КАД ЈОШ НИСАМ...
Кад још нисам знао за те,
Девојчице поносита,
Краљ сам био... пратила ме
Нечувено бајна свита.
Бела вила, вила славе,
Лаворов је венац сплела,
Да намести сретном краљу
Око ведра, чиста чела.
Другој вили у десници
Грана беше од маслине,
У шуваци златан пејар,
Препун рајске медовине.
А несташна мома трећа
Краљева је била срећа,
Што му је од цвећа мила
Плашт на раме наместила.
Барјактар је нада била,
Барјак јој од зелен-боје,
Барјактар је предводио
Лепу свиту, чедо моје!
Ал' се душман скоро јави,
Вита стаса, лепа тела,
Те из црног ока свога
Пусти јато светлих стрела.
И муњевна прва стрела
Кад у срцу краљу паде,
Поплашена светла свита
На све стране бегат' стаде.
Ал' у истом у тренутку
Пред краљем се анђо створи,
И ко муње на гуслама
Дрхтаху му слатки збори:
„Мира, нада, среће, славе
Не мој, да ти буде жао!
Просијачки краљ си био,
Е љубити неси знао.
Место венца лаворова,
Што ти га је слава сплела,
Ево теби мученичка
Трнов-венца око чела
.
Ко не воли, нема бола,
А без бола песме нема;
Свака песма драги камен
А песништво дијадема.
Није л' лепше, у ритама
Да љубавне песме вијеш,
Него плаштом од пурпура
Да ледено срце кријеш?“
И душмане, лепо име,
Мој анђелу, или враже,
Негда сретан, слављен краљу
Подсмејом ти ево каже:
Да суморан овај венац,
Што на челу носим, ево,
За негдашњу златну круну
Дао не би, златна дево!
