КРАЈ БЛЕЂАНА...
Крај блеђана тужна жишка
Поред стола седим мога,
К'о сироче остављено
Поред гроба леденога.
Спустила се црна нојца,
Тишина је... глуво ј' доба...
Кад, ал' нешто викну мене
Тужним гласом, к'о из гроба:
„Помози ми, драги брате,
Потоком ми крвца тече,
Бријачицом љуте страсти
Паклени ме ђаво сече!"
Ја погледа око себе,
Али никог не опази,
Тек паука иа пређама
Чак до земље што се слази.
Ал' опет се чују гласи,
Тужни гласи к'о из гроба:
„Помози ми, драги брате,
Помоћи је крајње доба!
У мени, у клетом гнезду,
Отровне се гује роје;
Ја те вичем, ја те зовем -
Мученичко срце твоје!"
Ала си ме поплашило,
Ао лудо срце моје!
Ти ме зовеш, ти ме вичеш?
А ја мишља, бог зна, ко је!...
