Копање блага
Некакав чоек усни благо: доде му на сан једно дијете крилато и као снијег бијело, говорећи му: "Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онде остави а аспре носи, и никому се вјешт не чини да те љута гуја не увједе." Кад се чоек пробуди обесели се, дигне се, обуче се и трком пут онога мјеста де му је речено, и кад угледа они бор и под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је трећи пут кљуком удрио у земљу, зачу оздол један глас као детињски: "Прод' се, ко си, те работе данас!" Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа. У та му исти час дође опет на сан оно исто дијете говорећи му: "Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си започео, а прекрстио се нијеси; а моли Бога за што га молиш: да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приде но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприде прекрстиш." Кад се чоек пробуди и растријезни, кад ли се не налази на ономе мјесту де је био од страха пануо, него у некаквоме бостану пунану цвијећа, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто пође де му је било речено, и приде него почне работати прекрсти се према сунцу, које у они трем излажаше, у три пута говорећи: "Сунце на исток а јаки Бог на помоћ!" Те уложи да копа земљу, али с неким страхом да не би опет чуо какав глас оздол. Копајући и изгрћући земљу, кад ли – засја му се нешто као да му све жраке сунчане у очи синуше, кад ли што је? змај спава на ономе благу и пошто чоек виде да од њега никако не могаше благо да узме, у три маха закуми га да се миче. На то се змај пробуди и рече му: "Ја се одолен не мичем, јер нити је твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако." Кад ово чу они чоек, зађе од извора до извора и почне их бројити редом по гори, али се помете и никако им броја ни краја није могао наћи. Онако трудан сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зачује наврх њега де се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долећео виленик и вила, и виленик хоћаше да му вила нешто силом каже, а вила бојећи се закле му се говорећи: "Тако ми седамдесет и седам извора што је у овој планини, не знам." Вила негде полеће, а виленик упази овога чоека и рече му да иде на оно благо и да га носи. Он пође кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поћера све благо што у њој нађе, а заклоп од ње остави.
Извор
уреди- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 98–100.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.
|