Краљевић Марко у сватовима Сењанина Иве
Кад се жени Сењанине Иве,
На далеко испроси дјевојку:
Седам дана преко поља равна,
А четири преко горе црне,
Чак далеко из земље латинске, 5
Од некога краља Токајскога.
Три товара потрошио блага:
Један товар потрошио блага,
Док је јунак дошо до дјевојке;
Други товар потрошио блага, 10
Докле јунак испроси дјевојку;
Трећи товар потрошио блага,
Док је јунак свате сакупио.
И он купи три стотин’сватова:
Бере кума Рељу од Будима, 15
А прикумка Бранковића Вука,
Старог свата из горе Новака,
А дјевера Краљевића Марка.
Ал бесједи Краљевићу Марко:
"Драга браћо, кићени сватови, 20
Знате л' какав јесте тамо адет?
Овакви је браћо тамо адет:
Кад дођемо у земљу латинску,
Сви сјашите са добрих коњица,
Пјешке ајте, а коње водајте, 25
Поскидајте капе кубаклије,
Нека вас гледа старо и младо.
Кад дођемо Токаљеву двору,
Ишетат ће слуге и слушкиње,
Да поприме коње и оружје, 30
Коње дајте, оружја не дајте!
Кад сједнемо у двор за трпезу,
Бритке сабље преко крила вуц’те,
Бојна копља себи притежујте,
Калпачине на очи навуц'те 35
Бога мол’те, нек се почне кавга!"
Дигоше се Богом путовати:
Кад су дошли у земљу латинску,
Сви сјашише са добрих коњица,
Поскидаше капе кубаклије, 40
Пјешке ходе, а коње приводе,
Све их гледа и старо и младо.
Кад су дошли Токаљеву двору,
Исшеташе слуге и слушкиње,
Да поспреме коње и оружје, 45
Коње даше, оружја не даше.
Кад сједоше у двор за трпезу,
Кубаклије на очи навуку,
Бритке сабије преко крила вуку,
Бојна копља к себи притежују, 50
Бога моле, да се почне кавга,
Да се прави од сватова рајта. —
Пише вино нешто мало вријеме,
Нешто мало, три недјеље дана,
Ал бесједи Краљевићу Марко: 55
"Ај Токаљу, нови пријатељу,
Изведи нам госпоју дјевојку,
И носи нам господскога дара.
Јесте вријеме Богом путовати!
Ако јесмо зиму зимовали, 60
Не морамо љето љетовати,
Нит морамо, нит ми баш хоћемо,
Макар било крви до кољена."
Ал бесједи од Токаља краљу:
"Ој дјевере, Краљевићу Марио, 65
Куд си јунак брже навалио?
Пре ти било још мало времена."
Ал бесједи Краљевићу Марко:
"Шут’, Токаљу, више не бесједи,
Да не вадим сабље из корица!" 70
Оде Токаљ на највишу кулу,
Па је својој кћерци бесједио,
"Ој Катице, јединице кћерцо,
Свилу свлачи, а злато облачи!
На се мећи чудо и знамење; 75
Ситан бисер и драго камење;
Јесте вјијеме Богом путовати
Од зулума Краљевића Марка
Бијелу двору Сенковиеа Иве."
То је она једва дочекала: 80
Свилу свлачи, а злато облачи,
На се меће чудо и знамење,
Ситан бисер и драго камење.
Дигоше се Богом путовати,
И одоше управ бијелој цркви, 85
Па се вјенча момак и дјевојка,
И пођоше свому бијелом двору.
Кад су били у гори зеленој,
Ал говори од Токаља краљу:
»Бога теби, слуго Виловњашу, 90
Ево данас девет годин’ дана,
Како браним тебе и коњица.
Три пута сам удавао кћерцу,
Сва три пута јес’ је отимао,
А ако је сад четврти пута, 95
Љуби кћерцу у мојему двору,
Твоја љуба, твоја краљевина."
Кад је слуга разумио ријечи,
То је слуга једва дочекао,
На се меће чудо и знамење, 100
Ситан бисер и драго камење,
Те усједа коња Виловњаша,
По имену кому име Барна,
Који носи три на себи главе.
Кад поскочи клети Виловњаашу, 105
Из копита кремен ватру даје,
Из зуба му тиха киша пада,
Из ноздрва модар пламен лиже,
Из очију страшна муња сијева
Из ушију громови пуцају 110
На гриви му бијели лиљан цвате.
Кад је био у гори зеленој,
И сватови чудо угледаше,
Сви се гости гором разбјегоше,
Сам остаде Марко и дјевојка. 115
Ал бесједи Краљевићу Марко:
"Да је мени знати ко не знати,
Да од Бога јесу то страхоте,
И сам бих се кудгод уклонио;
Ја л’ да знадем, твога мудрог бабе 120
Да велике јесу то мудрине,
Вишњем би се Богу помолио,
Светим би се крстом прекрстио,
Жива би га на сабљу дочеко,
Од једног би учинио два их." 125
Ал бесједи Катица дјевојка:
"Ој дјевере, Краљевићу Марко,
Сада знадем, да си мушка глава!
То ти нису од Бога страхоте,
Већ мог бабе велике мудрине, 130
По имену слуге Виловњаша.
Три пут ме је бабо удавао,
Сва три пут ме јесте отимао,
А ако ме сад четврти пута,
Љубит ће ме у очину двору, 135
Његва љуба, његва краљевина.
Не могу га од гада гледати,
А камо ли да му љубим лице."
Кад је Марко ријечи разумио,
То је Марко једва дочекао, 140
Вишњем се је Богу помолио,
Светим се је крстом прекрстио,
Бритку сабљу из корице вади.
Жива њега на сабље дочека,
Од једнога учини двојицу, 150
Па усједе коња Видовњаша,
По имену коме име Барна,
Који носи три на себи главе,
А свог Шарца води у поводу,
А сватовске тјера у делебу. 155
Ал бесједи Реља од Будима:
"Ој прикумче, Бранковићу Вуче,
Дед се Вуче уз јелу узвуци,
Па погледај на друме цареве,
Гдје погину Марко и дјевојка!" 160
Кад се Вуче уз јелу узвуче,
Сва се јела у темељу креће;
Ал бесједи Бранковићу Вуче:
"Драги куме, Рељо од Будима,
Не погину Марко ни дјевојка, 165
Јаши Марко коња Виловњаша,
По имену коме име Барна,
Који носи три на себи главе,
А свог Шарца води у поводу
А сватовске тјера у делебу." 170
Ал’ подвикну Реља од Будима:
"Стан’, дјевере, Краљевићу Марко
Ево иду и наши сватови!"
Сви се свати ког горе скупише,
И одоше бијелому двору, 175
Бијелу двору Сенковића Иве.
Код двора су чинили весеље,
Чинили су нешта мало вријеме,
Једно с другим један мјесец дана
Скупо Марко коње продавао, 180
Сваког коња за осам дуката,
Ту је Марко задобио блага
Сватујући и дјеверујући.
Из »Виле« 11. теч.
