Кобна тајна/9

ЧИН II

Друга појава

ДРУГА ПОЈАВА

Муцијо. Јелица приступа и меће му руку на раме.

МУЦИЈО:
Ти си, Јело!
ЈЕЛИЦА:
Боже мој, шта видим?
Очи су ти сузама набрекле!
МУЦИЈО:
Неки ме се немир дотакнуо;
Ал ће проћи.
ЈЕЛИЦА:
Проћи ће! Међутим
Од три дана он све већма расте
Каква с’ ово на једанпут туга
У весели наш дом уселила?
Сад на вратма твоје собе сретох
Леонору јако узбуђену,
И за узрок када је запитах
Баци на ме само хладан поглед,
Па с’ удаљи. Уђох; теби овдје
Горку сузу затекох на лицу!
Кад ти плачеш
Ког плакати никад још не видјех,
Ох! твој немир мора да је голем
Врло голем.
МУЦИЈО:
Чини ти се тако.
ЈЕЛИЦА:
Ужасно си блијед, малаксао;
Глава... авај мени живи пламен...
Мој Муцијо, ти ћеш обољети.
МУЦИЈО:
Кад оболи човјек, он оздрави
Или умре; а мислиш ли да. Је
Смрт, баш страшна? понекад је слађа
Од живота; смрт избавља, Јелко.
ЈЕЛИЦА:
Шта то садам слушам? те ријечи
Коначно ме заплашују; дакле
Измеђ’ тебе и сестре ти има
Нешто дојста велико, а можда
И ужасно, што с’ од мене крије.
МУЦИЈО:
Ваљда те се ништа и не тиче.
ЈЕЛИЦА:
Не тиче се мене туга ваша,
А надасве, мој Муцијо, твоја?
Мислила сам жалосна да знајеш
Да и радост и тугу ја црпем
Из очију твојих, да једино
Одисајем твога духа дишем,
Да сам као цвијет онај који
Своје лишће весело раствара
Према сунцу, а чим оно зађе
Снуждено га скупља, па клоњава.
МУЦИЈО:
Ал’ и таког има цв’јећа, које
Свој скут само раствара у ноћи,
Да ужива у њој сакривених
Сваком оку, тамних, грубих сласти.
Је л’ да има, Јело, таког цв’јећа,
А и жена таких… Ти црвениш?
Ти обараш очи?... Ну шта рекох?
Како незнам да стидљивост женску
У љутини штедим! Сад продире
Сва војничка суровост из мене.
ЈЕЛИЦА:
Не обарам очи, но у твоје
Упирем их, Муцијо, и питам:
Шта те р’јечи тајанствене значе?
Дужан си ми одговора, мораш....
МУЦИЈО:
Дужан? морам? лакше мало, госпо.
ЈЕЛИЦА:
Да, Муцијо, одгововит мораш,
И одкрит ми што у души кријеш.
Ти си одвећ добар и племенит
Да би хтио без основа каква
Вр’јеђат мене или Леонору,
А и одвећ мудар и уљудан
Да онаке не изустиш р’јечи
Кад смјерао не би са истима
Да закачиш једну од нас двије.
МУЦИЈО:
Тако си јих дакле разумјела?
ЈЕЛИЦА:
А могу ли разумјет се друкче?
МУЦИЈО:
Ја, душе ми моје, не знадијах
До те мјере да си проунцава.
ЈЕЛИЦА:
Шта је теби. Муц’јо?... Мој Боже!...
Добри Муц’јо, твој бол повјери ми.
Једина сам ја брижљива друга
Твог живота; као така имам
На све твоје повјерење право,
Кан’ и дужност да ти бол олакшам.
МУЦИЈО:
Право! дужност!... од мене далеко.
Кад у срцу жениноме почне
Само хладна да говори дужност,
Онда љубав прошла је… Далеко.
ЈЕЛИЦА:
Шта, несрећни човјече!... то л' рече?
Зар ти сумњаш о љубави мојој?
Ох! ако је тако, онда, Боже,
Објема се нама смилуј.
МУЦИЈО:
Плачеш!
ЈЕЛИЦА:
И плакаћу докле год сам жива.
МУЦИЈО:
(Смилуј нам се с њом те и ја молим
Разсв’јетли ми памет да увидим
Да л’ искрено ил притворно теку
Сузе њене.) Ну престани, Јело;
Зашто одмах да на себе узмеш
Што у опште о женама рекох
У заносу гњева?
ЈЕЛИЦА:
Зар да дотле
Разгњеве те моје тихе р’јечи
Којим сам те ублажити хтјела?
МУЦИЈО:
Та р’јеч дужност, знај несносно звечи
Сваком мужу када је узрујан
На уснама жене коју љуби;
А у мени сестра је сва чувства
Страховито узрујала.
ЈЕЛИЦА:
Дакле
Ја погодих. Али шта се збило
Међу вама?
МУЦИЈО:
О томе не питај.
ЈЕЛИЦА:
(Да што незна о љубави њиној?)
Узроку се домислит не могу...
Баш ни једном; сестринским те чуством
Најтоплијим Леонора љуби.
МУЦИЈО:
Мислиш?
ЈЕЛИЦА:
Јест, душе ми! а самном је
Ув’јек љубка, добра, пов’јерљива;
Пазимо се кан’ очи у глави.
МУЦИЈО:
И о том си ђакле увјерена?
ЈЕЛИЦА:
Исто као о љубави твојој.
Са господом која дом походи
Пријатна је, а паметна; дакле
Чиме те је узнемирит могла.
МУЦИЈО:
И паметна, рече; то је видиш
И дјевама и женама нужно.
ЈЕЛИЦА:
Ако ти је непристојност какву
Ко донио о њој, највећу би
Неправду јој, вјеруј, учинио
Том подљаку кад би вјеровао.
МУЦИЈО:
Браниш ј’ одвећ ватрено.
ЈЕЛИЦА:
Јер видим
Да невина трпи, а с њом трпиш
И ти, слатки мој човјече, трпим
И ја сама... ох! те калцо! Хоћу
Да патњама овим крај учиним
Да међу вас као вјесник мира
Посадим се да повратив радост
У дом овај претворим га опет
У рај земни, ко што је и био.
МУЦИЈО:
Непостижна жено! ох доиста
Ти и јеси анђео најсветији
Што се људском одјенуо пути,
Ил најхуђи демон што с’ у слици
Анђеоској јавио на земљи;
Ти с’ створена или на небеса
Да човјека дигнеш, ил у пако
Да га сурваш.
ЈЕЛИЦА:
Како то да појмиин?
О Муцијо, овдје мој ум стаје.
МУЦИЈО:
Ходи амо; сједи ту до мене,
Нешто ћу те упитати, Јело,...
Не буди ти жао.
ЈЕЛИЦА:
Ох жалосна!
Каково ће то питање бити?
МУЦИЈО:
На њ захтјевам да ми одговориш,
Али тако истинито као
Да небеског стражанина твога
Ту готова видиш
Да на в'јеке побјегне од тебе
Ако чисту истину не рекнеш,
Као да је душа твоје мајке
С неба сишла па ће те проклети
Ак' иоље обманеш ме лажју
Као да си на самртном часу
Па зависи од твог одговора
Вјечно твоје спасење... О Јело,
Љубиш ли ме? љубиш ли ме, Јело?
ЈЕЛИЦА (клекнув):
Мајко моја, чуј ме сад одозго,
И вишњега моли да на мјесту
Порази ме громом ако сада
Са истине и најмање сврнем.
(устаје)
Ја те љубим, мој Муцијо, како
Не бих никад исказати могла,
Љубим т’ истом њежностију, истим
Усхићењем којим те и оног
Часа љубљах кад ти своје срце,
Своју душу. свуколику себе
Пред отаром божијим завјештах.
Сумњаш л’ и сад, Муцијо?
МУЦИЈО:
О Богу
Сумњао бих тада... Али чуј ме;
Над чистом се голубицом често
Црни гавран вије; од господе
Што долазе к нама, је л’ ти који
О љубави икад бесједио?
ЈЕЛИЦА:
Св’јетлости ми божије, ни једн.
МУЦИЈО:
Ни писама ил пјесмица каквих
Пошиљао?
ЈЕЛИЦА:
Никад.
МУЦИЈО:
Јелко!
ЈЕЛИЦА:
Стани;
Сад се сјећам: неколико пута
Леонора нашла је у башти
Подметнутих пјесама.
МУЦИЈО:
Баш она?
ЈЕЛИЦА:
Али јих је доносила одмах
Да јих са мном чита.
МУЦИЈО:
И баш она?
Она лицем, је ли?
ЈЕЛИЦА:
Јест, душе ми;
Упитај је, рећи ће т’ и сама.
МУЦИЈО:
(Рекла ми је све напротив. Дакле
То бијаше њена сплетка, којој
Сад улазим у траг.) Треба име
И намјеру пјесника да дознам.
То ми кажи.
ЈЕЛИЦА:
Муцијо, не могу;
Јер та тајна савјести је мојој
Повјерена.
МУЦИЈО:
Шта! савјести твојој!
Тајна Динка и заове, је ли?
ЈЕЛИЦА:
Боже!
МУЦИЈО:
Дакле њих се двоје љубе?
ЈЕЛИЦА:
То ти ја не рекох.
МУЦИЈО:
Ал по оном
Што ми рече ја проничем, видиш.
ЈЕЛИЦА (бјежећи):
Несмотрена шта учиних!
МУЦИЈО:
Добра
И поштена душо! тако л’ жалиш
Што заову нехотично ода?
А бездушно заова је хтјела
Тебе срушит у ужасан бездан
Каква грдна разлика међ’ њима!
Али одкуд у те Леоноре
Тако крајна пакост?... Рекао бих
Да погађам. Око моје жене
Ласкаво се савијао пјесник,
Да му боље помогне код мене
Ц’јел постићи, а на то је сл’јепа
Љубоморност букнула у сестри.
То је, ништа друго. Ха ха, см’јешно,
Дојста см’јешно. (момку) Шта ћеш?
МОМАК:
Српски племић
И деспотов вељи дијак, Динко,
Иште приступ.
МУЦИЈО:
Племић, рече?
МОМАК:
Сам се
Назва тако
МУЦИЈО:
Стани; јутрошње му
Не прочитах писмо ... Дојиста ми
То и јавља. Уведи га одмах. —
Изненада обрт! Чим је племић
Озбиљније могу обзират се
На сестрину љубав. Ваљда к мени
И долази са намјером прошње.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.