Историја средњег века I 9
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Феудални начин производње. Феудална сењерија и феудална јерархија. У X—XI веку на Западу се коначно формира феудални начин производње, чији су нужни услови и најважнија обележја: ситна производња непосредних произвођача при владавини крупне својине на земљу, ниска техника производње, слаба друштвена подела рада, владавина натуралне привреде, директна повезаност непосредних произвођача са средствима за производњу, конкретно, сељака са земљом, са деоницама, и плаћање феудалне ренте од стране сељака као резултат ванекономске принуде од стране сениора (види Увод, стр. 3 сл.).
Основну ћелију феудалног друштва у овој епохи претставља феудални посед, који је аутаркичан не само економски него и политички, јер је сваки такав посед у исто време и држава своје врсте — сениорија.
Од таквих се аутаркичких јединица и састоје политичке организације. У X—XI веку те организације претстављају скупине феудалних. поседа-држава — нестабилне политичке творевине. Оне се час формирају, час распадају, и тек се током времена изграђује специфична политичка структура феудалног друштва, какву је налазимо у XI веку. Наиме, формира се јерархично потчињавање појединих сењерија између себе, при чему се ситније сењерије потчињавају крупнијим. У свакој земљи — била то Француска, Енглеска или Немачка — свуда наилазимо на врховног поглавара феудалног. друштва, врховног сизерена — краља или цара. Он претставља такорећи врх феудалног друштва. Њему су потчињени крупни световни и духовни кнежеви, његови непосредни вазали. Ти кнежеви поседују велике територије. У правном погледу они се потчињавају поглавару феудалног друштва, фактички су пак независни од њега. Они имају право да објављују рат и склапају мир, да кују сопствени новац, да суде и издају законе на својој територији. У најбољем случају они се опходе са краљем или царем као са себи равним, пером, а у најгорем случају могу и кренути у рат против свог сизерена. Феудална пракса озакоњује такве појаве у неким случајевима. Тим крупним кнежевима потчињени су ситнији феудалци, барони, који су такође само теориски потчињени кнежевима, а фактички су независни. Они су такође потпуни господари ка својим поседима. Тим баронима потчињена су још ситнија ритерска лена, и тако се феудалне лествице спуштају до лена такозваних „ритера с једним штитом". То су такви ритери који су вазали каквог крупнијег сениора, а сами немају вазала.
Као што су подвлачили Маркс и Енгелс, широке масе експлоатисаног сељаштва нису обухваћене тим феудалним јерархиским лествицама. Другим речима, феудално се друштво оштро цепа на две антагонистичке класе. У свакој земљи наилазимо, с једне стране, на класу крупних земљопоседника, која се даље дели на два сталежа: војно-чиновничку аристократију и свештенство, а с друге стране — на кметовско или феудално зависно сељаштво.
Сељаштво феудалног доба. Подаци о сељаштву IX—XI века веома су оскудни, јер се хроничари тога времена готово уопште не интересују за сељаштво. Они о сељацима говоре само онда ако би избила каква сељачка буна. Они су у потпуности заузети описивањем живота ритерског друштва и живота свештенства.
Материјални положај сељачких маса није био свуда подједнак, и не треба сељачку масу замишљати као неку јединствену, нивелисану масу. У њој постоје разне имовинске групе.
Техника пољопривреде. Да бисмо схватили раслојавање у границама самог сељаштва, морамо почети са разматрањем технике пољопривреде тога времена. Ту технику карактерише пре свега владавина тропољног система, који ипак није у потпуности потиснуо двопољни систем, па чак ни систем гарења.
Земља се обрађује тешким плугом, у који се упреже по неколико пари волова. Употребљава се и лаки плуг, али је тешки плуг раширенији.
У XI веку запажа се знатно побољшање начина обраде земље. То се побољшање изражава у томе што се земља почиње орати пажљивије и чешће. На пример код озимих усева она је раније орана двапут, а сада се оре трипут. Поред тога, тежак сам почиње да се бори с коровима, више се стара о ђубрењу, једном речју, техника донекле напредује, премда веома споро; продукција сељачког газдинства се повећава. По подацима једног француског извора из средине XII века, добром жетвом за сва озима и јара жита сматрана је она која донесе шестоструки допринос. Према томе, потенцијална плодност житарица била је прилично висока. Али је ствар у томе што је у IX—XI веку такав допринос био изузетна појава. Суше и неродице биле су честа појава. Непрестани феудални ратови ометали су правилно вођење пољопривреде, јер су за време њих уништавани на првом месту сељачки усеви.
Глади. Зато су глади, и поред општег повећања пољопривредне продукције, биле обична појава. Притом у случају неродице или било какве друге невоље становништво ниоткуд није могло добити помоћи. Сувоземних путева у то време готово да и није било, тако да је било тешко довозити жито сувим путем. Што се тиче водених комуникација, низ реку су се производи лако допремали, али је то уз реку ишло с великом муком. Познати су случајеви да се, на пример, у доњем току реке запажа обиље жита, а у горњем току глад.
Сачувани су нам описи глади у XI веку, који припадају перу француског монаха Раула Глабера, који је живео у Клинију, у Бургундији. Он казује да су се људи због глади која је задесила Бургундију, почели хранити корењем, лишћем, да су јели људско месо. Људе су убијали не само ради сопствене употребе него и ради трговине: људско месо изношено је на тржиште. Оне који су трговали људским месом хватали су и спаљивали, али тиме људождерство није било искорењено. Раул Глабер казује да је у шуми близу Макона нађен један злочинац који је домамљивао путнике на свој салаш и ту их убијао ради људождерства. На његовом салашу нађене су десетине људских глава од лешева које је појео.
Имовинско раслојавање сељаштва. Као што је већ речено, сељаштво у материјалном погледу није претстављало јединствену масу. Поред слоја имућног сељаштва постојала је и бројна сељачка сиротиња. Тежак материјални положај те сиротиње још се више повећавао гломазном техником обраде тла, која је у то време постојала. Земља је обрађивана углавном тешким дрвеним плуговима, у које је упрезано по неколико пари волова; ретка је била сељачка породица која би имала толико стоке колико је било потребно за вучу таквог тешког плуга. Многи су практиковали заједничку вучну снагу, али неки сељаци уопште нису имали могућности да обрађују земљу помоћу плуга. Они су били принуђени да се задовољавају ручном обрадом — мотикама, лопатама. Притом су сакупљали тако. малу летину да су је на раменима односили кући. Али је било и имућних сељака: једна савремена проповед прекорева такве имућне сељаке што угњетавају своје раднике и што не дају сиротињи да сакупи класје на њиховим њивама.
Недовољна количина стоке једна је од многих невоља села тога времена. Због оскудице у довољној количини волова сељаци су често орали помоћу крава. Како казују неки извори из тога времена, уз краве упрезали су чак и јарце. Тај покушај сељака да ору помоћу јараца сведочи о њиховом сиромаштву. Треба истаћи да је сениор на свако грло стоке разрезивао посебан порез, при чему је на теглећу марву разрезиван већи порез, |а на осталу стоку мањи. У једној повељи из тог времена стоји: „Ако се уз животињу упрегнуту у плуг дода још и запрега јарца, има се та животиња сматрати за бика", тј. од ње ће се убирати исти порез који и са бика (вола).
Феудална рента. Феудална рента је у то време углавном натурална рента, а само једним делом новчана.
Док су у доба Каролинга крупни земљопоседници знатан део земље остављали под својим непосредним надзором и водили на њему сопствено пространо газдинство, углавном помоћу сељачког кулука, дотле се у X—XI веку свуда на континенту Западне Европе властелинско газдинство јако смањило, док је, напротив, порастао други део феудалног поседа, који је дељен на деонице и раздаван сељацима. Под таквим условима кулук постаје мање нужним. Сениор прелази на систем натуралне ренте, и у исто време та се рента почиње преводити у новац. Такво превођење натуралних дажбина у новчане запажа се још у XI веку, а нарочито је широко распрострањено у XII—XIII веку.
По своме правном положају сељаци су се делили на кметове и лично слободне. Типичан положај за сељака тога времена била је кметска зависност.
Сељаци-кметови. Кмет је у раном Средњем веку по свом правном положају заузимао такорећи средње место између некадашњег роба и слободног човека. У читавом низу случајева он је претстављао неку врсту живог инвентара феудалног поседа и подлегао је отуђивању, тј. показивао је извесну сличност са античким робом. Али се он, разуме се, и по економском и по свом правном положају јако разликовао од роба, јер је био непосредно повезан са земљом коју обрађује, тако да се могао отуђити само заједно са њом. Он има сигурна права на своју деоницу, коју предаје у наслеђе својој деци, истина, плаћајући за то извесну дажбину феудалцу, коме припада право врховне својине на земљу.
Кметови (у Француској они су најчешће називани серви) се разликују од слободних тиме што сносе извесне специфичне обавезе у корист сениора, које не сносе лично слободни сељаци. Прво, на њих пада такозвано „опорезивање главарином" (capitatio, шеваж). Даље, приликом ступања у брак са слободним лицима или кметовима са других феудалних поседа они плаћају посебну таксу, која носи назив „брачнина" (maritagium, формаријаж). Затим приликом предаје земље у наслеђе они такође плаћају сениору посебну таксу. Ова обавеза носи назив „мртва рука“ (manus mortua, менморт). О тежини те дажбине, која се обично изражавала у томе што је сениору давано најбоље грло стоке, један писац вели „Отац умире, а сениор одузима несрећној деци краву, која би могла да их храни. Ти људи који се користе правом мртве руке нису ништа друго до убице, јер осуђују сирочад на смрт од глади, прождирући лешеве као црви“. Најзад, сениор на сељаке може произвољно разрезати порез, у свако време и у свим размерама. Та дажбина, која је сељаку најмрскија, носи назив произвољни тај (taille).
Слободни сељаци. Лично слободни сељаци (у Француској они су називани виланима) налазе се у разним земљама у различитом положају. Они обично не сносе ниједну од побројаних обавеза. Обавезе и дажбине вилана падају на њихову земљу, претстављају обавезе не личног већ реалног карактера. По феудалној теорији тога времена сматра се да вилани утолико сносе обавезе уколико поседују земљу. Ако се они одрекну земље, они престају да сносе своје обавезе. По једној повељи, вилан је имао право да располаже својом имовином, да чини завештања, склапа бракове, ступа у духовно звање и самостално иступа на суду, не само као сведок него и као парничар. Али је уствари положај огромне већине вилана био далеко неповољнији. То су били ипак феудално зависни људи, само што су били подвргнути нешто блажој феудалној експлоатацији.
У Француској ослобођење сељака изражава се у томе што се серви претварају у вилане. Од вилана су узимане дажбине у одређеним размерама. Тако су, на пример, вилани као и серви плаћали тај, али је тај био за њих „абониран" (taille abonnée), тј. ограничен утврђеним размерама.
Понегде су се сачували сељаци-сопственици, или алодисти, који су само судски зависили од сениора као претставника државне власти. У X—XI веку сачувала су се читава села сељака-алодиста, не само у германским него и у романским земљама.
Али опште узевши, главна маса сељаштва претстављала је по свој прилици кметовску масу. По Енгелсовим речима, чак с оне стране Рајне „у X—XII столећу свемоћ племства и цркве притискивала је сељаке као тешки јарам, доводећи их до положаја феудалних слугу".[1]
Јачање феудалне експлоатације и сељачке буне. Коначно формирање феудалног система било је праћено повећавањем феудалне ренте у разним њеним облицима и порастом експлоатације разних категорија сељаштва. Уз старе обавезе у корист сениора долазиле су све нове и нове. Поред повећања дажбина од жетве, косидбе, жита, хлеба, вина, стоке, живине, завођена су нова сениорска права — конака и угошћења, баналитети, тј. монопол властелина на мељаву жита, печење хлеба, цеђење вина итд. Насиља сениора често су изазивала буне сељака, о којима су међутим сачувани оскудни подаци. Један од покушаја таквих раних буна претставља заверу нормандиских сељака крајем X века, о којој постоји кратка вест код савременог хроничара Гијома из Жимјежа.
Говорећи о влади војводе Ричарда у Нормандији (од 996 г.), Гијом из Жимјежа поред осталог саопштава: „Сељаци су сложно по разним грофовијама читаве Нормандије почели да приређују многе скупове и одлучивали су да свако живи по својој вољи, да се свако и шумом и воденим благом служи по својим законима, неспутаван никаквим забранама раније утврђеног права. И да би те њихове одлуке остале на снази, на сваком скупу разбеснелог народа изабрана су по два опуномоћеника, да њихове одлуке поднесу на потврду општој скупштини у земљи. Када је војвода за то дознао, сместа је послао против њих грофа Раула с многим ритерима, да учине крај сељачкој дрскости и уништи сељачку скупштину. А овај је не оклевајући одмах ухватио све (сељачке) опуномоћенике с још неким другима и, отсекавши им руке и ноге, послао их тако обогаљене једномишљеницима да их задрже од таквих (намера) и својим их удесом уразуме, ако не желе да доживе још гору судбину. Уразумљени тим примером, сељаци су похитали да распусте скупове и вратили су се својим плуговима".
Тридесетих година XI века у Бретањи, на граници Нормандије, избила је нова буна. Доведени до очајања угњетавањима феудалаца, сељаци су дигли буну „без вођа и оружја", али су је племићи крваво угушили. Немири по француским земљама избијали су и 1095 г., уочи крсташких ратова; тада је, по речима хроничара, у разним местима „мноштво људи страдало од оскудице хране, и сиромаси су се бацили на богаташе, светећи им се пљачком и разбојништвима".
Сељачка општина. Сељаци су дизали буне против сениора и уопште на овај или онај начин бранили своја права, иступајући као читава општина. Наиме, и потчињавајући се феудалцима и бивајући увлачени у сениорије, сељаци су готово редовно задржавали своју стару организацију сеоске општине-марке. „Стара општина-марка — каже Енгелс — и даље је постојала, само под туторством феудалаца".[2] Било је организовано веома много нових сеоских општина као резултат колонизације.
Познато је да се у XI-XII веку на Западу широко вршио процес унутрашње колонизације. Бежећи од својих сениора, сељаци су заузимали необрађену земљу, пустаре и шуме, у којима су крчили тле секући или спаљујући дрвеће. Ту су стварали нова поља и оснивали нова насеља. Феудалци у чијем су се поседу налазиле те пустаре или шуме, које им нису доносиле никаквог прихода, радо су примали себи одбегле кметове, чинећи им олакшице и утврђујући релативно ниске дажбине у новцу и производима. Ти су сељаци називани хоспитима. По свом правном положају они су били блиски виланима.
Бежање кметова у шуме и пустаре одузимало је феудалцима радну снагу и нагонило их да се умеравају у својим захтевима према сељацима који су остали на свом месту и чак да их ослобађају од серважа. У XII и нарочито XIII веку, у вези с порастом робне производње на сељачком газдинству, ослобођење од серважа почиње да узима масовни карактер. Сељаци се често у читавим селима преводе на положај вилана, при чему су за новчани откуп постизали укидање најтежих феудалних обавеза.
Ритери. Ритерски замкови. О животу ритерског друштва споменици X—XI века сачували су далеко више вести неголи о сељацима.
Ритер живи у замку. Већ сама реч „замак" говори о западноевропском феудалном друштву, које се не може замислити без замкова. Први замкови почели су се градити у IX веку, у време напада Нормана, Арабљана, Мађара, који су тада пустошили Западну Европу. Особиту пустош остављали су за собом Нормани (види главу V, § 3 и главу VI, § 2).
При слабости централне власти, при феудалној расцепканости становништва, људи су се морали скривати приликом најезде непријатеља и чекати да се он повуче, опустошивши околину. Замак је био поуздано уточиште од непријатеља. У то време замкови се граде у врло великом броју. Али, ако је замак претстављао средство за одбрану од непријатеља, претстављао је он у исто време и средство за напад. Замак је омогућавао његовом власнику да држи у потчињености читаву околину. Централна власт још у IX веку покушава да се бори против тих замкова, покушава да забрани њихово подизање. У капитуларију Карла Ћелавог издатом 864 г. постоји и ова одредба: „Ми желимо и категорички наређујемо да свако ко је у задње време саградио без наше дозволе замкове, утврђења и ограде, исте у потпуности поруши до првог августа, јер суседи и околни становници много трпе од њихових пљачки и насиља". У Енглеској су доцније такви замкови, подигнути без дозволе централне власти, проглашавани за незаконито настале и имали су се порушити. Што се тиче европског континента, ту наредби о рушењу нико није придавао никакав значај, нити јој се, при слабости централне власти, ико покоравао.
Први замкови били су веома примитивни. То нису били они камени колоси који се појављују у периоду цветања феудалног друштва, у XII и XIII веку. У X веку они су били од дрвета. Најпростији замак претстављао је обично двоспратну дрвену кулу. На горњем спрату живео је сениор, а на доњем била су разна складишта провијанта, инвентара; ту су се налазиле и властелинске коњушнице и штале. Понекад је кула имала подрум. Ту је био бунар, али је подрум у исто време служио и као тамница за заробљенике. Кула, такозвани донжон, окружавана је ровом са бедемом. На бедем су постављане палисаде. Преко рова пребациван је мост, који се за време опсаде дизао. То је био читав замак. Истина, крупни феудалци градили су сложеније замкове, који су имали више редова утврђења и неколико дворишта, а у центру утврђења уздизала се главна кула. Али су и ти замкови били од дрвета, тако да су се и они могли лако уништити ватром.
Када је какав феудалац кретао у рат против другог феудалца, он је тежио за тим да спали непријатељски замак. Да би се обезбедили од ватре, феудалци су обично на почетку опсаде убијали стоку, скидали са ње кожу и њом облагали кулу. Онда је било теже спалити кулу.
Али у сваком случају дрвени замак могао се лакше спалити од доцнијег каменог. Али ако се замак лако могао спалити, могао се он исто тако лако и дићи из пепела. Замкови ничу понекад изненада и веома брзо, за неколико дана, понекад за једну ноћ. Зидање таквог замка у суседству са црквеним поседом или на самом црквеном поседу изазивало је велико узбуђење међу црквеним сениорима. Ми имамо писмо једног француског епископа који се жали да је суседни сениор подигао у суседству два замка. Он моли краља да уништи те замкове и у случају да ови не буду срушени прети да ће обуставити богослужење и отићи из земље.
Замкови од камена најраније се почињу зидати у Италији и на југу Француске. Још у XI веку појављују се огромни камени замкови, али се њихове развалине нису сачувале. Сачували су се неки замкови из доцнијег времена — из XII и углавном XIII века. На основу њих ми можемо створити претставу о замковима ранијег периода. Тако су, на пример, сачувани остаци замка Куси у Француској, подигнутог на почетку XIII века.
Централна кула замка Куси претстављала је сложену конструкцију. Била је висока 64 метра, а широка 31 метар. Дебљина зидова износила је 7 метара, а ров који је окружавао ту кулу био је широк преко 6 метара. Разуме се, таква се тврђава није уопште могла заузети на јуриш. Или, на пример, сачуване су рушевине ритерског замка саграђеног у Палестини после Првог крсташког рата, у XII веку; то је замак Крак, који претставља класичан пример западног феудалног грађевинарства тога времена. Замак је саграђен са масивним зидовима, чији су се остаци сачували све до данас.
Сениори и вазали. У таквом замку сениор није живео сам већ окружен својом сабраћом — другим феудалцима, који су око њега образовали нешто налик на дружину. Та војна лица која су окружавала сениора, као и други феудалци зависни од њега, били су за њега везани вазалском заклетвом на верност. Церемонија примања у вазалску зависност називала се омаж (hommage). Омаж је био праћен заклетвом на верност, коју је вазал полагао сениору. Та заклетва на верност звала се фоа (foi).
Ево како један од француских споменика приказује церемонију омажа и фоа:
„Када когод — мушкарац или жена — ступа у вазалну зависност од сениора, мора он клекнути пред њега на колена, склопити руке и ставивши их у руке сениора, рећи му: „Господару, ево ја постајем ваш ближи вазал за тај и тај феуд ... и обећавам вам да ћу вас штитити и чувати живих и мртвих". А сениор је у одговор на то морао рећи: „Примам вас у вазалну зависност с тим да чувате верност према богу и мени, под условом да не кршите моја права". И морао га је пољубити у уста у знак верности".
Феуди. Свако ко је после чина омажа и фоа постајао вазал каквог сениора, добијао је од њега феуд; притом је церемонија предаје феуда од стране сениора вазалу носила назив инвеституре.
Феуд, или лено, није морао нужно бити какав земљишни посед, који сениор вазалу даје за његову службу, то је могла бити и покретна имовина, или чак било какав извор прихода. На пример, сениор је могао дати соме вазалу као феуд право на добијање какве ренте.
Дужности вазала. Што се тиче дужности вазала према сениору, оне су биле веома разноврсне, и када би их вазал све испуњавао, био би му живот веома тежак. Ево какве су те обавезе, по споменицима из то времена. Вазал није смео ни да говори ни да чини ништа што би сениору могло причинити материјалну или моралну штету; он је морао да за свог сениора одговара материјално и лично, да буде његов јемац и чак талац уместо њега за време рата. Вазал је био дужан да на сениоров позив крене у рат, при чему је вазалов боравак у походу био ограничен на одређени број дана (обично четрдесет дана у години). Даље, вазал је морао да на сениоров захтев организује потребну одбрану и држи гарнизон у овом или оном замку. У мирно време он је морао да учествује у сениоровом суду и савету (курија). Он је у извесним случајевима морао да сениору пружа новчану помоћ и у извесним случајевима да га издржава о свом трошку. Једном речју, обавезе су биле сложене, али их се вазали у већини случајева нису придржавали. Било је тешко натерати вазала да се придржава обавеза. Вазал који би нарушио своје обавезе обично је позиван на сениоров суд, састављен од перова, равних, тј. такође вазала. Том суду претседавао је сениор. Ако би суд перова нашао да је вазал погазио своје обавезе према сениору, он га је лишавао феуда, и феудални уговор сматран је за раскинут. Али се пресуда тешко могла извршити. Једино средство за то био је рат.
Феудални ратови. Зато су феудални ратови у то време обична појава. Они су озакоњени феудалним уставом, феудалним обичајима. Вођење рата се регулише, феудални правници говоре о томе кад се рат може отпочети и како га треба објавити. И опет се тог прописа најчешће није придржавало. Обично се сваки феудалац, упркос тога што су му феудални обичаји забрањивали да изненада нападне на свог суседа, увек старао да неочекивано заузме туђи замак са читавом имовином. Ако тај препад не би успео, рат се ограничавао на то што би феудалац пустошио поља и одвлачио стоку; његов противник тежио је да му врати истом мером. Услед тога од рата су страдали углавном сељаци. Поред тога што је био сталан, феудални рат био је у исто време и ситан рат у циљу ситних освајања, ситне пљачке.
Крупне феудалне битке, у којима је учествовало мноштво ритера, такође нису биле крваве. Ритера је у то време било тешко убити па чак и ранити, јер је био врло добро заштићен својим оклопом од сваког ударца. 1119 г. одиграла се велика битка између Француза и Енглеза. У њој је учествовало 900 ритера и битка је била жестока. Резултат битке био је: тројица убијених и 140 заробљеника, да би се од њих узео откуп. Управо ради добијања откупа сваки се ритер старао да зароби другога.
Ритерско наоружање. Типично ритерско офанзивно оружје био је мач. Мач се састојао од челичне оштрице, од балчака и од специјалног пљоснатог или округлог задебљања при крају балчака. То задебљање било је шупље, и у њега се обично стављала каква реликвија, комадић мошти итд. Балчак је од мача одвајан металном преградом. Мач забоден у земљу постајао је нека врста крста, и пошто су се у задебљању балчака налазиле реликвије, ритер се могао пред њим молити. Живот ритера врло је лепо описан у чувеној „Песми о Ролану", која је настала у XI веку. Из песме дознајемо да Ролан, умирући од рана које су му задали Сарацени, жели да сломије свој мач, да га разбије о стене, да не би доспео у руке „неверника".
Поред мача ритерима је као офанзивно оружје служило копље. Копље је претстављало метални шиљак у облику ромба, натакнут на дугачку мотку. Испод тог шиљка причвршћивана је специјална заставица, која се спуштала наниже и завршавала са неколико ленти. Када би ритери јахали на коњима, копља су држали вертикално, а ленте су им падале на шлемове.
Осим тога, ритерима су као оружје служили батина или секира. Батина је употребљавана у раније време. Она је првобитно била од дрвета, а доцније су је почели правити од метала. То је чувена ритерска палица, омиљено оружје духовних феудалаца, епископа и опата. Они су такође морали водити одреде и битку, али им је црква забрањивала да проливају крв, и зато су се наоружавали палицама.
Одбранбено оружје ритера састоји се на првом месту од панцира. Панцир је заменио стари оклоп од коже, на који су натицане металне плочице. У XI веку такав кожни оклоп био је у широкој употреби, али га већ крајем тог века потискује панцир. Панцир је кошуља од металних прстенова. Та је кошуља лакша и даје ритеру већу слободу кретања од оклопа. Она пропушта ваздух и у сваком је погледу далеко боља од старијег заштитног оружја. Кошуља је била дугачка, допирала је до колена и имала разрез спреда и позади. Озго је имала капуљачу, која је покривала врат. Затим је ритер стављао на главу шлем, обичан, без визира. Шлем је позади имао једно продужење и спајао се са капуљачом панцира. Спреда је нос заштићаван специјалном металном плочицом. Осим тога, ритер је имао металне рукавице и металне чарапе. Већ у то време (крај XI века) ритер претставља праву покретну тврђаву, коју је тешко било потући. Ако би ритера збацили с коња, он се сам, без туђе помоћи, није могао дићи на ноге, толико је тешко било његово наоружање. Он би непомично лежао све док га не би заробили.
Најзад, треба истаћи као одбранбено оружје ритерски штит, који је испрва био округао, а доцније постао дугуљаст. Тај штит покривао је готово читавог ритера када се борио.
Ритерске војске још у XI веку имале су неку врсту тешких топова, које је ритерско друштво наследило од антике, од Грка и Римљана. Употребљаване су углавном две врсте таквих оруђа: с једне стране, ратне машине, које су биле саграђене на принципу лука, за хитање копља или великих стрела; с друге стране, ратне машине саграђене на принципу праћке, за бацање разног камења, запаљивих зрна итд.
Осим тога употребљавани су „овнови", којима су пробијани зидови, и такозване покретне куле. То су куле на више спратова, постављене на кола. У кули су се налазили стрелци. Највиши спрат куле надвишавао је зидове опседнутог замка или града. Када би се кула привукла зидинама опсађеног замка, са највишег њеног спрата спуштан је мостић, и по том мостићу продирала је читава маса ритера и стрелаца на зидине замка.
Нарави ритерског друштва. Непрестани феудални ратови ставили су неизгладив печат на карактер, навике и начин живота ритера-феудалаца. Док је он раније слободно живео на отвореној равници, на свом властелинском имању, и интересовао се за пољопривреду, дотле се он сада претворио у ритера-ратника и заузео чврсту бусију у својој малој тврђави. Тескобне и мрачне просторије замка уливале су тешку чамотињу његовим становницима, а неке разоноде која би разбила ту досаду — није било. Није било ни приснијег општења између сениора разних замкова, јер је сваки седео у свом орловском гнезду, сваки имао основа да нема поверења у друге сениоре. Зато је сениор што је могуће чешће кретао у потрагу за оним што му је недостајало у замку — за друштвом, делатношћу. Његов живот протицао је на великим путевима, у разним пустоловинама. Препади и ратови били су за њега разонода, и он је користио сваки повод да се упусти у рискантну авантуру. Особито су обесни били ситни феудалци, који су више од других били жедни богатства и предузимљиви. Они готово редовно нису признавали никаква права, никакве обавезе, и њих ништа није коштало да прекрше положену заклетву. Међусобне борбе често су вођене чак и између чланова њихове породице.
У таквој атмосфери развијале су се примитивне и дивљачке нарави. Феудални сениор имао је свиреп и страстан карактер; за њега су били карактеристични отсуство било каквих виших идеја, грамзивост, ненавикнутост да себи полаже рачуна о својим поступцима, примитивна грубост. Он је изнад свега ценио физичку снагу и одушевљавао се свим њеним манифестацијама. Ми смо навикли да говоримо о ритерству, о ритерским правилима. У то време још није било ритерства с његовом „галантношћу". Ми имамо посла са X—XI веком, када су ритери били још веома груби. Истина, да би неко постао ритер, требало је да за то буде посвећен. Али је то посвећивање било ванредно примитивно. Ритеру би опасали мач, затим га ударили дланом по потиљку и рекли: „Буди храбар!" — и то је све. Све ритерове обавезе сводиле су се на извршавање само те заповести. У француским ритерским „песмама о подвизима" (chansons de geste) из тог времена приказан је тип обесних ритера, чије обележје претставља крајња крвожедност.
У то време није још било никаквог поштовања према жени. Оно је дошло доцније, као резултат источних утицаја. У „песмама о подвизима" дају се савети ритерима како треба поступати са женама. У једној од тих песама има оваква поука: „Ако ти жена противречи или те лаже, дигни песницу и удри је право у главу". Један од ритера послушао је тај савет. Када га је жена почела прекоревати због неверства, он ју је, како каже песма, ударио по носу тако да јој је „шикнула из носа светла крв".
Саме жене тога времена које су припадале класи феудалаца и заузимале понекад самосталан положај у друштву — нису се ниуколико разликовале од мушкараца, нити су заостајале иза њих по свирепости, дрскости и дивљаштву.
„Божји мир" и „божје примирје". Од разбојништава феудалаца често је веома страдало свештенство; на рачун њихових огромних земљишних богатстава ритери, који су оскудевали у средствима, били су увек спремни да се обогате. Зато свештенство (нарочито у Француској) још од краја X века тежи, ако не да искорени, а оно бар да сузи рат, ограничивши га у простору и времену. На црквеним саборима проглашава се такозвани „божји мир"; на основу њега сва духовна лица и сви сељаци са својом имовином проглашују се за неприкосновене за време ратних операција. Ради одбране „божјег мира" свештенство организује од својих парохијана специјалне „савезе мира", који имају за дужност да оружаном силом прогоне нарушиоце тог мира све дотле док не постигну да ови пострадалима плате у потпуности штету. Нешто доцније (од друге четвртине XI века) црква у допуну и проширење „божјег мира" уводи такозвано „божје примирје", којим се рат ограничава у времену. Најпре је „божје примирје" забрањивало рат само недељом, а доцније и других дана у недељи; отприлике од половине XI века саборске одлуке забрањују вођење рата од среде увече до понедеоника изјутра. У исто време запажа се и тенденција да се важност „божјег примирја" прошири на све хришћанске постове и празнике. Најзад, нека места проглашују се за неприкосновена, јер стоје под заштитом вечног мира. Таква места биле су цркве и манастири, затим, масивни крстови који су подизани на раскрсницама путева, са специјалним циљем да пруже заштиту путницима од напада. Ти камени крстови, забијени у земљу, и данас местимично стоје на Западу по пољима и путевима, као мрачни споменици разбојничких подвига феудалаца.
Разуме се, „божји мир" и „божје примирје" нису могли дати великих практичних резултата, тим пре што међу свештенством није било једнодушности у проповедању политике тога „мира". Феудална анархија постепено се ликвидира онда када је на бази феудалне јерархије почела да јача краљевска власт, која је постала „претставник реда у нереду, претставник нације, која се образовала, насупрот поцепаности бунтовничких вазалних држава".[3] Ослањајући се на свештенство и градско становништво, привлачећи на своју страну „све револуционарне елементе који су се образовали испод горње површине феудализма", краљевска је власт, мало помало, умела да обузда пљачкашки дух оних људи који су се према њој налазили „у стању непрестаног бунта".[4]
I. Класици марксизма. Енгелс, Марка, Дела, т. XV. — Енгелс, Развитак. социјализма од утопије до науке, Дела, т. XV. (Види српски превод: „Култура", Београд 1947. — Прев.).
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 126—170. — Средњи век у својим споменицима, у редакцији Јегорова, одељци III, IV, X, XI, Москва 1913.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Епоха крсташких ратова, т. I, гл. I. Москва 1914. — Коваљевски, Економски пораст Европе, т. I, 1900. — „Агрикултура у споменицима западног Средњег века", у редакцији Добијаш-Рождественске и Бурског, Москва 1936. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, т. II, § 19, 22.