Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/37
XIII
КНЕГИЊА, ГОСПАВА
ГОСПАВА: Што ти је, госпођо?
КНЕГИЊА (После извесне паузе једва се уздржавајућн од јецања): Ах, Госпава, како ме можеш саму оставити?
ГОСПАВА: Топла си ко жар, чело ти усијано, а тело ти се тресе грозницом. Шта ти је?
КНЕГИЊА (Показујући на одар, на којп нема храбрости да погледа): Господар, оптужује ме господар!
ГОСПАВА: Господар?
КНЕГИЊА: Мало пре чух му збор.
ГОСПАВА: Мртва уста не зборе, госпођо.
КНЕГИЊА (Тврдећи): Чух му збор!
ГОСПАВА: Грозница тело ти ломи те уху лажне гласе доноси.
КНЕГИЊА (Увек тврдећи): Чух му збор!... (Из дубине се понова чују Тодове нејаене речи).
ТОЛОВ ГЛАС: Ко мржњу сеје...
КНЕГИЊА (Врисне): Чу ли?... (Ослухује). Чу ли, Госпава? (Пригрли Госпаву и зарије јој главу у недра).
ГОСПАВА (Пажљиво ослухује умирујући кнегињу).
ТОЛОВ ГЛАС: Ко мржњу сеје освету ће жњети!...
КНЕГИЊА: Ето!
ГОСПАВА: Буди спокојна! То Толов глас допире из тамнице!
КНЕГИЊА: Тол?
ГОСПАВА: То је његов глас.
КНЕГИЊА: Не вараш ли се?
ГОСПАВА: Не варам се, госпођо!
КНЕГИЊА (Умири се нешто мало): Зар је Тол у тамници?
ГОСПАВА: Јуче је опет бачен, по твојој наредби.
КНЕГИЊА: Јест, сећам се! Сиђи, Госпава, реци старешини, моја је наредба да се пусти Тол.
ГОСПАВА: Рећи ћу, госпођо! (Пође).
КНЕГИЊА: Чекај, не иди! Не остављај ме саму! Још ме није прошао страх.
ГОСПАВА (Сишла један или два степена па застаје.): Нећу слазити. Одавде ћу по слузи послати поруку. (Она слази још два три степена, задржава се врло нало и затим се враћа).
КНЕГИЊА (Кад се вратила Госпава, пада јој понова у загрљај): Ах, Госпава, мало час, страшно беше мало час. Учини ми се ко из гроба глас.
ГОСПАВА: Гроб је нем, госпођо!
КНЕГИЊА: Учини ми се да чух оптужбу господареву.
ГОСПАВА: А чега ради би те оптуживао?
КНЕГИЊА: Ах, Госпава, учиних грех! Тежак учиних грех!
ГОСПАВА: Што човек згреши није увек грех.
КНЕГИЊА: Изврших издају..
ГОСПАВА: Издају?
КНЕГИЊА: Погазих заклетву.
ГОСПАВА: Чим?
КНЕГИЊА: Дадох му све што затражи, дадох му све — и срце и мач!
ГОСПАВА: А теби он?
КНЕГИЊА: Победу!
ГОСПАВА: Па зар победа је грех?
КНЕГИЊА: И славу Кројину и част!
ГОСПАВА: Па зар је слава и част Кројина издаја?
КНЕГИЊА (Неутешна): Крива сам, Госпава! Речи ме твоје не могу утешити, утеха би ми била само опроштај.
ГОСПАВА: Чуј?
КНЕГИЊА (Показујући на одар): Онога коме згреших! (Пође одру но посрне те се прихвата Госпаве)... Изгубила сам снагу, грех ми је испи. — Води ме, Госпава, поведи покајницу да измоли опроштај.... (Госпава је поведе до одра, пред којим пада на колена) Прашташ ли ми, господару мој?
ГОСПАВА: Не подај се, госпођо! Опроштај носи победа. Твој данас свануо је дан. Сунце високо отскочило и топло сја, те нов живот му из зрака истиче. Нек зрак живота продре у ову избу туге и нек те новом снагом охрабри! (Отвара велике вратнице на кули кроз које се у дубини догледа живописан предео осветљен пуном светлошћу). Гле, како сунце данас топло сја, као да је Господ рад да лечи људске болове. Твој дан је свануо данас, кнегињо, тебе ради сунце данас сја! Оди, пиј му зрак (Оздо се из даљине чује клицаље војске. Она излази на балкон). Оди, оди, кнегињо, да видиш слику која премаша ти сан; оди, да видиш, душа ће ти се разведрити, а око заблистати новом светлошћу!... (Посматра) Дебрани ено, ко соколи, слећу са стене на стену, кличући кликом победним... пред њима високо узноси се Мозов светли мач. Оди, оди, кнегињо, очима својим да сагледаш победу! (Посматра доле).
КНЕГИЊА (На реч „победа“ диже главу и са интересовањем очекује даље вести од Госпаве).
СТРАЖАР С КУЛЕ (Он се не види али говори са истог балкона, одмах крај отворених врата, тако да му се свака реч јасно чује.): Чуј! Чуј!
СТРАЖАР СА ДОЊИХ БАСТИОНА (Одговара са терасе испод куле нејасним гласом.): Чујем!
СТРАЖАР С КУЛЕ: У непријатељском логору метеж и лом. Један део војске у бегство се дао, а други коље међ’ собом.
СТРАЖАР СА ГОРЊИХ БАСТИОНА (Под кулом): Чуј! Чуј! (Одговор се стражара са доњих бастиона нечује. Стражар са доњих бастиона предаје му извештај, али се врло слабо и нејасно чује).
ГОСПАВА (Пошто је изумро глас стражара под кулом, окреће се кнегињи.): Чу ли, госпођо?... Ал’ реч је слаба да уху слику да, тек око је може схватити. Оди, госпођо, оди да око заситиш светлошћу победе!
КНЕГИЊА (Слушајући пажљиво стражарево саопштење, она се лагано диже и лице јој се понова озарава).
ГОСПАВА: Ено!... Ено!... Моз већ улете у непријатељске редове, ко јастреб међу голубе! Укрштају се мачеви, а копља звоне о штитове.... непријатељ престрављен, збуњен, немоћан... Победа! Победа!
КНЕГИЊА (Сваки узвик „победа“ њој новом светлошћу озарава лкце. Она би да полети и сама тамо те да својим очима види победу, али се осећа као закована уз одар.)
ГОСПАВА {После извесног времена, пошто је посматрала): Непријатељ се у нереду расуо... дао се у бегство... наши га гоне, а пред свима Моз. Мач му се светли високо узноси и ко муња продеће ваздухом.... Он је победа!... Коња му доводе... Сад ће тек поћи ко кобац у лов... Пође, полете... и сам би вихор претекао... Ено, ено, упада у разбијене редодове... Ломе се мачеви, копља се крхају и непријатељски се повијају редови као косом оборени зрели влатови... Где пролази отвара му се пут, широк колико врх му мача досеже... Победа! Победа!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|