Историја средњег века I 30

←

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна

→

ГЛАВА XXX УГАРСКА И БАЛКАНСКЕ ЗЕМЉЕ ОД XI ДО XV ВЕКА

1. Угарска од XI до XV века

Образовање угарске државе. Угарска се формирала као држава крајем IX века. Почетком X в. Мађари су разбили Моравски савез и завладали једним делом његове земље (види гл. VIII). Становништво освојене области делом је било истребљено, а делом му је наметнут данак. Крајем IX и почетком X в. вршили су Мађари страшне провале не само у Немачку већ и у Француску, Шпанију и Италију. Појављивали су се неочекивано и као вихор би прохујали Европом, палећи села, градове и манастире и одводећи у заробљеништво мноштво народа. Заробљенике су једним делом сами експлоатисали као робове, а делом продавали на Исток.

Краљеви саксонске династије почели су да се редовно боре с Мађарима (види гл. VI). 955 г. у битки на реци Леху Отон I је страховито поразио Мађаре. После тога су се угарске провале стишале, утолико пре што су Мађари почели да постепено прелазе на седелачки живот и земљорадњу.

У X в. код Мађара се распада родовско уређење и издваја моћна аристократија, што је нарочито потстипано постојањем ропства и експлоатацијом покорених племена.

Стеван I Арпад. С развитком класног друштва замеће се државна организација. Код Мађара се појављују кнежеви из рода Арпада, који постепено шире своју власт на целу земљу. Нарочито треба истаћи као важну прекретницу владавину Стевана I Арпада (997—1038 г.), који је 1000 г. примио краљевску титулу. Стеван је присвојио необрађену земљу, којом су се раније колективно служиле родовске групе и почео да је дели својим блиским људима. Напоредо с родовском аристократијом почела је да се ствара војна аристократија, везана за краља аграрним и личним односима. Заведена је подела на области, која је уосталом претстављала доста површну надградњу над старом родовском организацијом. Угарска је била подељена на такозване комитате. То је латинска реч која значи грофовију, жупанију. На чело сваког комитета био је постављен краљевски чиновник; он се називао ишпан. То је изопачена реч »жупан«.

У свакој жупанији налазио се замак, у коме је седео жупан, који га је држао да би заштитио државу и угушивао покрете домаћег становништва. Жупан је имао и друге функције: убирао је оне порезе и приходе, који су купљени у краљеву корист, и он је судио у име краља.

Феудализација и покрштавање Угарске. За време Стевана у Угарску је насилно уведено хришћанство. Стеван је од цркве добио назив »свети«. И овде је покрштавање било тесно повезано са организацијом друштва на феудалним начелима. Борба против увођења хришћанства имала је у Угарској врло упоран карактер. Паганство је било идеологија родовских група, а хришћанство идеологија феудализма који се развијао.

У процесу феудализације играо је велику улогу утицај Запада, особито немачки утицај. Угарски су краљеви видели у немачким ритерима ослонац против родовског уређења. Тако је већ у рано доба постојања Угарске државе почела немачка ритерска колонизација.

За време Стевана и његових наследника избио је низ устанака управљених против покрштавања и против покушаја да се становништву наметну дажбине и да се оно потчини феудалцима. Сељаци, наоружани ланцима, копљима, вилама тукли су се с немачким најамничким ритерима. Крајем XI в. тај је покрет углавном угушен, и феудализам је у Угарској однео победу.

Крајем XI и почетком XII в. Угарска је знатно проширила територију, а то је играло велику улогу у њеном економском развитку. На истоку је угарским поседима била присаједињена Трансилванија, на југу — Хрватска и Далмација; тако је Угарска добила излаз на Јадранско Море, али је услед тога била увучена у дуготрајну борбу с Млецима и Византијом. Појачан је трговачки промет преко Угарске, особито њеним главним путем — Дунавом. Тај је пут добио огроман значај: њим су крсташи кретали на Исток, њим су успостављане везе између Запада и Истока.

У XII и XIII в. дошло је до даљег учвршћивања феудалних односа, до знатног пораста крупних земљопоседа, особито црквених, до јачања самосталности крупних феудалаца и моћи цркве. На другој се страни запажа слабљење краљевске власти као последица дељења поседа феудалцима, којим је постепено исцрпен земљишни фонд, створен за време првих краљева из династије Арпада. Јача самосталност пређашњих органа краљевске власти. Слично грофовима у Каролиншкој монархији, жупани постају у жупанијама наследни феудалци.

Златна була Андрије II. Златна була из 1222 г. претставља споменик о уступцима које је краљевска власт учинила феудалцима, нарочито многобројној угарској шљахти. Њу је морао да изда угарски краљ Андрија II. Златна була из 1222 г. као и енглеска Велика повеља слобода, с којом је често упоређују, претстављала је неку врсту феудалног устава Угарске, учвршћивање права и привилегија племства. Була је потврђивала потпуну својину племства на бенефиције које му је краљ раздао. Она је гарантовала да ће се једном годишње сазвати сабор, чији је састав, уосталом, био доста неодређен. Ни овде, као ни у Пољској, у то време још није било установљено бар донекле редовно претставништво. На сабор су позивани крупни сениори, а од нижих феудалаца долазио је ко је могао и хтео. Племство је било ослобођено пореза. Била су ограничена права краљевских чиновника према племству, по жупанијама су укинути сви положаји које је краљ попуњавао. Самоуправа је предата у руке домаћег племства. Сада се жупанија почела да назива »universitas nobilium« — заједница племства. Жупанијом је сада управљала аристократија, која је на својим скупштинама бирала све чиновнике.

Сем тога племство је добило право да краљу служи само у границама државе. Ако би хтео да војне снаге племства изведе из државних граница, за то је био потребан њихов специјални пристанак. Краљ се обавезао да неће делити земље и привилегије странцима.

Последњи члан. Златне буле потсећа на последњи члан Велике повеље слободâ. Он је узаконио право да се краљу пружи отпор ако се не буде држао одредаба Златне буле. У том случају племство је имало право да устане против краља да га силом натера на покорност.

Немачка колонизација и градови. Пораст самосталности феудалаца и њихове непрестане међусобице слабили су војну снагу Угарске, и када су 1241 г. провалили у земљу Монголи, лако су скршили отпор угарске војске и опустошили земљу, стигавши у својим походима до Јадранског Мора. Када су се Монголи вратили на Исток, Угарска је претстављала готово пустињу, па су били потребни велики напори да се обнови привредни живот у земљи. У томе су знатну улогу одиграли колонисти, које су краљеви позивали углавном из Немачке.

У Угарској се у XIII в. запажа пораст градова, делом због немачке колонизације, делом због појачаног трговачког промета, али су ти градови, као и у Пољској, још дуго у државном животу играли другостепену улогу, Насељени су били првенствено Немцима и Јеврејима, који су тада у Угарској уживали равноправност и самоуправу својих општина. Развитак економике у Угарској допринео је да пољопривреда узнапредује брже од градова, Главни предмет извоза из Угарске постало је у то доба вино, које се прочуло у целој Европи.

Анжујска династија. 1301 г. изумрла је на угарском престолу династија Арпада и почела је борба за угарски престо. 1310 г. престо је припао краљу Карлу Роберту из анжујске династије. Карло Роберт је позивао немачке колонисте да би се унапредила земљорадња, а исто тако и немачке рударе ради експлоатације златних и сребрних рудника Угарске. Угарска је »постала земља веома богата племенитим металима откако су у њеним рудницима почели да копају Саси и Баварци који су се тамо преселили. То је злато омогућило Карлу Роберту да претставља арбитра између суседних словенских народа, на пример, чешког и пољског краља.«^[1]

Краљеви анжујске династије покушавају почетком XIV в. да ојачају своју власт. Ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, они су тежили да униште самосталност крупних феудалаца. То се нарочито односи на владавину највећег краља анжујске династије — Лајоша (1342—1382 г.), који је од 1370 г. заузимао и пољски престо. У његово доба Угарска је стекла велики политички утицај у Европи. Лајош је водио широку спољну политику. Он је имао у плану да уједини анжујске поседе у јужној Италији, тј. Напуљску краљевину, са Угарском. У ту сврху предузео је два похода у Италију, који, ипак, нису дали никаквих резултата.

Борећи се с крупним феудалцима анжујски краљеви су избегавали да сазивају саборе, који су били главни орган аристократије, и владали су уз помоћ свог краљевског савета, у који су позивали првенствено свештенство. Сабор је био сазван тек 1351 г. Тај сабор, који је издао такозвани Decretum unicum, имао је за циљ да утврди краљев споразум с племством. Племство је краљу предавало врховну власт, а краљ је за то помагао племству да коначно укмети сељаке.

Decretum unicum је најпре прописивао да само племићи могу бити сопственици земље. На сељаке су ударене нове дажбине у корист господара, одузета им је слобода прелажења и, најзад; они су били потпуно потчињени властелинском суду. Племићки поседи проглашени су за неотуђиве.

Анжујска се династија није ослањала само на племство већ и на градове који су напредовали. XIII и XIV век претстављају доба брзог успона градова и процвата угарског занатства, нарочито рударства. Уздигли су се градови као Пешта, Будим, Пожун, Кошице, Кронштат и други. У градовима су организовани еснафи по угледу на западноевропске. Угарска је заузела крупно место у транзитној трговини између Западне Европе и Истока.

1382 г. с Лајошевом смрћу у Угарској се угасила анжујска династија. После кратког периода борбе за престо угарска је круна припала Сигисмунду Луксембуршком, који је 1411 г. постао немачки цар (види гл. XXIV).

Продирање Турака-Османлија. У то доба појављује се у историји Угарске нов важан фактор — Турци-Османлије, који су сада почели да играју све већу улогу у Источној Европи. За Мађаре је борба с Турцима постала једно од најживотнијих питања. Сигисмунд се обратио владарима Европе с предлогом да се организује заједнички поход против Турака. Један такав општи поход ритера Западне Европе и предузет је против Турака. 1396 г. дошло је код Никопоља на Дунаву, у данашњој Бугарској, до битке између западних ритера и војске султана Бајазида, која је завршена потпуном победом Турака. Сам се Сигисмунд једва спасао с бојног поља. Ма да Турци тада нису искористили ту своју победу, турска се опасност отада надвила над Угарску.

Јанко Хуњади и Матија Корвин. 1437 г. Сигисмунд је умро, а у Угарској је почела бесконачна борба за круну, која је прелазила час у руке Хабзбурговаца, час у руке Јагелонаца, док се најзад на угарском престолу није учврстила национална угарска династија.

У борби с Турцима истакао се војсковођа Јанко Хуњади, који је стекао славу националног хероја. Он је постао регент Угарске краљевине. После његове смрти био је изабран на престо његов син Матија Корвин (1458—1490 г.). Доба владавине Корвина је период највећег успона угарске моћи.

На које се снаге ослањао Матија Корвин? Најпре на масу нижег н средњег племства. За време Матије Корвина сабор је сазиван готово сваке године. Одржане су, даље, сталне скупштине жупаниских сабора или конгрегације. Краљ се затим ослањао на све већу моћ градова. Развитак заната и градова још раније је приморао угарске краљеве да унесу неке измене у саборски систем. На саборе су пуштени и претставници градова. Градови су давали материјална средства за остваривање широке политике коју је тада водила Угарска.

Матија Корвин водио је успешне ратове с Чешком. Освојио је део чешке територије и једно време заузимао чак чешки престо. Освојио је Аустрију, наследни посед Хабзбурговаца.

После његове смрти, 1490 г., великашка странка, бацила је Угарску за доста дуготрајни период у стање политичког хаоса. Опет је почела бесконачна борба за престо и у време те борбе одузео је Максимилијан Хабзбуршки Угарској Аустрију и друге земље које је Матија Корвин био заузео Хабзбурговцима (види гл. XXIV).

Устанак куруца. Политички метежи још су више погоршали положај угарског сељаштва. На тој основици избио је у Угарској 1514 г. највећи устанак у историји те земље, устанак такозваних куруца (крсташа) који се претворио у прави крсташки рат. Устанак куруца био је у вези с крсташким ратом против Турака, који је објавио папа Лав X.

Тај крсташки рат постао је необично популаран међу сељацима пошто је обећавао онима који ступе у крсташку војску ослобођење од кметске зависности. У војску куруца почели су масовно да се стичу одбегли сељаци. Крсташкој војсци почели су у масама да прилазе и најсиромашнији градски елементи. Природно је да је све то изазвало озбиљну бојазан међу угарским племством, које никако није желело да изгуби зависну радну снагу и које је страховало од организоване акције сељаштва. На наваљивање племства краљ Владислав је забранио даље регрутовање у крсташке одреде и наредио вођи народне војске Дожи, под чијим се воћством сакупило око 40 хиљада куруца, да крене против Турака. Али је тада плануо сељачки устанак од кога су феудалци толико страховали. Крсташки одреди претворили су се у револуционарну војску под Дожиним воћством. Он се показао не самo као искусан војсковођа већ и прави вођ сељачких маса. Дожа је разаслао по читавој Угарској позиве сељацима да крену у одбрану сељачких права, да се прикључе устанку, да уништавају племићке поседе и истребљују све племиће. Иначе ће вас, говорио је он, »побити као псе и ставити на муке«.

На страни сељака иступили су и нижи слојеви градског становништва. Сељачкој војсци је пошло за руком да заузме неколико утврђења и градова. Она је пружала упоран и успешан отпор племићким одредима читава четири месеца. Али је замах покрета приморао племство да се уједини и мобилише еве своје снаге. Услед тога је сељачки устанак разбијен, а сам Дожа рањен у боју, заробљен и на страшан начин погубљен. Сурово разрачунавање угарског племства са устаницима стајало је живота неколико десетина хиљада сељака. Нису истребљивали само учеснике у устанку, већ су подвргавали свим могућим мучењима и тортурама њихове породице. На сељаке је била ударена огромна контрибуција у корист феудалних поседника.

Победу над сељацима потврдио је такозвани »дивљи сабор« 1514 г. Тај је сабор објавио да се сељаци лишавају права слободног кретања и донео одлуку о повећању сељачких работа. Даље, на сабору 1515 г. био је донет нови законик, или кодекс закона, такозвани Decretum Tripartitum. Он је претстављао кодификацију угарског права на основу најоштрије проведене сталешке поделе. За једине пуноправне грађане — populus — сада су проглашени племство и свештенство. Дозвољене су неке привилегије горњем градском слоју. Што се тиче остале масе народа, управо доњих градских слојева и нарочито читаве сељачке масе, она се у декрету називаplebs, тј. пук. Плебс нема никаквих права на земљу. Сва је земља својина господе. Сељаци су имали да буду у пуној потчињености господара и да за њих раде.^[2]

Пад угарске државе. Тако је угарско племство учврстило своју победу над сељаштвом. Али се показало да је та победа кобна за само племство. Прекомерна контрибуција која је била ударена на сељаке подрила је његове снаге, а то је даље довело до подривања војне моћи Угарске. Када је почела нова турска офанзива, сатрвено и разорено сељаштво није имало воље да брани државу својих угњетача. Сукоб је завршен потпуним поразом Угарске. У битки на Мохачу (1526 г.) турски султан Сулејман Величанствени до ногу је потукао Мађаре. Тим је био учињен крај угарској самосталности. После тога Угарска се распала на три дела. Један део су заузели Турци, други је припојен поседима Хабзбурговаца, Аустрији, а само је источни део Угарске, Седмоградска, сачувала извесну самосталност, налазећи се, уосталом, у вазалској зависности од Турака.

2. Византија, Бугарска и Србија од XI до XV века

Коначна победа феудализма за време Комнина. Крсташки ратови задали су Византиском царству тешке ударце од којих се оно више није могло опоравити. Они су лишили Византију оног значаја који је она имала у тадашњој економици као главни посредник у трговини између Истока и Запада, и свели је на положај другостепене државе.

Династија Комнина заступала је интересе крупног феудалног земљопоседа. Феудализам је коначно однео победу у XI веку. Политика заштићавања слободног сељаштва, које је дуго времена чинило основицу војне моћи Византије, била је напуштена; провођен је систем проније — феуда с дељењем земље насељене сељацима пронијарима (види гл. XI). За време Комнина јако је примењиван и систем харистикарија — дељења манастирских земаља на уживање световним поседницима. У XI в. обилато се деле имунитети (екскусија). Сачувало се много тужби на порезе који су се свом тежином свалили на радно становништво, док је већина крупних поседа била од њих ослобођена. Савременици називају убираче пореза »пре разбојницима него убирачима, који презиру и божанске законе и царска наређења«. Стални ратови исцрпљивали су становништво и изазивали нове порезе.

Главну улогу у војсци почињу да играју најамни одреди. У X и XI в. у војсци преовлађују Варјази и Руси, а крајем XI в. — Англо-Сакси. Могућно је да је прилив ових последњих стајао у вези са освајањем Енглеске од стране Нормана.

Државе које су крсташи основали на Истоку претстављале су за Византију сталну опасност. Непосредна трговачка веза Запада са земљама Истока, која је успостављена преко левантских лука освојених од крсташа, подривала је византиску трговину и водила исцрпљивању њене благајне. У XII в. крсташи и Византија непрекидно су међусобно ратовали и притом су обе стране склапале савезе с турским кнежевима.

Византиски историчари оцртавају жалосну слику сиромашења царства у XII в. Ипак је Византија за посматраче са Запада још претстављала необично богату земљу. Западни путописци говоре о огромним приходима царске благајне, како оно добија 20 хиљада златника само од Цариграда, о величанственим зградама, раскошним оделима и обиљу животних намирница. Све то вероватно много више говори о сиромаштву Запада него о богатству Византије.

Андроник Комнин. Народно незадовољство политиком Комнина — претставника феудалног земљопоседа — дигло је за кратко време на престо једну од најзанимљивијих фигура међу византиским царевима — Андроника Комнина (1183—1185 г.).

Његов живот је прави авантуристички роман. Маркс у »Хронолошким изводима« карактерише Андроника као »генијалног човека у коме су се спојили Алкибијад, Нерон и Византинац... Принц и авантурист, храбар, подао, лукав, вероломан, необично снажан«, уживао је изванредну популарност међу становништвом, коме је, по речима савременика, био »дражи од бога«. Његово ступање на престо народ је дочекао са општим одушевљењем. Његова владавина била је врло кратка да би се могле тачно, оценити његове мере. Оне су се углавном сводиле на борбу против крупног феудалног земљопоееда и на подршку коју је пружао слободном сељаштву у пропадању. Андроник је предузео мере за олакшање пореског терета, за борбу против изнуђивања од стране чиновничког апарата. Организовао је јавне радове, нарочито за снабдевање престонице водом. Низ претставника земљопоседничке аристократије био је погубљен. Андроникова политика изазвала је жесток отпор од стране византиске аристократије. Против цара су склапане завере, на које је он одговарао жестоким репресалијама. Гоњени од Андроника, феудалци су бежали у Италију и потстицали италијанске владе на војне акције против Андроника. Аристократска завера, која је пала у исто време кад и норманска најезда, довела је до пада Андроника. Непријатељи су му се осветили, погубивши га уз невероватна мучења. На престо се попела нова династија — Анђела (1185 г.).

Византија после Четвртог крсташког рата. Борба за престо у породици Анђела послужила је као изговор да се промени правац Четвртог крсташког рата, да се заузме и опљачка Цариград и да се оснује Латинско царство. Византија је као јединствена држава престала да постоји (види гл. XVI). Обновљено 1261 г., Византиско царство Палеолога претстављало је само сенку раније моћне државе. Њена је територија била знатно мања но у време Комнина; захватала је само северозападни угао Мале Азије, део Тракије и Македоније, Тесалију и нека острва Јегејског Мора. Епирска деспотовина била је посебна држава у вазалној зависности од Византије.^[3] Север Балканског Полуострва заузимале су Србија и Бугарска. Средња Грчка и Мореја (ако се изузме неколико утврђених места) остале су у рукама »латинских« феудалаца; већи део острва припадао је Млечанима. Трапезунтско царство није ушло у састав обновљене Византије. Ђенова, која је подржавала никејске цареве, завладала је трговином на Црном и Јегејском Мору.

Турци-Османлије. Крајем XIII в. у Византији се јавља нови опасни непријатељ — Турци-Османлије. Икониски султанат после пораза који су му нанели Монголи 1243 г., распао се на неколико феудалних поседа. Међу њима је најјачи био емират Османа (1288—1326 г.), који је почео освајања у Малој Азији. Османов син Орхан, прогласивши се султаном, освојио је Брусу и начинио је престоницом османске државе. Турци су заузели Никеју, Никомедију и избили на обале Мраморног Мора. Они су нападали на Балканско Полуострво.

Опадање Византије. Царство је ушло у период опадања. Од Цариграда су остали само трагови некадашње величине. Путописци у XIV и XV в, истичу да у граду има врло много пустоши и порушених зграда. Административни и финансиски апарат царства почиње да опада. Скупљање дажбина од упропашћеног становништва постаје све теже.

У XIV в. крајње се заоштрила класна борба у вези са угњетавањем осиромашеног становништва од стране феудалаца и државе. Четрдесетих година XIV в. градове и земље царства захватио је талас устанака.

1342 г., користећи се борбом претендената за престо, устала је градска сиротиња у Солуну, граду који је по трговачком значају био други у царству. На чело устанка стала је демократска секта зелота.^[4] Из града је био протеран већи део аристократије, а управа је прешла у руке зелота. 1345 г. дошло је у Солуну до покоља аристократије, која је покушала да збаци зелотску владу. До 1349 г. Солун је имао своју управу као независна република, која није признавала царску власт. Устанак је захватио и друге градове у Македонији.

Византија губи улогу водеће силе и на Балканском Полуострву. Та улога прелази најпре на Бугарску а затим на Србију.

Бугарска и Србија под влашћу Византије. 1018 г. Василије Бугароубица уништио је прво Бугарско царство,^[5] а бугарске земље прикључио Византији. Бугарским бојарима који су изјавили покорност биле су дате византиске титуле и потврђене њихове привилегије. Одмах за тим морала су да признају зависност од Византије и српска племена којима је остављено њихово раније уређење.

Византиске власти ипак су тежиле да потпуно потчине освојене земље, особито Бугарску. На чело бугарске цркве постављани су искључиво грчки архиепископи. Византиски чиновници упропашћивали су земљу наметима, изнуђивањима и подмитљивошћу. Тај притисак изазивао је непријатељство према држави-поробљивачу и тежњу за ослобођењем. Међу Словенима стално су избијали устанци.

О историји Бугарске под византиском влашћу знамо врло мало. У Бугарску су били уведени византиски закони (преведени на бугарски језик). Има пуно основа да се мисли да је феудализација бугарског друштва веома узнапредовала. Томе је допринело ширење византиске установе проније у Бугарској.^[6]

Богумили. О порасту феудалних односа сведочи класна борба која је у то време заоштрена, а коју најбоље показује брзо ширење јереси богумила, која је настала у Бугарској још у IX в. Не улазећи у мутно питање догматске стране богумилства (која нам је позната само од његових противника), истаћи ћемо његово сродство с византиском јереси павликијанаца, везаном за дуалистичка манихејска учења. Под разним именима (патарени, катари, албижани итд.) та се јерес проширила далеко на Запад. У богумилству се јасно истичу следеће црте: одбацивање владајуће цркве и њене јерархије, обреда и тајни, нарочито причешћа и култа икона, захтев да се верска наука и морални живот заснивају на темељу светог писма. Богумили су с проповедањем вере повезивали проповед социјалне правде. Један од непријатеља богумилства дефинише њихово учење као проповедање непокорности властима. Богумили су захтевали да се конфискују и поделе црквена имања. Протестовали су против експлоатације кметова, потстицали сељаке да напуштају бојаре и да не испуњавају обавезе. Упркос жестоким прогонима, та се јерес јако раширила у Бугарској, Србији и Македонији.

Политичко слабљење Византије у XII в. створило је повољне услове да се образују независне државе Бугарска и Србија.

Ослобођење Бугарске од византиске власти. 1186 г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под воћством бојара Петра и Асена. Устанак је почео на северу Бугарске у неприступачним балканским планинама и убрзо захватио читаву земљу. Бугари су позвали у помоћ Кумане и склопили савез са српским великим жупаном Стеваном Немањом, који се у то време борио против Византије за независност Србије. Бугари су успели да обнове своју државу с престоницом у Трнову.

Византија је покушала да искористи незадовољство бугарских бојара уздизањем Петра и Асена; бојари су убили оба брата, али је њихово Место заузео трећи брат Калојан, који је водио успешне акције против Византинаца у савезу с Куманима. Византија је морала да призна независност Бугарске државе (1201 г.), која је обухватала читаву Мезију, северни део Тракије, северну Македонију и део Србије. Калојан је тежио да се ослони на Рим: закључио је уговор с Иноћентијем III и добио од њега титулу краља Влаха и Бугара (dominus Blacorum et Bulgarorum) за обећање да ће бугарску цркву потчинити папи. Сачувана је њихова преписка, у којој та два искусна дипломата настоје да један другог преваре и да добију максималне уступке у накнаду за минимална обећања. 1204 г. била је склопљена унија између Бугарске и Рима. Калојан је почео да се назива царем.

Ослобођење Србије. Истовремено с тим уједињује се Србија и ослобађа византиске власти. Уједињење се врши из источне Србије (»Рашке«), чији је велики жупан Стеван Немања већ давно покушавао да добије самосталност. Уз подршку других жупана водио је упорну борбу против Византије. У борби против Византије настојао је да искористи крсташе. Ступио је у везу с Фридрихом Барбаросом и водио с њим преговоре о укључивању Србије у Свето Римско царство. 1190 г. Византија је признала независност српске државе. 1195 г., када се Немања одрекао престола, власт је у Србији припала његовом млађем сину Стевану Првовенчаном, који је узео краљевску титулу.^[7]

Бугарско царство. Тако су почетком XIII в., у време стварања Латинског царства, настале на Балканском Полуострву две самосталне словенске државе — Бугарска и Србија. Колико се може судити по оскудним подацима који су се сачували из тог времена, уједињење и ослобођење Бугарског царства ослањало се на широки народни покрет и наишло на опозицију међу бугарским бојарима. Сва три оснивача другог Бугарског царства — Петар, Асен и Калојан — били су убијени од бојара, противника јачање царске власти. Код бојара је нашла подршку Византија у борби против нове бугарске државе. У исто време први бугарски владари престају са жестоким прогонима којима су били изложени богумили за време византиске власти.^[8]

У почетку је Калојан покушавао да успостави пријатељске односе с Латинским царством. Али су охолост и глупост крсташа ускоро довели до рата. Калојан је добио подршку богумила у Тракији и Македонији. На страни Бугара био је и демократски део грчког становништва у Латинском царству. У низу градова становништво је устало против »Латина« и нудило бугарском владару царску круну. Под Једреном он је задао крсташима одлучан пораз (1205 г.). »Цар« Балдуин био је заробљен и умро је од рана. Калојан је наставио победоносну борбу против Латинског царства, али је у време те борбе погинуо од руке једног од бугарских бојара (1207 г.). После смрти Калојана бојари су дограбили власт у своје руке. Војне операције против Латинског царства кренуле су сада неуспешно, пошто је један део бојара тежио да с њим постигне споразум и истовремено се са свом свирепошћу оборио на богумиле.

Асен II и превласт Бугарске на Балкану. Међутим, управо је у богумилима нашао себи главни ослонац обнављач моћног бугарског царства Јован-Асен II (1218—1241 г.). Склапајући савез час с Латинским царством против Грка час с Грцима против Латинског царства, Асен II је проширио територију свога царства готово до Цариграда. За његове владавине Бугарска је била најмоћнија држава на Балканском Полуострву. Асен је опседао Цариград, који је желео да начини престоницом свога царства, али су га сложене политичке прилике (сукоб с Никејским царством) приморале да се одрекне тог плана.

Превласт бојара и погоршање положаја сељака. После Асенове смрти поново су избиле бугарске међусобице услед којих су изгубљене територије које је Асен освојио у Тракији и Македонији; оне су припале Никејском царству. Бугарска је брзо изгубила ону политичку улогу коју је дотада играла на Балканском Полуострву. На њу су стално почели да нападају Мађари, Грци, Татари и Турци-Селџуци. Насиља и самовлашће феудалних бојара довршавали су пропадање земље. Већи део земље припадао је бојарима, вишем свештенству и манастирима.

Пропадање земље због бојарских међусобица и бедан положај сељаштва изазвали су устанак, коме је на чело стао народни вођ — пастир Ивајло, који се прогласио царем (1277 г.). На његову страну прелазиле су читаве области. Он је успешно ратовао против Татара и двапут их потукао. Становништво бугарске престонице — Трнова — отворило је Ивајлу врата. Бугарски бојари позвали су у помоћ Грке, Татаре и Кумане и угушили устанак. Ивајло је погинуо, али народ дуго није хтео да верује у његову смрт. После петнаест година на чело новог устанка стао је самозванац који је себе назвао Ивајлом.

Распадање Бугарског царства. Бугарска се крајем XIII в. фактички распала на неколико удеоних кнежевина. Постојање царске власти било је само повод за сталне борбе између бојара за царску титулу. У таквим условима војни сукоб са ојачалом Србијом завршио се поразом Бугара (1330 г.).

У другој половини XIV в. Бугарска се распала на три посебне државе. Непрестано ратно пустошење, феудалне међусобице и пораст намета изазивају у то доба нови полет сељачког покрета. Богомилство и низ других народних »јереси« дижу се с новом снагом. Сељаци напуштају своје деонице и беже у брда, где образују наоружане одреде који се боре против бојара.

Српска држава. Док је ослобођење Бугарске било дело широког народног покрета и наишло на опозицију бугарских бојара, ослобођење Србије било је дело аристократије. У Бугарској су бојари успели још у време Првог бугарског царства и византиске власти да укмете већи део сељаштва, а у Србији је процес распадања родовске заједнице текао много спорије. Ослобођење Србије претстављало је етапу прелаза од родовског друштва на класно, на учвршћивање власти родовске аристократије над народном масом.^[9] Стеван Немања се ослањао пре свега на жупане. У њиховом интересу извршен је страшан обрачун с богумилима. О гоњењу богумила била је донета одлука на сабору »властеле«. Немањин син, Стеван Првовенчани, овако описује дела свог оца: »И једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје... учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову... а књиге његове нечастиве спали и изагна га.«

После смрти Стевана Првовенчаног власт прелази у руке »благородних« или властеле. Од њих зависи наслеђивање престола. У XIII в., за време краља Уроша I, у Србији почиње експлоатација рудних богатстава — злата, сребра, олова и бакра. Томе је допринела емиграција Немаца из Угарске, заплашених татарском најездом. Урош је склопио с градом Дубровником уговор којим је дубровачким трговцима дата слобода трговине, а Србима право да купују у Дубровнику жито и вино по истим ценама које је плаћало домаће становништво.^[10]

Дубровник. Дубровник, словенска Венеција, почиње да игра врло велику улогу у историји Србије. Слично Венецији, с којом је он био тесно повезан трговачким односима, Дубровник је претстављао трговачку републику. Сва се власт налазила у Дубровнику у рукама трговачке аристократије која је имала искључиво право да седи у већима. Политички утицај Дубровника од XIII до XV в. био је веома знатан. С њим су тражиле савез Угарска, Србија и Бугарска. Њихови владари и велможе поносили су се називом дубровачког грађанина. Они су у Дубровнику градили себи дворце и ту похрањивали своје драгоцености. Дубровник је био и њихов главни кредитор. Његови су трговци трговали не само по Јадранском Мору већ и по Средоземном, с Грчком, Италијом, јужном Француском, азиским и афричким лукама. Дубровник је развио и своје занатство (тканине, златарски радови, посуће), нашироко је трговао сољу, а исто тако и металима који су довожени из Србије. Из Србије је Дубровник добијао и стоку као и све могуће сточарске производе, лан, мед и восак, а у Србију је слао со, тканине, оружје, посуђе, вино и зачине. Србија је за Дубровник била најважније тржиште и односи међу њима постајали су све тешњи. У XIII и XIV в. склопљен је међу њима низ уговора.^[11]

Превласт Србије. Стефан Душан. За време Уроша Србија добија све већи утицај на Балканском Полуострву, потискујући у други план Бугарску, која је после смрти Асена II била у опадању.^[12] Српска краљевина достигла је највећи успон у XIV в. за време краља Стефана Душана (1331—1355 г.).

Стефан Душан потчинио је свом утицају Бугарску а ослабљеној Византији узео готово читаву Македонију, Албанију и Тесалију. Његови су поседи допирали до обала Јегејског Мора; он је тежио и освајању Цариграда. Његова даља освајања зауставили су Турци, позвани од Византије, који су потукли Србе на Марици (1352 г.).^[13] Душан је ступио у тесне везе с Дубровником и поделио трговцима тог града трговачке олакшице. У трговини с Дубровником узимао је учешћа непосредно сам Стефан и српски феудалци, који су поседовали огромна стада оваца, коња, свиња и рогате марве. Краљ се користио трговачким привилегијама. На трговима је забрањивано да се купује месо од трговаца »док се не распрода краљево«.

Србија је постала највећа политичка сила на Балкану. 1346 г. Стефан Душан је узео титулу »цара Србљем и Грком«. На Душановом двору био је уведен византиски церемонијал.

»Законик« Стефана Душана. За време Стефана знатно је погоршан положај сељака, што је санкционисано чувеним »3акоником« (1349 г.). »Законик« делом претставља записивање српског обичајног права, делом скуп закона српских краљева, нарочито самог Стефана Душана, делом византиске законе, прилагођене српским условима. 1354 г. издате су допуне »Законику«, а оне су још више погоршале положај сељачке масе. На основу »Законика« може се створити доста јасна претстава о друштвеном уређењу Срба у XIV в.

У Србији се још сачувао изузетан слој слободног сељаштва, такозвани себри, према којима се »Законик« односи с неповерењем, забрањујући им сваки скуп: »себрова сбора да нест«. За прекршај те забране »Законик« прети одрезивањем ушију и новчаном казном. Себри су, очигледно, бранили своју слободу од насртаја властеле. Погоршао се и правни положај себара: за убиство себра властелин је плаћао новчану казну, за убиство властелина себар је кажњаван не само новчаном казном већ и отсецањем обеју руку. Основна маса сељаштва — меропси — била је кметски зависна. Меропси су живели на земљи господара, кулучили, плаћали дажбине и, поврх тога, испуњавали све државне обавезе. До издавања »Законика« меропси су се користили правом прелажења од једног к другом. »Законик« им је то право одузео. Најзад, постојао је и слој сељака-робова — отрока.^[14]

Знатан део српског сељаштва живео је у задругама — великим породицама од неколико десетина људи, с колективном својином. Влада Стефана Душана односила се, по свему изгледа, с подозрењем према задрузи као према облику сељачке организације опасном за феудалце.

Класа феудалаца састојала се од родовске и војне аристократије; последњој су припадали начелници области, које је постављао краљ. Често су њихове дужности постајале наследне. Највећу улогу играли су црквени феудалци, којима су краљеви богато поклањали земље, видећи у њима главни ослонац своје власти. Феудалци су се делили на велике — властелу, и мале — властеличиће.

Турско освајање Балкана.^[15] После Стефана Душана Србија, подељена на неколико области, улази у дуготрајан период феудалних борби. У сукобима између Србије и Византије обе зараћене стране обраћале су се у XIV в. у више махова за помоћ Турцима-Османлијама,^[16] који су за време својих експедиција имали могућности да се убеде у слабост балканских држава. Средином XIV в. Османлије почињу да се учвршћују на Балканском Полуострву, заузевши Галипољ. Султан Мурат I освојио је Једрене (1360 г.^[17]) и тамо пренео престоницу Османлиске државе. Турска опасност наднела се над Цариградом. Ослабљене Србија и Бугарска нису могле да пруже озбиљан отпор Турцима.

1389 г. Турци су нанели Србима одлучан пораз на Косову Пољу. Кнез Лазар био је заробљен и погубљен. Србија је била принуђена да призна вазалну зависност од Турака, али је сачувала самоуправу, која јој је, уосталом, била одузета средином XV в. О битки на Косову српски народни песници певали су песме, оплакујући тај пораз као велику народну несрећу. 1393 г. Турци су заузели Трново и ускоро освојили читаву територију Бугарске. Турци су се сасвим приближили Византији.

Око Цариграда се стегао гвоздени обруч турских поседа. Цар Маноило II обилазио је Европу молећи западне владаре за помоћ. Примали су га са почастима и давали му обећања, али стварну помоћ нису пружили. Византију је привремено спасао онај грандиозни сукоб, који је почетком XV в. избио између Турака и Тамерланових Монгола. Тамерлан је опустошио јужну Русију, северну Индију, Месопотамију, Иран и Сирију. После рата у Сирији дошло је до сукоба с Турцима у Малој Азији. Битка код Ангоре 1402 г. завршена је потпуним поразом Турака. Но Тамерлан није остао у Малој Азији. Преузео је поход против Кине и у време тог похода умро. Слабљење Турака после пораза код Ангоре одложило је пад Византије за пола века.

Почетком XV в. византиски поседи били су сведени на Цариград, суседни део Тракије, неколико острва на Јегејском Мору, Солун и Мореју, ослобођену у другој половини XIV од »Латина«.

1422 г. обновљене су турске провале. Турци су опсели Цариград. После неуспелог јуриша они су напустили опсаду, али су страховито опустошили Мореју. Византија је почела да султану плаћа данак.^[18] Сада су царски поседи били ограничени само на Цариград са околином. Солун и Мореја постали су самосталне кнежевине.^[19] 1430 г. Турци су заузели Солун.

Последњи Палеолози чинили су огромне напоре да сачувају царство. Цар Јован VIII покушао је да обнови стара цариградска утврђења. С патријархом и вишим свештенством кренуо је у Италију. 1439 г. била је склопљена фирентинска унија, која је имала да источну цркву потчини папи. Опасност од Турака која се наднела над Средњом Европом и проповед папе изазвале су нови »крсташки рат« против Турака, у коме су узели учешћа Мађари, Пољаци и Румуни, али су Турци разбили »крсташе« код Варне 1444 године.

Освајање Цариграда од стране Турака. Почетком априла 1453 г. Султан Мехмед II с великим сувоземним и поморским снагама и артилеријом опсео је Цариград. Опсада, у којој је одлучујућу улогу играла артилерија, отегла се до краја маја. Упркос упорној одбрани, којом је управљао последњи Палеолог, Константин XI, град је заузет на јуриш и изложен тродневној пљачки. У Цариград, коме је било промењено име на Стамбул, пренета је престоница Османског царства. Наредних година Мехмед је освојио све независне поседе у Грчкој.

Турско заузимање Цариграда и пад Византиског царства оставили су на савременике огроман утисак. Коначно утврђивање турске власти у источном делу Средоземног Мора и даље продирање Турака на Запад знатно су утицали на политички и економски живот Европе од средине XV в.

ЛИТЕРАТУРА

I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 73, 77, 92—95, 101—105, 188—208, 297—300, 348—350), т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 129—130, 155—157, 171—208, 210, 246—248, 363—366, 376, 393—394) и т. III (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VII, стр. 200—205, 209—211). — Маркс и Енгелс, Револуционарна борба у Мађарској, Дела, т. VII-— Маркс и Енгелс, Руски зајам. — Евакуација кнежевина. — Аустро-турски уговор. — Молдавија и Влашка. Дела, т. X.

II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 215—231.

III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, 1897, т. II, стр. 719—724, 751—763; т. III, стр. 718—742, 841—932. — Левченко, Историја Византије. Кратки преглед, 1940. — Васиљев, Византија и крсташи, Петроград 1923. — Васиљев, Пад Византије, 1925. — Дил, Византиске слике, Москва 1914 (види српски превод). — Борецки-Берафелд, Историја Угарске у Средњем и Новом веку, Петроград 1908. — Борецки-Берафелд, Историја Румуније, Петроград 1909. — Погодин, Историја Бугарске, Петроград 1910. — Јиречек, Историја Бугара, Одеса 1878. — Успенски Ф., Образовање Другог бугарског царства, Одеса 1874. — Хилфердинг, Историја Срба и Бугара, Дела, т. I, 2 изд., 1893. — Погодии, Историја Србије, Петроград 1909. — Флорински, Споменици законодавног рада Стефана Душана, Кијев 1888. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 65, 69—71.

---

1. ^{»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 349.}
2. ^{У поглављу »Устанак куруца« говори се о мађарском правном споменику »Decretum Tripartitum«. Пошто је он имао утицаја и на југословенске земље, потребно је нагласити да тај споменик није дело угарског сабора 1515 г., већ државног протонотара Стефана Вербеција. Он је збиља 1514 г. поднет сабору на одобрење и краљ га је потписао, али није ударио свој печат, и то, како се мисли, на инсистирање вишег племства, незадовољног што је у том правном кодексу изједначено с нижим племством. Али је зато на истом том сабору 1514 г. донет »Vladislai regis Decretum septimum«, који је значио праву одмазду феудалне класе мађарском сељаштву због учествовања у Дожином устанку. Тим је декретом мађарско сељаштво дефинитивно везано за земљу: »...отпуштање или одвођење јобађа да убудуће потпуно престане, да се стално укине и угашено заувек остане« (чл. XXV), а затим: »А ако одбеглог или насилно одведеног сељака његов господар буде могао да ухвати на пољу или на другом месту, нека га слободно ухвати и са свим његовим стварима које му могу допасти до руку врати у његово старо место становања« (чл. 30), итд. итд. /прим. Ред./}
3. ^{Обновљеном 1261 г. Византиском царству није припадала Тесалија, а Епирска деспотовина није била у вазалној зависности од Византије. /прим. Ред./}
4. ^{Зелоти у Солуну нису били секта, већ социјални покрет. /прим. Ред./}
5. ^{Овде се, као и раније у XI глави, узима 1018 година као година пада I бугарског царства, ма да се ту ради о Самуиловом македонском царству. /прим. Ред./}
6. ^{Византиски закони превођени су у великом броју још у Првом бугарском царству. Ширење проније у Бугарској је вероватно, али изворних података о томе нема. /прим. Ред./}
7. ^{Врло је површно приказан Немањин рад на стварању моћне српске државе. Формудација да се борио против Византије »уз подршку других жупана« може створити погрешну претставу да су ти »друга жупани« били управљачи појединих области, равни Немањи. Међутим, Немањина браћа, која су управљала појединим областима, имала су назив кнежева. Жупани су, раније старешине територијалних племенских општина, у доба формирања српске државе постали феудална господа и управљали малим областима. У процесу стварања српске државе, коју према подацима можемо пратити од IX а не, како би према овом излагању изгледало, од XII века, жупани су добили подређен положај, док је назив »велики жупан« изгубио првобитни смисао и значио владара, шефа државе. Не може се, даље, никако рећи да је Немања преговарао с Фридрихом I Барбаросом »о укључивању Србије у Свето Римско царство«. Српски посланици изјављивали су Фридриху I у Нирнбергу како је Немања »пун велике радости због царевог доласка«, јер ће моћи да га види и поздрави (Annales Colonienses maximi, Mon. Germ. Hist., SS XVII, стр. 795—6). При Фридриховом пролазу кроз Србију Немања га је дочекао у Нишу и предао му поклоне (»...deinceps dictus Serf cum summo gaudio imperatorem excepit, datis ei nonnullis donis...« Ib., 797). Најбољи извор Псеудо-Ансберт каже да су му Немања и Страцимир изјавили да би радо постали његови вазали уколико би им признао право на територије које су заузели од Византије, што је византиски цар Исак и протумачио као повреду својих права (К. Јиречек, Историја Срба, I, стр. 200—201). Псеудо-Ансбертов извештај узима се, свакако, за тачнији од података либечког опата Арнолда, по коме Немања »fecit domino imperatori hominum, suscipiens ab ipso terram suam iure beneficiario« (Arnoldi Lubecensis Chronica Slavorum, IV, 8, Mon. Germ. Hist., SS XXI, стр. 172). Чак ни на основу оваквог податка не би се дао извести закључак о укључивању Србије у Свето Римско царство. Оно за нас данас не значи никакав апстрактни појам већ довољно одређену територију, од које је Немањина Србија била одвојена другим земљама. Када би био и тачан податак о Немањиној вазалној заклетви Фридриху I, она би према тадашњем, нарочито Фридриховом, схватању царства била логична, кад знамо како је Фридрих сматрао да му се морају потчињавати све европске земље, чак и Енглеска и Француска, чије је владаре његов нотар и капелан Бурхард називао с презиром краљићима. Међутим, све то, као и евентуални Немањин »hominium«, није имало практичног ни реалног значаја. Немања се није одрекао престола 1195 г., већ у марту 1196 г. Ова година, усвојена у историографији, налази се и код Погодина (История Сербии, С. — Петербург 1909, стр. 41), чије је дело, према наводу у Литератури на крају главе, употребљено при обради српске историје. /прим. Ред./}
8. ^{Бугарска и Србија стекле су независност, као што се то уосталом види и из претходног излагања, крајем XII а не тек у време стварања Латинског царства почетком XIII века. Опозиција бугарских бојара против Петра, Асена и Калојана, опозиција против јачања царске власти, не значи још да су се бугарски бојари противили ослобођењу Бугарске од византиске власти. Улога богумила у бугарској историји XIII века, која је несумњиво била значајна, јако је претерана. Не може се рећи да је Калојан добио подршку богумила у Тракији и Македонији као и демократског дела тамошњег грчког становништва. Познато је само да се Калојан повезао с грчком аристократијом у Тракији која га је позивала у помоћ против латинске власти и да је наишао у Пловдиву на подршку павликијанаца, међу којима је можда било и богумила. Нема ослонца у изворима ни тврдња да је Јован Асен II »нашао себи ослонац управо у богумилима«, јер директних података о богумилима из овог времена нема, а једини индиректни податак пружа једна реченица у писму папе Гргура IX, који је, после Асеновог раскида с римском црквом, позивао у крсташки рат против њега и пребацивао Асену да је његова земља »пуна јеретика«. /прим. Ред./}
9. ^{Као што је и у XI глави стварање српске државе пребачено из IX у XII век, тако се овде говори о позном формирању класног друштва и државе код Срба. Из основа је погрешно да се Немањино доба приказује као »етапа прелаза од родовског друштва на класно, на учвршћивање власти родовске аристократије над народном масом«. Немањиној држави су претходиле Рашка држава у IX веку и приморске државе од којих је Дукља у XI веку била и краљевина. Немањина држава је резултат целокупног друштвеног и државног развитка претходних векова у којима је процес о коме се овде говори већ био извршен. И по оскудним подацима којима располажемо, Немањина држава показује развијено феудално друштво, у коме се већ говори и о везаности сељака за земљу и о њиховим тачно утврђеним обавезама. /прим. Ред./}
10. ^{Приказ заосталости и позног развитка Србије допуњује се још и тиме што се трговачки уговори с Дубровником помињу тек од времена Уроша I, ма да је познато да су клаузуре о трговини уносили у уговоре с Дубровником још Немања и Страцимир, и то »По старом обичају«, и да су трговачке уговоре склапали и други Урошеви претходници. /прим. Ред./}
11. ^{У поглављу »Дубровник« није довољно рећи да је Дубровник био с Венецијом »тесно повезан трговачким односима«. Он је од 1205 до 1358 г., дакле управо у време о коме се овде говори, био под врховном млетачком влашћу; Дубровником је управљао млетачки кнез. За то време не може се рећи да је Дубровник »претстављао трговачку републику«, Тада је био само градска комуна (communis), која се тек од 1420 г. помиње као република (»nos rector etconsiliarii reipublicae Ragusinae«). До тог је доба Дубровник већ успео да прошири и заокружи своју територију. Уместо да се каже да је »трговачка аристократија имала искључиво право да седи у већима« (у преводу је исправљено »у већима« уместо »в совете, или вече«, како погрешно стоји у руском оригиналу) тачније би било рећи да је она то право приграбила и у борби против пука, сужавајући и ликвидирајући улогу »опште скупштине«, себи дефинитивно обезбедила тек у првој половини XIV века, када је извршен попис чланова Великог већа, што уствари значи дубровачке властеле. /прим. Ред./}
12. ^{У једној, уводној реченици прелази се читав период од Уроша I до Душана, па зато постаје нејасно иа које се време мисли када се говори о потискивању Бугарске с Балкана у други план. Када се каже »за време Уроша«, може се мислити да се говори о Урошу I о коме је говорено у претходном поглављу, ма да се у пуном смислу може говорити о потискивању Бугарске у други план у доба Стефана Дечанског — Уроша III (1321—1331). /прим. Ред./}
13. ^{Сувише је упрошћено и нетачно објашњење да је Душаново напредовање заустављено зато што су Византинци позвали Турке који су победили Душана на Марици (1352 г.). Ту се радило о поразу једне мање, помоћне српске војске под воћством казнаца Бориловића, која је, уз бугарске трупе, помагала византиском цару Јовану Палеологу у борби против Матије Кантакузена. Турске трупе, које је на Кантакузенов позив да му помогну, довео Орханов син Сулејман, разбиле су изненадним нападом Палеологову војску код Димотике 1452 г. Ту су страдали и српски одреди. /прим. Ред./}
14. ^{О себрима се говори као о слоју слободног сељаштва. Томе би мишљењу у нашој историографији било блиско мишљење Мих. Полићевића (Устројство правосуђа у старој српској држави у XIII и XIV веку. Архив за правне и друштвене науке, XXIII, стр. 204), који је сматрао да су се међу себрима у првом реду налазили »слободни независни баштиници«. Међутим, подаци о себрима су недовољни да би се на основу њих са сигурношћу могло утврдити шта све тај појам обухвата. Зато су и настала различита објашњења. Али, како се у Душановом законику тај појам ставља насупрот властели, већина је историчара, са извесним оградама, прихватила објашњење да он обухвата читаво становништво сем властеле и свештенства. Стојан Новаковић је учинио ограду од овако широког значења речи себар сводећи га на једном месту на »невластелу или сељаке« (Законик Стефана Душана, Београд 1898, стр. 238). Са истим аргументима и Т. Тарановски је дефинисао себра као »сељака-земљорадника«, прихватајући могућност да је међу себрима било и слободних баштиника, али у толико незнатном броју да их Душанов законик готово сасвим игнорише (Историја српског права у Немањићкој држави, I део, Београд 1931, стр. 48, 51). Може се поменути да и у вези са значењем појма »отрок« постоје у науци контроверзе, што је сасвим и разумљиво, јер је тешко прихватити да су људи с правом да се парниче (чл. 103) и да, исто као и меропси, »како плату плаћају и работу работају, тако-зи и земљу да држе« (чл. 67) — били робови. Не може се рећи да је тек Душанов законик одузео меропсима право прелажења од једног господара другом. Меропси су били везани за земљу и њеног господара много раније. Податке о везаности сељака за земљу имамо још у време Немање (Хиландарска повеља). Према свим ранијим одредбама Душанов законик доноси једну новину: чланом 140 чини одговорним и сваког феудалног поседника за примање одбеглих кметова. /прим. Ред./}
15. ^{Читав приказ продирања Турака на Балкан врло је оскудан и слаб. /прим. Ред./}
16. ^{Не може се рећи да су се Турцима обраћале за помоћ Србија и Византија. Обраћали су им се Ј. Кантакузен и влада Јована Палеолога у византиским грађанским ратовима. /прим. Ред./}
17. ^{Турци су заузели Једрене 1362, а не 1360 г. /прим. Ред./}
18. ^{Византија је дошла у вазалну зависност од Турака не тек после опсаде Цариграда 1422 г., већ пола века раније. /прим. Ред./}
19. ^{Ни Солун ни Мореја нису никада били формално самосталне кнежевине. /прим. Ред./}