Конференција балканских социјалдемократских партија

Конференција балканских социјалдемократских партија Писац: Димитрије Туцовић

Усред догађаја и криза унутра и споља трају своје дане државице на Балкану и народи и делови народа на југоистоку Европе. Политички поцепани, културно и привредно отуђени међу собом, они су испустили догађаје из руку и постали неспособни да кризама учине крај, да отклоне узроке и регулишу односе који садрже у самим себи сталне кризе и потресе. Раздељени границама и господарима свих врста, њихова је снага раздробљена на делове који су, сваки за себе, и сувише слаби да се помогну, а чија је заједничка моћ паралисана међусобним антагонизмом који подржавају заинтересовани реакционарни фактори у земљи и ван земље.

Догађаји, међутим, не чекају. По њиховој учестаности у последње време може се судити колико је неодољива потреба народног живота да му се склоне с пута вештачки створене границе, разлике и противности, и измене наметнути и преживели системи владавине. Та је тежња захватила већ масе и постала општа. У Загребу је српско-хрватска коалиција прекинула једну дугу међусобну борбу и лишила сваког оправдања бећарске режиме који су, ослањајући се на ту борбу, одржавали своју паразитску и убилачку владавину. У Сарајеву је један снажан покрет народа за право самоопредељење натерао Аустро-угарску Монархију да земље које је држала само као окупацију коначно присвоји и чвршће веже за себе. Од Љубљане до крајњег југа осећа се потреба прибирања снага у заједнице, споразума и савеза малих ради одбране од завојевачких, империјалистичких понуда европских капиталистичких држава.

И докле се све јасније осећа да се на југоистоку Европе мора да мења ред ствари који је створен по туђим мерама и туђим плановима и да та тежња за променом налази свога носиоца у све ширим народним масама, неувиђавни и самовољни власници гоне их као „велеиздаје" и „дражење народа" и прописују „незајажљивим апетитима" балканских државица, а шира европска јавност подгрева стару препирку о пангерманизму и панславизму. Ми смо далеко од тога да у тим покретима и тежњама гледамо прст пангерманизма или панславизма, а још мање верујемо да се они могу уништити тамницама или остварити ослањањем на руску или немачку или ма коју туђу политику. За нас је пре свега јасно да народи на југоистоку Европе и народи и државице на Балкану, чије су тежње истоветне а супротне капиталистичкој политици свих европских великих држава, морају тражити помоћи не у својим природним непријатељима већ у међусобном зближавању, споразумевању, сједињавању снага ради слободног, независног заједничког живота.

Балкан пати од сувише честих граница. Један је писац рекао за: „Проклетство Европе је њена политичка прошлост. Њена политичка карта личи на просјачки огртач — све сама закрпа." И Балкан и југословенске области у Аустро-Угарској су заиста просјачки огртач који се даље ни сам не може да држи у целини. За такво стање ствари имају интереса једино династије које са партикуларизмом живе и пропадају и које ће, као што је то историјски утврђено, пре шуровати са непријатељима слободе и независности балканских народа, називајући то „својом политиком", него што ће допустити да се измакне подлога на којој се њихови престоли подижу. Али ситни кнежевски, краљевски и царски престоли губе у очима народних маса утолико више од своје лепоте, уколико су они слабији да пруже могућности за пун живот и напредовање унутра и гарантије за одбрану од непријатеља споља.

То је, у ствари, проблем. Колосални напреци европског капитализма нису оставили ни југоисток Европе без утицаја. Политичке прилике у нашим крајевима постале су у највећој мери несагласне са новим условима које је капитализам поставио народима и државама за њихов привредни и политички опстанак. Међе које су створене у историјској прошлости могле су бити још и сношљиве док се живот завршавао на границама села и општина. Патријархализам се мирио са партикуларизмом. Али у веку капитализма и колонијалне политике мали народи и мале државице не могу бити ни двадесет и четири сата сигурни да ће моћи на миру живети у својој слободној и самосталној кућици. Њима не прети само опасност да их једнога дана прогутају капиталистичке државе као области које су одавно у сфери њихових интереса, тј. које су њима одавно намењене. Оне нису само изложене опасностима туђих утицаја који се титрају и који тргују њиховим најбитнијим интересима и најсветијим правима. И без освајања оне су освојене, и без завојевања оне су покорене, јер је европски капитализам увукао и њих у своју привредну област и ставио пред дилему: или да се оспособе до степена самосталне утакмице у великом привредном организму света, или да буду домена коју ће експлоатисати страни капитал. Балкан је у великој мери запливао у воде вазалства према европском капитализму. Балкан плаћа већ трибут европском капитализму било у виду интереса на несразмерно велике државне дугове, било у виду екстрапрофита на страни капитал који га плави. А тај факат је опипљива потврда онога што се даде и теоријски утврдити а што је за нас овде од битног значаја, наиме: да се мале балканске државице и раздробљени народићи на југоистоку Европе, и кад би били поштеђени сваког непријатељства са стране, што је у данашњем друштву лудо очекивати, не могу самостално развијати без зближења, без подизања граница које су испревезивале крвне судове привредног живота и културне узајамности, без груписања у заједницу.

И решење питања лежи у овом правцу. У данашњим приликама ми имамо, истина, доста цркава, доста династија и владалаца и других атрибута подељености и искључивости, али врло мало реалних услова за самосталан живот и развитак. Ми немамо широке основе на којој би се могла засновати боља будућност него што нам је садашњост. Та се основа мора и једино може створити груписањем. То је идеја којој припада будућност и која ће прокрчити себи пута утолико лакше и брже што су у питању народи истог или сличног националног карактера, истог или сличног језика, и земље које упућују у заједницу исте недаће и задаће. На тој идеји су упућени да раде сви они људи и групе чије садашње тежње и политички идеали иду корак у корак са модерним животом, напрецима науке и технике, и које се, према томе, не могу и не смеју измирити са политиком дана и комада а да се не одрекну себе.

Нарочита улога припада демократији, која је, уосталом, и једина форма кроз коју води пут зближења балканских народа. Монархистичке и династичке амбиције које су ревносно подржаване од страних утицаја сметале су и сметају и сад да балканске државице пођу путем тако природног и тако неопходног зближења и савеза. Те ситне амбиције и уска гледишта, с једне стране, нису дали да се увиди да решење Балканског питања не лежи у престижу једне државице над другом, већ у међусобном зближењу, с друге стране, неизбежно су водили у наизменичну службу заинтересованим великим силама. Отуда и демократизирање балканских државица не значе само победу једног принципа у државном уређењу већ и погодбу сине qуа нон да се изврши ова неопходна промена у спољашњој политици. Јер, најпосле, ако заинтересовани народи и државице не буду били у стању да припреме и изврше ове промене које модерни услови живота и опстанка изискују, оне ће им бити наметнуте као резултат борби и притисака сила споља и изнутра.

Ето, томе је питању посвећена и Прва конференција балканских и југословенских социјалдемократских партија, која ће се одржати о Божићу у Београду. Ми се надамо да ће она бити веран тумач нашег стварног положаја и наших стварних потреба, као што смо и уверени да мисао груписања малих народа и државица на југоистоку Европе, у првом реду на Балкану, може наћи најискренијег и најнепоколебљивијег носиоца у социјалној демократији, партији на чије мишљење и делање не могу имати утицаја реакционарне силе и предрасуде, биле оне порекла нашег или страног, српског или бугарског, православног или католичког, славенофилског или германофилског.

Извор: „Борба", књ. И, бр. 1, 1. јануар 1910, стр. 2—4.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.