Краљица Јакинта/13

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР

ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Владимир и Ђорђе (дођу).

ДОБРОСЛАВ (Јакинти):
Свету Ану ти си саградила,
Иди тамо, па се с богом мири.
(краљевићима)
Приступите, моја децо драга.
Ову круну, коју данас добих,
Ономе ћу од вас оставити ,
Који буде свом стрицу вернији,
И покаже, да га више љуби.
Сад сте чули, шта вам чинит' ваља,
И надам се, да ћете памтити.
ВЛАДИМИР и ЂОРЂЕ (поклоне се и стану на страну).
ВУКАН (приступи):
Светли краљу, и ја ти се клањам,
И Рашку ти пред ноге полажем.
ДОБРОСЛАВ (неугодно):
Та црвена твоја перјаница
Очи дира немило, жупане.
Боја бела, то је боја вере,
А црвена на крв опомиње,
С тог је боја рата и освете,
Урнебес се у њу заогрће,
И пожар је из свог сипа ждрела,
Моја Рашка ту боју не трпи,
Јер је верна круни и престолу,
Са тог пера немогу ти дати,
Да се натраг у Расију вратиш,
Већ у Скадру мораћеш остати
Док црвено перо не побели.
ВУКАН:
Светли краљу, то ће одмах бити.
(Скине црвено перо с калпака и баци га на земљу, па онда зграби бело перо с калпака оне особо, која му најближа беше и задене је за калпак.)
Ево, краљу, перо ми побели:
Рашка боју свога краља прима,
А жупан јој савија колено
И за свога признаје те краља.
(Клекне пред краљем.)
ДОБРОСЛАВ (смешећи се):
На те речи, славни мој жупане,
Остављам ти Рашку жупанију,
Нек је твоја к’о што до сад беше;
Ал’ да имам уз себе човека,
Ког изкуство мудрошћу окити,
Крај мене ћеш у двору остати,
Дворски жупан код мене ћеш бити.
ВУКАН (устане):
Ако сам ти до сад у Расији
Штит и бедем био краљевини,
Од сада ћу у краљеву двору
Штит и бедем свога бити краља.
(Одступи.)
ДОБРОСЛАВ (Зољку):
А ти, кнеже, и сам собом знаћеш,
Да у зрмљи остати не можеш.
Што почини моја бедна снаха,
Све почини тобом и кроз тебе.
Народ иште, да се ти изгониш,
А то исто твоје тражи добро.
За два дана у Драч можеш доћи:
А ја на пут дајем ти четири.
ЗОЉКО (поклони со и оде).
ДОБРОСЛАВ:
А ви други, буд’те добре воље.
Стоји л’ до ме, биће свима боље.
Сад пак хајд’мо захвалит се богу. (Полази.)
СВИ:
Живио краљ!
(Свирка, звона, бубњеви, вика весела напољу.)
(Оду сви, а остане Јакинта која се силовито баци на подножје престола и сакрије образ у обе руке, по дихању јој се види, да јој бура у грудима бесни, и Ђорђе, који стане на лево и као да очајава. — Кратка тишина.)
ЂОРЂЕ:
Боље да ме ни родила ниси!
ЈАКИНТА (прене, погледи сина, па онда опет покрије лице рукама као и пре).
ЂОРЂЕ:
Да сам рођен у простој колиби,
Весео бих своје пас’о овце,
Са песмицом зору дочекив’о,
А фрулицом санак примамљив’о,
Цветке брао за своју девојку,
И пребрај’о бијеле овчице.
Живот би ми био што и време.
На своју бих срећан био руку,
Јер за друго боље знао не бих.
(Горко.)
Ал’ овако, за круну родит’ се...
ЈАКИНТА (спусти руке и окрене главу к Ђорђу. Говор његов види се да јој срдце цепа. Послуша мало, па онда устане).
Ђорђе (говори ке осврћући се на матер):
Уз онаког отца отхранит’ се,
Краљевску си будућност сложити
Пуну сласти, славе , свемогућства,
Држати се богом садашњости,
Гледати се сунцем вијекова,
На звездану узлећет’ висину,
Понда пасти, као што ја падох,
У мрак црни, бездну несвијести...
Мајко, мајко! зашт’ ме не удави,
Пак ти небих сад несрећан био
Као нико други под сунашцем!
ЈАКИНТА (заплаче грозно).
ЂОРЂЕ (приступи јој и загрли је):
Опрости ми, што ти срдце парам.
Но где ћу ти да одлакшам тузи
Нег’ на верном крилу мајчиноме
И љубећем срдцу материном!
ЈАКИНТА (стегне срдце, устане и с пуним поуздањем рекне му):
Даље ниже већ немамо куда:
Макнемо л’ се, морамо дизат' се!
(Сасвим мирна.)
Буди миран, све ће боље бити!
Твоју главу љубов мајке чува,
А тај анђ'о нема себи равна,
Ил’ ваљало бодро имат’ око,
Ил’ требало скочит’ у опасност!
А сад иди, па се увек сећај
Да без мога ништ' не бива знања.
Само свагда на се добро пази.
Клон’ се сваког... никоме не веруј...
Нит' ког жали, нит’ се с коме радуј...
Мисли своје од сваког сакривај...
Лице казуј, како га час иште...
Само луде уз воду пливају,
Плитке главе о зид ударају!
ЂОРЂЕ (пољуби је у руку и оде).
ЈАКИНТА:
Свако средство, које круни води:
Мач и отров, огањ и конопац,
Поздравићу као пријатеља;
Сваки начин, који престо даје:
Лаж, претворност, невера, издаја,
Злато, сила, хула и потвора
Пут биће ми правдом отворени!
Кад толики мене преварише
Најсветију дужност погазише,
Ногом сташе на светост заклетве,
Издадоше старо пријатељство,
Доброчинству у очи пљунуше,
За част дану круну ми отеше...
Па свет стоји, неће да се сруши,
А бог ћути у своји небеси:
Зашт’ да и ја тим не пођем путем?

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.