Историја српскога народа (С. Станојевић) 9
| ←< 8. глава | ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић |
10. глава→ |
СРПСКИ НАРОД ПОД ТУРЦИМА.
Велика борба између Турака и српског народа, која је готово без прекида трајала више од сто година, свршена је у другој половини XV века пропашћу српских држава. Стопу по стопу освајали су Турци за то време српске земље и покрајине, већином тешко и са великим жртвама, јер је отпор српскога народа и српских држава био готово увек врло снажан. Ипак су Турци за цело то време стално напредовали. Од битке на Марици (1371 год.), када су им се покориле српске династе на југу, па до краја XV века, кад је покорена и последња слободна српска држава, Зета, пропадале су редом српске државе једна за другом.
Растројство, које је у XIV и XV веку владало у целој Европи, неповерење међу заинтересованим факторима, антагонизам папски и византиски због вере, укрштени интереси млетачки и византиски у Леванту, млетачки и папски у Италији, угарски и млетачки у Далмацији, затим хуситски покрет и верске распре и расцепи у католичкој цркви, домаће неприлике и растројство у Угарској и Италији, — све је то онемогућило озбиљну и истрајну акцију западне Европе против Турака.
Византија је била сасвим ослабљена и неспособна ма за какву акцију; њу је, још од првога нападаја турског у Европи, држао само још чврст положај старе престонице; Бугарска је врло рано и готово без отпора подлегла (1393 год.). Српске државе биле су, дакле, готово за цело време борбе са Турцима, остављене скоро саме себи. Једино је Угарска у неколико прилика помогла акцију српског народа. Али и та помоћ, већином, није била у складу са интересима српских држава, а често су се поједине српске државе, чувајући и бранећи своје интересе, како су их оне према политичким приликама схватале, бориле против Мађара и ометале њихову акцију.
За цело време борбе против Турака није ни једанпут дошло до заједничке акције целога српског народа. У доба, кад су Турци дошли на Балкан, постојале су две српске државе, Босна и Рашка, које су имале своје засебне традиције, засноване на самосталном развитку, у разним приликама и под разним утицајима, и према томе и разне аспирације и претензије. И ако је било могућности, истина у доба када је Рашка већ била у опадању, за заједнички рад, ипак су се интереси Рашке и Босне у многом поглед;у тако укрштали, да је уопште тешко могло доћи до веће и интензивне заједничке акције.
Прилике су у српском народу постале још горе и теже, када је, због државне организације по феудном систему, у Рашкој средином, а у Босни крајем XIV века, дакле баш у доба када су Турци почели нагло продирати, настало растројство, те су због слабљења централне власти партикуларистичке тежње добиле маха. Тако су и Рашка и Босна, у доба, када је био потребан заједнички отпор, — а и онда би успех био врло сумњив, — биле подељене у неколико мањих државних области, које су се већином међусобно биле и гложиле. Јер сада је било укрштених интереса не само између некадашњих великих државних целина, него и између појединих нових државица. Тако је цела прва половина XV века испуњена сталном борбом између Босне и деспотовине, између Босне и Хума, између Хума и Зете, између Хума и деспотовине. И док су се те државе и државице међусобно биле и гложиле, често на туђ рачун или по наредби заједничког непријатеља, Турци су стално напредовали и освајали српске земље.
Од кад су подлегле српске династе у Македонији (1371 год.), Турци су готово из године у годину напредовали и освајали стопу по стопу српске земље, продирући с југа према северу. Прва је на ударцу, и према свом положају највише изложена, била рашка држава; она је морала највише да издржи турске нападаје. Стога се рашка држава, губећи на југу терен, све више повлачила према северу, док није, у другој четвртини XV века, државно средиште и тежиште целокупног државног живота пренето сасвим на север, у Подунавље и Посавину, дакле у крајеве који су, у доба кад се Рашка снажила и кад је била на врхунцу своје моћи, сматрани као удаљене, споредне и спорне државне области, често готово ван сфере државних интереса.
И у Зети је, као и у Рашкој, турско освајање ишло постепено; и тамо су Турци, пре него што су покорили целу државу, заузимали поједине крајеве. Једино је Босна пала од једном, али је и тамо турска власт и турски утицај почео да осваја и да се утврђује постепено већ од почетка XV века. Херцеговина, као и Зета и Рашка, такође није заузета од једном.
На тај начин пад српскога народа у турско ропство није извршен нагло и од једном, него постепено, за време више од сто година. Прелаз тај местимице није изазвао у самом народу велике кризе, једно стога, што није извршен нагло и од једном, а друго и стога, што је живот простога народа и у старим српским државама у XIV и XV веку био врло тежак и стално бивао све тежи. Државне потребе бивале су све веће и држава је од народа све више тражила; исто су тако и феудни господари имали све веће потребе и прохтеве и обавезе према држави, па су све јаче стезали и све више експлоатисали своје сељаке, који су морали још осећати и експлоатацију страних трговаца, у првом реду Дубровчана и Млечића.
Када су Турци почели ударати на српске државе и пљачкати српске покрајине, стање српскога сељака још се погоршало. За борбу против Турака требало је држави и властели много више средстава него пре. Работе и порези бивали су све већи и све тежи, у војску је сада требало ићи не само за одбрану своје државе, него је требало војевати и уз Турке против њихових непријатеља. А ипак, и покрај свега тешког живота и све већих и све тежих обавеза, сељаци су у свима српским земљама од краја XIV века били изложени турским нападајима и пљачкању. Држава, која је од њих узимала све, није им могла дати ни личну ни имовну сигурност. У таким приликама није чудо, што су сељаци у неким крајевима били уверени, да је за њих боља турска власт, која им може бар нешто дати, него српска, и да турска завојевања значе само промену господара, која ће им можда донети бољи живот. Они су мислили, да немају рачуна, да се боре за своје старе господаре, који су их цедили и окрутно с њима поступали, а који их нису могли одбранити од непријатељских нападаја.
Било је, истина, крајева где је народ, можда под утицајем властеле или свештенства или инстинктивно, осетио да су нове прилике које настају, управљене против његових интереса, па се жилаво опирао турском освајању. Али је у већини случајева сам народ доста мирно примио турску управу. Јер турска је власт већином дошла постепено и није много реметила друштвени поредак, нити је одмах свуда изазивала велике социјалне и аграрне промене. У много случајева Турци су се задовољили да само обележе своју власт у освојеним покрајинама, не мењајући у многом погледу готово никако старо уређење.
Па ипак је турско освајање извело велике промене у српском народу. Те промене, и аграрне и социјалне, почеле су се вршити одмах од почетка турског освајања и бивале су временом све веће. Доласком Турака дошао је са српским народом у додир нов један снажан фактор, који је морао вршити јак утицај на Србе у сваком погледу. Кад је у другој половини XV века цео српски народ био покорен и кад су све српске земље постале саставан. део Турске, онда је тај нови фактор морао вршити на Србе јак и интензиван утицај у свима правцима, и преко државног организма и својом културом.
Јер Турци су при доласку свом у Европу имали не само добру државну организацију и одлично уређену војску, него су имали и неку своју културу, која је имала много примеса старе сараценске културе. Они су одмах од почетка уносили у српски народ много нових културних елемената. Турци истина нису радо заводили новине у освојеним земљама, него су, мењајући само господаре, највише остављали старе прилике и старо уређење. Али су се промене морале вршити саме собом, због индивидуалних особина новог, и државног и етничког и културног, фактора. А те промене биле су ипак тако јаке, да их већина Срба није могла примити без отпора или без протеста или бар без негодовања.
Тако је доста брзо после пропасти српских држава наступио обрт у погледима на новог освајача и на нове прилике које су настале, чак у већини и оних крајева, у којима је било доста њих, који нису били противни новим освајачима и који су се надали, да ће променом господара настати повољније прилике. Убрзо је почело да овлађује осећање и уверење, да су противности између Срба и нових господара тако велике, да се не могу изгладити, и да српском народу предстоји мучна и тешка борба. Код нових генерација, које су пристизале, све се више утврђивало то уверење. Тежак живот у старој држави све се више заборављао, а мучна садашњица све је више притискивала нова покољења; живот и прилике у старој држави изгледале су све лепше, што су даље одлазиле у прошлост. Мрскост према вери нових господара давала је све више маха свештенству и побожним људима да величају стара времена, када је народна вера владала у држави. Тако су у XVI веку однеговане генерације, којима је једина мисао била борба против Турака, а једини циљ ослобођење од нових господара.
Наравно да у том погледу нису биле једнаке прилике у целом српском народу, чак ни онда, када су Турци владали већ свима српским земљама; увек је и свуда било разних нианса у сваком погледу. Али је временом у свима крајевима све више овлађивала мисао о борби против Турака. Та је мисао јачала код нових покољења не само стога, што је њима сада из даљине могло изгледати да је живот у старим слободним државама био бољи но овај у туђем ропству, и што су му то могли говорити старији отреситији људи и потомци старе властеле и свештеници, — него и стога, што је живот српскога народа под Турцима заиста бивао све гори и тежи.
Ма да је у првим вековима турске власти на Балкану у турској држави било несравњено више реда и личне и имовне сигурности него доцније, ипак је, већ убрзо после пропасти српских држава, живот народа бивао све тежи. Данци и кулуци бивали су све већи и све тежи, зулуми од стране Турака све чешћи. Државна власт све се мање бринула за рају и све се мање заузимала за њу; она је све више била изложена неправди, гоњењу и пљачкању, живот је бивао све тежи, све суморнији, све несноснији. И због тога се стално смањивао број оних, који су мислили, да се треба помирити са стањем ствари какво је, да се треба прилагодити новим приликама и покушати компромис са Турцима и турском влашћу, а растао је број оних, који су били одлучни противници новом режиму. У томе правцу водила је политику у ово доба у првом реду српска властела и српске династе.
Али је и у том погледу било разлике у појединим српским покрајинама. Док је зетска династија и једна грана херцеговачке династије прешла на ислам, и док су поједини њихови чланови верно послужили Турцима и исламу, дотле се рашка, босанска и један део херцеговачке властеле расула готово по целој Европи и, обилазећи владалачке дворове, тражила помоћи и просила милостињу, у нади и уверењу да ће добити натраг своје државе и да ће се вратити у своје господство. Али се те наде нису оствариле, и потомци старих династа српских пропадали су и изумирали у изгнанству. Само је једна династија одржала била нешто власти и после пропасти српских држава. Потомци деспота Ђурђа Бранковића добили су, после пропасти деспотовине, од угарских краљева у јужној Угарској, на граници према Турцима, засебну територију, где су чували границу од турских нападаја.
Одмах после пада деспотовине (1459 год.) и Босне (1463 год.), Турци су наставили много чешће и у много већем обиму пљачкачке нападаје у већим и мањим одредима у Далмацију, Хрватску и јужну Угарску. Угарски краљ Матија (1458–1490 год.) увиђао ]е опасност, која прети Угарској од Турака, па је у неколико маха предузимао понешто против њих. Тако је, одмах по паду Босне, заузео Јајце и основао у северној Босни засебну бановину; наскоро после тога он је освојио и Шабац (у фебруару 1476 год.), а Београд је и иначе већ био у његовим рукама. Угарска је сада имала у својим рукама три важне стратегиске тачке, Београд, Шабац и Јајце, које су могле не само згодно бранити готово целу јужну државну границу од турских нападаја и пљачкачких похода, него су биле и врло згодне и важне операционе базе за акцију против Турака.
Али краљ Матија није доспео да крене озбиљан рат против Турака, јер је готово за цело време своје владе био заузет радом на другој страни, особито борбом са Аустријом. Једино што је он у том правцу урадио, било је образовање засебне територије са војничком организацијом на граници према Турској, која је дата на управу потомцима деспота Ђурђа Бранковића. И док су Турци у другој половини XV века ратовали у Албанији против Скендер бега († 1468 год.), па против Влашке, Херцеговине, Зете и Млетака у приморју, излетали су унуци деспота Ђурђа са својим четама у Босну и у моравску долину, продирући у згодним моментима до Зворника (1476 год.) до Сарајева и до Крушевца (1481 год.). Турци су међутим све јаче и све чешће наваљивали на све суседне земље, а крајем века, освојив Молдавску (1484 год.), дошли су у сукоб и са Русијом. Онда су почели јаче надирати и у Угарску и упадати пљачкајући и у приморје и у Хрватску и у нову српску деспотовину у јужној Угарској.
Због тог сталног ратовања били су сви крајеви дуж турске границе опустели, а становништво се разредило. Потреба за радном снагом била је међутим врло велика, а требало је имати и што више војника за борбу с Турцима, за одбијање њихових нападаја и за нападање на њихове покрајине. Како су војници на граници били у сталном рату и морали непрестано бити под оружјем, осећала се у тим крајевима потреба и за народом, који ће обрађивати земљу. Стога су сви меродавни фактори у Угарској радили на томе, да крајеве дуж турске границе, који су били опустели и који су због сталног четовања на граници све више пропадали, што више населе, у првом реду становништвом из турских крајева, које је вољно било да напусти своју отаџбину да би избегло мрску власт, која му је бивала све несноснија.
Тако је у другој половини XV века почела у већем обиму миграција Срба са југа према северу. Таких је миграција било већ и пре тога времена. За центром државним кретао се увек, као што је природно, и српски живаљ. Већ у другој половини XIV века, када се, због турских освајања и продирања с југа, центар рашке државе почео померати према северу, почело је и повлачење српскога живља у том правцу. Та миграција је од краја XIV века бивала, према турском продирању и освајању, све јача и све чешћа, и већ се није више увек заустављала само у границама слободне српске државе на Дунаву, него је већ онда продирала и даље у јужне крајеве Угарске. У исто доба су и последње српске деспоте насељавали Србе на пространим својим добрима у Угарској. Када је пала деспотовина (1459 год.), а одмах после тога и Босна (1463 год.), почеле су српске миграције према северу, и ако не увек и преко границе, да се врше још чешће и још у већем обиму.
Срби су напуштали своје огњиште и селили се и појединачно, а и у већем броју. Особито су веће сеобе изазивале српске војводе у јужној Угарској приликом продирања у турске крајеве, а исто тако и српска властела, која је после пропасти државне била остала у својој отаџбини и покушала компромис с Турцима, па је, из разних узрока, променила политику према својим господарима и ступила у опозицију према њима. Природна последица те промене била је тежња за борбом против Турака. Како у Турској није било земљишта за ту борбу, они су се склањали у Угарску. Пре прелаза они су обично преговарали са угарским владаоцима и стављали погодбе, под којима ће прећи у Угарску, а при прелазу и после тога они су преводили многобројне српске породице.
Тако су се, крајем XV и почетком XVI века, почели Срби у великим масама насељавати у Далмацији, Хрватској, Славонији, Срему и Бачкој, далеко уз Дунав и Тису, у Банату и Поморишју, у Ердељу и у Влашкој. Свуда је ту било пуно пустих крајева, опустелих због турских пљачкања, и свуда су се ту, бежећи испред зулума, или својевољно или по позиву, насељавали Срби, да раде земљу и да се бију с Турцима.
Сеоба у нову отаџбину није међутим овим Србима донела бољи ни мирнији живот. Они су оставили једног непријатеља, а дошли су другом. Живот, стање и положај Срба, који су се доселили у Угарску и у Хрватску, био је различан према разним, и политичким и културним и аграрним, приликама у појединим покрајинама. У Хрватској, која је већ пре пропасти Угарске (1526 год.) била доста опустела, насељавали су се Срби већином на позив државних власти и хрватских великаша, којима је требало и радне снаге и бораца против Турака. Позивајући Србе, да се населе на њиховим имањима, са којих је становништво избегло из страха од Турака, хрватски великаши су се договарали и преговарали са Србима о условима, под којима ће они прећи и населити се. Том приликом су Србима давана велика обећања, која после наравно нису испуњена. Било је међутим случајева, где су Срби и насилно пресељавани из Турске у Хрватску и насељавани на властелинским имањима. Сви су они међутим проводили тамо одмах од почетка тежак и мучан живот. Хрватски грофови свађали су се стално око земаља, које су Срби населили, а поступали су са Србима врло рђаво, често горе но и сами Турци. Осим тога против Срба су се дизали и староседеоци и католичко свештенство. Тако су Срби и овде били у сталној борби, и против спољних и против домаћих непријатеља.
Исто је тако био тежак живот, пун борбе и мука, и оних Срба, који су се населили у јужној Угарској. Они су тамо нашли доста својих саплеменика староседелаца, који су тамо били насељени још од VI и VII века, од доба аварске власти у оним крајевима. Ти Срби и Словени у јужној Угарској образовата су после аварске пропасти мање државице, које су Мађари крајем IX и почетком X века покорили. Број српског становништва у Угарској увећан је био после још мањим миграцијама српским: у XII веку, за време заједничке борбе Угарске и Рашке против Византије, и у XIII и XIV веку. за владе Драгутинове у тим крајевима. Осим тога ширио се српски живаљ у том правцу особито у временима, када је Угарска држала Мачву или неке делове Босне.
Срби староседеоци у Угарској били су се већ како-тако прилагодили приликама, у којима су се налазили, али Срби, који су се од краја XV века насељавали тамо, били су у рђавом положају. Стање је њихово било доста тешко већ и стога, што су се они морали сами бринути за себе, а били су готово стално у борби с Турцима. Али је положај њихов био још тежи стога, што су нове дошљаке мрзели и спахије и народ у крајевима у које су дошли. Мађарске спахије су сматрали, да им српска властела, која је у јужној Угарској насељена и тамо добила добра на издржање, отима имања; завист је била још већа, ако су Срби добијали и какву државну помоћ. Прост народ је мрзео нове дошљаке зато, што су они били чврст, жив и жилав елеменат, способан за конкуренцију, и што су, дошавши у Угарску, имали бар по негде неких повластица, док је стање сељака староседелаца у Угарској било врло јадно.
Срби су дакле, и у Хрватској и у Угарској, били у врло тешким приликама. Они су избегли из своје отаџбине зато, што су хтели слободу и сигурнији живот, а дошли су у државу, где су њихови нови господари такође хтели направити од њих робље, а где им, због сталног четовања и ратовања на граници, живот и имање исто тако нису били сигурни као ни под Турцима.
Па ипак су све генерације српских исељеника, и у необично тешким приликама у којима су били, показали врло много способности за борбу и за живот. Српска властела, која је прешла у Угарску, оправдала је, сталном и храбром борбом, поверење, које је у њу полагано. Народ је гинуо вољно и предано, уверен да врши своју дужност и да се бори за бољи живот себи и својима. Многи су се од оних који су преселили, одавали на трговину и основали, готово по целој Угарској, велике трговачке куће, које су успешно конкурисале старим и страним трговачким фирмама. Још у XV веку играли су Срби видну улогу у трговачком свету у Угарској; положај њихов у том погледу временом је само растао. Можда се велике способности и животна снага, што су је показали сви слојеви друштва међу Србима који су се преселили у Угарску, може тумачити тиме, што су у опште остављали своју постојбину они, који су били жилавији и подузетнији, па су се због тога увек и свуда морали истицати, особито у Угарској, где су од краја XV века и политичке и социјалне прилике биле сасвим разривене.
Те разривене прилике у Угарској ишле су на руку Турцима, којима је, после пада деспотовине и Босне, била главна намера да покоре Угарску. У другој половини XV века они су свршили потпуно освајање Балкана, покорили Албанију, Херцеговину и Зету и освојили од Млечића неке важне тачке у зетском приморју. Турци су у то доба, и покрај династичке борбе крајем XV и почетком XVI века, готово стално напредовали у свима правцима и освајали на све стране. У другој половини XV века они су систематски и с планом ударали на Влашку и Молдавску, тежећи да покоре ове земље, које су већином биле подложне Угарској и на које је она полагала право, па да на тај начин ослабе Угарску. Али су они хтели да освоје ове покрајине и из стратегиских разлога, јер је преко Ердеља згодније било војевати против Угарске него с југа, особито док је она држала Београд. Кад је, крајем XV и почетком XVI века, у Угарској анархија почела да узима маха и да овлађује растројство, и у друштву и у државној управи, било је јасно, да ће и Угарска убрзо морати подлећи силној навали турској.
И у Угарској и у Европи увиђали су онда да велика опасност прети с те стране, али се није ништа предузимало да се тој опасности озбиљно стане на пут, него је увек остајало на половним мерама и празним речима. Било је ипак и у то доба малих успешних похода против Турака. Многи Срби, који су желели да се ослободе од Турака, надали су се у ово доба, да ће то учинити или Угарска, која се већ скоро читав век стално борила с Турцима, или Млетачка Република, која је, због својих поседа у приморју и на острвима и због своје трговине, коју су Турци и турски гусари ометали, Све више и чешће долазила у опреку с Турцима. Али је насупрот томе, било и међу Србима доста њих, који су, због својих локалних прилика и тренутних интереса, помагали Турцима. Тако је за млетачко-турског рата 1499–1502 год. већина Зећана пристајала уз Турке, Србе су стално употребљавали сви фактори на Балкану за своје рачуне и интересе: они су у XVI веку војевали и уз Млетке и Угарску против Турака и уз Турке против Угарске и Млетака.
Већ и иначе ослабљену и разривену Угарску још је више ослабио велики сељачки устанак (у мају 1514 год.; исте године кад су Турци освојили Мисир и Палестину), у коме је изгинуло сила света и који је оставио пустош на све стране. После тога Турци су се стали спремати на одсудан рат са Угарском. Сулејману Величанственом (1520–1566 год.) пало је у део да покори Мађаре. Године 1521 пошли су Турци на Угарску: 7 јула освојили су Шабац, а 28 августа Београд. Пут у Угарску био им је сада и с југа отворен. После неколико година пошао је султан Сулејман поново на Мађаре, разбио је угарску војску на Мохачу (29 августа), ушао у Будим (12 септембра) и покорио Угарску.
Бојно поље турско преноси се сада у Банат и у северну Угарску. У Угарској, Ердељу и Влашкој почиње дуга и монотона борба за власт, пуна страсти, горчине и интрига, а у тој борби воде Турци и њихови штићеници главну реч. Одмах у почетку те борбе, у којој су за цело време и Срби узимали учешћа, јавља се, као метеор, симпатични и храбри цар Јован (у октобру 1526 год.), који се ставио на чело покрету Срба у северној Бачкој и Банату. Међу узроцима Јовановог покрета било је II економних и социјалних и политичких и националних примеса. Уплетен у династичке борбе у Угарској, цар Јован је брзо подлегао (24 јула 1527 год.); цео његов покрет имао је сасвим пролазан и локалан значај.
После пада Угарске (1526 год.) увидело се у целој Европи, да сада непосредно прети велика опасност целом хришћанству од Турака. У Немачкој је било људи, који су, особито кад су Турци наскоро затим напали на Беч (21 септембра до 16 октобра 1529 год.), доказивали, да и Немачка може дочекати судбину Срба и Угарске. Али је у Немачкој и у Аустрији поред тога, било доста њих; који су опасност од Турака омаловажавали, доказујући, да непосредне опасности с те стране нема. За становништво Италије морало је међутим бити сасвим јасно, колика му опасност прети с те стране и како је та опасност и непосредна и велика. Јер Турци су стално узнемиравали талијанске обале, нападали места по приморју и гусарили по целом Средиземном Мору.
Али народи у западној Европи нису могли, сада још много мање него у XIV и XV веку, предузети против Турака озбиљну акцију. Западна Европа била је почетком XVI века сасвим разривена међусобним ратовима, а кад је Мартин Лутер почео у Немачкој борбу против папске курије (1517 год), била је и Немачка и Италија том борбом, која је у Немачкој ускоро довела и до грађанских ратова, тако заузета, да за Турке није било никакве непосредне опасности од веће и интензивне акције западних народа.
Али се ипак и у то доба било, покрај свих домаћих брига, на западу радило и на акцији против Турака. На томе су радили у првом реду Млеци, чијој је трговини и држави највише претила опасност од Турака, затим папска курија, која се надала, да ће борбом против Турака проширити свој утицај и на Балканском Полуострву. Доцније, кад је реформација узела маха, папска је курија радила на организовању акције против Турака још и стога, што се мислило, да ће рат против Турака скренути пажњу западних народа са међусобне религијозне борбе на другу страну. У то доба почело се на западу, ма да је борба око реформације била у јеку, много да пише и говори о рату против Турака.
За време угарско-турских ратова, у другој четвртини XVI века, јако се погоршало стање српскога народа у Турској. Од то доба се у савременим изворима све чешће помињу тешка времена, муке и патње српског народа под Турцима. Намети и харачи бивају већи и тежи, народ се за харач продаје у робље; Турци купе најбољу децу и одводе, да их васпитају за јаничаре. Тај данак у крви ужасно је тиштао наш народ; родитељи су често сами сакатили своју децу, да их Турци не одведу. Због тешког живота и многих зулума намножили су се у свима српским земљама хајдуци, који су штитили и светили потиштени народ. Турска централна власт је, истина, већином радила на том, да спречи бар велике зулуме и још је увек штитила личну и имовинску слободу и сигурност, али јој то већ није увек и сасвим полазило за руком. Јер се средином XVI века, покрај све силе и снаге, којом је Турска још тада, а и дуго после тога, располагала, јављају већ прве клице слабости, разузданости и анархије; а то су прво осетили на себи народи, којима су Турци владали. Због тих тешких прилика хватало је незадовољство у народу све дубље корена, тако да у ово доба већ више није било никога ко би био за компромис с Турцима.
У то доба, када је незадовољство било захватило све слојеве, успомена на старе слободне државе бивала је све милија и све светлија. Баш онда, када је идеја о слободи, која је још од почетка турске власти била жива, а по гдекоји пут и врло интензивна, почела продирати готово у цео народ, једна српска институција склопила је компромис са турском влашћу, компромис који је био врло повољан по српски народ и који је имао великих и добрих последица у будућности. Српска црква признала је у то доба турску власт и склопила је компромис с њом: год. 1557 обновљена је пећска патријаршија.
Организација обновљене српске патријаршије обухватила је, са незнатним изузетком, све српске земље. То је, све до најновијег доба, једина организација код Срба, која је обухватила целокупан народ. Тешко је рећи, да ли је Мехмеда Соколовића, када је код султана израдио пристанак за обновљење српске црквене организације, руководила мисао о државној потреби и о добро схваћеним државним интересима, или само жеља да свом брату, калуђеру Макарију, створи добар положај. Исто се тако ни за Макарија не може сигурно рећи, да ли је сам радио на томе да се обнови организација српске цркве, или му је положај патријарха понуђен од државне власти без његове иницијативе. Али је једно сигурно: када је, по иницијативи великог везира Соколовића, султановим бератом обновљена пећска патријаршија и када је за патријарха постављен брат великог везира, калуђер Макарије, он је схватио значај и домашај тога чина и употребио је свој положај и свој утицај на корист српског народа.
Српско је свештенство већ и пре тога осећало, да би у оно доба ропства и потиштености самостална црквена организација, која је укинута после пропасти деспотовине, била врло моћно оружје у борби за национално одржање. Оно је већ раније покушавало да обнови самосталну српску цркву, која је, после свог укидања, по свој прилици била подчињена охридској архиепископији. Али ти покушаји нису имали успеха, јер је утицај охридских архиепископа, којима није ишло у рачун да се испод њихове власти узму толике земље, био на Порти јачи, него утицај српског свештенства. Ипак ти покушаји показују, да је у српском народу било људи, који су схватили значај слободне цркве у оним приликама. Важно је било, да је тај значај врло добро схватио и патријарх Макарије и људи који су с њиме радили. Макарије је, — ако је главни мотив код његовог брата за обновљење пећске патријаршије можда и био да свом брату створи добар положај, — кад је постао патријарх, схватио своју дужност на новом положају тачно и озбиљно и вршио је савесно и предано.
Прва брига и први посао Макаријев био је да организује ново-основану независну цркву. Тај је посао повољно свршен. Нова патријаршија добила је у своју област готово све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под власт пећске патријаршије. Пећски патријарх, сам или преко својих извршних органа, вршио је делимице и судску власт, и то не само у духовним стварима, у целој својој области. На тај начин је пећска патријаршија имала велику моћ готово у свима земљама, у којима су Срби у то доба становали, од крајева више Будима до ниже Скопља.
Пећски су патријарси врло често путовали и обилазили епархије у својој области, а исто тако су и епископи и митрополити походили своју паству. Патријарси су осим тога редовно слали у све српске крајеве своје егзархе, који су обилазили манастире, свештенство и народ. На тај начин су српски црквени великодостојници стајали стално у непосредној вези с народом, а патријарси су, особито преко својих егзарха, одржавали везе са свима пространим областима своје патријаршије. Тако је најинтелигентнији онда сталеж подржавао свест о заједници код целога народа; а он је и иначе вршио јак утицај на њега у сваком погледу. Тај утицај, који је у првом реду одржавао традиције и свест о јединству и заједници целокупнога српског народа, био је од врло великог значаја за народни живот у доба ропства. У једној држави и у једној својој организацији, Срби су онда почели осећати да има нешто што их спаја у велику заједницу, ма да ће до пуне свести о томе цео народ доћи тек много доцније. Али је осећај о тој великој заједници већ у ово доба инстинктивно пружао народу, бар донекле и бар местимице, утехе и наде, и уливао му самопоуздања. Организацијом цркве, како су је извели Макарије и његови помагачи, био је рад у народу постављен на добру основу. Одмах, чим је установљена патријаршија, обновио је Макарије многе старе епархије и основао врло многе нове; затим је приступио унутрашњем уређењу епархија. Исто се тако онда радило и на обнављању и уређењу манастира. У целокупној црквеној области осећа се у то доба полет и нов живот.
Представници српске цркве у оно доба, Макарије и они људи који су с њиме радили, извршили су свој посао врло смишљено и поступили су при раду тако реално, како је ретко кад поступано у српској прошлости. Напуштајући старе традиције, које сада већ више нису имале реалне подлоге, Макарије и његови помагачи нису тражили да се пећска патријаршија обнови у границама, које је имала у доба кад је основана. На земљишту, које је она имала кад ју је цар Душан основао, било је крајева у којима су други народи према Србима били у претежној већини. С друге стране било је чисто српских крајева, који при оснивању пећске патријаршије нису били у држави Душановој, те нису били ни у црквеној организацији њеној, а било је и таквих крајева, које је српски живаљ тек после тога заузео.
Макарије и његови помагачи кад су одређивали границе новој црквеној организацији, оставили су сасвим претензије старе пећске патријаршије, а нове патријаршиске границе заокружили у главном према етнографским приликама, какве су у тај мах биле. Тако је сасвим напуштена Тесалија, Етолија и Акарнанија и друге стране покрајине, а узета је у област патријаршије Босна и Срем, од крајева који нису били под пећским патријархом, а исто тако Банат, Лика и друге области, које су тек после доласка Турака, или делимице или сасвим, насељене Србима.
Пећска је патријаршија дакле, кад је обновљена, обухватила скоро све српске крајеве и готово цео српски народ. Она је имала готово исто онако пространу област као и Душанова патријаршија, али је била заснована на много реалнијој основи, јер је обухватила само етнички чисто српске покрајине и готово цео српски народ. Сада су, после много векова, Срби у Босни и у старој Рашкој, и Срби у Подравини, у Подунављу, у Посавини и Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је све подједнако тиштала, него и у заједници, која је била њихова рођена, у једној организацији, која је радила и бринула се за њих, пружала им духовне хране, наде и утехе.
А Србима је у то доба требало наде и утехе, јер је живот под Турцима после пада Угарске бивао све тежи. Харачи и намети нагло су се множили и расли тако да је народ за харач и децу продавао. Особито је рђаво било у оним крајевима, којима су пролазиле војске или у близини већих гарнизона; ту је народ већином сасвим пропао и осиромашио. Многа поља лежала су запуштена и необрађена, велике просторе притисле су шуме. Због тешких зулума, које је у осталом турска централна власт у ово доба још покушавала да спречи, намножили су се свуда хајдуци, који су се светили непријатељима.
У то доба почиње и борба српских ускока у приморју. Кад су Турци освојили Херцеговину, склонили су се многи Херцеговци у Далмацију, у тврди Клис, где су наставили борбу против Турака. Кад су Турци освојили Клис (12 марта 1537 год.), они онда оду у Сењ, где су примљени у аустриску службу, са задатком да бране оне крајеве од турских пљачкашких чета. Али је Аустрија употребљавала ускоке, којима су готово стално придолазили бегунци из Турске и из млетачких земаља, и против Млечића.
Како је Млетачка Република, због своје трговине, радила на томе, да осигура своју превласт на Јадранском Мору, обвезала се она Порти, да ће штитити и портине поданике од ускока, који су стално у четама продирали у турске покрајине, у Лику, Далмацију и Херцеговину, и пљачкали тамо. Како су ускоци при упадима у турске крајеве често прелазили преко млетачког земљишта, Турци су доказивали, да им Млечићи то допуштају, па су сматрали, да се тиме гази уговор, по коме Млеци треба да штите турске поданике. Стога је Република, да не би због тога дошло до конфликта са Турском, пошто је исцрпла средства да их мирним путем склони да јој прелажењем преко њеног земљишта не праве неприлика, почела ускоке гонити. Ускоци су наравно одговорили тиме, што су почели нападати и на млетачке поданике, исто као и на турске. То је за Републику у то доба било тим незгодније, што је II иначе у XVI веку гусарење у Јадранском Мору било у јеку, а ускоци су били необично окретни и храбри, знали одлично терен и употребљавали тактику увек према приликама, а не по шаблону, те су у борби против Млечића већином имали врло много успеха.
После пропасти српских држава српски је народ јасно видео, да је према Турској, која је онда била на врхунцу своје моћи и силе и која је још увек даље освајала, и сувише слаб и да акција, коју би он сам против Турака кренуо, не би имала никаква изгледа на успех. Слаби и потиштени, Срби су одмах од почетка управили све своје наде и уздање на Угарску, а кад је и Угарска подлегла Турцима, онда на друге хришћанске државе на западу.
У западној Европи се средином XVI века тврдо веровало, да ће Турска ускоро пропасти. Литература о турском питању из тога времена врло је велика. Врло многи писци и државници на западу бавили су се у то доба питањем, како да се Турци прогнају из Европе и како да се ослободе хришћански народи, који су под њима. У случају великог рата с Турцима, рачунало се на западу увек и на велики и општи устанак народâ на Балкану, који ће знатно помоћи акцију западњака.
Под утисцима непосредне опасности, која је, особито после пада Угарске, претила и западу, помишљало се онда тамо заиста озбиљно на рат против Турака. Али су интереси западних држава били у ово доба тако укрштени, а у појединим државама је било тако растројство, да је немогуће било кренути ма какву акцију чак и оних фактора, који су били директно заинтересовани у турском питању; на заједничку акцију у већем стилу није се у таким приликама могло ни помишљати. Преговарало се, истина, и у то доба врло често о савезу против Турака, али су заинтересовани фактори готово редовно у таким приликама прво расправљали разна друга питања, пре свега шта ће ко добити, кад победе непријатеља, па се на тој распри цела акција обично и свршавала. У свим тим покушајима западних држава за заједничку акцију против Турака пре свега није било искрености; свака се држава бојала, да ће је друге државе преварити и да ће у целом том послу она рђаво проћи. Тако је свака од оних држава, које су биле приморане да се бију с Турцима или које су предузимале у свом интересу акцију против Турака, радила на своју руку без везе и договора са другима, а често су једна другу чак и ометале у том раду.
Народи под Турцима су међутим били убеђени, да ће им са запада доћи помоћ и да ће их западне државе ослободити од Турака. Стога су Срби веровали разним агитаторима и агентима, који су долазили у српске земље и спремали или наговарали народ на устанак. Особито је од краја XVI века било врло много пустолова, који су водили трговину са турским питањем и ослобођењем балканских народа. Они су ишли по западним дворовима и радили да задобију поједине владаоце, династе и принчеве за рат против Турака, мамећи их на то причањем о богатству оних крајева и о томе како их на Балкану чека круна. Они су доказивали, да Турци нису тако снажни као што се мисли и као што изгледа, да ће их врло лако бити победити и ослободити народе на Балкану, тим пре што и ти народи једва чекају да се ослободе, те ће сви листом устати на оружје и тиме помоћи и знатно олакшати акцију против Турака. На рачун акције код Срба и Арнаута добијали су неки од тих пустолова много новаца на разним дворовима, а многи од њих нису никада ни видели Балканског Полуострва. Али су они ипак имали неког успеха, јер су заинтересовали на западу многе знатније људе за Балканско Полуострво, те су неки од њих озбиљно стали помишљати да предузму акцију против Турака и да ослободе народе на Балкану. Тако почиње од друге половине XVI века, под утицајем пустолова, агитатора и емиграната, који су били прекрилили дворове на западу, расти интересовање за акцију против Турака, особито у Италији и у Шпанији.
Шпанија се, после ослобођења од Сарацена, необично оснажила; оснивањем колонија и проналаском Америке (1492 год.), њена трговина и финансиска снага добила је тако полета да је дошла до врхунца своје моћи и постала сила првога реда. Тамо се сада почело озбиљно мислити на акцију против Турака, не само под утицајем агитатора и емиграната, него и стога, што су Турци и турски гусари сметали шпанској трговини у Средиземном Мору. Освајања на Балкану могла су за Шпанију бити врло повољна. Тиме би се држава повећала, шпанску трговину би лакше било бранити од гусарења, Шпањолци би добили нове покрајине за потрошњу и за експлоатацију; онда би они могли успешно конкурисати Млечићима и радити на томе, да сузбију њихову превласт, особито у Јадранском Мору. Али је Млетачка Република јасно уочила да је шпанска акција на Балкану управљена против њених интереса, па је радила врло енергично да је омете.
Осим Шпаније и подручних јој дворова, особито у Италији, радила је у то доба врло живо на акцији против Турака и папска курија. Она је такође налазила интереса у тој акцији. Пре свега њоме се могла скренути пажња западних народа са религиозне борбе, која је у то доба била у јеку, на другу страну; осим тога протеривањем Турака и освајањем Балкана, католицизам би тамо ухватио корена и папска би се власт утврдила и раширила. И на папској курији се наравно знало, да су народи под Турцима незадовољни, да би се радо ослободили и да ће пристати уз свакога, ко почне борбу против Турака. Стога је папска курија рачунала, да ће Срби помоћи акцију са запада, те је слала своје агенте у српске земље, да тамо раде међу народом и да га наговарају на устанак, обећавајући му помоћ са запада.
Млетачка је Република, због својих трговачких интереса и због опасности, која јој је претила од Шпаније, хтела, одржати добре односе с Турцима и живети с њима у миру; стога је радила против сваке акције у српским земљама. Али је и она слала своје агенте Србима и Арнаутима, да их крене на оружје, кадгод би дошла у сукоб са Турцима. Њени су агенти међутим често радили без успеха, јер нису познавали прилике на Балкану; осим тога они нису давали народу никакве гаранције за успех. Али су Срби ипак у другој половини XVI века, не схватајући себичне рачуне и Млетака и папске курије, тврдо веровали у помоћ са запада и, верујући у акцију и искреност западњака, залагали се за њих, у нади и уверењу да војују за своју слободу.
Било је, истина, момената, кад је покушавана нека заједничка акција западњака против Турака. Тако је Млечићима, кад су 1570 год. заратили с Турцима, пошло за руком да образују са папом и Шпанијом савез против Турака. Али се тај савез, после тренутног успеха што су га савезници имали потукавши турску флоту код Лепанта (7 октобра 1571 год.), разишао без икакве стварне користи. А Турска је, и поред пораза што га је на мору била претрпела, већ идућих година ударала опет на Угарску и успешно тамо војевала.
Али је ипак агитација, што су је развили Млеци у српским земљама у доба рата са Турском, и агитација других заинтересованих фактора, у првом реду Шпаније и папске курије, имала доста јаког утицаја на Балкану. У последњој четврти XVI века почиње у српским земљама и међу Арнаутима врење и комешање; оно у последњој десетини тога века достиже врхунац у локалним устанцима, који су били захватили готово све српске земље. Већ 1575 год. Брђани и нека арнаутска племена устала су била на оружје и одрекла данак Турцима. Од тога времена рад на устанку у српским земљама све је јачи и све интензивнији.
Уз агитацију папску и шпанску почиње сада и све јачи рад Аустрије, и преко ускока, који у то доба опет развијају необично живу акцију, и преко нарочитих агената. Рад агената био је олакшан тиме, што су, због тешког живота, због све већих намета и због све веће несигурности, сви народи у Турској били спремни и расположени за устанак. То расположење још су више утврђивала пророштва о скорој пропасти Турске, која су крајем XVI века кружила по целој Европи.
Центар рада на покрету балканских хришћана против Турака и директива за тај рад била је у ово доба у Италији, где су особито радили папска курија и Шпањолци, који су држали Напуљ и Ломбардију. Али док су Шпањолци на Балкану радили, због идентичних интереса, заједно и често у договору с папском куријом, а донекле и са Млецима, дотле су у Италији радили и против Млетака и против папске курије, јер су им се тамо интереси сукобљавали.
Како су сви фактори, који су помишљали на акцију против Турака, и Млеци и папска курија и Шпанија и Аустрија, очекивали успех у тој борби само тако, ако у исто доба и хришћани на Балкану устану на Турке, њихови су агенти крајем XVI века развили у том правцу необично јаку агитацију међу Србима и Арнаутима, наговарајући их, да се селе из Турске и да се дижу на оружје. Они су и успели да изазову покрете готово на целој северној и западној периферији Турске. Покрет је прво захватио Албанију, па брдска племена, па Херцеговину, а јавио се спорадично и у северо-западним крајевима српским (у Далмацији) и у северо-источним (у Банату). У то доба падају и први покрети против Турака у Црној Гори, где се услед млетачко-турских ратова, највише под утицајем млетачких агената, почео мењати положај и стање, какво је дотле било.
Али планови о заједничкој акцији запада против Турака нису ни у овај мах успели, јер су се интереси западних сила укрштали и у овом питању, где је пре свега била потребна једнодушност и искреност. Цела Европа била је у то доба међусобно крвно завађена; поједини владаоци на западу су чак тражили савез са Турцима, против оних, са којима је заједно требало ослобађати народе на Балкану. Папа Климентије VIII (1592–1605 год.) узалуд се трудио да образује велики хришћански савез против Турака, у нади да ће на тај начин одстранити пажњу хришћанских држава од религиозне борбе, која је у то доба раздирала народе на западу.
Тако је план о заједничкој акцији против Турака пропао, и Аустрија је крајем XVI века остала готово сама да се бори с Турцима. Устанци српскога народа били су само спорадични и сасвим локалног значаја, а Турска још увек толико јака, да би могла издржати борбу и са здруженим хришћанским државама.
На граници је турско-хрватској било, од кад су Турци освојили Босну (1463 год.), увек борбе, јер се и с једне и с друге стране граница врло често прелазила. Како је почетком последње десетине XVI века велики везир Синан-паша хтео свакако да изазове рат са Аустријом, нареди он босанском везиру, да пређе границу и да нападне на Хрватску. Кад босански везир то учини и буде код Сиска потучен (22 јуна 1593 год.), објави Турска Аустрији рат.
Кад је овај рат почео, папска је курија развила врло жив рад у корист Аустрије. Она је већ и пре сисачке битке много радила на савезу против Турака, у који би ушли и Ердељ, Влашка, Молдавска, Пољска и Русија. Већином преко католичких епископа и свештенства, подстицала је она хришћане у Турској на устанак, да тиме олакша акцију западне Европе. На папској курији се сада опет врло енергично радило на томе, да се образује лига против Турака; тамо су сада били вољни да поднесу и неке жртве ради тога, и да посредују између Млетака и Аустрије, чији су се интереси укрштавали, особито у Далмацији. Ако је већ и то било тешко, још је теже било изгладити супротности између Млетака и Шпаније, јер су ту били у питању животни интереси Млетачке Републике.
Под утицајем рада папске курије и њених повереника, и под утицајем аустриских и шпанских агената, почело је у то доба комешање и врење скоро у свима српским покрајинама. У то доба почиње опет жива акција ускока у Приморју, опажа се јако комешање у Црној Гори и Албанији, Херцеговина је била готова да се буни, а V Банату су Срби дигли устанак (1594 год.).
Прилике су међутим у Аустрији и у Угарској биле врло незгодне. Тамо су верске распре, изазване Лутеровом реформацијом, довеле до расцепа у земљи; народ је био подељен у две странке, које су биле крвно завађене међу собом. Особито се у Угарској протестанска вера почела ширити. Стога је, покрај свега тога што је папска курија енергично радила да образује савез против Турске, за Турке био згодан моменат за рат против Угарске.
Млетачкој Републици није у овај мах никако ишло у рачун да дође до рата, који би много штете нанео њеној трговини, а који би, кад би Турци били побеђени, могао само ојачати снагу и дићи углед оним факторима, чији су се интереси сукобљавали са животним интересима Млетачке Републике и који су јој могли постати озбиљни такмаци, особито у Јадранском Мору. Млеци су, дакле, имали довољно разлога да желе да на Балкану не дође до заплета, него да се одржи стање какво је било. Они су према томе и употребили сва средства да одрже мир и радили су врло енергично против сваке акције, која је хтела да изазове покрет и преврат.
Француској је у то доба главна тежња била да сузбије моћ Хабзбурговаца, па је била готова да уђе у сваку комбинацију против њих; на њу је Турска у борби против Аустрије могла рачунати готово као на савезника. Италија је била тако раскомадана и растројена, да је као озбиљан фактор слабо могла доћи у рачун. Аустрија се, према томе, у почетку рата није могла надати у озбиљну помоћ ни с које стране. Она се стога трудила, да задобије за акцију против Турака кнезове Влашке и Молдавске и да побуни Србе.
Кад су Аустријанци 1594 год. почели срећно ратовати, успех њихова оружја имао је јака утицаја на све стране. Гласови о успеху хришћанског оружја изазвали су покрет, особито у крајевима, где је већ и иначе било за акцију све спремно. У лето 1594 год. устали су на оружје Срби у Банату. Тамо је живот, због готово сталних ратова, са чега је ту врло често војска пролазила и зимовала и где је било и доста сталних турских гарнизона, био врло тежак. Устаници су се дигли особито на старешине и на турске посаде. Циљ је устанку био да помогне акцију Аустријанаца на тај начин, што ће успорити марш турске војске у северну Угарску. Турци су међутим добро видели, да овај устанак има само локалан значај, па је њихова војска ипак отишла на север, оставивши за леђима несавладан устанак. Међутим су се мање устаничке гомиле почеле окупљати у веће чете и устанак се почео ширити. Устаници су ухватили везу са Ердељом, ма да је тамо била доста јака странка, која је била за лојалну политику према Турцима, и у два маха разбили Турке, који су били пошли против њих. Али устанак није био никако организован. Устаници су били неспремни, нису имали ни муниције ни иначе ратне опреме; војска, која им је из Ердеља била послана, није ни стигла до њих, а од Аустријанаца су узалуд тражили, да им пошаљу помоћи. Стога није успео ни њихов план да спрече Татаре, кад су преко Ердеља пошли у помоћ турској војсци.
Тако су српски устаници у Банату убрзо били одсечени од свих оних, са којима је требало заједно да раде и остављени сами себи. Уз то је, чим је успех постао сумњив, настала у самим четама међусобна борба; четници су почели да остављају своје вође и да беже из војске, па су заседали по друмовима и пљачкали. Положај устаника био је безизлазан; раздор је сасвим паралисао и оно мало снаге, што је још било остало. У то су се Турци почели окупљати против устаника; они разбију устанике у два маха и устанак буде савладан.
У исти мах, кад су Срби у Банату дигли устанак, дигли су се на Турке и Срби у околини Пећи. Али је и овај устанак брзо малаксао и без јаче акције од стране Турака, сам собом, јер је сам народ, сиромашан и неспреман, био неспособан ма за какву озбиљнију акцију, а помоћ са стране, у коју су се устаници уздали, није дошла. Готово у исто доба јављали су се покрети Срба и у другим неким крајевима, али су и они имали сасвим локалан значај и, савладани брзо и лако, остали су без икаква утицаја на догађаје.
Заинтересовани фактори на западу изазивали су покрет међу Србима особито преко црквених поглавица и племенских главара. Један од устаничких вођа у Банату био је вршачки српски епископ, а на челу покрета Срба у околини Пећи стајао је пећски патријарх. Тако је, убрзо после образовања нове српске јерархије, она дошла у опасност, да се компромитује сумњивим и авантуристичким предузећима, која су била са стране изазвана.
Та акција са стране била је особито жива у Албанији и у зетском приморју. Близина мора, земљиште врло згодно за борбу, карактер становништва, однос према Турцима, а можда и старе традиције о слободи и држави, везе с Италијом и насеобине и емигранти преко мора, — све је то утицало да се тамо доста рано створи повољно земљиште за акцију против Турака. А и иначе је становништво у тим крајевима било у бољем положају, но готово ма где другде, јер је тамо племенски живот чувао традиције и подржавао дух јединства, а оружана акција хришћана у приморју стварала је уверење, да је борба против Турака могућа и да се у тој борби може сигурно рачунати на помоћ са стране. Али рад на покрету у приморју није у ствари никада био помогнут снажном оружаном акцијом заинтересованих фактора у западној Европи, него се увек сав сводио на подбадање од стране агената и на обећавање помоћи, која ће доћи. Та помоћ међутим није долазила, те је с тога и акција тамо била већином или никаква или слаба.
У то доба (1595 год.) изазван је и устанак Арнаута и Брђана, који су већ дуже време били у сталном покрету. Утисак акције и покрета међу хришћанима био је врло јак на све стране. Покрет је у свима правцима узео велике размере. Изгледало је да ће се дићи цела Херцеговина, где је земљиште за акцију такође било доста спремљено. Народни главари су се, по упутству са папске курије, обраћали Аустрији за помоћ. У исто доба радило се и из Напуља на покрету у Албанији и Епиру; био је начињен план, да се помоћу ускока освоји Клис, па да он буде операциона база за даљи рад у Босни и Херцеговини. Српски хајдуци су у то доба продрли до Софије и заузели је. То комешање међу Србима на све стране можда је и дало повода Турцима, да тело Св. Саве донесу из Милешеве у Београд и ту га спале (априла 1595 год.).
Привремени успеси угарске војске у Влашкој, одакле је Синан-паша био сузбијен преко Дунава, дали су новог полета хришћанском покрету. Исто је тако покрет добио јаког подстицаја; кад су Срби између 6 и 7 априла 1596 год. освојили Клис.
Али је цео тај рад, специјално освојење Клиса, био врло неповољан Млетачкој Републици, јер је њена трговина услед тих покрета и устанака много страдала. Осим тога Млечићи су се бојали, да и међу млетачким становништвом не дође до покрета. Како су се у акцији против Турака у Далмацији особито истакли ускоци, употребила је Млетачка Република енергичне репресивне мере против њих. Ускоци су на то одговорили енергичном борбом на два фронта, и против Турака и против Млетака. Борба ускока против Млетака доводила је чест до сукоба између Републике и Аустрије, која је штедела ускоке јер су јој били од користи, особито у борби против Турака.
У то доба јављају се још увек спорадично покрети и у другим српским земљама. У њима су имали учешћа, већином утицајем страних агитатора, често и највиђеније личности у српском народу. Тако је у Херцеговини 1597 год. војвода Грдан дигао устанак, а у исто је доба скуп католичких главара из Кроје, Скадра, Леша, Драча и Призрена решио, да у борби против Турака тражи помоћ од Аустрије.
Најенергичније је радио на томе, да се изазове акција на Балкану, папа Климентије VIII. Али су у то доба интереси западних држава, особито интереси Аустрије и Шпаније с јецне, а Млетака са друге стране, били тако укрштени, да је немогуће било извести заједничку акцију. И папа Климентије морао је напослетку разочаран напустити рад на ослобођењу Балкана, рад у који је он био уложио много добре воље и много одушевљења.
Првих година XVII века рад на покрету хришћана на Балкану због неуспеха и недаћа све више малаксава. Ипак су се, и када је већ могло бити јасно, да борба за ослобођење балканских хришћана, онако како је била вођена крајем XVI века, не може имати успеха, српски и арнаутски главари још дуго времена и после тога заносили мишљу, да ће се моћи ослободити од Турака и да ће их у борби за слободу помоћи западне државе. Тако су 1603 год. устали на оружје Срби у околини Клиса и одлично организовали своју акцију, али су, усамљени и остављени сами себи, ускоро морали положити оружје. Идуће године било је покрета у Црној Гори. Црногорци су истина потукли на Лешком Пољу Турке, када су са Кучима пошли на њих, али је и тај покрет био без већег значаја и без већих последица.
До аустриско-турског мира на Житва Тороку (11 новембра 1606 год.) радили су српски главари паралелно са повереницима аустриским на северу, а шпанским на југу. Међутим, после закљученог мира са Турцима, прекинула је Аустрија све везе са Србима, који јој нису више били потребни. Стога се српски главари сада почињу обраћати на Шпанију, надајући се, да ће оданде добити помоћи против Турака.
Шпанија је у то доба била још увек много ангажована на Балкану; она је стога радо прихватила и хтела да помогне акцију српских главара. Шпанским државницима било је онда особито стало до тога да Шпанија добије у балканском приморју какву важну тачку, која ће јој послужити за згодну операциону базу и против Млетака и против Турске.
Када је шпанска флота успешно ударила на Драч (у августу 1606 год.), скочио је много углед Шпањолаца код свих, народа на Балканскоме Полуострву, а наде на ослобођење од Турака оживеле су, особито код Срба и Арнаута. На све стране осетило се јако комешање, а успешна борба и повољне прилике на Балкану створиле су код шпанских државника још више воље и одушевљења за рад на тој страни. Шпански агенти разишли су се тада били скоро по целом Полуострву, одушевљавајући народ за устанак. Особито су живу акцију развили у приморју и у Албанији.
За 1607 год. Спремана је велика шпанска акција на Балканском Полуострву. У то доба, под утицајем шпанскога рада, улази поново у акцију и херцеговачки војвода Грдан, који, и после пораза пре десет година, није напустио мисао и рад на ослобођењу. У акцију ступа у овај мах и пећски патријарх Јован, напуштајући на тај начин сасвим основни принцип, којим су се руководили представници српске цркве, када су 1557 год. склопили компромис с Турцима.
Са српске је стране, дакле, било учињено све, што се могло учинити; све је било спремно за устанак. Али су Срби, научени непријатним искуством у прошлости, с правом прво очекивали акцију Шпанаца, па да тек онда и они устану на оружје. У Шпанији је у ово доба за акцију на Балкану било више добре воље него моћи, да се она поведе.
Млетачка Република била је међутим одлично информисана о раду Шпанаца на Балкану и радила је против њих, јер се тај рад косио са њеним интересима. Тако су акција Републике, која је ишла за тим да омете покрет међу хришћанима и рад Шпаније на Балкану, и неодлучно држање шпанскога двора, који је ваздан оклевао и сваки час мењао своје држање према покрету на Балкану, омели и овога пута рад на ослобођењу у већем размеру.
Срби се, међутим, нису тако брзо могли помирити са мишљу, да и овога пута неће ништа бити од њиховог ослобођења. Они су се још увек спремали и надали. Тако су у децембру 1608 год. на једном збору, у коме су учествовали патријарх Јован и главари из јужне Херцеговине, Црне Горе, једнога дела Задримља и Брда, изабрали војводу савојског за свога краља и позвали га, да похита на Балкан. Као последица такога расположења јавља се у априлу идуће године код појединих племена устанак, који је претио да ће узети озбиљне размере, те су Турци свом снагом прегли да га угуше.
На западу су у то доба религиозне борбе паралисале сву снагу држава и народа тако, да нико више није могао помишљати на акцију на Балканском Полуострву. Али покрет, који је у последњој десетини XVI и првој десетини XVII века захватио био готово цео српски народ, није могао тако брзо и лако утрнути. Још су се доста година после тога поједина српска племена кретала и дизала на Турке, у нади да ће са запада, особито од Шпанаца, добити помоћи, Али су ти покрети бивали све ређи и све у мањем обиму.
Сада је већ свима било јасно, да је мисао о ослобођењу Срба туђом помоћу сасвим пропала. Сви покрети, изазвани са стране, имали су само локалан карактер, а обећавана помоћ са запада није долазила. Још дуго година после тога подржавана је, међутим, мисао о акцији на Балкану и у српском народу разним агитаторима, који су крстарили по српским земљама, особито у временима, када се у Шпанији опет помишљало на какву озбиљнију акцију на Балканском Полуострву. На западним дворовима су и даље разне авантуристе радиле на томе да заинтересују западњаке за акцију на Балкану, не бирајући наравно средства ни у своме раду у том правцу, ни у међусобној борби и клеветању. Али све то није више био озбиљан рад. Цео је запад био ангажован другом борбом, а Срби су, и ако је још понекад и са погдекоје стране тражена помоћ са запада, дошли били до уверења, да акција западњака није успела, и да се од рада у томе правцу не може очекивати никакав успех.
Тако су онда и патријарх Јован и војвода Грдан прекинули готово све везе са западом. За оно, што се после тога радило на западу, једва су ишта знали и дознавали српски главари. Разне авантуристе су и даље радиле на западу и, у тежњи да измаме што више новаца, представљали прилике на Балкану као врло повољне за акцију, не презајући ни од лажи и фалзификата. Под утицајем тога рада стизало је српским главарима погдекоје писмо, које их је позивало на устанак и које им је много обећавало. Али представници српскога народа нису више реагирали на та писма и позиве. Разочарани у акцији последњих година, они су дошли до уверења, да је Турска још увек довољно јака да савлада сваки њихов покрет, и да се озбиљној помоћи са запада не могу надати.
Наследник патријарха Јована, — он је по свој прилици био уморен од Турака (1614 год.), — патријарх Пајсије, променио је сасвим политику свога претходника. Уверен, да је акција за ослобођење српскога народа помоћу запада сасвим пропала и да је она донела само велике штете српском народу, Пајсије се вратио политици новога оснивача пећске патријаршије, патријарха Макарија. Прекинувши сваки рад на покрету и одбијајући сваку везу и преговарање са западом, патријарх Пајсије је радио на томе, да својим лојалним држањем према Турцима задобије њихово поверење и да помогне колико год може народу, који је због незрелих предузећа последњих деценија много страдао.
А положај српскога народа у Турској бивао је све тежи. Слабљењем централне власти, које је у ово доба услед династичких и грађанских борби настало, слабила је и заштита народа у Турској. Док је држава била у пуној снази, централна је власт штитила не само своје саплеменике, него и друге народе, из својих добро схваћених интереса. Кад је настала анархија, остављени су они на милост и немилост обласним и другим господарима. Међу тим обласним господарима било је и добрих и савесних чиновника, под којима је лична и имовна сигурност била обезбеђена и под чијом се управом народ могао опорављати и напредовати, Али је већина турских чиновника и господара рђаво поступала са подчињеним хришћанима. Они су се окрутно понашали према њима, пљачкали их и робили и давали маха свима могућим зулумима.
Тако после велике и живе акције крајем XVI и почетком XVII века, наступа затишје, које обележава опадање у свима правцима. Нема више старих штампарија, књижевни рад све је мањи и у мањем обиму; нигде се готово не јављају знаци живота. Напоредо са тим мртвилом, које овлађује у српским земљама, престаје и рад ускока, чија је слава разношена била по целој Европи и који су много подржавали самопоуздање српских племена и тежњу за слободом.
У то доба јављају се први покрети мусломана у Босни. Услед готово сталног четовања на границама и услед великих ратова крајем XVI века, а највише услед расељавања, разредило се почетком XVII века јако становништво у Босни и Херцеговини. Турска власт је у то доба, особито у појединим моментима, била слаба да стане на пут безвлашћу, које је тамо све више отимало маха, Од појединих насилних турских чиновника патили су не само хришћани у Босни и Херцеговини, него и мусломани. Стога се од првих година XVII века јављају покрети мусломана у Босни. Ти су покрети упућени против појединих насилника, а њихова је главна тежња да утврде и прошире автономне повластице.
Када су, од треће десетине XVII века, настали у Турској немири, династички ратови и јаничарске буне, ојачала је још више тежња босанских мусломана за што ширим автономним повластицама. Упућени да се сами бране од нападаја Млетачке Републике, која је за време својих ратова против Турске у XVII веку често предузимала акцију и у Босни и Херцеговини, босански су мусломани све јаче истицали своју тежњу за слободом и самоуправом.
За време великог млетачко-турског рата (1645–1669 год.) изазван је, под утицајем млетачких повереника, устанак у једноме делу Црне Горе. Али је тај покрет био без значаја и јачег утицаја, јер су због омразе и крвне заваде поједина племена пристајала уз Турке, ако су племена, која су с њима била у завади, пристала уз Републику.
Тако је прошао готово цео XVII век без већих и важнијих догађаја у српском народу. То је доба, у коме српски народ, разочаран после одушевљене акције крајем XVI века, тоне и пропада стално; становништво се разређује, пустош овлађује. Опадање Турске и слабљење централне власти још више помаже велико, опште пропадање.
На западу се у то доба воде велики религиозни ратови, који су по последицама својим за запад били исто онако несретни, као што су били кобни за српски народ покрети крајем XVI века. Тим ратовима и међусобном борбом паралисана је сва снага западних народа тако, да тамо тада већ нико више није могао ни помишљати на озбиљну акцију на Балканском Полуострву и на ослобођење балканских хришћана.
Једино је Аустрија увиђала, да велика борба њена са Турском није свршена, па се стално спремала да је настави. Знајући да ће Срби, чија је емиграција, од кад су Турци заузели српске државе, населила у густим масама све њене границе према Турској, бити један од врло важних елемената у тој борби, Аустрија је већ у XVI веку почела радити на томе. да Србе у пограничним крајевима војнички организује и да их спреми за борбу против Турака. Тако је у западним крајевима јужне аустриске границе почела организација војне крајине, која је у идућим вековима развијена у читав систем.
Али је већ у то доба аустриска политика према Србима показала неискреност, којом се и у идућим вековима стално служила. Већ у то доба имао је српски народ много да препати и због аграрних питања, која су била нерешена, јер односи између старих господара и досељених Срба нису још увек били регулисани, и због националнога антагонизма староседелаца, Мађара и Хрвата, према дошљацима, а највише због вере, на коју су одмах од почетка насрнули католички свештеници, радећи на том да досељене Србе приморају на» унију. Та борба српскога народа због економних, националних и верских неприлика изазивала је често немире и оружане устанке и спремала је српски народ у Аустрији на велику борбу, коју ће он у идућим вековима имати да издржи у новој својој отаџбини.
Важнији извори.
уредиСписи и акта српска, турска, хрватска, угарска, млетачка, румунска, папска, грчка итд.: Писма, извештаји, уговори, закони, путописи, записници, дневници, летописи, записи, ватписи и т. д. Већина ових извора још је нештампана, а налазе се у архивама у Дубровнику, Млецима, Цариграду, Бечу, Риму, Букурешту, Пешти, Загребу, Карловцима итд.
Важније збирке извора.
уреди1. Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи. I (1902), II (1903), III (1905).
2. Љуб. Стојановић, Српски родослови и летописи. 1883 (Гласник 63).
3. Magyar diplomacziai emlékek Mátyás király korából. I (1876), II (1877), III (1877), IV (1878).
Папска акта:
4. A. Theiner, Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium. II 1524–1800 (1875).
5. E. Fermendžin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica 920–1752. (1892).
6. G. Fraknói, Relationes oratorum pontificorum 1524–1526. 1884.
Млетачка акта:
7. S. Ljubić, Commissiones et relationes venetae. I 1433–1527 (1876), ІІ 1525–1553 (1877), III 1553–1571 (1880).
8. V. Lamanski, Secrets d’ etat de Venise. 1884.
Талијанска акта:
9. В. Макушев, Историјеки споменици Јужних Словена и околних народа. II 1882 (Гласник II од. књ. 14).
Турска акта:
10. И. Јастребов, Податци за историју српске цркве. 1879.
Путописи:
11. P. Matković, Putovanja po Balkanskom Poluotoku 16 vieka. 1879–1898 (Rad 49, 56, 62, 71, 84, 100, 105,. 112, 116, 124, 129, 130, 136).
Осим тога:
12. R. Lopašić, Spomenici hrvatske krajine I 1479–1610, II 1610–1693, III 1531–1780 (1889).
13. L. Thálloczy és A. Aldássy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára 1198–1526. 1907.
Важнија дела.
уреди1. Р. Агатоновић и П. Спасић, Српски устанци противу Турака у вези са народним сеобама у туђину од 1459–1814 год. I 1459–1664 (1895), II 1664–1814 (1896).
2. Чед. Мијатовић, Шта је желео и радио српски народ у XVI веку. 1877 (Годишњица 1).
3. Ст. Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и у народном певању 1456–1502. 1886 (Летопис 146, 148, 149).
4. Fr. Miklošić, Marija, kći Angjelinina i Konstantin Arijanit. 1870 (Rad 12).
5. А. Ивић, Сеоба Срба у Хрватску и Славонију. 1909.
6. Ст. Станојевић, Нешто о Јакшићима. 1901 (Нова Искра 1901).
7. А. Ивић, Из историје Срба у Угарској. I–VII 1909–1910 (Летопис 254, 258, 259, 260, 261, 263).
8. Р. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и њихових главних обележја. 1909.
9. Љ. Ковачевић, Срби у Хрватској и велеиздајничка парница. 1909.
10. S. Borovszky, A nagylaki urodalom története. 1900 (Ertekezések Мађарске Академије XVIII, 10).
11. M. Mesić, Banovanje Petra Berislavića za kralja Ljudevita II. 1868 (Rad 3).
12. M. Mesić, Hrvati nakon bana Berislavića do muhačke bitke. 1872–3 (Rad 18 и 22).
13. M. Popescu, Die Stellung des Papstthums und des christlchen Abendlandes gegenüber der Türkengefahr vom Jahre 1523 bis zur Schlacht bei Mohäcs (1526). 1887.
14. A. Salamon, Ungarn im Zeitalter der Türkenherrschaft. 1887.
15. L. Kupelwieser, Die Kämpfe Oesterreichs mit den Osmanen vom J. 1526 bis 1537. 1899.
16. R. Ebermann, Die Türkenfurcht. 1904.
17. Ј. Томић, Цртице из историје сењских ускока. 1901 (Летопис 209 и 210).
18. М. Вукићевић, Српски народ, црква и свештенство у турском царству од 1459–1557 год. 1896.
19. И. Руварац, О пећским патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557–1690). 1888.
20. K. Jireček, Der grossvezier Mehmed Sokolović und die serbischen Patriarchen Makarij und Antonij. 1886 (Archiv für slavische Philologie 9).
21. J. Ruvarac, Nochmals Mehmed Sokolović und die serbischen Patriarchen. 1887 (Archiv für slavirche Philologie 10).
22. Ч. Мијатовић, Пре триста година. 1872 (Гласник 36).
23. Ј. Томић, О устанку Срба у Банату 1594 године. 1899.
24. Ј. Томић, Пре три столећа. 1894.
25. Ј. Томић, Град Клис у 1596 години. 1908.
26. Ј. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет Хришћана на Балканском Полуострву 1592–1614. 1903.
27. Ј. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614 год. ради устанка на Турке. 1901.
28. Ј. Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684 год. 1904.
29. Ј. Томић, Из историје сењских ускока 1604–1607. 1906–1907 (Летопис 237–241).
30. Ј. Томић, Покрет Срба у околини Клиса 1603 год. 1899 (Глас 55).
31. И. Руварац, Montenegrina. 1899².
32. J. Schwicker, Geschichte der österreichischen Mititärgränze. 1883.
33. Fr. Waniček, Specialgeschichte der Militärgränze. I–V 1875.
34. Г. Димитријевић, Одношаји пећских патријараха с Русијом у XVII веку. 1900–1901 (Глас 58 и 60).
35. V. Fraknói, Mátyás király 1440–1490. 1890.
36. Ј. Томић, Данак у крви. 1898.
37. М. Вукићевић, Знаменити Срби Мусломани. 1906.
В. и истоимени одељак VIII главе бр. 13, 35.