Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 2

←< 1. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

3. глава >→

ДОБА ОДРОЂАВАЊА.
Прелазно доба од времена предисторијског до жупанијског

Кад су сибирски Срби опет пали у ропство китајско и хунско, почеше их ови страшно угњетавати и затирати. Много пута Срби устајаху на оружје, али се потпуно не ослободише, јер бјеху несложни, те тако настаде

Друга велика сеоба и диоба Српства.

Кад Хуни потиснуше Србе у последњем устанку, почеше се ови повлачити из сибирске Сирбије правце на запад, Уз пут им се придружи већи дио и оних Орба из Сербаније, те сви скупа пређу у Европу. Једни се уставе око ријеке Волге, Дона и Дњепра у данашњој европској Русији и простру се чак изнад Иљменског Језера и града Новгорода, близу садањег Петрограда и Кронштата руског. Други се стане око ријеке Буга (горњег и доњег) и око ријеке Висле, Дњестра, Прута и Серета, у каснијој Пољској, Галицији и Бесарабији. Трећи одмакну још западније и коначно се настане у данашњем њемачком царству, око ријеке Одре и Лабе и дуж цијелог Балтичког Мора, а касније се пружише чак и до ријеке Рајне.

Ово прво и најраније смјештање и размјештање сјеверних Срба у сјеверној Европи могло је бити, у средњу руку, од прилике прије 3000 година. Јер још прије 2600 година стари Грци и Римљани затекоше ове Србе на Балтичком Мору и у велико трговаху с њима. Дакле, ови Срби још тада бјеху на високом ступњу просвјете, па мора да су се тамо много раније населили, јер данаске се поуздано зна, да Срби од памтивијека станују у Европи.

Некако у исто доба, кад се ови сјеверни Срби насељаваху у Европи, дођоше у Европу и покојни Јелени, праоци данашњих Грка). Они дођоше у Европу с југа, готово истим путем, којим прије њих дођоше они јужни Срби балкански. Јелини посједоше западне стране Мале Азије, па одмах се почеше увлачити и на Балканско Полуострво у данашњу Грчку и Тракију. Уступајући мјеста новим гостима, Јелинима, они јужни Срби почеше се протезати све даље на сјевер и запад, те горњим својим крилом превалише Саву и Дунав и населише потоњу Панонију и Дакију. (Панонија је обухватала Сријем, Славонију и Хрватску до Сиска, па онда Међумурје, Барању и готово сву западну Угарску заједно са Бачком до Титела на Дунаву и до Земуна. А Дакија је обухватала сву осталу — источну —Угарску са оба Баната, а осим тога још и цијелу данашњу краљевину Румунију чак до Бабијих Гора, а то је велика планина која се сад зове Карпати и лежи међу Угарском, Галицијом и Пољском.) Временом некоји од ових Срба из Паноније и Дакије отиснуше се још сјеверније, те се спојише са оним сјеверним Србима око Балтичког Мора.

И тако од онога растанка у Индији ту се сад опет видјеше и састадоше јужни и сјеверни Срби. Од тада бјеху они у непрекидном додиру и саобраћају и владаху огромним простором земље чак од планине Урала, Иљменског Језера и Балтичког Мора, па све широм и уздуж до Јадранског, Јонског, Егејског и Црног Мора, а пружаху се тад и у Италију чак до Рима. На цијелом томе простору Срби живљаху и цареваху слободно и независно све до келтске најезде. (Келти су били посебна грана индоевропских народа. Били су силни освајачи али доста просвјећени. Они су у српским земљама подигли многе градове и тврђаве, па они основаше и престоницу данашње краљевине Србије, град Београд и београдску тврђаву. Келти су давно изумрли, а последњи траг им се сачувао у данашњим Ирцима, Бискајцима и у маћедонских Власима, Цинцарима.)

Дакле у ово доба, прије неке 2300 година, Подунавље и Посавина бјеше стожер и средиште Српства, баш као што је и данас. Али тад се међу Србима појавише Келти, па притискоше најприје Панонију и Дакију, а кад се утврдише у Београду, онда нагрнуше преко Саве и Дукава, те потлачише и балканске српске земље. Срби до некле успјешно сузбијаху Келте, ал не могоше им одољети, јер бјеху сувише поцјепани — не имађаху још никаквог државног јединства. Најзад потиснути келтском најездом, многи Срби из Подунавља, Посавине, Подравине и Потисја повукоше се на сјеверо-исток и придружише се оним Србима иза Бабијих Гора, у Пољској и Русији. Тада се опет створи јаз, међу јужним и сјеверним Српством, те Подунавље неко вријеме оста пусто. Али на скоро (око 350 год. пр. Хр.), Александар Велики Маћедонац и његови насљедници, помоћу Срба, потукоше и рашћераше Келте, а коначно их дотукоше Римљани. Временом Келти се претопише нешто у Србе, нешто у друге народе, па коначно изумријеше. Тада се опет стопише сјеверни и јужни Срби, те Подунавље опет постаде стожер Српства. Но убрзо за Келтима појавише се нови освајачи — Римљани. Римљани освојише сав Балкански Полуострв, па почеше насртати и на панонске и дачке српске земље. Балкански, панонски и дачки Срби много пута потукоше силне Римљане, али најзад морадоше признати њихову власт, те у томе стању осташе за дуго.

Међу тим, док се све ово догађало са јужним Српством, дотле се они сјеверни Срби већ бјеху размјестили и, учврстили. Они Срби у негдашњој Сармацији, а у данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше тамо Велику Србију, која се звала још и Бијела Србија или Бојка. Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију, која се звала Сорабија и Сурбија. Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали полапски Срби основаше другу Бијелу Србију, која се такођер звала Бојка по српском племену Бојки или Боји. А од те Бојке српске касније, Швабе створише своју Бојоарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен, па и ми је кад што зовемо Пемска, као што и Чехе зовемо Пемцима. Но више свију ових Срба, они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију у Пруској, Поморској (Померану), у Мекленбургу и Хановеру на сјеверним странама данашње Њемачке. А од тих балтичких Срба одвоји се велико племе Рујанци и насели се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима прозва Рујан, а Швабе га данас зову Риген.

Временом Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију. Но у каснијим ратним походима својим пружаху се балтички и полапски Срби и у Шведску, Холандију, Белгију,. Енглеску, Француску, па чак и у Швајцарску. али тамо им је свуда брзо траг изгинуо.

Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа премнога племена. Најглавнија српска племена бјеху; Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки, (Боји живљаху и у сарматској и у чешкој, Бојки, па и данас има у Малоруса племе Бојки.) За све вријеме свога живота ови Срби живљаху одвојено сваки за се у своје племенске државице и мало кад су пословали заједнички, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако, да им је, готово свака ријеч једнака била. У прва времена живљаху они са свим слободно и независно, негђе под изборним, а негђе под насљедним старјешинама својим. За Србе у сарматској Бојки зна се, да су имали насљедне кнезове, а Срби Рујанци имађаху своје цареве и посебно своје царство на Рујану. Рујанци бјеху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.

Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негђе у другом и трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво и лагацко увукоше међу Србе, па како бјеху у свему много слабији од Срба, дуље времена живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће, кад се поче

Велика сеоба народа.

Тада бјеше узаврио сав свијет. Бјеше настало ужасно комешање и мјешавина многих и свакојаких народа. Јер као што негда Хуни потиснуше сирбирске Србе, тако сад Китајци разбише дивље Хуне и погнаше их широм Азије, те ови свом силом грунуше у Европу, истим путем, којим дођоше и сирбирски Срби. Престрављени хунском најездом, Нијемци повукоше собом добар дио сјеверних Срба, те с њима заједно почеше продирати преко Дунава и Саве у Византију. (Византија је била ново-основана Источна Римска Царевина, којом владаху Грци или Византинци, а престоница им бјеше Цариград.) Око год. 378. Срби и, Нијемци, удружени под именом Гота, освојише готово сав Балкански Полуострв. Тада се и ови и они ранији сјеверни Срби досељеници стопише са оним јужним Србима старосједиоцима балканским. Византија и Рим бјеху тада у најгрђем расулу, те се Срби и Нијемци лако учврстише на Балкану и засноваше ту као неку посебну државу готску. Али у овој готско-српској војсци бјеше врло мало правих Нијемаца. Остали сви бијаху Срби. За то, кад Нијемци хтједоше да присвоје сву власт, Срби се удружише с Грцима, те почеше тући Нијемце, као што су дотле с Нијемцима тукли Грке.

Док се ово збивало, Хуни нагрну свом силом, водећи собом останке каспијских и кавкаских Срба, и уз пут скупе под свој барјак и многе друге Србе тако, да Срби сачињаваху главну убојну снагу хунску, а први доглавници хунског вођа бјеху Срби, међу којима се особито истиче неки Оногост. Око год. 449. Срби и Хуна бјеху потпуни господари свих земаља у Подунављу и Посавини, а једно крило ових Срба спусти се тад и у Далмацију. У савезу са овим Србима, Хуни под својим вођем, страшним Атилом, груну на Рим и Византију, па готово сатру обе ове царевине. Касније Хуни са Србима продру до Једрена (близу Цариграда), те потуку и рашћерају са Балкана све оне заостатке њемачких Гота. Сви ови Срби, који дођоше с Хунима, остадоше међу својом браћом на Балкану, те се касније бораху с Грцима против Хуна. На брзо по смрти Атилиној Хуни ишчезну као пљева на вјетру, пошто су уништили многа романска и њемачка племена у Европи. И тако Србима свану, те се заснова

Прва држава и прва династија српска на Балкану.

Чим пропадоше Готи и Хуни, појави се међу јужним Србима велик човјек по имену Свевлад. Он дође из Велике Србије и вјешто употреби слабост Византије и Рима, па основа нову српску државу, која се простирала преко планине Балкана од Риле до старе Планине, па преко сјеверне Маћедоније, Старе Србије и Арбаније дуж Јадранског Мора чак у Истрију до Трста. Свевлад I. умрије око год. 530., а наследи га најстарији син Борис, Борило, Борко или Боривој Свевладовић. Боривој увећа српску државу од Јадранског Мора до ушћа Саве у Дунав. Њега насљеди најмлађи му брат Остројило или Стројило I., који пренесе своју престоницу под Шар Планину у Прехвалу. Он освоји многе заостале градове у јадранском приморју и по острвима и очисти их од Грка и Латина. Он разори и стари град Епидавр у Далмацији, који је лежао тамо, гђе је сад село Цавтат. Становници Епидавра, Грци и Латини, бјежећи испред српске навале, повукоше се нешто сјеверније према острву Локруму и ту ударише темељ новом граду Рагузи, који ми зовемо Дубровник.

Одмах за Грцима и Латинима надођоше и Срби, па населише и утврдише град Дубровник који касније постаде врло силан и славан са свог богатства и просвјете. Стројило подиже и Спљет, Трогир, Крк, Раб и друге градове, и очисти од туђинштине све српске земље од Пољане у Арбанији чак до старе Виндобоне (садањег Беча), те ослободи и велик дио панонских српских земаља, заједно са Сријемом. Стројило погибе код Скадра год. 552. у боју против Грко Римљана, а наследи га син му Свевлад II, који је страшно гонио и затирао хришћане, па и саме Србе.

Но још за живота Боривојева и Стројилова, њихов средњи брат, Тотило, по договору с браћом својом, пређе с многом војском у Италију, те послије многих славних побједа освоји Рим, принуди га на плаћање данка и зададе самртни ударац негда свесилном Западном Царству Римском, Народ у Риму одушевљено је дочекао Тотилу и поздравио га, као ослободиоца потлачених робова римских. Тотило је и даље војштио по Италији у друштву са Нијемцима, те по томе неки мисле, да је и он био Нијемац, што није истина. Са Тотилиним, Србима и са Нијемцима ратоваху тад против Рима и многи други Срби, који упадаху у Италију са далеког сјевера чак из Балтичке Србије, из покрајнне Вендалије. (Вендалија се назвала од имена Венд, а тим именом онда туђинци називаху све Србе, та и данас они тако зову нашу браћу Словенце и Лужичке Србе.)

Тотило погибе негђе у тим силним бојевима, а сви његови Срби, као и они придошли са сјевера, временом се полатинише и са свим нестадоше. Послије Свевлада II. владаху још неколики Свевладовићи као: Селимир, Владан и други, о којима се једва нешто може наслутити, али ништа поуздано.. Са последњим Свевладовићем изумре та прва српска држава на Балкану и Свевладова династија (насљедња лоза владалачка.), која је Српству дала неких 11 владалаца. Но за вријеме ових догађаја на југу, појави се са сјевера нова напаст:

Аварска најезда.

Још за владе Свевлада II. Свевладовића појавише се у Панонији и Дакији нови освајачи, дивљи Авари или Обри, народ турско-монголског порјекла. Продирући из средње Азије у Европу, Авари силом повукоше собом сав остатак каспијских Срба, а за тим придружише им се добровољно и многи други Срби из Велике Србије, Дакије и Паноније. Помоћу својих јуначких савезника Срба, Авари у данашњој Угарској основаше тако звану Аварију. Али у истину то није била аварска држава, него је то била само обнова праве и прве Панонске Србије, коју Срби сами засноваше у међувремену измеђ хунске и аварске поплаве, од прилике, на прелазу из петог у шесто стољеће. Јер у опће Авара правих бјеше врло мало (свега око 200 хиљада душа), а сви остали становници Аварије бјеху Срби, сакупљени са многих страна.

У истом међувремену измеђ хунске и аварске најезде заснована је и у Дакији (у данашњем Банату и Румунији и Ердељу) Дачка Србија, у којој још из раније борављаху српска племена Спори и Анти, која дођоше тамо преко Бесарабије са Волге, Дона и Црнога Мора. (Име Спори значи Расијани или Рашчани, а име Анти значи Граничари.) Ови Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти) бјеху многобројни и силни. Они за дуго владаху независно све од Бабијих Гора (Карпата) чак до Дунава и Црнога Мора. Касније њихове старјешине узеше аварски назив бан, а своју земљу назваше Банат - (Банство или Баиовина), те се и данас један дио тих земаља зове Банат. Ови дачки Срби, намножив се одвећ, чешће упадаху преко Дунава у византијске земље. Тако још 558. год. продријеше чак до Цариграда и до Грчке, али пуно их је заостало и у Доњој Мизији (садашњој Блгарији). Сви се они тамо стопише са оном јужном браћом својом, а једни се (год. 527. и 553.) протегнуше и у Далмацију, Арбанију и Босну, те тако допунише оно раније Српство тамошње.

Кад Авари дођоше у Панонију позваше и дачке Србе да им се покоре. А на то им српски кнез Добрета отпоздрави овако: Нико се није родио, нити га ово сунце грије, ко би нас могао подјармити! Ми смо навикли да заповједамо другим народима, а не други нама. И ово је наш: завјет, докле год буде на свијету рата и мача! И, збиља, Авари не смједоше да се огледају са Добретом, него се одврљише другим путем преко Саве на Балкански Полуострв, а дачки Срби осташе слободни и независни као и дотле. У то доба Византија ратоваше у Азији са Персијанцима, те се и дачким Србима учини згода, да се са свим сједине са јужном браћом својом. Одмах послије оне Добретине отпоруке Аварима, дачки Срби са 100 хиљада војске груну преко Дунава на Византију, попале сву земљу, освоје многе градове и тврђаве, продру чак у дно Грчке и до Цариграда, па се стане око Солуна и ту са оним јужним Србима оснују Солунску Србију и почну владати слободно и безбрижно.

Али њиховим одласком Дачка Србија бјеше ослабила, па византијски цар Тиберија из освете напујда Аваре, те ови нападну и опљене Дачку Србију, али је не покорише. Јер исте године (575.) Авари са својим панонским Србима окренуше сву своју силу преко Саве у државу Свевладовића, која тад бјеше већ на концу пропасти. Тако дачки Срби опет осташе слободни, али пропаде Свевладова Србија. Авари и панонски Срби прејурише преко ње и провалише у срце Византије. Византија тад "бјеше на рубу пропасти, а Римљани дотле већ бјеху пропали. Једно вријеме Срби се удружише с Грцима против Авара, као што прије тога и Авари помагаху Грцима против Срба. Али већ год. 626. Срби са Аварима опсједају и туку Цариград.

Но и прије тога Срби допираху под зидине цариградске. Тако год. 588. и 589. и 615. нове гомиле Србаља насрнуше испреко Дунава преко садање Блгарије, Румелије и Тракије, па учинише страшан окршај по Византији. Тада се од тих ратника одвојише два силна српска племена, Милинзи и Језерци, па, продријеше чак у Пелопонез (у дну Грчке), па тамо за на вијек остадоше. Ту се они учврстише и основаше посебну Пелопонеску Србију и владаху у њој пуних 200 година са свим независно. Но најзад Грци и њих покорише, а временом их са свим и погрчише.

Већ у ово доба, почетком седмог стољећа, Срби бјеху посјели готово све најглавније покрајине на Балкану. А док се то догађало у јужном Српству, дотле се у велико бјеше почело

Одрођавање сјеверног Српства.

које захвати најприје балтичке и полапске Србе. Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске поплаве, одмах они помолише рогове против Срба и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе. Балтички и полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке, јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србима и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт. Силна, српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци. Од тих Франака добише своје име данашњи Французи.)

Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковођи Звјездодраг, Бјелослав и Дерван, потукоше много пута војску Франачку, а Дерваи освоји цијелу Саксонију и Тирингију и опустоши их. Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у бојевима против Карла Великог, краља Франачког, те само у једном боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођ Драшко погибе у боју против Данаца, а за тим Бодрице три пу застопце разбише Данце и освојише велик дио њихових земаља. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.

Једном приликом Срби Љутице под својим краљем Рашком превалише преко мора и завојштише чак на Енглеску. Али тамо бјеху лоше среће, те у повратку искалише срце над Шведима, Данцима и Нијемцима. Но још лошија срећа навела је ове Србе, да троше своју снагу и за рачуи туђина, те их врло често виђамо, гђе ратују с Нијемцима, против Данаца, и с Данцима против Нијемаца. А са њемштином бјеше дошло међу ове Србе и ђавоља неслога. И нигђе братска неслога није починила толико зала, колико међу тим балтичким и полапским Србима. У томе се особито одликоваше, иначе јуначка и силна племена, Љутице и Бодрице, који вођаху међу собом многе крваве ратове, а за то вријеме Нијемци пустошаху оне земље српске, па најзад их и савише под своју власт.

Но једно вријеме панонским и полапским Србима синуше љепши дани. Било је то почетком седмог стољећа. Тада (од год. 620. ,до год. 641) јави се међу њима велик човјек, по имену Само или Самко. Он ослободи панонске и полапске Србе од аварског и франачког јарма и сједини под своје жезло многа племена српског имена и језика. Срце Самове државе бјеше у Чешкој, али се она пружала озго чак из Саксонске и Баварске све до Карпата, а отуд све широм и уздуж преко данашње Чешке, Аустрије, сјеверне и западне Угарске, па преко Дунава Дравом и Савом дуж цијелог Сријема, Славоније, Хрватске, Крањске, Корушке и Истрије све до Трста, а неки веле, да се ова српска држава саставила и са балканском Србијом, те се протегла на југу чак до Егејског, Јонског и Јадранског Мора. То бјеше Самкова Србија, и то је било највеће државно јединство српско, каквога нигда прије ни послије не познаде наша повјесница."

Али на брзо по смрти Самковој пропаде и та држава српска, а Франци потљачише све српске земље од балтичког до Јадранског Мора, па продријеше чак преко Сријема и Фрушке Горе. (Франачко име Срби изговараху: Фруги или Фрузи, те по тим освајачким Фрузима назва се данашња Фрушка Гора.) Поучени том невољом, најзад се једном сложише и они крвни непријатељи, Љутице и Бодрице. Њима се придружише и Полапски Срби, па сви заједно око године 840. дигоше устанак против Нијемаца. Нијемци их савладаше, али они се онет подизаху. А кад у једном устанку од 844. год. погибе бодрички врховни кнез Гостомисаљ, тада остали ситнији кнезови српски опет признаше њемачку власт али коначно се још не покорише. Тако и год. 927., 929., 937., 940., 944. и 945. ови Срби дизаху све нове и нове устанке и бораху се очајно на живот и смрт.

Много пута ови Срби многобошци починише ужасан лом од Нијемаца и њихових попова, који им силом наметаху хришћанску вјеру, и с њоме и народност њемачку. Једном приликом Бодрице под својим војводом Местивојем опљенише и спалише и сам град Хамбург и многе крајеве њемачке. А већ у години хиљадитој: (1000.) полапски Срби бјеху слободнији и самосталнији него прије 200 година. Па и касније кроз читава два стољећа балтичко-полапски Срби крвавом муком чуваху своју лијепу слободу српску. У то доба особито се истакоше на бранику Српства бодрички кнезови: Ратибор, Крут и Прибигнев, па син му славни и племенити Гочалк, па Гочалкови потомци Будивој, Хенрик, Владимир, Светопук (II.) Кнут и Свеник. За тим се истакоше и још два кнеза полапска, Прибислав и Никлот, и рујански кнез Јаромир. Сви се они лавовски бораху за своје мило Српство и бјеху се завјерили: или сви до једног да изгину, или да се освете Њијемцима. Али Нијемци бјеху удружени и сложни, а српска племена раздружена и несложна. С тога сав отпор њихов и све муке јуначке поруши — неслога српска.

Међу тим и хришћанство међу њима бјеше захватило корјена, те покрштена господа, одличници и вође народне, почеше пријањати и уз туђинштину: почеше примати њемачки језик и обичаје, а одбацише све своје српске особине. Временом и дугом навиком ова одродска зараза пређе са српске господе и на сам народ, те тако ово негда несавладљиво сјеверно Српство сваким даном падаше суноврат. Већ у 12. стољећу готово са свим нестаде тога силног урликајућег лава, од кога негда погибаше војска њемачка и дрктијаше читава држава римско-њемачка — како веле сами Нијемци.

Велико мноштво ових Србаља изгибе у безбројним бојевима са Нијемцима и Данцима, али још веће мноштво претворило се у праве Нијемце и баш то су данас најжешћи противници Словенства. Но још прије неких 1200 година један велик огранак Срба Бодрица, потиснут њемштином, сађе у Бачку и Банат: па ту и остаде за на вијек. То су праоци данашњих Срба Бачвана и Банаћана. Ови Срби Бодрице подигоше у Бачкој град Бодрич (Бодрог), те касније по томе граду прозва се цијела данашња бодричка (бодрошка) жупанија у Угарској. Последњи балтички Срби у Пруској коначно су поњемчени истом прије 200 година. Али од полапских Срба преостаде и до данас један мали остатак. То су оних 175 хиљада Лужичких Срба у Саксонској, који се и дан дањи у својој Спревској Шумадији очајно боре за лијепо своје име српско.

Али За то вријеме већ се у велико бјеху прочула и сва садања народна имена словенска. Још почетком шестог стољећа прво се појави име Словјен, негђе у сјеверној Русији око Иљменског Језера, а касније име Словјен пређе и на све оне дачке, панонске и корушке Србе, који се данас зову: Словаци и Словенци. У то доба бјеше у Великој Србији једно горштачко племе, које живљаше хрбатом Бабијих Гора, те се по томе називаше Хрбати, што ће рећи: Горани или планинци. По њима се и Бабије Горе назваше Хрбати, а за тим Карпати. Касније од тих Срба Горана постаде посебно српско племе Бијели Хрбати, а то су данашњи Хрвати

За тим се појави име Чех, па Моравац. Пољак и Рус, те већ у седмом стољећу једни данашњи народи словенски почињу засебну своју историју под засебним, новим именима народним. Али још и тада добар дио оних Срба у галичко-пољској Бојки сачува своје српско име. Половином шестог стољећа један огранак ових Срба бјеше се спустио у Банат, Бачку, Барању и Троједницу. Ту они сви и осташе, а они у Троједници и Барањи основаше тада и нову Бијелу Србију којој бјеше средиште данашња Славонија и Сријем. Почетком седмог стољећа умрије. врховни кнез оних Срба у Бојки галичко-пољској, а државу му насљедише два сина његова. А кад у то доба Авари прегазише српске земље на Балкану, онда један од ове браће са половином народа остаде у Бојки, а други се с другом половином исели и пође у помоћ јужним Србима, који бјеху заподјели нову борбу против Авара. Тако настаде:

Последња велика сеоба Срба са сјевера на југ

а то се сврши негђе од 630. до 636. године. Ови Срби бјеху још некрштени и дођоше у ове земље под именом Бијелих Срба и Бијелих Хрвата. Срби и Хрвати потуку и рашћерају останке Авара, па онда Хрвати посједоше сјеверо-западно приморје јадранско и пружише се до ријеке Уне и Купе, а Срби заокружише Хрвате у полукруг и заузеше данашњу Далмацију, Боку, Херцеговину, Босну, Праву Србију, Црну Гору и сјеверну Албанију са пећском области чак до испод Шар Планине и Скопља, те тако се измијешаше и саставише са оним ранијим јужним Србима на Балкану и са оним Србима, старосједиоцима у Банату, Бачкој, Барањи, Сријему и Славонији. Тако Срби опет дођошен на старо огњиште своје, откале их бјеху потисли Келти и други отимачи.

Тако Срби изнова освојише и населише данашње домовине своје, гђе бораве стално већ 1260 година, пошто прегазише готово половину земљине површине и проживљеше хиљаде година у најстрашнијој борби. Тако је био далек и мучан пут наших праотаца, док нам извојштише ово мало земљице, коју и ми већ дванаест и по стољећа натапамо својом крвљу и крвавим знојем својим. Неизмјерни тај пут сав је засут костима Србиновим. Гроб до гроба и гроб над гробом лежи на том предалеком путу и вапије за бољом срећом народа српског. Колико ли славних и великих дјела починише наши праоци за толике хиљаде година! И колико ли јуначких, мука претрпљеше они на тако далеком путовању! Све је то заронило гробље једно непрегледно и застрло вјечним заборавом.

Но у брзо послије ове последње велике сеобе Срба са сјевера, догоди се нов, важан догађај, а то је:

Појава Блгара у источном Српству.

Блгари, који се зваху још и Гагаузи (Црни Блгари), народ турско-татарског порјекла, увукоше се из Азије у Европу још у међувремену хунске и аварске најезде. С почетка Блгари се станише негђе у Великој Србији и неко вријеме бјеху подложни Србима. Но временом они спусте у Бесарабију и Дакију, па најзад око год. б79. пређоше и преко Дунава у источне балканске земље, гђе тада живљаху они Срби Рашчани и Граничари (Спори и Анти), који бјеху подјељени у седам. великих племена. Ови Блгари Гагаузи увукоше се међу дачке и балканске Србе као гости и ратни савезници. Но временом они приберу око себе сву раштркану снагу тамошњих српских племена, па до под конац деветог стољећа учврсте нову јаку државу око планине Балкана и наметну јој своје име Блгарија. То званично државно име полагацко је прелазило на поједину српску господу око престола, а са њих и на сав народ, те тако кроз неких 300 година оних свих седам племена српских неосјетно изгубе старо своје име српско, па од њих постану данашњи Блгари илити Бугари. Но дотле бјеше нестало и правих Блгара Гагауза. Јер њих је било тако мало, да се и не зна, како и кад брже утонуше у тамошњем Српству. Блгари и нехотице примише од тамошњих Србаља и језик и народне обичаје и просвјету и све, што народ чини народом, а Србима наметнуше само своје име Блгарин.

Баш у то доба, кад се довршивало одрођавање и блгарење југоисточног Српства — полапским Србима свану нов дан славе и слободе. Славни краљ Светопук ослободи јарма франачког остатке полапских Срба, који се тад бјеху прозвали Чеси и Моравци, па основа велико Моравско Царство, које обухвати сву данашњу Чешку и Моравску са околним њемачким и пољачким земљама, а на југ се пружи чак преко Драве до Саве и Дунава. Од Моравског Царства силно задркташе Нијемци и Пољаци, те се из тога страха излијеже нова опасност, а то је:

Долазак Маџара међу Србе.

Стари Маџари зваху се Хунгари илити Угри, а бјеху сродници Хуна. Они дођоше из Азије у Европу, бјежећи испред Татара Печењега и врзмаху се с почетка по западној Русији, селећи своје черге с једног мјеста на друго. Грци први позваше у помоћ Хунгаре против оних Срба, који поплавише и посрбише готово све грчке земље. Но Срби одољеше и Грцима и Хунгарими. А кад Светопук умрије онда и Нијемци позову у помоћ Хунгаре против Чеха и Мораваца. А Пољаци. и Словацм, па и Срби дачки и панонски, бојећи се, да Моравско Царство не прогута и све остале земље њихове — с миром пропусте Хунгаре у Дакију и Панонију, па још им и помогну против Чеха и Мораваца. Тако се сломи и уништи силно Царство Моравско. А до године (1895. год.) навршује се равних хиљаду година, откако Хунгари дођоше и стално се настанише у овој негда чисто српској земљи која се по њима прозва Хунгарија илити Угарска.

Истом негђе касније, у XIII. стољећу, Хунгари се прозваше Маџари, али још за дуго туђинцн називаху Угрима сва народе угарске, па и Србе, Кад Маџари дођоше у Угарску, они ту затекоше мноштво Срба старосједилаца. Она шачица правих Хунгара губљаше се у томе мноштву српском, те с тога Маџари за дуго живљаху у најљепшој љубави са Србима и Срби заузимаху прве части и достојања у држави и у војсци угарској. Но временом Маџари претопише у себе многе и многе Србе и Словаке; па и Румуне, те тако од ратних савезника Маџара постадоше господари тих земаља.

Ето тако се разроди и одроди оно негда велико Српство свесловенеко, коме се ни броја незнађаше. И тако из оног остатка прастарих Србаља, поникоше нови народи: Чеси, Моравци, Пољаци, Руси, Словаци, Словенци, Хрвати и Блгари. Са постанком тих нових имена народних, нестадоше и она премнога стара племенска имена српска, а тек за тим (прије неких седам стољећа) сва ова племена, која се негда називаху опћим: рођачким именом Срби, усвојише ново опће име: Слозени. Тиме се круниса ово најубитачније доба српске прошлости, које заслужује да се назове: доба одродско — доба одрођавања.

Живот и обичаји старих Срба.

у овом добу доста су одмакли од прастарог доба; Но и у овом: добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина. Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старјешина породице бјеше отац, а главни старјешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старјешина задругарски био је племенски старјешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (опћина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођ. Жупан је сазивао задругарске старјешине у зборове и вијећа. Збор и вијеће (сабор) бјеше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у вијећу споразумно су рјешавана сва важнија и питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старјешине).

Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротници.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, бјеху са свим равноправни, а ропству и невољништву у опће не бјеше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опће добро.

С тога у старих Срба не бјеше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима бјеше добро. Некоје веће послове радило је цијело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се мјестимице до данас одржало. Срби се од памтпвјека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда она многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја). Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увијек бјеху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, сијела, прела и посјела. Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то бјеше један узрок, што се многи Срби претопише у туђинце.

Вјера у старих Срба.

бјеше многобожачка — идолопоклоничка. Триглав им бјеше—бог над боговима; Перун— бог громовник; Сварог — бог неба; Стрибог —бог вјетра; Дајбог или Бјелобог — бог свега добра; Црнобог —бог свега зла; Радгост — бог гостољубља; Коледо — бог сунца и свјетлости; Давор — бог рата; Усуд— бог судбине; Пров бог правде; Световид — бог четири годишња времена: Додол — бог кише; Лада — богиња љепоте и љубави; Љеља — богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.

Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове кољиво оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.

Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: Гђе је слава — ту је Србин.

Просвјета.

ових старих Срба бјеше надмашила много околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ бјеху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, и.челарством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством. Имали су својих радионица и љеваоница; гђе су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, мéди (бакра), сребра и злата.

Посебно код балтичких Срба просвјета, трговина и радиност још прије Христа бјеше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вјештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби старосједиоци још у доба Христово бјеху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним пјесништвом, глазбом (музиком) и плесом (игранком) били надмашили готово све тадашње народе у Европи.

Но још у прастаро доба, давно прије Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се послије разви глаголица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, послије рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опјеваху своја дјела причаху своје доживљаје и заподјеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне пјесме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице — ти силни и бесмртни свједоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој неписменој књижевности српској, дубоко клања сав писмен и учен свијет. И има се чему поклонити!