Краљевска прокламација од 18. октобра 1912.
.svg)
СРПСКОМ НАРОДУ
Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског Полуострва, па с тим и судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше Краљевине, где је историско језгро српске државе старих краљева и царева, где су славне немањићске престонице: Новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где живе наша браћа по крви, по језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама.
Освајачка и нетрпељива отоманска владавина истребљује већ вековима ову нашу браћу.
Од Берлинског Конгреса на овамо, убијање, одвођење у Малу Азију и до последњих дана, насилно расељавање, турчење женскиња и мушкиња, непризнавање наше вере, језика, имена српскога, били су основица турсле управе.
Разоравање Старе Србије вршено је пређе безобзирно дивљачки, а наставило се под новом уставном владавином, новим средствима, са циљем да се у Царевини све народности униште а остане само једна, отоманска.
Та нова уставна владавина је прегнула да и економски сатре Србе, па је дотадањи рђави друштвени, привредни и финансиски систем, основан на усвојењу и средњевековном феудализму, учинила још тежим Србима. Она им је наметнула и дужност служења у војсци, а задржала је и даље за њих све оне тешке обавезе феудалног режима, које су им наметнуте баш зато што не служе војску. Али, и без тога Србину, и у том новом добу, није било обезбеђено ни имање, наслеђено ни стечено, као што није био ни сам живот.
Одсуство безбедности ставарали су рђава управа, подмитљиви судови, и стална анархија која је у последње време достигла врхунац свој.
То неиздрживо стање гонило је стотинама годинама Србе да се селе из Старе Србије, а од последњега нашега рата с Турском сваке године прелазе у нашу Краљевину хиљаде очајних и голих бегунаца. Њих је данас препуна Србија. Њихово пребегавање стварало је Србији големе новчане издатке, и стално узнемиравало њено становништво.
Очекивало се да ће турска влада ценити ове жртве Србије, али узалуд. Мира није било ни на самој граници, коју је међународна комисија, после прошлога нашега рата с Турском, великим делом неприродно повукла. Чести оружани напади, због којих смо је и усред мира, с великим жртвама, морали чувати и бранити, ометали су наше становништво у пограничним срезовима, да се безбрижно предаје културном и привредном развијању. Па, и саме царинске мере турске неразумно су спречавале трговински саобраћај тих крајева. Непредустретљивост отоманске показала се највише у питању остварења једнога великога међународнога дела, кориснога по обе наше државе, и по привредни живот осталог цивилизованог света. Србија, одсечена од мора, настојавала је одавно да се од Порте добије одобрење за грађење, од наше границе до Јадранскога мора, железнице коју Србија сматра као своје животно питање, али без успеха.
Турске владе су стално посведочавале и према својим држављанима жалосно неразумевање својих дужности, и биле су глухе за све жалбе и представке. Дошло је дотле да већ нико није био у Европској Турској с тамошњим стањем задовољан. Досадило је и Србима, и Бугарима, и Грцима, и Арабнасима. Буне се редом: и муслимани, и католици, и православци. За то су и све суседне балканске државе, трпећи једно и исто зло, предузимале безброј корака у корист своју и своје браће, па опет залуду. Српске су владе за ових тридесет и четири године безуспешно исцрпле сва дипломатска средства и код пријатељских сила и код Порте; шта више, кад се, пре неколико година, покушавало с реформама у неким вилајетима Европске Турске, већи део Старе Србије био је искључен из тога покушаја. Ја сам са своје стране све учинио да мирним путем исправим ово стање тешко и неносно, и по нас и по браћу нашу. У томе смеру Ја сам ступио у споразум са Краљевинама балканских држава да сложно покушамо, заједничком представком у Цариграду, поправити оно што се више не може трпети. У том спремању били смо изненађени мобилизацијом и концентрацијом турске војске према нашим границама. На то се морало одговорити једнаком мером, али смо ипак једном заједничком нотом, испуњеном свим обзирима умерености, учинили последњи покушај да се мирним путем нађе злу лека. На то се одговорило новом сечом наше браће, новим зверствима над њом, новим поревредама границе и на послетку опозивањем турских посланика из Београда, Софије и Атине.
Ја сам зато у име Божје наредио Мојој јуначкој војсци да пође у свети бој за слободу наше браће, за бољи живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа Црногорци већ ките свежим ловорима своје победне заставе, а с нама данас ступају напред и јуначке савезничке војске бугарска и грчка. Вековне су нам патње заједничке биле, заједничи нас интереси везују, нека нам и рад на добру и слободи Балканскога Полуострва буде заједнички.
Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арабнасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак, као што је то донела окрузима ослобођеним 1877/8. године: у њима живе слободни, напредни, свесни, задовољни грађани. Тај живот имамо да заснујемо и на обалама Лаба, Ситнице, Ибра, Дрима, Вардара.
Ја вас позивам, драга браћо, свесрдно помогните моју храбру војску да ово створи, и сву своју снагу за то заложите.
Живео мој мили Српски Народ!
У Нишу 5. октобра 1912. год.
Извори
уреди- Српске новине, бр. 226 од суботе 6. октобра 1912, насловна страна, страна 2.
- Политика, бр. 3.183 од суботе 6. октобра 1912, страна 2.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар I Карађорђевић, умро 1921, пре 103 године.
|