Комунистички злочини у Црној Гори

Комунистички злочини у Црној Гори Писац: Славко Перошевић

 Комунистички злочини
    у Црној Гори

Дођу тако некад дани клети,
Кад ни оро’ по небу не лети.
Но’ под собом моћна крила свије
И зимује ђе му мјесто није.

Дођу доба, кад све на зло слути,
Пред неумним, мудри кад заћути.
Жуч умјесто меда кад се точи,
Част кад свије пред срамотом очи.

Дођу црни и туробни дани,
Кад и птице заћуте на грани.
Мукотрпне и проклете уре,
Када људи код очи зажмуре.

Мучни вакти и крвава врења,
Кад нестане части и поштења.
Дођу доба страшна и свирепа,
Кад фукара власти се дочепа.

Кад иконе са зидова плачу,
Кад је закон, прст на обарачу.
А из пакла ђаво кад измили,
Пред неправдом, правда кад зацвили.

Дођу дани мрачни и опаки,
На зло људи кад постану лаки.
Кад је чојства све мање и мање,
Када глупост побиједи знање.

Неки клети и туробни земан,
Из човјека кад извири неман.
Кад се многи од Бога оглуше,
И остану без срца и душе.

Рад идеје неке или новца,
Кад су спремни да убију оца.
Стрица, брата, рођака ил’ кума,
Кад их мржња води ’мјесто ума.

Кад глад влада, а мећава свира,
Дал’ вук, вука у планини дира?
Да ли шарка, коље шарку змију?
Дал' орлови један другог бију?

Да ли горе у небо високо,
Зна сокола да нападне соко?
Дал' рис, риса у планини страви?
Која звијер свог ближњега дави?

Дал' постоји животиња нека,
Да крв више воли од човјека?
Мању звјерку, коље звијер јака,
Само кад је празнога стомака.

Нит' из мржње нит' из обијести,
Већ што мора живљети и јести.
Ал' човјек је крвожедно биће,
Ком’ је злочин и храна и пиће.

Све природне законе што руши,
Кад му ђаво завлада у души.
Тад са пуно жара и са воље,
Свог ближњега убија и коље.

О моралу не мисли и вјери,
Тад је гори од сваке звијери.
Тако и те године из мрака,
Појави се звјезда петокрака.

И многоме засија на капи,
Што за правдом у свом срцу вапи.
Комунисти вични свакој лажи,
Сиротињи која хљеба тражи.

Давали су обећања многа,
Ако пљуне на Христа и Бога.
Неукој су говорили маси,
О правима и радничкој класи.

Која пишти везана ланцима,
О газдама и о кулацима.
На устанак звали и на буну,
Вријеђали државу и круну.

И пљували по цркви и вјери,
Они што се зваху пролетери.
Лијепе р’јечи о срећи и раду,
Код многог су пробудиле наду.

У будућност свјетлију и бољу,
Те приступи у војску ђавољу.
И под барјак црвени се сврста,
Против часног да ратује крста.

Тога љета у Црној се Гори,
Луциферов син се однекуд створи,
У злу уру у дом нам је доша,
Син ђавољи што га зваху Моша.

Није имо’ ни репа ни рога,
Тај отпадник од цркве и Бога.
Што потомак оних људи бјеше,
Што Христоса на крст разапеше.

Ал’ сјај звјезде са његовог чела,
У мрак зави црногорска села.
Ако бјеху за некога чули,
Да на цркву и Бога не хули,
Да у народ на добром је гласу,
Тај се није мого’ надат’ спасу.

Такве људе небројено пута,
Ноћ је црна знала да прогута.
У том страшном и крвавом часу,
Многи што је вјерово Ђиласу,
Мошу, Сави, Блажу и Радоју,
Ђаволу је душу продо’ своју.

И на себе навукао гријех,
Срамних дјела из времена тијех.
Покољења од њих да се сраме,
С' браћом својом пунили су јаме.

Ти злочинци без људске врлине,
Бацали су људе у клачине.
И живе их ложили у пећи,
Шта се за њих, више може рећи.

Комшијама над гробним јамама,
Вадили су очи са камама.
Син је знао да се мрзи с' оцем
Убијали са маљем и коцем.

У злочину не имаху мјере,
Отпадници од крста и вјере.
Памти мрачни бунар код Шавника,
Пир крвави Мошових крвника.

Јечала је Беришина Лука,
Сву ноћ дугу од страшних јаука.
Ту догнаше везане у жице,
Све поштене људе без кривице.

И на тешке ставише их муке,
На сред равне Беришине Луке.
Те вечери, нико ђе не гледа,
Побили су људе од угледа.

Што никакву не имаху ману,
Ал’ не мушки, на љутом мегдану.
Нит’ у битку некакву жестоку,
Него су их клали кано стоку.

Над обалом хладне Буковице,
Ко што само знају кукавице.
А крвава на Радовчу јама,
Залита је људскијем сузама.

Над њом ноћу када падне тмуша,
Лебде сјене напаћених душа.
На дно њеног дубоког ждријела,
Стотине је бачено тијела.

Официре и свештена лица,
Гутала је мрачна безданица.
Многи у њу бачени су живи,
А низашта не бијаху криви.

На дну њеном, на Божијој правди,
Да умиру од жеђи и глади.
А у срцу обузе ме туга,
Кад се сјетих Колашинског луга.

Ђе су мрски Титови џелати,
Невин народ започели клати.
И на крсту разапели псето,
Јер им ништа није било свето.

Но побише народ онолики,
Покрај Таре на празник велики.
На дан свети Христовог рођења,
Они који немаху поштења.

Нит' обзира ка' крсту и вјери,
Кано чопор крвавих звијери.
Усред ноћи и сњежне и хладне,
Сташе људе убијати јадне.

Те вечери заштићени тамом,
Многима су пресудили камом.
По групама уз Тару дубоку,
Клали су их везане ко' стоку.

Маљевима ломили им кости,
Без икаквог жала и милости.
Живе људе бацали у раку,
И по' густом јануарском мраку.

Убијали и дјецу и жене,
Сву ноћ дугу, крај воде ледене.
И слушајућ’ Пијаду и Ђида,
То су вече без имало стида,
Вјерно служећ’ клетом комунизму
Част и образ ставили под чизму.

Ту у мрачном колашинском лугу,
Крици су се чули сву ноћ дугу.
Јаук страшни јечо’ је из шуме,
Со и хљеб те огубали куме.

Други јаук за њим јекну јаче,
— Шта то радиш брате и рођаче?
— Зашто ноћас не поштујућ’ Бога,
Кољеш друга и комшију свога?

Ту су многи јечећи из гласа,
Клели Тита, Моша и Ђиласа.
И све оне што у ово врјеме,
Зла страшнога распирише сјеме.

И што бистру замутише воду,
Сијућ мржњу и страх у народу.
Крај Никшића у Горњем су Пољу,
Доводили људе да их кољу.

Ту од стране клетих комуниста,
Поб’јено родољуба је триста.
Којима је у та доба тешка,
Пресудила само једна грешка:
Што вољеше у дну свога бића,
Крст умјесто српа и чекица.

Те године кроз многа је села,
Смрт стравична људске главе жњела.
Свом се дому многи није врно,
Црну Гору завише у црно.

А да оне, звјерски што су клали,
Нико није смио ни да жали.
У Бијело Поље и у Ровца,
Крај Цетиња, Пљеваља, Мојковца,

Труну кости без крста и гроба,
Мученика из тог страшног доба.
Што су месом прехранили црве,
Те проклете четрдесет прве.

Много љета отад ево мину,
Велом лажи крили су истину.
Многи од њих за недјела своја,
Добили су ордење хероја.

Наградише сваког убојицу,
Неком звање, неком споменицу.
Али шта су ордење и звања,
Кад су руке крваве од клања?!

Шта чинови, сва богаства свијета,
Кад је душа мрачна и проклета?!
Злочинцима из тијех времена,
Ође не бих помињо имена.

И с тим важност придавао неку,
Оним што се, сад у паклу пеку.
И у муке велике и тешке,
Испаштају историјске грешке.

Сваки од њих у великој боли,
Сад Христоса за опроштај моли.
И од Божје дрхти величине,
Кајући се за своје злочине.
За бол, тугу и за сваку рану,
Што је задо’ служећи Сатану.

Па кад јеци, језивих крикова,
Одлијегну из ових стихова,
Из времена тога сваки јаук,
Нек нам буде поука и наук.

Нараштаји нека знаду млади,
Да се срећа на крви не гради.
Рука правде и ако је спора,
Да ће стићи свакога злотвора.

Бог са неба све суди и мјери,
Па зато се окренимо вјери,
Христос својом нек' нас поји снагом,
Проклет нек је ко' другује с врагом!

(септембар 2019.)