КАД ПОБЛЕДИ...
Кад побледи рујна зора,
Оћелави густа гора,
Кад престане жубор од потока,
А помрча светлост са истока,
Кад увене цветак поред чесме
А умукну славујеве песме;
Кад облаци скрију небу лице,
А из ока бедне удовице,
Из очију нојце ослепљене
Сузе падну на тужне невене —
О јесени, о јесени
Даће драга срце мени.
Тад ће опет изновице,
Да засветли моје лице,
Тад ће старих нестанути јада
Из гроба ми ускрснути нада,
Место туге, старе моје друге;
Грлиће ме другарице друге
Тад ће срце лепше песме вити,
Срећа с венци да ми чело кити,
Добра воља да се опет врати
Шарна крила души мојој злати, —
Ил' онда ће — — и то може бити —
Моја драга мене оставити!
