Историја савремене цивилизације 20
| ←< 19. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
Учешће Француске у друштвеним, политичким и економским напретцима XIX столећа. —Врло је тешко распознати шта је управо која земља учинила за напредак човечанства. Образованост је дело међународно, где се рад једнога народа меша с радом других.
Међутим, може се тврдити, да је Француска, више него икоји други народ, допринела, да се велики друштвени напредак нашега доба омогући и да се друштво заснује на основици правне једнакости. Од како се зачела образованост, сва су друштва била подељена на редове (сталеже), и сва су признавала повластице, које је и закон подржавао. Француска је 1789. године поставила начело „да се људи рађају и остају равноправни“.[1] И то је начело најпосле наметнуто и свима осталим народима. Француска је у Европу унела демократску владавину.
У политичким стварима Француска је обично позајмљивала из Енглеске оне установе, које су јој биле потребне, да се уреди после обарања старога уређења. Но она је те установе тако изменила, да се могу применити на животне прилике народа на европском копну. Тако је већина уредаба у Немачкој, Шпанији, Италији, Белгији и др. израђена по угледу на француске уредбе. Парламентарна владавина, оваква каква се данас употребљава у целој Европи, енглеска је творевина, но дотерана према оном, како се у Француској практикује.
Што се тиче економских напредака, они готово сви воде своје порекло из Енглеске. Енглески народ, богатији и навикнутији на. индустрију (за шта има да захвали својим рудницима гвожђа и угља), на погоднијем положају за поморску трговину у велико, претекао је све остале за време великих ратова, који су Европу упропашћавали и расељавали. Од туд је Енглеска од пре стотину година давала другим народима пример за све готово економске напретке. Енглези су измислили парну машину и железницу, они су дали прве угледе великих фабрика, рудника, железничких и паробродских друштава; они су уредили кредитни и банкарски систем, акционарска (удеоничка), кооперативна и радничка друштва.
Француска се понајчешће ограничавала на угледање на економске установе Енглеске. Она није стварањем доприносила економском напредовању света. Али се она за свој рачун знатно користила. Да би се то видело, довољно је упоредити садашњу статистику са статистиком из почетка XIX столећа.
Од 1815. године вредност се земље удвостручила, па је нешто и већа: тада је хектар земље вредео у средњу руку 700 динара, 1874. године вредео је 2000 дин.; по том је вредност опала, те 1889. године хектар није вредео више од 1700 динара. Целокупна се вредност попела на 90 милијарда. Најјаче је скакање вредности било између 1851. и 1869. године (вредност земље се повећала за више од 25 милијарда). Године 1815. простор за гајење жита није захватао више од 4,5 милиона хектара, и давао је само 40 милиона хектолитара, а данас захвата 6,5 милиона хектара и даје 100 милиона хектолитара жита; од 9 хектолитара принос се попео на 14 хектолитара по хектару. Репа (шећерна и сточна), која је 1840. године захватала само 58 000 хектара, данас захвата 520 000 хектара.
Број кућа и фабрика 1823. године износио је маље од 6,5 милиона, а 1888. године пребацио је преко 9 милиона. Вредност грађевина још се много више увећала него ли и број њихов; 1851. године цењена им је вредност на 20 милијарда, а 1888. године без мало 40 милијарда динара. Град Париз није вредео 1828. године више од 3 до 4 милијарде, а данас вреди на 17 милијарда.
Индустрија се готово сасвим подигла после Ресторације. Године 1848. она још није производила годишње више пего од прилике 5,5 милијарда, а данас се производња попела на 12 милијарда динара.
Трговина са иностранством од 1815. до 1825. године износила је у средњу руку око 400 милиона увоза и 500 милиона извоза. После тога времена ево каква је била средња вредност на сваких десет година:
1827.—37.
|
године | ||
1837.—47.
|
„ | ||
1847.—57.
|
„ | ||
1857.—67.
|
„ | ||
1867.—77.
|
„ | ||
1877.—87.
|
„ |
Положај Француске међу европским великим силама. — Француска има простора за 528 000 квадратних километара, са становништвом од 38 милиона душа.
Остале велике силе имају:
| Енглеска | 315 000
|
|||||
| Немачка | 540 000
|
|||||
| А-Угарска | 623 000
|
|||||
| Русија | 1 416 000
|
Ни у једној земљи, осем Белгије и Холандије, земља нема толико вредности, а само Енглеска превазилази Француску вредношћу грађевина.
Њена индустрија надмашује индустрије свих осталих великих народа осем Енглеске. Она и производи више и радничка је зарада већа.
У трговини она такође долази после Енглеске, која извози за 5,5 милијарда, а увози за 9 милијарда динара. Али она превазилази Немачку (која извози за мање од 4 милијарде, а увози скоро за исто толико), Аустро-Угарску (која увози за 1 400 милиона, а извози 1 700 милиона) и Русију (чиј увоз износи за нешто мање од 1 милијарде, а извоз око 1 500 милиона).
Њена је трговинска морнарица с једрилима врло слаба, и долази тек на седмо место у Европи, после Енглеске, Норвешке, Немачке, Италије, Русије и Шведске, али јој паробродска морнарица долази на друго место.
По јачини саобраћаја (преписке) Француску су надмашиле: Енглеска, где на свакога становпика долази годишње у средњу руку по 46 отпраћених писама, Швајцарска (27 писама на становника) и Немачка (по 21 писмо на становника), док их Француска нема више од 19.
Вредност остављених сума у штедионицама већа је у Француској него ма у којој другој земљи осем Пруске. Она достиже скоро до 3 милијарде.
Целокупно богатство Француске цени се[2] око 200 милијарда, а приход му на 24 милијарде. Само је превазилази Енглеска с капиталом од 218 милијарда и приходом од 31 милијарде. За тим долази Немачка с капиталом од 158 милијарда и приходом од 21 милијарде; Русија са 108 милијарда капитала и 19 милијарда прихода; Аустро-Угарска с 90 милијарда капитала и 15 милијарда прихода.[3]
У погледу војничке снаге, Француска има најјачу ратну морнарицу (191 лађу) после Енглеске (383 лађе). Она има највећу војску у мирно доба (600 000 људи). У ратно доба њена би војска била готово једнака с немачком војском. Русија има већи број војника на хартији, али би њој, по свој прилици, било немогућно да мобилише сву своју војску.
Садање стање у свету. — Цени се да има око 1 450 милиона људи свих раса, и то: 330 милиона у Европи, 800 у Азији, 200 у Африци, 100 у Америци. На земљи има врло много различитих раса. Али је већина сведена на по неколико дивљих племена и већ су на умору, као на прилику староседеоци на Тасманији; или су готова да се претопе у друге јаче расе, као на прилику амерички индијанци. Сад има само три велике расе. Белој раси припада половина Азије, Европа, Америка, Аустралија и афричке обале; — жута раса захвата источни део Азије, одакле се простире и по Малајском Острвљу; — негри (црначка раса) су насељени по Африци и тропским крајевима Америке, куда су препесени као робље.
Тако је исто и с верама. И њих још има врло много, али већину исповедају још само по неколика племена и ишчезавају, још брже него и расе, испред вера боље уређених. Свет је подељен између четири велике вере. Хришћанство влада у Европи и Америци, а рачуна се да има 435 милиона хришћана, подељених у три гране: 200 милиона католика, 150 милиона протестаната и 85 милиона источно-православних. Ислам господари у Африци и западној Азији, а рачуна се на 170 милиона муслимана. Буданство захвата источни део Азије, где има на 500 милиона верних. Браманстео је у Индији, са 150 милиона присталица. (Рачуна се да има 7 до 8 милиона Израиљаца, расејаних по свету). Остаје још око 230 милиона идолопоклоника међу дивљацима по Океанији, индијанцима у Америци и црнцима у Африци. Но и они се нагло обраћају, те једни прелазе у хришћанство а други у ислам.
Расе се не подударају с верама: међу белима има хришћана, муслимана и браманаца; црнци су подељени између ислама и хришћанства. Али свакој вери одговара по један облик образованости: хришћанству одговара европска образованост, исламу арабљанска, браманству индијска, а буданству китајска. Иидијска је образованост престала да се развија и распростире, а можда ће се и стопити са европском образованошћу, коју су Енглези пренели у Индију. Арабљанска је образованост у опадању од како је муслимански свет под влашћу необразованих Турака. Остају још две образованости, европска и китајска, које до сад још нису могле једна другу нарушити.
Ми имамо неодољиву наклоност да своју, европску образованост сматрамо као једину праву образованост, и да се надамо да ће она у себе претопити или потиснути своје такмаце. Највећи део света већ је у рукама једне од три европске, велике, народоносне гране: Руси, као представници словенске народности, захватају северни део Азије; Англо-Саксонци, као представници германске народности, господаре у Северној Америци, Индији и Океанији; романски народи, које представљају Шпанци и Португалци, захватају Јужну Америку. Тим трима групама одговарају и три језика, који господаре на највећем простору: енглески, којим говори око 120 милиона душа, — руски, којим говори 100, и шпански 50 милиона. (Немачким, који је језик средње Европе, говори више од 60, а француским 46 милиона; али су оба ограничена на узан простор).
Међутим, било би детињасто судити о важности каквога народа по броју људи, који говоре његовим језиком, и по броју квадратних километара, које он захвата. Народ се поглавито цени по уделу, који узимају његови научници, писци, уметници, инжињери итд. у делу опште образованости; Француска игра у свету једну улогу, која је велика, али различита од оне што је игра Шпанија. Може бити да ће доћи време, кад ће Руси, Англо-Саксонци и шпански америчани својом множином владати светом, али тај дан још није дошао. Три велика народа нашега доба, који се својом предузимљивошћу уздижу над осталима и управљају током образованости, још су Енглези, Французи и Немци.
Сви ти народи имају заједничку образованост која је поникла из старе образованости, пренесена на све хришћанске земље, и сви раде на њеном усавршавању.
Опи имају једна иста оруђа зарад, исти начин рада у индустрији, иста преносна средства; сви имају фабрика, парних машина, железница, телеграфа итд.; сви се користе подземним благом својих рудника и обрађују своје земљиште.
Земље у Америци и Океанији, које су од скора насељене, земљорадничке су; умерени делови производе жито и стоку, а топлији дају памук, пиринач, каву и зачине.
Две трећине Европе такође су остале земљорадничке земље: јужне романске земље дају вино и воће, а словенске на истоку жито, коже и дрва. Индустријом се баве поглавито германски народи на северу, Енглеска, Белгија, Немачка, Швајцарска и северни крај Француске. Ту је и становништво најгушће, и најбрже се умножава; рачуна се, да на 1 квадратни километар има: у Белгији 192, у Енглеској 172, у Холандији 128, у Немачкој 84, у женевском кантону 364 становника (а у Француској само 71). Становништво се повећава сваке године, и то: у Енглеској за 9,2 на 100 душа, у Шведској за 11,5, у Немачкој за 10, у Холандији за 9, а у Француској само за 2,3. Од 1700. године Велика Британија је скочила од 8 на 35 милиона душа, Немачка од 19 на 46, а Француска од 19 само на 37.
Све су образоване земље повезане железничком мрежом (450 000 километара), паробродским путовима (97), телеграфом (1 200 000 километара), подморским кабловима (150 000 километара) и општим поштанским савезом. Оне мењају своје производе и капитале. Оне су у непрекидном саобраћају. Свакога дана новине, које се обавештавају с помоћу телеграфа, доносе новости из целога света.
У свима образованим земљама начин живота све више тежи да се сасвим изједначи. Свуда човек налази готово исте велике градове, с правим улицама, великим трговима, калдрмом, тротоарима, омнибусима, гасним осветљењем, подземним каналима, водом из далека доведеном итд. Сељаци и радници, спорији у мењању навика, у источној Европи још чувају своје обичаје и ношњу; али градско становништво свуда већ има истоветна занимања, исте забаве, исте обичаје: свуда одевање по енглеском начину, свуда париска мода, позоришта, новине, разна села (серклови), берза итд.
Тако се исто и мисли преносе из једне земље у другу. Свуда научници раде по једним истим методима; они заједнички стварају науку, па се чак и скупљају на међународне научне скупове (конгресе). — Сликарство, вајарство, грађевинарство и музика заједнички су за све народе. Књижевна дела још су народоносна, због различности језика, али она круже по туђим земљама у виду превода, и књижевност је с краја на крај света прожета једним истим струјама.
Образовани народи једни другима позајмљују чак и своје политичко уређење. Пример Енглеске и Француска Револуција учинили су, да се свуда заведе уставна владавина. У Европи има 19 независних држава (рачунајући ту и Бугарску), у Америци 18 (не рачунајући насеобине), све европске државе, осем две, монархије су, — а све су америчке државе републике. Под тим различитим обликом све, осем Русије, имају један исти унутрашњи склоп: један парламенат који представља народ, буџет који претресају и одобравају народни представници, слободу штампе, јавну безбедност коју чувају полиција и редовни судови итд.
Тако је све оно што сачињава живот образованих народа, трговина, политички живот, наука, уметности, политички обичаји и све друго осем језика, постало опште међународно. Међутим, народи, који су повезани толиким везама, не теже за тим да се стопе уједно, па чак ни да се удруже. Њих раздваја језик, индустријска утакмица и старе антипатије, тј. нерасположење једних према другима. Нарочито се државе с неповерењем гледају у Европи, где је становништво гушће, где народоносни покрети још трају, где су векови ратова, освајања и присвајања посејали мржњу између народа. После пруске победе, све се силе држе спремне за рат; оне држе толику стајаћу војску, какву човек никад није видео. Русија има 750 000 војника, Италија 750 000, Француска 600 000, Немачка 450 000; а захваљујући уређењу резерве, на основу којега се сви способни људи могу узети под заставе, оне могу испратити на бојиште три пута толико људи. — То је тако звани режим „наоружанога народа“. Сваке године то Европу стаје у средњу руку по 4,5 милијарде динара. Европа живи у миру,али је то мир под оружјем, који је тако исто убитачан као и рат.
Образовани свет налази се под утицајем двеју супротних струја. Заједничка образованост ствара једну струју међународну, која гони народе на узајамну солидарност и зближавање; — супарништва и пак мржње стварају струју народоносну, која тера народе да се издвајају и да једни према другима поступају као према непријатељима. Од снаге тих двеју струја зависиће будућност света.
Главна обележја савремене образованости. — Како можемо схватити главна обележја једне образованости, у којој се и сами налазимо? — Упоредимо наш живот са животом из Старога Века или из доба Ренесанса, па ће нам супротности показати, колико се наш век разликује од оних који су му претходили, и изнеће нам пред очи оно, што наша образованост има самониклога (новога).
Образовани народи нису више ограничени на Европу, него су заузели и остали део земље и труде се да је обраде и населе. Образованост није више искључиво европска, него постаје општа, универзална.
За извршивање тешких радова, који су као понајзнатније дело образованога живота, наши су стари имали само снагу људску и домаћих животиња; савремена пак образованост ради с помоћу машина. Количина ручнога рада умањена је, а фабрике производе у велико све предмете који су за живот потребни; чак се и земљорадња претвара у индустрију. Образованост постаје индустријска.
Виша индустрија и усавршенија земљорадња створиле су богатство које превазилази потребе; вишак производње, за мање од сто година, нагомилао је тако велике капитале, да индустријалци и финансијери нашега доба богатством надмашују негдашњу велику властелу.
Упоредо са богатством повећала се и распрострла и раскош. Ако та раскош данас мање пада у очи него у оно доба, кад су великаши на њу имали повластицу, а оно је опа бар општија и дубоко продире у све друштвене слојеве. Индустрија је дала све врсте прерађених производа по тако ниској цени, а трговина је сву робу из топлих земаља доносила у таквом изобиљу, да су ти предмети престали више бити предмети раскоши; они су се стали тражити у нижим друштвеним редовима.
Из нових проналазака поникло је благостање или удобности за живот (Енглези то зову comfort). Ми данас уживамо хиљаде којекаквих напредака, које наши претци једва да су могли и замислити: ту је брз пренос, добри путови, добро уређене гостионице, морска купатила, путовања из задовољства, новине, часописи, позоришта, концерти, музеји, калдрмисане, осветљене и почишћене улице итд. Један данашњи грађанин нижега реда угодније живи него какав негдашњи великаш.
Народи, који су пре били усамљени, зближени су тим, што је олакшан пренос и саобраћај; сваки се користи напретком свих осталих; трговина, поверење (кредит), штампа и науке створили су међународну образованост.
Душа је те образованости наука (знање). Она је некада била само забава најбољих умова. Но од како је уредила своје методе и проверила своје резултате, она је узела практичну улогу; она је постала вођем индустрије и трговине, па чак почиње и политиком управљати. Исто тако је она за све редове народа постала и средство за образовање ума и карактера. Школе и библиотеке свуда су заведене за опште народну корист; чак је и основна школа државна установа.
Савремена наука полази од тачнога посматрања чињеница, па води ка одважним применама које мењају изглед ствари. Она на тај начин у исти мах улива и вољу, да се стварност види онаква каква је, п жељу да се опа измени. Та два, по изгледу супротна, осећања заједно чине обележје нашега, савременога, интелектуалнога (умнога) живота: из страснога истраживања тачности поникао је реализам (стварност), а жеља за бесконачним напредовањем произвела је идеализам.
Савремена је уметност реалистичка; наши уметници мање полажу на савршенство облика, него ли на тачност и на изобиље у појединостима. Противно томе у политички је живот продрла потреба за оним, што је најсавршеније (идеално) под видом љубави према напретку.
Некадашње је друштво почивало на оној чињеници, коју је традиција освештала, а само се мислило на то, да се она очува. У наше доба иде се на то, да се уредбе поправе, дотерујући их по теоријском идеалу. Стара су друштва уређивали сила и обичај, а нова су друштва заснована на моралним начелима.
Од целокупнога старога уређења постоје још само породица и властитост. Остало је све промењено. Данашње друштво не признаје више право једнога човека над другим, господара над робом, заштитника над штићеником, властелина над себром; оно признаје само власт оца породице над женом и децом; сваки је човек слободан и нико није дужан никога слушати. — Обичаји и закони, који су спутавали живот појединаца, пали су; сваки човек може располагати својим животом и имањем: ту је слобода веровања и вршења верских обреда, слобода речи, саобраћаја, бирања себи места за становање, уређивање своје куће, слобода индустрије и трговине, и све то данашње друштво усваја. Оно почива на приватној слободи.
Стари су закони били аристократски; они су људе делили по неједнаким класама и свакога привезивали за његов ред. Данашње је друштво демократско; оно је све људе изједначило пред законом, а задржало је само приватну неједнакост која произилази из имовнога стања. Оно је завело јавну једнакост.
Некада је само мали број повлашћених, грађана или племића, сачињавао народ. Аристотело вели: „Једна добро уређена држава неће занатлијама дати грађанска права.“ Ручни се рад презирао, а радници су били искључени из управе. Данашње друштво прима у политичко тело све становнике, па и саме раднике; оно је опет повратило важност ручном раду; оно индустријалце и трговце поштује исто онако као и власнике имања.
Влада није више искључива својина грађанске аристократије, или каквога цара, или владалачке породице, него народ сам собом управља.
Стара су друштва живела у нереду и под насиљем. Данашње државе имају уређену управу, која се о свему обавештава и свуда одржава ред. Надзорна и судска власт довољно су јаке да заштите поједина лица од злочиначких напада; чиновници (као агенти власти) довољно су часни и доста обазриви, да себи више не допуштају никаква насиља над појединцима. У образованом свету нема више ни разбојника ни гусара; безбедност је потпуна.
Ратовања између народâ, није нестало. Али се почиње на њега гледати као на неко нужно зло. Војници више не сачињавају један повлашћени сталеж; војником се постаје по дужности, а не ради забаве или зарад почасти. Ратови су убилачки, али су ретки и кратковремени. Образованост је постала мирољубива.
Све те промене учиниле су да живот буде угоднији, разноврснији и слободнији. Никад није образованост прикупила око људи толико услова за срећу. — А да ли смо ми срећнији од својих предака? — Нико то не би могао потврдити. — Срећа више зависи од унутрашњих осећаја, него ли од спољашњих добрих прилика. Наш је живот боље уређен него ли живот наших отаца; али, као оно богаташка деца, која су одгајена у раскоши, ми смо се навикли на благостање, па од њега више не осећамо никакве дражи; наше је васпитање раслабило у нама способност за уживање.
Од Старога Века све се изменило, и материјални, и умни, и друштвени живот. Ваља очекивати да ће се и будућност разликовати од садашњости, као што се садашњост разликује од прошлости. Може бити, да ће и сам наш нараштај бити сведок великих промена, јер изгледа, да у колико образованост иде у напредак, у толико јој је ход све бржи. Ми немамо шта да се бојимо тога; човечанство је прошло кроз такве промене, какве човек не би могао ни замислити, па ипак није пропало. Историја образованости треба да нас научи да верујемо у будућност.