Коринтска Хетера

Војислав Илић

Коринтска Хетера Писац: Војислав Илић

Крилата божице моја, хајдемо у доба оно
Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима:
Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми
И седам подножја љуби, нежно се грлећи с њима.

Са равног Марсовог поља, гонећи кочије златне,
Задоцњен жури се квирит и у град уморан стиже;
Фркћу уморни коњи и лаке кочије лете,
И по глаткоме друму вихор се прашине диже.

Поноћ је одавно пала и месец на небу светли,
А поморанџа слатка мирише у самоћи
И Рим почива мирно. Покашто бахат се чује,
То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи.

Стубови Капитола и горди Пантеон с њима
Кô црне огромне масе дижу се у небо горе,
И Тибар јасније шуми. Но близу форума самог,
У храму Изиде бледе, звуци се весели хоре:

То Хелагабала Август саиску божицу слави,
И с њиме претори силни. Крај царског његовог трона,
На копља наслоњени, четири Сармата стоје,
Кô слике титана мрачних, кô тучне статуе Крона.

А ниже, крај царских ногу, под венцем питомихружа,
На степеницама златним коринтска хетера седи;
Она је подигла очи и страсно Августа гледа,
И пламен љубави блиста са њених образа бледи'.

Весеље ври и бруји... Између стубова древних
Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију,
Свилени пеплони њини по поду мраморном пали,
Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.

Но ко је тај бледи младић што тако усамљен седи
На пустој тераси храма? Он, жељан вечерњег мира,
Бледо, високо чело, на стуб је притискô хладни,
На коленима светли сребрна и звучна лира.

У цвету младости прве љубљаше Ипоник Хелу,
И јутро живота њиног радост је красила штедро;
На глас љубави њине оживе природа цела,
И сиње, дубоко море, и небо, плаво и ведро.

На цветној обали морској они су седели често
У светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора
Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи,
И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора.

Кô црне њихове власи, тако се и жеље њине
Плетоше у један венац. Под буром детињске страсти,
Подобно мајскоме цвећу, они се свијаху дружно,
Пијући из златне чаше невине љубавне сласти.

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје
Чистије огледало од њиних невиних душа:
Светле кô кâпи морске, а нежне кô слатки уздах,
Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша.

Но свану и дан жалости. У тихи Коринтски залив
Стигоше једнога дана синови гордога Рима
Са галијама својим. А кад се кретоше даље,
Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима!

Да је кипарис црни покрио огњиште њено,
Ипонику би било светлије и лакше тада;
Ал' он је пружао руке на сиње, далеко море,
Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

Тамо куда је некад са Хелом блудио срећан,
Сада је с безумним болом клицао њезино име;
Он је седео самац на пустој обали мора,
Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме.

Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме,
Он звучној поклони лири све звуке младости вреле.
Он је прстима својим из њених сребрних жица
Извио чаробну песму у славу невине Хеле

И с лиром и тугом својом остави пољане родне;
И вале Јадранског мора здравећи звуцима сетним,
Ипоник у Рим се крете. И, ево, усамљен сада,
Он сања о даљној земљи и њеним пољима цветним.

У дому разврата гнусног он сања обале пусте,
Где стоје спомени вечни за ране његовој души,
Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора,
И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.

И струја љубави прве обузе његове груди,
И жарки, чудесни пламен запали његово лице,
Он диже високо чело и косе забаци бујне,
И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице.

И звуци јекнуше благо и јаче и јаче грме,
И распршташе се силно под сводом мрачнога храма
Зачуђен диже се Август и баци к тераси поглед,
Где звуци звоне и јече и бледа царује тама.

Престаде весели шапат између стубова древних,
И полупијане жене јурнуше до царског трона.
Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно,
Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона

И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне,
и премираху болно и тихо њихови гласи,
Као молитва чиста, кô уздах невине душе,
Ил' као последњи јаук, с животом који се гаси.

Хетере рукама крију све тајне лепота својих,
И као плашљиво стадо збиле се у густу таму,
Јер осећаху тада, у чудном овоме часу,
Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.

А када последњи удар огласи сводове хладне,
Женски, очајни врисак проломи тишину нему;
Коринтска хетера лепа угледа свирача бледог,
И по степеницама светлим безумно полете к њему.

Ипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе
Она у болу паде... У храму тишина влада,
Четири сармата снажна приђоше трупини њеној,
И бледо, мртвачко лице са тогом покрише тада.

                            *

Кличе весело галеб над плавом пучином мора,
И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа
И песма однекуд грмну. Уз удар сребрних струна,
Извесно левента неки поздравља срдачног друга.

23. април 1889.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 121-124, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.