин живео, стално подозревао на њега и није му веровао. У рано пролеће 1314 год. као да је Карло и предузимао нешто озбиљно против Драгутина, али су се после тога њихови односи ипак поправили и доведени су у природан колосек. Међутим је Драгутин, изгледа, узео свога сина Владислава за савладара, или му је бар дао један део својих земаља на управу.
У то доба су се односи између Драгутина и Милутина не само поправили, него су постали врло интимни и врло искрени. Када је, у пролеће 1314 год., умрла краљица Јелена, Драгутин и Милутин су, вероватно због интрига, које су се стално око њих плеле, нашли за умесно и потребно, да на видан и свечан начин манифестују добре међусобне односе и братску љубав, која је међу њима владала. Можда су они то учинили по жељи или из пијетета према својој матери, која их је без сумње својим саветима увек у томе правцу упућивала.
Архиепископ Данило прича у биографији краљице Јелене, како краљ Драгутин није могао стићи на укоп своје матере, него је само послао своју властелу, да присуствује укопу и да га тамо заступа, а он сам да је тек доцније дошао у Градац, да се поклони материном гробу и да га целива. Из Граца је Драгутин онда отишао у у Пауње, где се састао са Милутином. Ту су њих двојица провели више дана, и тај њихов заједнички боравак у Пауњу побио је све гласове о њиховом неслагању, тако да су се, каже Данило, сви који су зло мислили, посрамили, кад су видели љубав, која је међу њима владала.
Ускоро после тога замолила је краљица Симонида краља Милутина, да јој дозволи, да иде и да посети своју јетрву, Драгутинову жену Катарину. Данило изрично истиче, да је иницијатива за ту посету потекла од самог Милутина. Краљица Симонида је онда дошла у Београд, где је врло свечано дочекана од Драгутина и Катарине. Из Угарске је дошло посебно посланство, да је поздрави. Катарина и Симонида су се онда договориле, да заједно оду у Градац, да посете гроб своје свекрве. Кад су њих две ту своју намеру саопштиле Драгутину, он се наравно много обрадовао и одредио је, да их нека од његове властеле са женама прате на томе путу. Симонида и Катарина су онда дошле у Градац, па су одатле заједно отишле Милутину, који је радосно и врло свечано дочекао своју снаху. Тако је том приликом свечано и јавно манифестовано јединство, слога и љубав међу браћом.
Драгутин није дуго преживео своју матер. Он је умро 12 марта 1316 год.
Архиепископ Данило прича, да се Драгутин пред смрт замонашио, да је саветовао жену и сина Владислава, да разумно живе и да бране отаџбину, и изрично напомиње, да је, кад је осетио да ће умрети, написао Милутину једно писмо. Данило наравно не каже, шта је била садржина тога писма (можда он то није ни знао), али је врло вероватно, да је Драгутин у том последњем писму препоручио брату своју жену и своју децу.
Кад је Драгутин умро, нашли су, прича даље Данило, на њему о појасу врпцу, која се била упила у тело, и грубо сукно, које је он носио испод одела, а за које нико није знао, и које су једва одвојили од тела.
Драгутин је сахрањен у цркви Св. Ђорђа у Рашкој, у манастиру, који је он обновио. Пред смрт је наредио, да му се тело никако не вади из гроба.
Драгутин је владао у Србији врло кратко време, уз то је о њему тако мало извора и података, да је немогуће јасно видети његову физиономију нити добити тачну претставу и дати јасну слику о његовој личности и његовом раду.
Поменуто је, да у самом почетку његове каријере, у тако важном, пресудном и маркантном моменту, када се он дигао на оца, потукао га и збацио са престола, никако није јасно, колика је била његова лична иницијатива у тим догађајима, а колико је он гуран у акцију са стране, у првом реду од своје околине.
Ни у свему ономе, што је после радио, није јасан однос између његове воље и сплета прилика и људи, који су на њега утицали. По свему изгледа, да у већим и озбиљнијим моментима иницијатива није потицала од њега, и да он није стварао прилике и водио људе, већ да су људи и прилике њега носиле.
Краљ Драгутин, како по свему изгледа, није био човек већег замаха, шире концепције и јаче акције. Миран и тих, он је више био повучен у себе, искрено побожан и наклоњен аскетизму; занимао се теолошким питањима, зидао је, обнављао и помагао манастире и цркве, на његовом двору су израђиване црквене утвари, енергично је радио на томе, да сузбије и искорени богомиле у својој држави, особито у Босни. Али, и ако тих, повучен, без иницијативе и дубоко предан вери, Драгутин је ипак улазио у акцију, кад је требало, или кад је он сматрао то за потребно.
Иначе, у погледу вере, Драгутин као да се колебао. Данило га без ограде претставља као припадника православне цркве без компромиса. Али је Драгутин, као готово сви владари из Немањине династије, готово стално имао живих и јаких веза са папском куријом и са католичком црквом. Ои је од курије тражио помоћ и потпору за сузбијање богомила у Босни, и на његову је молбу папа 1291 год. послао у Босну два фрањевца, који су знали српски, да тамо раде на сузбијању богомила. По томе, а и иначе, изгледало би, да је Драгутин у главном био у добрим односима са куријом.
Али када је, после неколико година, Драгутин хтео, у комбинацији са постављањем кандидатуре на угарски престо, да ожени свога сина ћерком ердељског војводе Ладислаза Апора, папа је, из политичких разлога, забранио Апору, да даде своју кћер Драгутиновом сину. Као разлог за ту забрану папски легат наравно није навео политичке мотиве ни своју тежњу и намеру, да угарски престо обезбеди кандидату папске курије, него је забрану мотивисао тиме, да Апорова кћи као католикиња не сме поћи за шизматика. По томе се види, да се на курији у то доба сматрало, да је Драгутин православни владар, и да у тај мах односи између њега и курије вероватно нису били добри.
Архиепископ Данило прича, да је Драгутин, када је захвалио на престолу, бацио владарско одело и златан појас, па да је обукао искрпљене хаљине, опасао се врпцом по голом телу и да је, и код куће и кад је био на путу, место у постељу легао у гроб, који је био пун трња и оштрог камења. Вероватно је то Данилово причање тачно и истинито, али је факат и то, да је Драгутин и после абдикације остао владалац, да је управљао земљом, водио политику и ратовао, и ако је вероватно, да је временом све више падао у мистику и да се све више подавао аскези и аскетском животу.
Драгутин је обновио и обдарио, и богато обдарио, више манастира, а слао је обилате дарове и црквама ван Србије. Особито је слао богате дарове црквама и манастирима у Русији, са чијим је кнезом Василијем био у особито пријатељским односима, затим црквама и манастирима у Јерусалиму, на Синају, у Раити и другде.
Он је, сем тога, био у сталној вези са разним побожним познатим личностима; са некима од њих је био у живој преписци. Садржина те преписке била је наравно религиозне природе. Сам Данило састављао је за њега и слао му неке религиозне списе и расправе.
Међутим и сам Данило истиче, да мистика и аскеза није било једино занимање Драгутиново после абдикације. Он прича о Драгутиновом ратовању са Дрманом и Куделином и истиче, како је Драгутин желео, да посети света места, али да су га његови великаши молили, да не иде тамо и да не оставља своју државу, јер би је за време његовог отсуства могли напасти непријатељи, и да је тај разлог нагнао Драгутина, да напусти план о путу у Свету Земљу. Види се, да су световне бриге и политички разлози и резоновања играла увек у Драгутинову животу важну, већином вероватно и пресудну улогу. Архиепископ Данило затим изрично истиче, како се Драгутин бринуо о домазлуку, за војску и за одбрану своје државе, и како је на самрти саветовао жену и сина, да бране отаџбину.
Изгледа, да се Драгутин особито бринуо за унапређење трговине и да се за његове владе нагло развило важно трговачко и рударско место Брсково.
По свему се види, да је Драгутин био дубоко религиозан, али да је предано и савесно вршио своје дужности као домаћин, као глава породице и као владалац. Он је био у сваком погледу господин-човек, виђен и поштован од свих. Архиепископ Данило каже, да су га волели сви околни владаоци, да је био силан и крепак, да за његове владе у његовој држави није било зла и неправде, и да су се његовог имена сви бојали.