Коло (Лаза Костић)
| Коло Писац: Лаза Костић |
Коло
Мрак се црни небом шеће,
хоће да га покрије,
под пазухо главу меће
тамбурице божије.
Бледа глава, месец бледи,
месец бледи пуначак,
свуд около сетно гледи,
свуд у колу пушта зрак.
Мрак опружа руку тамну
на кумовске сламе стог,
па укида једну сламку
са тог гумна небеског.
Буновно се сламком титра
о тамбуру, о жице,
месечево коло игра —
силне, светле ножице.
Саме виле и јунаци
арханђели небесни,
поносити, бледи зраци,
светле сенке, живи сни.
Ту су многе дике старе,
ту је многи српски тић,
до Душана цар Лазаре,
а до Марка Обилић.
Трепетљике звеком звече
уз тамбурин ударај,
по пољани буде цвеће
уз мирисан уздисај.
А на сваком цветку паја
једна мала чиста кап,
је л' то магла уздисаја,
што се слегла у ту кап?
Ил' је капља светог зноја,
што је с кола канула,
па кô крвца усред боја
на пупољак панула?
Ил' је суза од милина,
лед самоће растопљен,
што је видô са висина
соколова српски' сен?
Каква суза, какве боље,
какво цвеће — не знам баш,
само му је, знадем, поље
Косово и Сентомаш.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|