Историја савремене цивилизације 15
| ←< 14. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
16. глава >→ |
Француска у Африци. — Француска је у XVШ столећу била изгубила све своје насеобине. Само су јој још била остала острва Реинион, Сен-Луј и Гореја у Африци, — неколика ситна острва у Антилима, два острвцета, Св. Петар и Микелон, и Гујана у Америци, — и у Азији пет трговачких кућа, које су им Енглези били оставили.
Наполеон, који је желео да себи створи колопијалну силу, није могао у том успети услед борбе са Енглеском. Влада из доба Ресторације није се занимала колонијалним питањима. Али после 1830. године све су француске владе радиле да по ново заснују колонијално царство. Оне су у Океанији заузеле Нову Каледонију, острва Таити и неке гомилице суседнога острвља, а у Азији велики део Индо-Китаја.[1]
Нарочито је Африка била погодна област за француско насељавање. Она је ту 1815. године имала само неколико растурених насеља: — Сен-Луј, острво Гореју, неколико трговачких кућа у Габону на западној обали, и Реинион на источној страни. Она је ту задобила четири простране области: 1. Алжир и Тунис на северној обали, — 2., Сенегал и Судан, — 3., Конго и Габон на западној обали и 4., велико острво Мадагаскар.
Заузимање је започето на северној обали у Алжиру. Земља је била насељена тројаким народом. Кабули су били потомци старих афричких становника из доба Римљана, који су били постали муслимани, али су сачували свој стари језик[2] и своје обичаје; то су били стално насељени сељаци, који су обрађивали земљу, али сељаци ратоборни, који су носили оружје и живели по утврђеним селима на планинским узвишицама. Они су били многобројни нарочито у планини Атласу.
Арабљани, који у XI столећу дођоше из Мисира, бејаху остали као скитачки, пастирски народ, који живи под шаторима. Они бејаху издељени у племена, која су била под старешинством својих шеика. И они су носили оружје, и племена су стално међу собом ратовала, да би једна другима отела стоку. Арабљани су нарочито били насељени по равницама испред Атласа и по висоравнима позади њега.
Турци, који дођоше у XVI столећу, не сачињаваху народ. То су били војници и гусари насељени по градовима, а особито оним покрај мора. Њихове су поглавице носиле турске називе (бег, беј и деј) и сматрали су се као управници све земље у име цариградскога султана. У ствари су они владали као независни господари, али нису могли ни Кабуле ни Арабљане приморати на послушност.
Осем та три ратничка народа, по градовима је било и мирнога, трговачкога становништва, које су сачињавали Јевреји и мелези од свих народности, које су називали Маврима (Moresques). Ни Јевреји ни Маври нису давали никаква отпора.
Француска је поступно покорила сва три ратничка народа: Турке од 1830. до 1837. године (последња је епизода освојење Константине), — Арабљане од 1837. до 1347. (отпором је управљао емир Абд-ел-Кадер, којега је француска влада била оснажила тим, што га је званично била признала за поглавицу Арабљана) — а Кабуле од 1844. до 1871. године (борба је престала 1852. године и после тога било је само побуна).
Ова двадесетогодишња борба донела је Француској једну област од 300 000 квадратних километара (не рачунајући око 100 000 квадратних километара у пустињи Сахари). Уз старо кабулско и арабљанско становништво населише се и европски досељеници. У години 1881. већих је било 420 000 душа, од њих су бар половина Французи или француски потомци, који су готово сви дошли из јужних покрајина, а остали су прирођени странци:[3] Талијани, Шпанци и Малтези. (Ту ваља додати и 50 000 алжирских Јевреја, који су се 1870. године изјаснили да су Французи). Староседелаца има 3 260 000 душа. Земља је била подељена на два дела. Они предели, где су се населили досељеници, сачињавају грађанску област, подељену на три округа (департмана) и уређену по француском начину, са истим онаквим чиновницима, какви су и у Француској; становници бирају посланике за народну скупштину и за сенат. У тој грађанској области станује и већина староседелаца, но они су сачували своју веру, своје законе и своје племенске старешине, и нису француски грађани.
Само оне земље, где су староседеоци остали сами, (а то је већином област Сахаре), сачињавају војну област (territorie de commandement), која је остала уређена по војничком начину; ту су француски официри у исти мах и војничке старешине и управници (администратори); они и суде и одржавају ред међу урођеницима.
Досељеници су заузели највећи део плодних земаља, које су узапћене или купљене од староседелаца, те их сад обрађују; Кабули, који су и пре били земљорадници, сад су повећали своју производњу. Алжир је пре свега земља житом изобилна; ту се 1887. године нажело скоро 15 милиона цената (квинтала) жита и јечма. Он даје и плодова које доносе топле земље. Оп је 1887. године дао 160 000 хектолитара маслинова уља; ту се гаји поморанџа, урма, шећерна трска итд.
Од пре неколико година отворена су и три нова извора за приходе. У приморју се гаје варива, која се шаљу у Француску као прве пролетње новине (она сазревају много пре него поврће у Француској). По висоравнима у унутрашњости бере се једна дивља биљка, тако звана алфа, од које се гради хартија; 1887. године набрано је 2 200 000 цената. У средњој је области сађена, па се и сад још сади винова лоза. 1886. године већ је имало 70 000, а 1888. године 88 000 хектара винограда; године 1886. нађено је 1 569 000, а 1888. године 2 728 000 хектолитара вина.
Алжир је у 1887. години учинио трговински промет од 211 милиона динара увоза и 186 милиона извоза.
Рачуна се да је Алжир од 1830. до 1888. године стао Француску 5 милијарда, а дао је прихода само 1 250 милиона. Али треба водити рачуна и о том, да је 3 400 милиона утрошено на војне издатке. Од тада се приходи брже повећавају него ли расходи и вредност имања у Алжиру цени се преко 3 милијарде динара.
С две стране поред Алжира биле су остале независне муслиманске државе, на западу Мароко, а на истоку Тунис. Француска није тежила за тим да заузме Мароко, па чак ни после победе над мароканским султаном, Абд-ел-Кадеровим савезником, 1844. године. А према Тунису она се само ограничила на то, да тунискога беја примора, да се остави гусарења по Средиземном Мору.
Туниски је беј покушао да у својој држави уведе владавину по европском начину. Но он је успео само у толико, што је наредио да француски инжињери изврше неколике радове, и што је учинио у Европи позајмице, које га доведоше до банкротства 1869. године. Тунис и даље остаде у нереду, који му није дао да се користи својим изворима.
Године 1881. француска се влада користи тим што туниска племена повредише алжирску границу, те посла у Тунис једну малу војску. Беј је, и не покушавајући да се бори, пристао да своју земљу стави под француску заштиту. Он је задржао свој назив, своје дворове и приходе. Француска је узела на се да изврши све измене у администрацији, правосуђу и финансијама; она је добила право да смести посаде свуда, где год она сама нађе за корисно; она је узела у своје руке и односе са иностранством. Она је створила једну нарочиту управу, састављену од Француза, која је за неколико година преуредила финансије смањивањем пореза и расхода.
Урођеници су сачували своје обичаје, своје законе и имања. Али је она безбедност, која је створена правилном администрацијом, привукла у земљу и европске досељенике, који се почињу туда настањивати, не само ради трговине, него и ради обрађивања земље. У Тунису већ има 40 000 европљана, од којих је 15 000 Француза.
Тунис има 130 до 150 000 квадратних километара (четвртина Француске), а плоднији је од Алжира. Он је некада сачињавао провинцију Африку, која је за дуго била житница Рима; а осем тога ту се почела засађивати и винова лоза.
Трговина, која је 1880. год. износила 12 милиона увоза и 11 милиона извоза, већ се била подигла 1888. године на 31 милион увоза и 19 милиона извоза.
Заузимање те земље стало је Француску око 300 милиона, а заштитни се трошкови сваке године смањују.
Француска, као господар Туниса и Алжира, господари северном Африком.
На западној обали Француска је све до 1854. године имала само насеља Сен-Луја и острво Гореју, где је неколико трговаца под заштитом француске војске трговало са староседеоцима. Она земља на северу од Сенегала припадала је једном ратоборном муслиманском народу, Тукулерима, који су захтевали, да им оне лађице, што плове том реком, плаћају неки порез, Она земља јужно од Сенегала била је насељена црнцима многобожачке вере, под малим господарима својега рода.
Од 1854. године француски су гувернери радили да се француска владавина призна на обема обалама Сенегала.
С црначким владаоцима на јужној страни поступали су мирољубивим начином; поклонима и привидним кретањем војске постигли су то, што су потпуно добили уговоре, којим је Француској дато право трговања и постављања војничких стражара по целој области, не само на обалама Сенегала, него и по земљи „јужних река".
Против Тукулера на северној обали морала се употребити сила; француска се војска кретала дуж реке и упоредо с тим подизала моле тврђаве, око којих се мирно становништво прибирало. Тукулери су долазили, да нападају те тврђаве, али су сваки пут одбијани и њихова се владавина срушила. Те су ратове водиле посаде и војни одреди, намењени за истраживање, у којима је било по неколико стотина војника; само је један део био Француза, а остали су били урођеници под заповедништвом француских официра.
Пошто су Французи стигли до изворнога краја реке Сенегала, они су се упутили караванским путем, који води на Горњи Нигар и тако су дошли и у Судан.
Судан је врло пространа област, која обухвата сву средњу Африку од горњега Нигра до горњега Нила. Велики је део пуст, а без сумње и неплодан. Али, и поред непрекидних ратова, који уништавају села, и поред непријатељских похода трговаца с робљем, који одводе становништво, у Судану ипак преостаје довољно становништва, да се може отворити важно тржиште. Европљани су гледали да тамо продру, да би отворили излаз својој роби (нарочито тканинама и гвожђурији), која би се давала у размену за домаће производе: слонову кост, златан песак, гуму и жита. За долазак у Судан Французи су имали на избору два пута, један од Алжира преко Сахаре на Тимбукт, а други од Сенегала, који се спушта дуж Нигра. У исти мах су пројектоване две жељезничке пруге, једна преко Сахаре, која би полазила од Алжира, а друга која би везивала Нигар са Сенегалом. После погибије Флатерсова друштва[4], које је било послато у Сахару (1882.), одустало се од грађења преко Сахаре. У Сенегалу су радови започети и 264 километра железнице пуштено је у саобраћај, али је грађење више стало него што се мислило...
У свима земљама, које су пристале на уговоре, Француска је завела војничке поште с малим посадама. Та поштанска линија сад је већ потпуно постављена на Сенегалу. 1883. године заузета је Бамака на Нигру, и сад се та линија почиње спуштати низ ту реку.
У Сенегалу готово и нема Француза, јер је поднебље сувише топло. Али су се урођеници врло брзо навикли, да се сматрају за француске поданике, и трговина се нагло развија. Годишњи је обрт око 40 милиона.[5]
Јужно од полутара, једна мала франпуска трговачка кућа при уласку у Габон послужила је као полазна тачка за испитивања, која су се кретала уз реку Огоује (1873.—78.) и најзад достигла до велике реке Конга. Саворњан-де-Браца заузео је у име Француске једну просторију од 670 000 квадратних километара, чије је границе утврдила Берлинска Конференција 1885.—86. године. Та област, која је по простору већа од Француске, још је насељена само староседеоцима. Но поднебље је у њој здравије него у Сенегалу и неколика насеља већ су тамо заснована: — једно је у изворном крају Огоује, а друго на десној обали Конга у Брацавиљу (наспрам Леополдвиља, главнога града слободне државе Конга, који је засновао Стенли на другој обали Конга за рачун белгијскога краља).
На источној обали Африке Француска је покушавала у XVII и XVIII столећу да заузме велико острво Мадагаскар. Но она је од тога одустала и у том крају само је задржала ситна острва и Реинион, које је негда било врло богато острво услед садова каве и шећерне трске, а данас је готово пропало, због тога што се земља испостила.
Она је покушала да утврди свој утицај над ховајским народом, који је на Мадагаскару засновао неку врсту војничке царевине. Склапано је више уговора о заштити, али су енглески мисионари, који су ховајске краљеве обратили у хришћанство, у почетку француски утицај држали у равнотежи. Француска је влада почела приморавати Ховајце да приме уговор од 1885. године, којим се Француској уступало пристаниште Диего-Суареу и допуштало јој се, да у мадагаскарској престоници има свога дипломатскога посланика (ресидента). А по том се она најзад реши да у унутрашњост острва пошље и једну војничку експедицију, што се заврши присвајањем Мадагаскара (1895.)
На тај је начин Француска данас постала најпретежнија у сва та четири афричка краја.
Напредовање и супарништво европских сила у Азији. — Азију су најпре почеле нагризати три велике европске силе, које у том готово стално напредују и већ су се нашле једне наспрам других.
Русија је дошла са севера и запада, из Сибирије, коју заузима од краја XVI столећа, и од кавкаских области, које је освојила између 1799. и 1859. године.
Енглеска долази с југа; она је почела с Бенгалском 1757. а завршила је освајањем Индије 1857. год.
Француска је последња дошла и утврдила се на југоисточној страни, у Индо-Китају (1862.).
Од сва та три притежања најнезнатније је француско, али се и оно нагло увећавало. Заузимање је, почело 1862. године. Анамски цар, који је допустио да се побију француски мисионари, приморан је, да уступи три области, од којих је створена француска Кочинчина. Године 1867. она је увећана с три нове области. Она данас има скоро 2 милиона становника и чини трговински обрт од 123 милиона годишње; њен се буџет од 8 милиона, колико је износио 1868., подигао у 1888. години на 30 милиона. Земља је истина нешто мало нездрава, изузимајући планинске крајеве, али је врло плодна, а нарочито пиринчем.
Француска је утврдила своју заштиту над малом краљевином Камбоџом 1863. године, а по том, после Токинскога Рата и над самим Анамским Царством (1883.). Анамску област Тонкин, која је у ствари постала независна, два пута су Французи освајали, и од 1882. године њом управљају Французи.
Тако је Француска заузела, више или мање отворено, сав источни део Индо-Китаја. На западној страни Енглеска ју је предухитрила још 1824. године. Краљевина Бирманија постала је енглеска својина. Француска и Енглеска још су раздвојене независном царевином Сијамом. На југу од Индо-Китаја, Енглеска је заузела две важне тачке, Малаку (1826.) и Сингапур (1836.).
Енглеска се притежања састоје из Индије, од Хималаја па све до острва Цејлона. То је једна просторија на којој живи више од 250 милиона душа.
Индијска Компанија, која је за једно столеће (1757.—1857.) освојила ту пространу област од малих, неограничених, војничких господара у Индији, наставила је и даље да управља самовољно, без споразумевања са староседеоцима. После велике сипајске побуне, енглеска влада место Компаније сама узе у своје руке (1860.) и управу и све остале индијске послове. Та владавина, ако ништа друго а она бар даде земљи мира, за који она никако није ни знала; он допушта становништву да ради, да се богати и да се умножава.
Индијанци су по вери и обичајима својим сасвим различити од Енглеза који над њима владају. Али по целој северној половини Индије брамани, који сачињавају отменије редове, аријевске су породице; они су у физичком погледу и у душевним особинама сачували сличност са европљанима, те то подсећа на њихово заједничко порекло. Први енглески управници, поштујући стару индијску образованост, нису радили да у Индију унесу ни мисли ни језик европски. Али 1836. године, по предлогу Меколејеву, влада донесе једну одлуку, која је имала значајних последица: буде решено да се у индијским школама, упоредо с домаћим језиком, учи и енглески језик.[6]
Телеграф и Суецки Канал учинили су, да саобраћај између Индије и Енглеске буде много бржи: трговина је постала огромна; те се две земље стадоше чврсто везивати једна за другу. Од пре некога времена Индијанци као да се приблужују европској образованости, они уче енглески језик и проучавају више науке; они издају књиге и новине на индијском језику. Енглеска са своје стране почиње им давати места у управи; у врховном суду у Калкути већ има више судија индијске народности.
Руска је земља Сибирија, — област врло пространа, али готово пуста и великим је делом таква, да се у њој не може становати. Данас још у њој нема више од 5 милиона становника, ма да руска влада од пре сто година одашиље тамо сваке године хиљадама осуђеника.
Још се врло слабо познају природна блага јужне Сибирије. До сад су се тамо само копале руде, но ту има и пространих шума, и изгледа, да ће и то земљиште моћи корисно послужити, кад се становништво довољно намножи.
Напредовање Русије на сибирској страни заустављено је леденим пустињама у Монголској. Руска се област увећала само једним пределом, толико великим колико Француска, јужно од реке Амура (1858.). Од пре неколико година Русија је предузела кретање према Китају.
Русија је своје напредовање у Азији наставила са западне стране. С те је стране она била прешла преко Кавказа и упала у Персију. Тако је исто радила да се пружи и преко Туркестана. Том су земљом владала номадска племена турске народности; то су били коњаници, који су живели од своје стоке и пљачкања; ишли су у гомилама, те нападали на мирне земљораднике у Персији, пљачкали села и одводили становнике, привезане коњима за репове, те их продавали на трговима, где се робље продавало.
Русија је најпре покушала, да их покори крећући се са севера. Али пошто војска, која би послата против Киве, у путу пропаде (1841.), она на-пусти тај пут.
Русија преплави Туркестап преко Каспијскога Језера. Каспијско Језеро најпре је везано с Русијом железничком пругом између Поти-а на Црном Мору и Баку-а на Каспијском Језеру. Од Бакуа бродови преносе војску и остале ратне потребе на источну обалу Каспијскога Језера, у Красноводски. Ту почиње нова железничка пруга; она је лако саграђена по земљишту скоро равном; радили су становници тих земаља, који су силом узимани за рад, а шине је железница доносила у колико се ишло у напредак.
У исто је време руска влада по ново предузела кретање и са северне стране. Она је наређивала, да мало по мало наступају њене војске, састављене делимице из козачких коњаника, и да подижу утврђења, у колико буду земље заузели.
Руси су, час преговарајући с племенским поглавицама, час опет нападајући на њихове утврђене градове, мало по мало најпре покорили Киргизе 1847. године, а потом освојили и цео Туркестан (1864.—84.). Ваљало је на јуриш заузимати главне градове. Против Киве (1873.) биле су упућене три војске, од којих је једна долазила с Каспијскога Језера, носећи своје потребе кроз пустињу. Последња је битка била јуриш на тврђаву племена Теке-а, које је од свих Туркмена било најстрашније због својих разбојништва (1881.).
Ратовање је често бивало врло сурово; али једном покорени Туркмени нису више помишљали на буну. Руска им је влада оставила њихове обичаје и старешине; она им није наметала друге дужности, осем да за својега господара признају рускога цара, да се уздржавају од пљачкања и да се наоружани скупљају у војску, кад се позову. Она награђује њихове поглавице поклонима и официрским чиновима.
У колико се више Русија кретала к југу, у толико се више приближавала енглеским притежањима у Индији. Од 1834. године Енглези су се почели узнемиравати и гледати Русе као такмаце. Да би им спречили долазак до њихове границе, они су покушали да се послуже ратоборним племенима у Авганистану, која станују на северној страни Хималаја и могу чувати улазе у Индију. Руска је пак влада била уговорила савез с персијским шахом, непријатељем авганистанским.
Тада отпоче између Енглеске и Русије борба око утицаја. Руска је влада нагнала персијскога шаха да заузме Херат, а Херат су бранили енглески официри и примораше Персијанце, да се врате натраг. Енглеска се влада користила међусобном завадом између авганистанских кнежева због наследства, те посла војску која заузе Авганистан. Но ратоборни и муслимански Авганистанци нису хтели трпети хришћанске војнике у својој земљи, а енглеска војска буде сва исечена (1842.). Енглеска влада обнови савез са авганистанским емиром, који постаде господарем суседних земаља Кандахара и Балке,[7] и поможе му да освоји Херат (1863.). И поред још једнога рата, и поред још једне енглеске погибије (1878.—79.), Енглеска и даље сматра Авганистанце као своје савезнике.
1884. године туркменска племена у области Мерви[8] признадоше врховну власт рускога цара. Тако су Руси достигли до Авганистана, и номадски поданици цареви и емирови већ почеше да се свађају због граница. Руска и енглеска влада споразумеле су се да избегну рат; руско-енглеска комисија отишла је на лице места, те уредила границе.
Да не би више зависила од добре воље својих авганистанских савезника, енглеска је влада нареднла да се поседну хималајски теснаци на северо-западној граници Индије, којима се долази у Индостанску земљу.
Европска образованост на Истоку. — Тако су исто европљани покушали да продру и у земље на крајњем Истоку, у Китај и Јапан. Ту су се они сукобили са образованошћу која је била старија од њихове образованости.
Китајци, сами за себе многобројнији од свих европљана укупно, од памтивека су уједињени у једну државу, Царство Средине. Они сачињавају једну масу од 350 до 400 милиона душа, с једним језиком, једнаким обичајима и под једном истом владом. То је једна трезвена и вредна народност, којој нема равна у вештини да створи погодне прилике, да на малом простору може живети много људи; око великих китајских река становништво је најгушће насељено на целом свету. Земљиште је обрађено најмарљивије што може бити, и то већином људском руком: Китај личи на какав пространи врт. — Китајци су вешти и стрпљиви радници; њихова је индустрија много надмашавала западњачку индустрију, све док машине нису европљанима дале превагу. Исто тако у Китају има и много великих градова; рачуна се да их има 42 који пребацују преко 100 000 становника, а неки их имају и по милион. — Китај има своју добро уређену управу; мандарини, који земљом управљају, учени су људи, који су прелазили из чина у чин и тако пролазили читав низ утакмица.
Већ је било ушло у моду код философа XVIII столећа, да се диве тој мирној царевини, старој на 3000 година, где се земљорадња толико поштује, да и сам цар с великом свечаношћу својом руком изоре по једну бразду.
Кад су се те две образованости сусреле, мислило се у почетку, да ће се оне измирити и утврдити пријатељске односе.
Но изгледа, као да има између Китајаца и европљана нека несавладљива природна одвратност. Све оно што сачињава стварну величину европске образованости, науке, уметности, вера итд., све то остаје за Китајце неприступачно, затворено, или пак они све то друкчије разумеју него ми. Изгледа као да они презиру и само напредовање и да се пре свега труде да сачувају обичаје својих предака. Они су с неповерењем гледали долазак европљана, као опаких и лажљивих варвара. Европљани су им се представили као трговци и као војници; и у нашој образованости Китајци су видели као нешто најуочљивије, најразговетније —ватрено оружје као оруђе за убијање, и опијум, којим су енглески трговци тровали китајске пушаче.
Китајска је влада с тугом морала пристати да допусти европским бродовима улазак у једно или два пристаништа; године 1839. она нареди, да се баци у море 20 000 сандука опијума, што су га енглески трговци били послали из Индије. Енглези се тим користише, да зарате с Китајем и да га приморају, да се отвори њиховој трговини. Остали европски народи добише таква иста права за трговину као и Енглези. Али је китајска влада чинила сметње европским трговцима. Кад протести француске и енглеске владе бише одбијени, онда се објави рат. Француска испрати своју војску, која се искрца и упути на Пекинг, разруши величанствени царев летњи дворац и примора Китајце, да по ново успоставе трговинске везе (1860.).
После тога су готово све европске државе склопиле с китајском владом уговоре, којима им је дато право, да тргују са извесним пристаништима. Данас у Китају има 19 пристаништа, која су уговорима отворена. Али Китајци никако не примају европске навике; само су се решили да приме железницу и телеграф, али је још врло мучно саградити пруге због непријатељства самога становништва.
Јапански народ, куд и камо мањи по броју (око 36 милиона становника) и с много млађом образованошћу од китајске, на један пут је примио западну образованост. Први пут су јапанска пристаништа отворила страним бродовима 1854. године (има их отворених 5), и већ је јапанска влада усвојила железницу, телеграф, новац, штампу, и календар европски. Она је узела у службу европске инжињере, и шаље стотинама јапанских младића на запад ради науке. Она се преуредила по угледу на европску управу, па чак покушала и да установи народну скупштину.
Енглеске насеобине. — Енглеска је по ново обновила своје колонијално царство, које је било врло смањено одвајањем Северноамеричких Савезних Држава. Она данас има четири групе притежања: северни крај Америке, освојен од Француске, јужни крај Африке, одузет од Холандије за време ратова у доба Наполеонова царевања, велика аустралијска острва, која су мало по мало заузимана, и Индију освојену, као за рачун Индијске Компаније. Све то укупно сачињава једно царство од 21 милиона квадратних километара, насељено с 270 милиона душа.
Индија, која сама има на 257 милиона душа, још је насељена староседеоцима. Остала су притежања насељена Енглезима или бар европљанима. Свака се група састоји из више засебних насеобина. На Капу их има 5, у Канади 8 (не рачунајући Нову Земљу). У Аустралији у XVIII столећу још није било ни једнога европљанина. Енглеска влада реши да ту заснује једну осуђеничку насеобину, да би се опростила оних који су осуђени на тешку робију (convicts). Године 1787. један брод истовари у Ботани-Беју 565 људи, 182 жене, 2 бика, 5 крава, 7 коња, 29 оваца, 19 коза, 74 свинчета, 5 питомих зечева, 18 ћурака, 35 патака, 29 гусака и 122 кокошке. — 1840. године енглески досељеници заузеше Нови Зеланд, који је све дотле био пуст, и он је данас подељен на 8 области.
Досељеници који су се населили но тим земљама сачували су енглеске политичке навике, навикли су се на самоуправу (selfgovernment) и никако не воле мешање државе у њихове ствари. С тога енглеска влада на своје насеобине примењује начела слободоумних економиста, и пушта их да саме собом управљају.[9]
Свака насеобина има своје засебно уређење, али сва та уређења наличе на уређење енглеско. Редовно се налази парламенат, састављен као и у Енглеској из Доњега Дома, који сачињавају посланици које насеобинци изберу, и Горњега Дома или Законодавнога Већа, чије чланове поставља краљ (као и енглеске лордове). Управник, којега из Енглеске шаље краљ, представља краљеву власт; он бира министре, који су пред скупштином одговорни.
Енглеска влада има право забране (veto) над решењима, која донесе насеобинска скупштина, али она не воли да се тим правом служи. 1872. године Доњи Дом државе Викторије у Аустралији бејаше одобрио потребне суме за накнаду народним посланицима, но Горњи Дом одбаци кредит за то, и од туд се изроди борба између Горњега и Доњега Дома. Тада председник насеобинскога министарства оде нарочито у Лондон, да тражи од енглескога министарства, да измени уређење Викторије; министарство не пристаде на то, изјављујући да мешање у унутрашње ствари насеобина може бити оправдано само у случају велике опасности. — 1878. године у насеобини Доње Канаде управник бејаше отпустио министарство, које је имало већину у народној скупштини, и заменио га другим, које сам изабра; скупштина се гласањем изјасни против тога министарства; управник и даље остаде при том министарству; скупштина захтеваше да се поштује устав, и енглеско министарство задовољи њен захтев опозивањем управника.
Влада допушта насеобинама да установљавају своју војску: у Аустралији има 10 000, у Канади 28 000 редовне војске. Влада им чак допушта и да заводе царину на робу, која долази из Енглеске.
На тај је начин свака насеобина готово независна држава. Дошло се на мисао, да се те државе прикупе у савез као оно Савезне Државе. Године 1867. установљен је Канадски Савез (Dominion of Canada), у који је мало по мало ушло 8 насеобина Северне Америке (осем Нове Земље, која није хтела). Уређење тога савеза израђено је по угледу на уређење посебних држава. Савез има заједничкога управника, који се шаље из Енглеске, и парламенат, састављен из сената, чије чланове поставља краљ, и законодавне народне скупштине, која се бира; тај парламенат, који заседава у Отави, уређује царинске, војне и трговинске послове. — Ни насеобине капске ни аустралијске нису пристале да се тако прикупе у једну целину.
У Енглеској има два супротна гледишта односно начина, како да се поступа према насеобинама. Једна школа, верна начелима економиста, гледа на насеобине као на какав терет, који кошта а ништа не приноси. Енглеска троши свој новац, те им гради путове, и железнице, издржава посадну војску и флоту; она навлачи на се неприлике и ратове против Маорија на Новом Зеланду, Кафра на Капу, Авганистанаца у Индији итд. а из свега тога не извлачи никакве користи, јер она чак нема права ни да наплаћује порез, нити да слободно шаље своју робу у насеобине. „Ми смо цареви без царевине", говорио је један приврженик те школе.[10] Требало би дакле да Енглеска прогласи своје насеобине за независне, па да их остави, да се саме брину о својој одбрани.
Друга школа, која има много више присталица, сматра да Енглеској треба сачувати њена притежања, или, како се каже, оставити неокрњено Британско Царство. — Биконсфилдово конзервативно министарство (1874.—1880.) уплетало се више пута у рат са Зулусима, Бурима и Авганистанцима; оно је израдило да се Енглеској уступи острво Кипар и да се енглеска краљица прогласи за царицу Индије (1876.). — Слободоумно Гледстоново министарство напусти ратоборну политику, која врло скупо стаје, али задржа мирољубиву владавину.
Шта више, створила се и једна странка, која би место напуштања насеобина хтела да их још чвршће привеже за метрополу. Говоре да постоји само једно Британско Царство, па би требало да има и само један парламенат, царско-британски, где би биле заступљене све насеобине. На место усамљених држава и малих савеза имао би се само један пространи савез, и то онда не би била више Велика Британија, него Већа Британија.[11]
Испитивања. — Крајем XVIII столећа, после великих поморских експедиција капетана Кука (Cook), готово се сасвим тачно познавао облик свих делова света (континената) и свих острва на земљиној кугли, осим поларних предела. Још је остајало да се позна унутрашњост Африке, Аустралије, Азије и Јужне Америке, и оно што се налази око полова. У правцу тих предела управљана су испитивања у XIX столећу.
То нису више походи с трговинским обележјем, као оно у XVI столећу, него су походи ради испитивања, који нису предузимани зарад користи, него зарад научнога напредовања. Испитивачи, ако нису научници, а оно су бар научни агенти, обично у служби какве владе, или каквога ученога друштва. Године 1788. у Енглеској је основано Афричко Друштво, које је послало Монго-Парка[12] да испита Нигар. У Француској је Географско Друштво давало помоћи и награде испитивачима. Неколике су експедиције опремљене с помоћу добровољних прилога, а једне новине из Њу-Јорка поднеле су трошкове око прве Стенлијеве[13] експедиције у Африку.
Та испитивања по унутрашњости континената несравњено су опаснија од путовања дуж обала: она се врше и у пределима где је поднебље жарко, за европљане смртоносно, или по леденим пустињама на половима. Већина је испитивача изгубила живот у свом предузећу. Њих су побили староседеоци, као нпр. Монго-Парка и Фогела[14] у Судану, или су помрли од грознице као Клапертон и Левингстон, или од глади као испитивачи Аустралије. Франклин,[15] који је 1845. године отпловио с два брода у поларне пределе, није се више ни вратио. 185У. године пронађени су остатци од његова похода; Франклин и његови другови провели су две зиме у леду и помрли од немаштине. Грелијева експедиција на северни пол, за коју се мислило да је пропала, пронађена је после две године, бага онда, кад су и последњи, који су још били у животу, већ били на умору од глади, пошто су појели лешеве својих другова.
Те жртве нису биле бескорисне. Оне су допринеле да се може направити готово тачна карта земљине кугле.
- ↑ За Француску не може више бити речи о стварању насеобина у Америци, од како су старе насеобине енглеске, шпанске и португалске постале независне државе и изјавиле, да Америка није област за насељавање европљана.
- ↑ Народ који говори тим језиком називамо Берберима.
- ↑ Покушало се после 1870. године да се у Алжиру заснују насеобине од Елзашана, али није било успеха.
- ↑ (Paul-François-Xavier) Flatters је био француски официр. Као потпуковник у Алжиру у два маха је предузимао да преко Сахаре трасира железничку пругу за Судан. Но оба пута су морали рад прекинути због урођеничких напада. 16. фебруара 1881. године урођеници Туареги нападну га у Вир-ел-Гарати, те убију и њега и готово сву пратњу његову. Прев.
- ↑ Француска су насеља на гвинејској обали само мале трговачке радње, које је влада чак била и сасвим напустила као нездраве и врло скупе.
- ↑ У Индији се говори више језика, који су произишли од санскритскога, као и бенгалски и индостански; они су заменили санскритски, који је сад постао језик мртав, као што је латински замењен француским и талијанским језиком.
- ↑ Балка је град и област старе Бактријане, на караванском путу од Кабула за Букару. — Прев.
- ↑ Мерв или Маур је оаза у руском Туркестану. Има око 200 хиљада становника, већином Туркмена. Главни град Мерв у време Сасанида и Мавара био је врло важан град на Истоку, и имао је око 1 000 000 становника у XIII столећу. — Жито, сорго, јечам, пиринач, памук, сезам, диње и лубенице расту по наводњеној земљи у изобиљу. — Прев.
- ↑ Осем Јамајке и острва Маврикија, који су под једним управником и једним законодавним већем, које поставља енглеска влада.
- ↑ То је мишљење износио Голдвин Смит у спису Empire (1863.).
- ↑ Ту је мисао најпре истакао сир Чарлс Дилке у једној књизи под насловом Plus grande Bretagne (Већа Британија, 1868.), а развио ју је Seeley у свом делу L’expansion de l’ Angleterre (Ширење Енглеске).
- ↑ Mungo-Park (1771.—1806.) је родом из Скотске. По занимању је био лекар, но са одушевљењем је путовао. Бавио се на Суматри кад му је лондонско Афричко Друштво поверило експедицију у Африку. Године 1795. стиже у Гамбију, одатле до Нигра, па том реком чак до Сегуа и Силе. То је био први европљанин у тим крајевима. У другом походу разбио му се брод на Нигру и ту је пропао (1806.). Оставио је важне путописе. Прев.
- ↑ Џон Хенри-Мортон Стенли, амерички новинар и путник, рођен је у Denbigh-у, 1841. год.. Суделовао је у Сецеоионистичком Рату као присталица Савеза, а затим је пратио лорда Напира у Абисинију. После тога бавио се у Европи као дописник чувенога америчкога листа „New-York Herald“. 1869. године добије наређење од директора тога листа, да иде у Африку, да нађе Левингстона, о ком се више није знало ништа поуздано. Стенли оде и нађе Левингстона на источној обали језера Тањгањике. После смрти Левингстонове он настави његов рад и постаде један од најзнатнијих испитивача средње Африке. Прев.
- ↑ Едуард Фогел (1829.—1856.) је немачки испитивач у служби лондонске опсерваторије. Послат ,је у средњу Африку, да настави рад Клапертонов. Пошто је испитао околину језера Чада, упути се к Нилу, но у путу га нестаде, тако да нико пије умео казати, шта је с њим било. Доцније је доказано да је погинуо (1856.). Прев.
- ↑ Сир Џон Франклин (1786.—1847.) је један од најсмелијих енглеских испитивача северних предела. Пропао је при истраживању пролаза поврх Северне Америке. Покушавали су и Америчани и Енглези да га пронађу и спасу, али су сви напори остали безуспешни, (Тражећи њега пронађен је тај пут). Тек доцније су Америчани Рај, Хал и Шватка од Ескима дознали по нешто о његовом жалосном свршетку. И он је оставио важних бележака о свом путовању (а то су извештаји од 1819.—1823. и 1825.—27. г. о путовању покрај обала Севернога Мора). Прев.