Историја новога века (Л. Зрнић) А

ИСТОРИЈА НОВОГА ВЕКА Писац: Лука Зрнић

следећа глава >→

А. ДОБА ПР0НАЛАЗАКА И РЕФОРМАЦИЈЕ.

Проналасци и открића нових земаља.

Компас (бусола, магнетска игла). — У XIV и XV столећу учињено је неколико проналазака (компаса, пушчаног праха, хартије и штампе), који су утицали на различне стране друштвеног живота. Од великог је значаја био проналазак компаса, справе с магнетском иглом, која увек показује север. Кинези су први знали за магнетску иглу, а у Европу је донеше Арабљани, где је већ била позната у XIII столећу. Ну компас углавном за згодну употребу удеси тек Флавије Ђоја из Ђенове око 1300. Употреба компаса на бродовима учини да се морнари при брођењу не држе само обале и звезда, него се смело пуштаху и на пучину морску, због чега су и откривене непознате земље.

Пушчани прах и ватрено оружје. — Проналазак пушчаног праха од шалитре, сумпора и угљена, неосновано се приписује неким људима. Међутим су за неку врсту пушчаног праха раније знали Кинези а потом Византинци („грчка ватра“) и Арабљани, али је данашњи пушчани прах први пут употребљен за топове у стогодишњем рату, од чије су се пуцњаве с посада плашили и људи и коњи, и потом за пушке. Од овога доба поче усавршавање топова и пушака, којима не могоше одолети витешке куле и оклопи. Поред овога, значај се пушчаног праха и ватреног оружја показа и у савлађивању дивљачких народа у пронађеним земљама.

Хартија и штампа. — Испрва је у средњем веку за писање употребљаван пергаменат, али при крају тога века уђе у општу употребу хартија, која је прво прављена на Истоку, по свој прилици код Кинеза, од којих Арабљани приме преко Татара. Арабљани већ имађаху својих радионица за хартију у Сирији, Палестини, северној Африци, Сицилији и Шпанији. За крсташких је ратова почето израђивање хартије у Француској, Италији и Немачкој. Арабљани су израђивали хартију од памука, а први Французи почну у XII столећу правити од крпа, која беше много боља. Од тада се разви и боље прављење платна и других тканина.

Проналазак хартије доби нарочити значај с проналаском штампе. Средњовековне књиге беху ретке и скупе, јер су руком преписиване. У другој се половини средњег века образова нарочита врста преписивача, који радише по наруџбини или за продају, али и ово не смањи цену књигама. Штампа је прво пронађена у Кини, где су још у X столећу резали слог на дрвеним даскама, премазивали бојом и снимали с њих отиске на хартију или какву тканину. Овако се почну израђивати на Западу слике хришћанских светаца с кратким ставом. За овим се почну овако радити и сами ставови, при чем су употребљаване и дрвене и металне даске. Тек у почетку XV столећа Западњаци дођу на мисао да штампају покретним словима, прво дрвеним па потом и металним. Тај проналазак припада Јовану Гутенбергу из Мајнца. Он помоћу металних слова и пресе оштампа Библију (1450). Од овог се времена по Европи брзо развију штампарије и књиге постану много јевтиније, што нарочито послужи умном развићу целокупног друштва. Тако је сталешко просвећивање замењено народним просвећивањем.

Поморски пут за Индију. — Арабљани су и други мусломански трговци већином копненим путовима доносили на обале Средоземног мора тако звану индиску робу (купљу) из различитих азиских земаља: драго камење, слоновачу, бисер и памук из Индије, свилу, кадифу и порцулан из Кине, мирисе и измирну из Арабије и различне зачине с острва. Млечићи пак и Ђеновљани с обалских слагалишта разносише скупоцену робу у европска пристаништа. Царињењем при пролазу кроз различне државе индиским је производима веома повишена цена, а пут опет хришћанима преко средње Азије бејаше непоуздан због Турака, те у Западној Европи намисле пронаћи поморски пут за Индију око Африке. На ово се прво одваже Португалци, јер беху стешњени од Шпанаца и упућени на бродарство. Поред ранијих покушаја, знаменити краљевић португалски Хенрих Морепловац (1394-1466), син Јована I, коме поморско путовање беше прешло чисто у страст, због чега је тако прозван, највише допринесе тачнијем познавању западне Африке, јер не само што је целог века свог опремао а често и сам предузимао поморска путовања, него се по примеру његову пуштало на таква предузећа доста и других помораца португалских, налазећи тамо све више непознатих острва и приморја. Тако су пронађени у Атланском океану најпре острва Азорска, Мадерска, Канарска, Зеленогребенска и многа приморја у Сенегамбији и горњој Гвинеји, одакле су први пут донесени црни људи на Пиринејско полуострво, којима се сваки чудио кад их је први пут видео. У другој половини XV столећа португалски поморац Вартоломије Дијас први доплови до најјужнијег краја афричког, који се прозове рт Добре Наде (1487), тј. наде да ће се одатле пронаћи прави пут за Индију. На неколико година после Талијанац Васко Де Гама, који беше у служби португалског краља Манојла Срећног, одиста и постиже то. Васко се једног дана крену са својим морнарима из лисабонског пристаништа да обиђе рт Добре Наде и промотри источну обалу афричку, где се донекле задржа, па се одатле с компасом пусти преко пространог Индиског океана и после дугог брођења срећно доплови до богате земље азиске Индије (1498). По повратку свом у Португалију Гама је дочекан у највећем слављу. Он се још два пута кретао на Исток да боље испита тамошње земље. На последњем путовању и умре (1524). Када се пак португалски бродари стану чешће сукобљавати са шпанским око нових острва и приморја, обадва се народа обрате молбом тадашњем папи, да им као божји намесник, који по тадашњем веровању располагаше целом земљом, пресуди спор. Папа им истина демаркационом булом одреди граничну пругу преко Атланског океана, али се они тога нису држали. После проналаска овог пута Манојло Срећни посла за Индију читаву морнарицу, те се Португалци силом оружја под Албукерком учврсте на индиским обалама и по оближњим острвима, где подигну своје насеобине и одатле почну извозити скупоцене производе индиске, као разне зачине, тканине, драгоцено камење итд.

Откриће Америке. — У исто доба када су се Португалци трудили како ће пронаћи морски пут за Индију око Африке, Ђеновљанин Христифор Колумб проучавањем и посматрањем дође до уверења да се у Индију може стићи путовањем преко Атланског океана право на запад. Колумб је на ову мисао могао доћи, што је према тадашњем времену био учен човек, јер је у Павији свршио университет, у којем нарочито изучаваше географију, геометрију и астрономију; што се после школовања посвети у Португалији бродарској служби, у којој се упозна са свима до сада познатим морским путовима и што је брижљиво проучио раније географске списе, у којима се наговештавало о земљиној огруглини, као и забелешке свог таста о поморском путовању из времена Хенриха Морепловца. За остварање је Колумбове замисли требало новчаних и других средстава у толикој мери, да је то могла учинити само једна држава. Стога се он по одбијању од Ђенове и Португалије обрати Фердинанду и Изабели, али нешто необичност самога предлога, који испитивачки одбор од учених духовника огласи за јеретичан, нешто велики трошкови и захтев Колумбов да он и његови потомци буду шпански васални краљеви пронађених земаља, а нешто и ратовање с Маврима, — учине да се с предлогом задуго одуговлачило, те се Колумб хтеде обратити Француској, као што се већ раније беше обраћао Енглеској. Најзад му другови саветују да почека још меко време, и кад Гранада би освојена, заштитници Колумбови склоне мудру Изабелу, те она о свом трошку спреми малу експедицију од три лађе с преко стотину морнара, с којима се Колумб једног летњег дана (8 августа 1492) смело крене на пут. Само чврстом вољом својом Колумб успе да умири и охрабри често побуњиване морнаре на недогледном путу преко Атланског океана, јер тек после седамнаест дана изиђу путници на обалу непознатог острва, којем даду име Свети Спасилац (Santo Salvadore — San Salvator). Колумб је мислио да ово острво изговорено од урођеника Гванахани, припада азијској Индији, а да су његови црвенкасти, наги и безазлени становници нека племена индиска. На то га пак упућиваху и тропски производи и обиље злата, које се виђало у обоцима на урођеничким ушима и носу. Он дакле није знао да је пронашао нови свет, који се данас зове Америка, као год ни нормански бродари што су на пет стотина година пре њега допрли тамо северним путом; јер као што се зна Гванахана је мало острво у Бахамском архипелагу, који припада средњој Америци. Отуда се и данас сва тамошња острва зову Западна Индија за разлику од обадве азиске Индије, а сви прастановници амерички добију тада неправилно име Индијанци. Путујући јужно с Гванахане, Колумб пронађе више нових острва (Куба, Хаити и др.), на којима нађе иста дивљачка племена. Подигав на острву Хаити, које прозва Малом Шпанијом, нешто тврђаве, где остави неколико Шпанаца, Колумб се врати у Шпанију где га величанствено дочекају, а особито Фердинанд и Изабела, и веома се чуђаху донесеним новим биљкама, животињама и црнкастим људима.

Кад Колумб по други пут дође с већом морнарицом и с више Шпанаца ка пронађеним острвима, не нађе на Малој Шпанији ни тврђаве ни остављених људи, јер они нечовечно поступаху с урођеницима, те их побију. С урођеницима су тако поступали и доцнији досељеници из Шпаније и других крајева, гонећи их да раде најтеже послове, а особито да копају златне и друге руде. Истина, Колумб је бранио од претеране суровости слабе Индијанце, али тим само изазове против себе мржњу шпанских досељеника, те мораде неколика пута ићи у Шпанију да се правда од њихових клевета. Кад пак учестају тужбе на њега од завидљивих Шпанаца, који га обеде да се намерава одметнути од свог сизерена, дође једне године у Западну Индију краљев изасланик и пошље га окована натраг. Шпанска му влада само скиде окове, али му не поврати уговорене власти, те Колумб, напуштен од Фердинанда, најзад умре у оскудици (1506) и не знајући да је пронашао Америку, чије копно у својим истраживањима више пута додириваше. Шта више незахвални му савременици одузму и ту част да се његовим именом назове пронађени део света; јер Америго Веспучи, Флорентинац, обиђе и опише северни континенат (1499), те се тај део света назове по његову имену Америка.

Ширење Европљана. — Шпанска је влада потом непрестано слала бродове и војску, да проналазе и освајају нове земље, а потпомагала је и лична предузећа. Тако се наскоро заузе цела Западна Индија, па се потом пређе и на копно, где буду освојене две уређене државе: Мексико под Кортесом (1519-22) и Перу под Пизаром (1532-35). Шпанци могоше брзо и с малим бројем људи освојити ове државе, што имађаху коње, топове и пушке, док се Перуанци служише само оружјем од бронзе, а Мексиканци од камена, мада иначе беху доста просвећени, јер су имали уређене градове, напредну земљорадњу и трговину па и писменост итд. За Шпанцима се пак крену за Америку и други народи. Португалци заузму Бразилију, Енглези продру у северну Америку а упоредо с њима и други европски народи. Како су сви Европљани мучили Индијанце, многи се људи заузимаху за њих, а калуђер Лас Казас предложи да се они замене издржљивијим Црнцима афричким, што је и учињено; али се тиме отвори трговина робовима, обновљена из старог века. Потом Америка имађаше ове становнике: Европљане, Индијанце, Црнце, Местице од мешавине Европљана с Индијанцима и Мулате од мешавине Европљана с Црнцима. За ових освајања Португалац Магелан, који беше у шпанској служби, пловећи на Запад, дође на Филипинска острва, где га истина урођеници убију (1521), али његови људи, бродећи даље на запад, дођу срећно у Шпанију, те се на тај начин први пут оплови око земље, чиме се најјасније докаже њена округлина. У новом су веку Европљани продужили открића и заузимања и непознатих и познатих земаља. Тако су Холандци открили и Аустралију (1619).

Значај ових великих открића. — Од врло великог је значаја проналазак поморског пута за Индију и Америке не само за Европљане него и за пронађене нове земље и њихове становнике. По новим се земљама почну настањивати сувишни становници европских крајева и тамо разносити европску просвећеност и хришћанску веру. Слабије пак становништво нових земаља поче пропадати. Трговина млетачка, ђеновска и савезних градова немачких уступи првенство трговини шпанској, португалској, енглеској и холандској. Увожењем у Европу тако зване колонијалне робе (памука, кафе, шећера, дувана итд.) створи се нова врста народне привреде, јер прерађивање нових колонијалних производа изазива више нових заната, а доношењем опет других метала повећа се количина новца и промени цена производима. Ово пак мењање дотадашњег привредног живота физиократског у мерхантилни обогати грађански сталеж, те се он уздиже на рачун племства. Најзад се унапреди и наука, особито природне науке и земљопис, јер дотле Европљани познаваху само земље око Средоземног мора, Алгир, Тунис, Триполитанију, Мисир, Сирију, Палестину с Малом Азијом и Азију до планине Каракорума (у XIII столећу) с Индијом, а Марко Поло из Венеције путоваше најдаље у Кину (1271-91; написао дело О чудима светским). Тада су и нове биљке донесене у Европу: дуван, кромпир, кукуруз и др.

Реформација у Немачкој.

Узроци. — Главни су узроци реформацији многе злоупотребе црквених старешина, као последице тадашње непросвећености и људске слабости. Недостојни људи из племићскога реда, који су се више бринули о свом раскошном животу него о својој дужности, већином добиваху виша духовна звања па и сам папски положај, а духовници, као главни чиниоци и државни и друштвени у средњем веку, познатим начином постану господари скоро трећине земљишта, чиме су изазвали завист у световњака, и недопуштеним средствима повећају црквене дохотке, те су појединци (Арнолд Брешчијанац, Петар Валд, Виклиф и Хус) још раније нападали црквене злоупотребе и тежили да се црква поправи. Међутим, папе беху изгубиле доста од свога угледа и борбом с источном црквом и немачким царевима, па и тиме што су помагале да се за обнове увуче у цркву стара уметност незнабожачка зидањем и украшавањем цркава по старинским образцима, када су се и почели занимати науком у великом броју и световњаци (хуманисти), који су нештедно стали нападати све црквене злоупотребе.

Хуманисти. — Научници су старе књижевности на Западу названи хуманисти (humana studia а раније divina studia). Изучавајући класичку књижевност, они се упознају са слободним и оцењивачким старим грчким и римским духом и нападну средњовековну стегу, а особито католичко духовништво; али пошто и најпаметније новине наиђу на отпор код људи којима је старо стање од користи, католички духовници, кроз толико време једини учитељи народни с папом на челу, стану називати хуманисте и њихове присталице јеретицима, а свеснији, опет, људи назову духовничке браниоце — сколартичаре и мистичаре — опскурантима (мрачњацима), који бране незнање и глупост. Стога се на раскршћу средњега и новога века заподела жестока борба измећу хуманиста и опскураната по свима земљама западним, где се нове мисли помоћу скоро пронађене штампе брзо ширише и где хуманисти добиваше све више присталица, особито код младих људи. Ова је, пак, борба у Немачкој била особите врсте и од најзнатнијих последица. Немачки хуманисти, поред рада на обнављању старих наука и нападања духовничке покварености, својим су списима бранили и будили немачку народност, просвећивање, слободу, истину и правду. Они су управо и спремили земљиште за реформацију, којој је непосредан узрок злоупотреба с опроштајницама.

Непосредан узрок и Мартин Лутер. — На основици учења Томе Аквинца о ковчегу милосрђа и самовољнога тумачења христових речи апостолима: што раздрешите на земљи, биће раздрешено и на небу, а правдајући и поуком о христовим и светачким заслугама, које су тако велике, да их преостаје и на искупљење свих грехова, — папе су одавно давале опроштајнице онима који чинише какво Богу угодно дело, као ратовање против неверника или какву милостињу цркви. И баш када беху заоштрени односи између хуманиста и заступника старога правца, папа Лав X (1512-1521) објави опроштај свима који буду дали прилог за довршење цркве Св. Петра у Риму (светске катедрале?), те тим отпоче јавно продавање опроштајница — индулгенција — на којима је писано да се праштају грехови учињени у прошлости, садашњости и будућности. У Саксонској доминикански калуђер Јован Тецељ с продавањем опроштајница тако обмањиваше светину, да против тога смело устаде августинац Мартин Лутер (1483-1546), професор теологије у витенбершком свеучилишту, које је тада установио Фридрих Мудри, саксонски кнез-бирач. Лутер је син сиромашнога рударскога радника, али после нешто школовања теткином помоћу отиде у августински манастир и сврши свеучилиште, па је потом послом свога реда ишао у Рим, чији блесак, раскош и украси, као и богаство и светски живот прелата и кардинала, учине жалостан утисак на немачког калуђера, оштро манастирски васпитана, те поче мислити о простоти првобитне хришћанске цркве и вршењу само јеванђелских правила.

Лутер у деведесет и пет тачака (теза) оштро нападе злоупотребе с продавањем опроштајница и прикује их на врата витенбершке саборне цркве (31 октобра 1517); што се по тадашњем обичају сматрало као изазивање на расправљање спорнога питања, а то је и почетак реформацији. Ово изазва велику распру у Немачкој, по којој се брзо рашири преписан или штампан лутеров напад; јер му хуманисти и пријатељи тај поступак одобраваху, а присталаце га старог правца оштро нападаху. И када распра (с почетка по Лаву X: „калуђерска свађа“) узе веће размере, немајући другог средства за умирење, папа позва Лутера у Рим, да оправда свој поступак. Ну Фридрих Мудри, Лутеров заштитник, изради да се размирица у Немачкој расправи, и папа једва по другом изасланику склони Лутера на мировање под погодбом: да га противници не узнемирују. Противници пак продуже распру (Јован Ек и други), а Лутер се тако удали од папе и католичке цркве (одбацивањем папске власти, сабора и светих отаца а држањем само Јеванђеља), да папа изда булу, у којој огласи велики део лутерових доказа као заблуде и којом га позва да их порекне, иначе ће бити анатемисан. На то Лутер са својим присталицама, већином од витенбершких ђака и професора, јавно спали пред вратницама витенбершким папину булу (10 декембра 1520), чиме наста потпун расцеп између зараћених страна.

Карло V и вормски сабор. — У добу ове распре умре немачки цар Максмилијан I, а до избора је новога владара царски намесник био Фридрих Мудри, с чега је Лутер и радио онако одважно и добивао све већи број присталица. Ну док се он са својим присталицама све више двојио од папе, кнезови бирачи изберу за цара Карла V (1519-1556), унука Максмилијана I (по сину Филипу Лепом) и шпанског краља Фердинанда II (по кћери Јованци Безумној). Карло је већ био шпански краљ као Карло I (од 1516), те сада поред пространих шпанских земаља завлада и целом Немачком и тако поста најзнатнија личност свога доба, у чијим земљама сунце није залазило. И ако је био млад и слабуњав, убрзо показа да је човек великог ума и марљивости. Као католик не волећи ову верску новину, у којој је гледао и ново цепање Немачке, он сазове државни сабор у Вормс (1521), да поред осталих послова стане на пут и овом верском раздору, позивајући на правдање и Лутера, коме посла царско писмо ради безбедности. И ако пријатељи подсећањем на судбину Хусову одвраћаху Лутера да не иде на сабор, он ипак дође и, после прве забуне, пред сабором је и царем смело бранио своје назоре. Ну ни на цара ни на сабор није утицала Лутерова одбрана, те була папина би усвојена, а вормском је наредбом изречено државно прогонство за Лутера и његово учење. Ну пре извршене пресуде Лутер побегне из Вормса, али га на путу ухвате људи Фридриха Мудрог и одведу у замак Вартбург, те га тако потајно склони његов заштитник, јер га после одлуке није смео јавно штитити. Ту је Лутер под туђим именом (ритер Георг) живео скоро годину дана преводећи на немачки Свето писмо, на које се позивао као на једини истинити извор хришћанског учења. Временом тај превод послужи не само за верске сврхе, него и за основицу књижевном језику немачком. Вормском се одлуком пак није стало на пут верском покрету, јер нити бејаше објављена у целој Немачкој, нити је државна власт гонила Лутерове присталице, а међутим се цар био заплео у рат с Французима. И док се Лутер налазио у Вартбургу, његове присталице почну уводити црквене измене; али оне у том тако претериваху да изазову прави неред, те Лутер остави замак и за кратко време силином своје речи заведе ред у Витенбергу, па у друштву с ученим пријатељем својим Меланхтоном, професором витенбершког свеучилишта, сада управо отпоче црквене измене.

Основи црквених измена и метежи. — Главни су основи црквених измена: сматрање Библије као извора вери и одбацивање предања и светих отаца (отуда евангелисти); непризнавање папе као врховног старешине црквеног и укидање калуђерства и целибата, у чем сам Лутер послужи као пример, оженив се једном калуђерицом; вршење много упрошћене литургије на немачком језику; причешћивање у оба вида итд. Да би се основа нове вере и учила, Лутер састави нарочити катихизис. Оваква реформа доби присталица из свих сталежа и поче се нагло ширити особито у северној Немачкој. Неки уз новине пристану из чистих уверења а неки из личне користи, као кнезови ради црквених имања и свештеници ради женидбе. Ну поред ове црквене реформе, у неких се јаве и друге тежње. Тако се племићи побуне и хтедну извојевати независност од кнезова, нарочито од духовничких господара (1522-23); сељаци пак устану да олакшају себи власничке терете (1523-25), а неки хтедну и по други пут да се крсте (анабаптисти), као одрасли а не као деца у незнању, да заведу заједничку имовину и многоженство и да укину сваку :и духовну и световну власт. Оваки друштвени покрети многе отуђе од реформације, али је ипак све то угушено и реформација ухвати корена у северној Немачкој, чему је јак узрок одсуствовање из царевине Карла V, који се тада, као што је речено, заплео у рат с Французима.

Протестанти и аугзбуршка вероисповест. — Ради лакше управе, Карло уступи свом млађем брату Фердинанду све хабзбуршке покрајине у Немачкој осим Нидерландије (1522), а после пораза Лудвика II на Мохачком пољу (1526), Фердинанда изаберу прво Чеси за краља, јер је био ожењен лудвиковом сестром, па затим и један део Угарске. И док је Карло успешно ратовао у Италији, Фердинанд протера из другог дела Угарске свог супарника Јована Запољу, који признаваше цара Сулејмана за свог сизерена, те се после ових успеха Хабзбурговци надаху да ће на сазваном државном сабору у Шпајеру (1529) стати на пут реформацији и немирима у Немачкој. На том сабору католици реше да вормска наредба и даље остане у сили где се дотле извршивала и да се стане на пут сваком новачењу у црквеним пословима до општег сабора. Због таког се решења лутеровци успротиве — протествују и од тада буду названи протестанти.

Извођење одлуке овог сабора спрече Турци својим нападом на Угарску, да би повратили Запољу, и опсадом самог Беча (1529), али глад и храбро држање посаде врате Турке од Беча, а потом буде сазван државни сабор у Аугзбург. Том је сабору сам цар присуствовао и да би једном утишао немире, позва протестанте да написмено поднесу своје веровање. Како Лутер бејаше под анатемом, Меланхтон поднесе протестантску вероисповест, која је позната и под именом: аугзбуршка конфесија. И ако се цар у овај мах показа наклоњен протестантима, до споразума не дође, те им сабор забрани слободу вероисповести и нареди им да се врате у крило старе цркве. Сад се још веће размирице појаве и кад се опазило да Карло смера насилно овај покрет угушити, сви протестантски кнезови и слободни градови из северне Немачке склопе ради одбране Шмалкалденски савез (1531). У то Турци навале на Фердинандове земље, те Карло буде приморан склопити верозаконски мир с протестантима у Нирнбергу (1532), по ком је обустављена одлука аугзбуршког сабора и допуштено слободно вероисповедање до општег сабора, а протестанти обећаше помоћ против Турака. Храбро заустављање Турака у Мађарској код Кисега (Никола Јуришић) задржа их од даљег продирања, али и Карло не могаде ништа предузети против протестаната, јер се опет заплете у рат с Французима.

Шмалкалденски рат. — После последњег закљученог мира с Французима у Креспиу (1544) Карло хтеде стати на пут верском раздору у Немачкој. Желећи да то изврши мирним путом, поради те папа Павле III сазове општи црквени сабор у Тридент (1545), али протестанти, бојећи се пристрасног расправљања, изјаве да неће учествовати, чему их саветоваше Лутер, који наскоро умре у (Ајслебену 1546) свом месту рођења. Уверив се да не може мирним путом ову ствар расправити, Карло се одлучи на рат с двојаком намером: да поврати јединство католичке цркве и да казни осиљене протестантске кнезове, чији се савез непрестано ширио и ступио у преговоре с Французима. Шмалкалденски се савез поузда у велики број присталица и одупре се цару; али се овај тако звани шмалкалденски рат (1546—47) сврши несрећно за протестанте, јер их издаде најбољи херцег Мавро (Мориц), рођак саксонског кнеза, за што доби од Карла већи део Саксонске с изборним правом.

Интерим. — Овом победом цар веома уздиже своју моћ у Немачкој, али ипак спрам протестаната благо поступи и на државном сабору у Аугзбургу (1548) изда верску наредбу — аугзбуршки интерим (споразум) — по којој је до решења општег црквеног сабора у Триденту протестантима допуштено: да примају причешће у оба вида, да им свештеници задрже жене и да се не враћају заузета црквена добра. Сви протестански кнезови и градови приме интерим осим града Магдебурга, на који цар посла Мавра с војском да га савлада, па се по том повуче у Инзбрук да прати рад тридентинског сабора.

Аугзбуршки мир. — Не осећајући се довољно обезбеђеним у новом положају и незадовољан што му цар не пусти на слободу таста, хесенског грофа Филипа, одведена у ропство после својевољне предаје након шмалкаденског рата, саксонски се нови кнез Мавро изненада дигне против цара. Он скупи велику војску под изговором за освојење Магдебурга и ступи у савез с неким немачким кнезовима и француским краљем Хенрихом II, коме преда Мец с још неким местима, па неочекиваном брзином нападе га у Инзбруку, који му једва утече (1552). Цар потом оста без војске и помоћи католичке странке, те упути брата Фердинанда да се договори с кнезовима. Тада маврова таста пусти у слободу и најзад се, после једнога договора протестанско-католичког саста државни сабор у Аугзбургу (1555), који под председништвом фердинадовим утврди тако звани аугзбуршки верски мир, по којем би допуштено: да кнезови и слободни градови аугзбуршке конфесије могу слободно своју веру исповедати, да на свом земљишту имају ius reformandi, да су протестанти равноправни с католицима и да поданици исповедају веру својих господара (cuius regio, eius religio), а црквена добра да се не враћају. Још би одређено да они епископи и игумани, који пређу у нову веру, губе ранија права а да се на њихова места поставе друга лица; али на ово не пристану протестанти, те доцније би узрок већим размирицама. После овог значајнога законскога признања ове вере, њу прихвате сви слободни градови и већина кнежева тако, да католичка вера оста само у аустриским и баварским покрајинама.

Ратови Карла V и Франсоа I. — Главни је узрок ратовима између Карла V и Француза: бојазан француског краља Франсоа I од превласти хабзбуршке породице, која је претила самосталности суседних држава, тежња Карлова да заузме Бургундију (Бургоњ), коју, као што је познато, подвласти Луј XI по смрти Карла Смелога, и да изгна Французе из Миланске војводине као немачког лена, коју Франсоа I бејаше (1515) освојио. Као вешт дипломата Карло прво склопи савез с папом, Енглеском и Млецима, па онда посла војску у Италију, која оте Французима војводину и преда је законитом власнику из породице Сфорца. Потом Карлова војска, помогнута одметником Франсоа I (Карло Бурбонски), нападе и на саму Француску, али захваљујући оданости француског народа свом краљу, Карло тада не науди много Француској, те Франсоа с одабраном војском поново упаде у Италију. У боју код Павије (1525) Французи буду потучени, а Франсоа заробљен и одведен у Мадрид, где је закључен мир под погодбом: да се Франсоа пусти у слободу, али да се одрекне својих права на Италију и Бургундију с великом оштетом, чиме се сврши први рат.

Ну кад се Франсоа нађе у слободи, не хте ни чути за погодбе мадридског мира, доказујући да је од њега силом изнуђена заклетва, од које га и папа разреши. Стога с папом, Млецима и Миланом склопи свету лигу да би Италију ослободио од моћног Карла. На то Карлова војска дође у Италију и освоји Рим, који опљачка као некад Вандали, те папа под тешким погодбама мораде иступити из лиге. Истина, Французи су тада ушли у јужну Италију, али им болешћу проређену војску сузбију цареви најамници, помогнути и од неких талијанских државица, те се најзад и овај други рат (1527-29) заврши на штету Француза. Франсоа по закљученом миру задржи Бургундиују, али се одрече Италије и плати велику откупнину за своје синове, који беху као таоци код Карла. С ових ратова Италија просветно опаде и дође у политичку зависност од Хабзбурговаца. Једино се Млеци још држаху, али и њихово опадање наста после проналаска нових путова.

Када Карло на афричкој обали разби (1535) Хајредина Барбаросу, отмичара Алгира и Туниса, који је под заштитом султановом нападао хришћанске трговце, Франсоа склопи савез с папом и султаном и тако му спречи даље напредовање против овог гусара. Франсоа намисли да заузме Милан, који последњи Сфорца остави Карлу у наслеђе, и Французи продру у Италију (1536), чије је обале пустошила савезна морнарица турска, а Карлова војска у Француску. Турци су нападали хабзбуршки део Угарске, а такав су страх задавали по Италији, да папа посредује и завађене стране закључе десетогодишње примирје у Ници (1538), задржавши освојена земљишта. Како се пак разбијени гусар беше склонио у Алгир и одатле опет пленио обале Средоземног мора, Карло одлучи да га нападне, али страшна олуја уништи готово целу морнарицу Карлову, те се Франсоа реши да и по четврти пут зарати на Карла (1542), у чем га опет помогну савезници Турци, нападајући Фердинанда у Мађарској и, здружени с Французима, западне талијанске обале. Ну Карло тако победоносно стаде продирати ка Паризу, да Франсоа мораде молити за мир, који је закључен у Креспиу (1544) под погодбом: да се Франсоа одрекне Италије а Карло Бургундије.

Одступање Карла V. — Издајство Маврово и победа протестанта и немачких кнезова, затим турско отимање већег дела Угарске и немогућност повраћања оних градова које Мавро уступи Французима — све то сломи дух већ одавно оболелог цара, те се одрече престола у Брислу (1556). По свом одступању, Карло уступи сину Филипу: Шпанију с насеобинама и освојеним земљама у Америци, талијанске земље, Франшконтију и Нидерландију а брату Фердинанду, који већ беше чешки и угарски краљ, Немачку с царским називом, где спадаху раније му уступљене аустријске покрајине. Тако се хабзбуршка династија коначно раздвоји на шпанску и аустријску грану. Карло потом отиде у један шпански манастир, где се до смрти (1559) занимао градинарством и духовним забавама, водећи отуд рачуна о савременим догађајима.

Реформација у Швајцарској.

Цвинглијева реформа. — За лутеранско се учење дознало и у Швајцарској, али у Цириху поче свештеник Улрих Цвингли (1484—1531) истовремено проповедати и с истих побуда евангелску науку и одвајање од католичке цркве као и Лутер. Цвингли се разликовао од Лутера у извођењу своје реформације и био је много одлучнији од њега. Тежећи да поправи цркву, особито владање код хришћанског света, осим певања и проповеди он одбаци литургију, више тајна и сваку црквену и световну власт, а уз ово није ништа признавао што се по његову мишљењу не може доказати Светим Писмомиучио је да је причешће само успомена на последњу вечеру, у чему се нарочито није могао сложити с Лутером, те је сваки оделито радио и по својем нахођењу. Помоћу својих једномисленика Цвингли рашири своје учење по северним кантонима (циришки, бернски и други) и јужној Немачкој, али кад ови кантони одушевљено хтедну реформовати целу Швајцарску, јужни се католички кантони здруже и надбију их, а у борби погине и сам Цвингли.

Калвинова реформа. — Реформисти ипак сачувају своју слободу и Швајцарска оста подељена, али се ускоро у слободном пограничном граду Женеви, ослобођеној од власти владичанске и савојског војводе (1526), јави коренитија реформа од лутеранске: калвинство, чији је творац Јован Калвин, (1509-64), други реформатор од већег значаја. Он је родом из Француске, где као учен човек (учио теологију и права) приста уз тадашњи покрет против католичке цркве и поче га ширити, али како тамо оштро гоњаху такве отпаднике, он мораде побећи у Швајцарску и после се дужег лутања стално настани у Женеви, где ступи у везу с једним проповедником од утицаја и својом ученошћу и озбиљношћу дође до неограничене власти као свештеник и управник.

Женева је подуже била подељена на две странке: мамелуке, присталице савојскога војводе, и савезнике (Eidgenossen), поборнике женевске слободе и швајцарских реформираца, које помогну остали Швајцарци и приме Калвиново демократско учење, простије и смелије а углавном ослоњено на Цвинглијево. Калвин је стога и могао привести у дело црквене и друштвене поправке не само у Женеви него и у многим другим кантонима и то: непогрешност Светог Писма, предестинацију, по којој је сваком унапред одређено спасење или вечно проклество и одбацивање сваке црквене и световне власти. Цркве је просто уредио као што је било за апостолскога времена. Одредио је да општина бира своје свештенике и да у њој и црквеним и световним пословима управљају и пазе на владање најстарији општинари — презвитери (дванаест световњака и шест свештеника = консисторија; а изасланици из свих општина једне земље чине синод), што и чини обележје демократскога уређења. Следбеници су му названи по имену: калвинци и реформици. Проповедајући и тумачећи своје учење, простим утицајем верским Калвин поста старешином женевске републике, у којој за његове управе (1541—64) беху забрањена сва задовољства и раскошности, а и домаћи живот оштро надгледан. Он уста против католичке суровости, али за одступање (порицао тројство) од његова учења спали ученог Шпанца Михаила Сервета (1559). Његово се учење разви и по другим земљама, особито по Француској и Угарској.

И ако је због верске разлике било сукоба између појединих кантона па и напада са стране, ипак Швајцарска очува своју слободу и овога доба и просветно је напредовала.

Реформација у Енглеској и Скотској.

Повољне прилике за реформацију. — И у Енглеској, као и по другим земљама, главни су узроци реформацији: народно-државна противност Риму и друштвено незадовољство световних сталежа својим духовништвом; али је она овде лако изведена стога, што је краљу био послушан парламент као и само духовништво. Од рата двеју ружа (1455—85), у којем је ослабљено феудално племство, и ступања на престо Тудорове династије (1485—1603), чији је оснивач Хенрих VII попунио парламенат својим присталицама (у горњи дом поред 29 старих лордова дође око 150 нових перова), те је парламенат изгубио сваки значај, а међутим краљевска власт ојача тако, да од издавања Велике повеље о слободама (1215) није била никада јача. Због овако јаке краљевске власти, под чију се заштиту склањало и духовништво од нападања осталих сталежа, незадовољство је против папства и духовништва испрва било слабо, јер и ако се оно одавно јављало и у парлементу, краљ га је задржавао због потребног савеза с црквом.

Отпадање Енглеске од Рима за Хенриха VIII. — Када на копну поче реформација, у Енглеској је владао Хенрих VIII (1509-47), син Хенриха VII. Васпитан у богословском духу, Хенрих ступи у препирку с Лутером, да одбрани седам тајана, зашто доби од папе назив defensor fidei. Ну како му Лутер одговори грубо и оштро, стаде немилостиво гонити његове присталице у Енглеској. Ова се пак ревност Хенрихова наспрам католичке цркве сасвим измени кад папа не одобри развод брака с Катарином Арагонском, тетком Карла V, с којим беше и у савезу против Француза до пораза код Павије; а он се с Катарином хтеде развести што није имао с њом мушког порода и што му се беше допала њена дворкиња Ана Болен, коју намисли узети за жену. Неодобравање папино да се разведе и да ступи у нови брак тако раздражи Хенриха, да не стане на пут јачем појаву незадовољства против папства и духовништва и у парламенту и у народу. Потом послушно енглеско духовништво разведе краља с првом женом и одобри му брак с Аном Болен (1530), што узакони парламенат, доносећи одлуку о укидању папске превласти у Енглеској, као и данка његова. Доцније (1534) нарочитом одлуком парламентовом у место папе краљ поста поглаваром енглеске или англиканске цркве. Ко год ово није признавао, Хенрих га је оштро казнио, па био лутеровац или папиновац.

Ово је била само шизма, али Хенрих затим са својим канцеларем одузе манастирска имања, која чињаху трећину енглеског земљишта и поклони их новим лордовима, које уведе у горњи дом место истиснутих игумана. Како послушни парламенат потврди ово секуларизовање манастирских имања, моћни и самовољни поглавар англиканске цркве приступи и реформовању црквених догмата и обреда (служба на енглеском језику и др.), при чем је, због утицаја папиноваца и лутероваца, поступао час овако час онако и опет кажњавао свакога непослушника. Уосталом Хенрих своју самовољу и насилничко поступање испољи и наспрам својих жена. Ана Болен с великом мирноћом и чврстином попе се на губилиште више због краљеве страсти према намењеној трећој жени, која умре после годину дана, него због њена противљења реформи, што се учини и с петом женом после четврте прогнане немачке принцезе, а шеста се спасе његовом смрћу.

Англиканска црква. — Када по смрти Хенриковој ступи на престо његов малолетни син Едуард VI (1547-1553), Енглеска је била у правом растројству црквеном, што је трајало све док намесници младог краља и аркиепископ кентербериски не доврше реформацију и не заведу ред у англиканској цркви, која по реформовању заузе средину између католичанства и протестанства. Одлике су англиканске цркве: поглаварство краљево а од виших духовних чинова само епуцкопцко достојанство, због чега се зове и епископском црквом; затим укидање калуђерства и целибата, углавном католичка служба на енглеском језику, седам тајана и причешће у оба вида. Од протестаната је позајмљено учење: да је једини извор вере Свето Писмо и да вера спасава а не само и добра дела.

Реакција за Марије Крваве. — Едуард VI убрзо умре а њега помоћу католика наследи после деветодневне владе погубљене Јованке Грејеве, несрећне рођаке краљевске, Марија Тудор (1653-58), кћи Катарине Арогонске. Ова се занесена католичкиња уда за још затуцанијега католика Филипа II, сина Карла V. За њене владе послушни парламенат укиде све црквене реформе и поврати папску власт. Једино тада нису враћена манастирима имања, која су за очеве и братовљеве владе дана појединцима. Марија је насилним путом повраћала стару веру, јер је поред осталих био спаљен и архиепископ — реформатор, због чега и доби назив Крвава, али то насиље и одврати народ од католичанства. После кратке владе она умре, а наследи је друга кћи Хенриха VIII Јелисавета (1558-1603), кћи Ане Болен.

Утврђивање англиканске цркве. — Нова је краљица у души била више католичке вере но протестанске, али да би се одржала на власти, мораде заштити протестанте; јер католици сматраху брак њене матере с Хенрихом незаконит, па јој према том оспоре и право на престо. Сам је отац у различна времена неједнако поступао с Јелисаветом, а старија је сестра није волела. Међутим је народ на њу полагао велику наду, јер се одликовала бистрим умом и хуманистичким васпитањем, а уз то је била необично јаке воље, сједињене с властољубљем. Уз сарадњу послушног парламента Јелисавета поврати англиканску цркву каква је била за Едуарда VI и узе назив: управница црквених и световних послова. Ради јединства, учење је англиканске цркве изложено у тридесет девет чланака вере, што сам парламенат утврди и што се углавном није мењало до данас. Овака и верска и државна управа уопште ојача краљевску власт, којом се Јелисавета потпуно користила до своје смрти. Што пак Тудори утврћиваху реформацију парламентским одлукама, учини да се парламенат доцније позива на своја права и у верским пословима, а то је опет био и узрок немирима.

Пуританци. — Уз ову се краљевску реформацију појави и народна реформација у Енглеској. Још су се у првој половини XVI столећа одвојили протестанти, који нису хтели признати црквено поглаварство краљу и који налажаху да се англиканска црква није довољно очистила од католичанства. Оваки протестанти за Јелисавете оснују верску странку пуританаца, који углавном беху калвинци. При крају се Јелисаветине владе међу пуританцима појави секта, која уста против сваке црквене власти и чије су се присталице доцније назвале индепенденти. Пуританци су за Јелисавете оштро гоњени: секли су им руке и уши. Између ове је две реформације доцније било жестоких сукоба.

Реформација у Скотској. — У Скотској је владала династија Стјуартовца (од 1371) и била је у непрекидној свађи са својим поданицима. У XVI је столећу владала малолетна кћи Јакова V Марија Стјуарт (1542-68). Васпитајући се у француском двору, она се уда за дофена, доцнијега француског краља Франсоа II. Земљом је место ње управљала њена мати и подиже против себе и племство и народ. Незадовољством се пак скотског народа користе и проповедници калвинства, а особито одлучни Калвинов ученик Џон Нокс, те стекну велики број присталица. И када регенткиња стаде гонити нововерце, диже се против ње буна, у којој је насилно оборено католичанство, нападањем народним на све спољашње знаке папства и племићским присвајањем црквених и манастирских имања (1559). Регенткиња на то позове у помоћ француску војску, али се Скоти обрате Јелисавети за помоћ, коју им она укаже (1560). Потом је у Скотској установљена калвинска црква с називом пресвитерска, која је имала чисто републиканско уређење, јер је сваком парохијом самостално управљао проповедник (свештеник или пастор) с нарочитим старешинама, које је парохија бирала од световних лица, а из таквих је парохија или општина била састављена црквена област, која је имала као надзор сабор или синод од представника појединих општина.

Јелисавета и Марија Стјуарт. — Јелисавета је истина у Енглеској гонила пуританце, али је њихове једновернике калвинце штитила у Скотској, Нидерландији и Француској. Она је поред свог самовласног управљања била омиљена међу својим поданицима и умела изабрати себи за саветнике људе умне и одлучне. За њене је владе унапређена земљорадња, радиност и трговина, основана Источно-индиска компанија (удружење 1600), установљена боља морнарица и отпочето енглеско колонизовање у Северној Америци (Виргинија).

Поред свега овога, Јелисавета је имала непријатеља у самој Енглеској. То већином беху католици, који су стално радили против њена живота. Они су имали и свога кандидата за енглески престо. Била је то Марија Стјуарт, скотска краљица, као потомак кћери Хенриха VII, која је себе сматрала законитом наследницом енглеске круне и која се поче називати енглеском краљицом. По смрти свога првога мужа Франсоа II, Марија остави Француску (Adieu, France; adieu, France, je pense ne vous voir jamais plus!) и дође у Скотску (1560) кад је установљена пресвитерска црква. Ну она нешто својим католичанством а нешто лакомисленим владањем (сплетке: преварила се удајом за Дарнлеја, далега рођака, лакомислена и гнусна бедника, који одбијен од савладања уби у њеној соби талијанскога музичара Риција, тајника и можда љубавника Маријина; затим је убијен Дарнлеј и она се удала за Ботвела, под сумњом убицу Дарнлејева) изазове буну у земљи, те мораде побећи у Енглеску (1568). У Скотској буде признат за краља њен малолетни син Јаков VI од другог мужа Дарнлеја, а како су у овом покрету главну улогу играли пресвитерци, они су се трудили да се васпитањем у младог краља развије непријатељство наспрам католичанства. Због истицања права на енглески престо, верске противности и женске сујете (супарница лепоте и круне), Јелисавета стави под стражу добеглу Марију, оптужујући је у исто време и за смрт њена другог мужа, и тако је држала око осамнаест година. У корист су заточнице енглески католици непрестано стварали завере и обраћали се за помоћ папи, Филипу II и Француској. Како су католици хтели довести Марију на енглески престо, Јелисавета је помагала протестанте и на копну и у Скотској.

Постав пунолетним, млади се краљ скотски Јаков VI окружни католицима, и Скотска је била дужна помагати смерове католика и Филипа II, али Јелисавета помогне скотске племиће протестанте, те Јаков би приморан ступити у савез с Енглеском. Међутим, када се и после доношења оштрог закона о завереницима од стране парламента јави нова завера, Марија Стјуарт би предана суду и осуђена на смрт. Јелисавета после дужег колебања потпише пресуду и Марија буде погубљена (1587). Јелисавета штићењем привреде, просвете и протестанства учини да се подигне једнодушан отпор против непобедне армаде Филипа II.

Реформација у Француској.

Почетак реформације и јачање краљевске власти. — Реформација у Француској поче задобивати присталице још за владе Франсоа I (1515-47), рођака и зета Луја XII а познатог супарника Карла V. Ну већ су тада протестанти оштро гоњени, што је управо нагнало Калвина да бежи из Француске. Франсоа I бејаше раскалашен владалац (раскалашеност у Француској од његова доба), али и пун животне снаге, коју је трошио у рату, двобојима и лову. Ну само када запрети трећим нападом на Карла V, овај му поручи: „Ако краљ хоће рата, боље ће бити да се лично бори човек с човеком“, он одби овај чудноват позив. Он је као и наследници му спречавао ширење домаћих протестаната, док је с протестантима других земаља па и с мусломанима склапао савезе.

Први су француски протестанти били једномисленици Лутерови, али се у доцније време распросте калвинство, које се у суштини измени и доби нарочити облик француског протестанства. Између Женеве, средишта калвинству, и Француске беху тесне везе, и француски се протестанти почну називати хугеноти (од Eidgenossen). Највише се пак калвинство рашири у другој половини XVI столећа (1555—59) или управо при крају владе Хенриха II (1547-59), сина Франсоа I, који је такође гонио протестанте. У другој половини XV столећа краљевска власт у Француској поста готово апсолутном. Луј XI сасвим униште политичку моћ својих феудала и потчини целу Француску својој власти, а Карло VIII, Луј XII и Франсова I занели су племиће својим ратовима за намеравано освојење Италије, те је за Франсоа I и Хенриха II краљевска власт била веома силна. Уз то Франсоа превари Швајцарце, пређе Алпе, победи (код Марињана 1515) и закључи с њима вечити мир (по којем су Французи могли све до прве револуције узимати произвољан број швајцарских најамника), а по болоњском конкордату (1516) с папом Лавом X задоби право да према свом нахођењу бира све више достојанственике духовне. На тај начин француски краљеви већ до реформације подвласте народно духовништво, што многи владари то изврше тек помоћу реформације.

Политичка особина реформације. — Особина је француске реформације у том: што овде приме протестанство углавном племићи и грађани, а народ — сељаци — већином оста веран католичанству. Француски пак протестанти, и племићи и грађани, јаве се не само као нововерци, него и као противници ојачане власти краљевске, а народ оста веран и краљу, у ком је гледао заштитника мира, безбедности и благостања, и старој вери с којом се био сродио. После смрти Хенриха II у ојачаној Француској наста потпуно слабљење краљевске власти за слабих синова његових: Франсоа II, Карла IX и Хенриха III и дуги верскограђански ратови, чиме су се хтели користити племићи и градови и повратити пређашње феудалне и муниципијалне слободе, а уз такву је опет тежњу племића и грађана згодно пристајало калвинство са својим политичким слободоумљем. У другој половини XVI столећа, кад у Француској букну верски ратови, сталешка скупштина и од протестаната и од католика поче проповедати врховну власт народну и покуша да краљевску власт потчини сталежима. Ту пак тежњу калвински писци излагаху и у књижевности, а она је у исто време раширена по Скотској, Немачкој и Нидерландији.

Верски ратови. — Ускоро по смрти Хенриха II умре и његов млади син Франсоа II (1559-60), за чије је владе у ствари управљала краљица Марија Стјуарт са својим ујацима (браћа: војвода Франсоа и кардинал Карло — Гизи), а престо заузе његов брат Карло IX (1560-74) од десет и по година, те је владала као регенткиња његова мати Катарина Медичи (1560-63), хитра, лукава и славољубива Талијанка. Када се у Француској рашири протестанство и калвинци се јаве као политичка странка, католици беху јаки, те између ових двеју вероисповести отпочну прави верски ратови. Још за владе Франсоа II истакну се за вође католицима Гизи а хугенотима Бурбонци, који воде своје порекло од Луја Светог, и то једни и други више из политичких разлога. Властољубива је краљица-мати прилазила час једној час другој страни, само да би се у власти одржала. Испрва Катарина учини неке уступке хугенотима, али се то никако није допало католицима. И када један од Гиза продре кроз неко место где се вршило протестантско богослужење, његова пратња нападе обезоружане хугеноте, исече шесдесет и рани двеста, међу којима је било и стараца, жена и деце. Ово је био знак за почетак читавог низа верских ратова (девет). Између обеју страна неколико је пута закључиван мир, али је постојано нарушаван, те је ратовање трајало око тридесет и пет година (1562-98).

Вартоломејска ноћ. — Најзначајнији је догађај у овим верским ратовима Вартоломејска ноћ или Париска крвава свадба. После једнога рата би решено да се сестра Карла IX уда за младог Хенриха од Новаре, Бурбонца, вођу хугенотске странке. На њихову свадбу дође у Париз велики број протестаната, а Катарина Медичи, видећи да на њена сина поче утицати хугенотски вођа адмирал Колини, створи заверу у намери да истреби све хугеноте. Та, намера би извршена уочи Св. Вартоломеја (24 августа 1572), када се на хугеноте, који се налажаху у Паризу, учини општи напад (с узвиком: Смрт хугенотима!). Сам је Карло из дворца, кроз прозор, пуцао на јеретике. Убијање хугенота продужено је и другог дана и раширено из престонице и на области. Том приликом погибе неколико хиљада хугенота, а међу њима и сам Колини. Хенрих се Бурбонац спасе смрти само променом вере, али доцније опет пређе у протестанство. Овај покољ учини да се ратовање продужи с већом жестином, и друге се године хугеноти тако одупру краљевској војсци, да Карло мораде потписати рошелски мир (1573) и наскоро умре усред силних трзавица.

Лига и Хенрих III. — Последник се и брат Карла IX, Хенрих III (1574-89), врати из Пољске преко Беча и Италије, где се потчини утицају своје одлучне матере, која опет поче чинити неке уступке хугенотима. Стога најодлучнији католици реше да сами воде борбу с хугенотима и оснују међу собом лигу, којој поста вођа Хенрих Гиз. Сва је моћ ове лиге била у северним градовима француским и у париском становништву, а добивала је помоћ и од Филипа II. Незадовољан овако независним радом католичке лиге, Хенрих се мораде спасавати бегством. Не нашав ниодкуд помоћи, он се реши да убије Хенриха Гиза и позове га к себи под изговором да се измире, али смрт Гизова још више распали страсти. Затуцани чланови католичке лиге почну јавно говорити и писати да краља, који се не жели сасвим потчинити цркви, очекује смрт, и наскоро један католички занешењак убије Хенриха III.

Хенрих IV и нантски едикт. — Смрћу се Хенриха III прекрати династија Валоаска и требало је да на престо француски дође Хенрих Бурбонац, хугенотски вођа, кога је Хенрих III издишући одредио за наследника. Лига не хте признати за краља јеретика, а њу је војском помагао и Филип II, који хтеде задобити француски престо за своју кћер. Гизи су пак хтели једног из своје средине да издигну за краља. У исто време поједине обласне старешине помишљаху на наследну управу а ниже племство на доба феудалног безвлашћа. Понеки градови опет тежаху за пређашњом независношћу. Све учини да је Хенриху IV (1589-1610), како се назва Хенрих Бурбонац, управо требало извојевати краљевство. Хенрих није био занешењак и својом је одлучношћу, доброћудношћу, веселом нарави и војном и државничком врсношћу све више придобивао људе, а особито тако звану странку политичара, коју раније установе трезвенији католици, непријатељи верског гоњења. Када Хенрих разби католичку лигу, опседне Париз, који му се не хте предати, јер га је помагала и шпанска војска из Нидерландије. И тек пошто поново пређе у католичанство (1593), које исповедаше већина његових поданика, престоница му отвори врата. После му се сасвим покори и католичка лига, а одметнуте старешине појединих области буду побеђене или се новцем склоне с положаја.

Прелазак Хенриха IV у католичанство узбуни хугеноте, те они међу собом установе потпуно републиканско уређење и намисле да се ставе под заштиту енглеску, али Хенрих ступи с њима у преговоре и изда знаменити нантски едикт или закон (1598), којим се у Француској обезбеди верско трпљење. По том су закону протестанти изједначени у правима с католицима, осим нешто ограничења протестантског богослужења, јер није допуштено по свима градовима. Ради чувања ових права, протестантима Хенрих уступи неколико тврђава. Да би сузбио верске међусобице и племићске самовоље, Хенрих беше завео потпуну апсолутну власт краљевску, те није сазивао сталешку скупштину. Како пак католици беху незадовољни нантским едиктом, они су често стварали завере против Хенриха, и најзад га један језуитски занешењак и убије. Ниједан догађај није могао бити злокобнији у Француској од губитка овог народног и омиљеног краља, чија је жеља била да сељак сваке недеље има кокошку у лонцу.

Хенрихов рад и нацрт. — Оснивач је нове династије француске, Хенрих IV, продужио спољашњу политику у истом правцу као и Франсоа I, а главна је тежња те политике: борба с Хабзбурговцима. Он се одмах постарао да Француску уздигне и новчано, и привредно, и просветно из оног рђавог положаја, у који западе за последњих владара из Валоаске породице. Утом га је помагао његов министар Сили, који је објављивао његову замисао и већ спремљен нацрт о политичком преуређењу западне Европе с новим границама појединих држава и новим односима између њих и то све на рачун Хабзбурговаца. По том би нацрту католици и протестанти свуда били изједначени у правима, а установио би се један виши савет (парламенат) од посланика тадашњих држава ради решавања спорова и спречавања ратова, на чем и досадашњи покушаји нису успели и ако је на предлог рускога цара Николе II држана (1899) конференција изасланика европских држава у Хагу, где је установљена нека врста Врховног суда изборнога. Ну и сам се Хенрих спремао да се умеша у немачке послове као протестантски савезник, али је убиством спречен.

Реформација у скандинавским краљевинама, Нидерландији и Угарској.

Распадање уније и увођење реформације. — Од калмарске уније (1397) Данска, Норвешка и Шведска под врховном су влашћу данске краљевине, којом Шведи беху незадовољни. У почетку је реформације скандинавским краљевинама владао опаки Христијан II (Северни Нерон 1513-23) који својим оштрим казнама над незадовољним Шведима (стокхолмски покољ 1520) изазва устанак у Шведској. На чело се устанку стави знаменити Густав Васа (1523-60), кога по успеху Шведи изаберу за свог краља. У исто време пак Данци свргну с престола Христијана II и доведу на престо његова стрица Фридриха I (1523-33), шлезвигхолштајнског херцега, који призна Густава Васу за шведскога краља, те се тако распаде калмарска унија.

Ове политичке промене учине да се и реформација заведе у скандинавским краљевинама. Да би побољшали привредно стање у својим земљама и да би учврстили своју власт, оба нова краља намисле да одузму црквена добра и тим да ослабе моћ духовништву, а у овим се својим намерама ослоне на племство, с којим поделе одузете земље црквене. Сазвани сабори за Данску и Норвешку (у Оденсу 1527) и за Шведску (у Вестеросу исте године) приведу у дело жељу ових краљева и одобре реформацију у духу Лутерова учења.

Реформација у Нидерландији. — У Нидерландији се реформација рашири кад и у Скотској и у Француској. Ова је земља била састављена из седамнаест мањих области, од којих је свака имала нарочито уређење, а као што се зна припадала је Карлу V. Области беху насељене и германским и романским племенима (Холандци, Фламандци и Валонци), који се одликоваху одлучношћу и разборитошћу. Налазећи се уз Шпанију нидерландски трговци веома рашире своју спољашњу трговину, те се зарана обогате многи њихови градови. Осим тога, у северним областима живљаху богати сељаци, који никад нису имали над собом власника. Све пак ово учини да се у Нидерландији развије слободан дух, што доста допринесе ширењу реформације. Карло V с великом је суровошћу сузбијао по Нидерландији ширење протестанства, које продре из Немачке, а у исто је време смањивао и политичке слободе појединим областима. Још је за његове владе управо припремљена политичка и верска борба, коју насилним и занешењачким мерама изазва његов последник Филип II.

Реформација у Угарској. — Када после мохачке битке, у Мађарској настану нереди због борбе двају краљева и немачких и турских ратова, реформацији ништа није сметало да се рашири и по овој земљи. Прво се овде рашири лутеранство, које приме готово сви угарски Немци, те се оно у Мађарској назва немачком вером. У другој половини шеснаестог столећа Мађари у великом броју приме калвинство, које поста мађарском вером. За овим је двема протестантским вероисповестима примљено и унитарско учење особито у Ердељу. Многи су пак Мађари остали верни католичкој цркви и поред још нешто унијата и назарена.

Уопште се може рећи да је прво лутеранско доба реформације у Немачкој, Данској, Норвешкој, Шведској, и Енглеској поглавито имало особину монархиску, а да је друго калвинско доба имало особину политичке опозиције против краљевске власти. Та опозиција беше најјача у Скотској, Француској и Нидерландији, где су краљеви католици изазвали против себе борбу својих поданика — протестаната.

Католичка реакција.

Католичка реформација. — Тежећи не само за поправком католичке цркве већ и за слободом мисли и другим друштвеним и просветним напретцима, реформација се нагло ширила и сасвим загрози старој католичкој цркви. Ово побуди папу и цело католичанство да се рђаво стање у цркви поправи, другим речима да се после ове кризе верске изврши сама католичка реформација. Стога на папски престо почну долазити људи који напуштају старање о наукама и уметностима, не труде се да им породица дође до богаства, не жуде за политичком влашћу и главну пажњу обраћају на црквене послове, старајући се при том да својим простим и побожним животом послуже за пример и опомињући свештенство да тачно врши своје дужности. Те су папе: Пије IV (1559-65), Пије V (1566-72), Гргур XIII (1572-85), који изврши поправку календара (1582 нови календар) и Сикст V (1585-90). Овакав поступак папски, затим рад тридентинског сабора и установа језуита, инквизиције и индекса — све то учини да католичка црква стаде вршити неку врсту противреформације, која се по многим својим пословима према протестантској реформацији може назвати реакцијом. Као главни пак ослонци оваког рада на чувању старе вере беху два народа: Талијани и Шпанци, који су католичку веру готово изједначили са својом народношћу.

Језуити. — Међу свима католичким установама за штићење старе вере највидније место заузима новоосновани ред калуђерски под именом: Друштво Исусоваца (Societas Jesu), чији се чланови назову исусовци или језуити. Овај ред основа шпански племић Игњат Лојола (1491-1556), који је за млађих година био војник. У једном рату с Французима Лојола допаде тешких рана, од којих се дуго лечио. Увидев да се неће потпуно излечити, а при том читајући живот хришћанских светаца, одлучи да свој живот посвети католичкој цркви. Тога ради, чим пооздрави, отиде у Јерусалим да походи Христов гроб и да проповеда Христову науку. Својим сиротињским оделом, бледим лицем, упалим ватреним очима, испаштањем и одушевљењем за веру — Лојола је свуда задобивао свет, али не успев у проповедању међу неверницима, врати се у Шпанију, где му се заче мисао да установи нови калуђерски ред, који ће бранити и ширити католичку веру. Уверив се да му за овакав посао треба науке и преко своје тридесете године посвети се учењу, које најзад доврши у Паризу. Овде Лојола за своју мисао задоби неколико присталица и отиде с њима у Рим по одобрење.

Када најпосле, поред обичних калуђерских завета, обећаше покорност папи без поговора, папа Павле III (1540) допусти оснивање новог реда, Сам Лојола изради основно уређење, које је временом тачније прописано, а углавном је било овако: на челу је реда старешина — генерал — са седиштем у Риму, уз старешину један опомињач и шест помагача, изабраних од главне скупштине, а старешина је над областима постављао провинцијале и над појединим колегијама и манастирима ректоре и супериоре. Први је старешина био Лојола, а у ред су примани само људи с особитим подобностима и то после неколико година искушења и учења. Чланови не беху дужни живети по манастирима, ни опслуживати цркву, ни нарочито се одевати. Њихов је главни посао био за спас ближњих: држати проповед, исповедати, препирати се с јеретицима и васпитати омладину, а за спас лични: молити се Богу, испитивати савест, читати аскетичке списе и чешће се причешћивати. Језуитски је ред употребљавао своје чланове према подобности: за проповеднике, мисионаре, дворске свештенике, наставнике итд. а они су међутим сасвим предано вршили своје дужности (ad majorem gloriam Dei), не бирајући средства за одбрану католичке вере и будући превртљиви у свему осим у верности према својој цркви („Циљ освештава средство“). Слепом послушношћу својим старешинама и папи, затим подизањем школа у свом смеру и проповедањем и брањењем католичке вере и књигама и речима — језуити брзо изиђу на глас и њихов се утицај нарочито осети у Италији, Шпанији, Португалији, Француској, јужној Немачкој и Пољској, а њихови мисионари продру у Америку, Африку, Индију и Кину. У ово време, тако рећи, ренесанса католичке цркве и неки су стари духовни редови преуређени, а и још су неки основани за одређеније сврхе, као и за неговање болесника и сиромаха и за васпитање омладине (конгрегације), чим се такође одржава хришћанство.

Тридентински сабор. — Већ је напоменуто да је сазван општи црквени сабор у Триденту за измирење католика и протестаната, али пошто овај тридентински сабор (1545-63), који је неколико пута премештан и прекидан, не успе на измирењу, он бар тачно обележи догмате католичке цркве и учврсти врховну власт папину, те се тако постави јасна разлика између католика и протестаната (седам сакрамената, за спасење потребна не само вера него и добра дела, извор је вери Свето Писмо и предања итд.). Овим својим радом сабор прекину ону збрку од прелажења из једне вере у другу, а уз то учини да се многе злоупотребе у католичкој цркви укину, заводећи строжи ред и одређујући начин васпитања младића за свештенички позив.

Инквизиција и индекс. — Да се стане на пут ширењу протестантске реформације по јужним европским државама а особито у Италији, доста допринесе преуређена инквизиција од папе Павла IV (1555-59) или суд против јеретика (протестаната). Истраживањем јеретика, отимањем њихових имања, бацањем у тамницу и спаљивањем — инквизитори зададу ужасан страх у Италији, те многи нововерци побегну у Немачку и Швајцарску, да би се спасли од њихова гоњења. Како је пак протестантска реформација ширена и књигама, исти папа, који преуреди инквизицију, нареди да се јеретичке књиге, под казном одлучења из цркве и смртног греха, не читају, а да би се знало које су то књиге, уреди њихов списак или индекс. Доцније приређивано је и друго издање овог индекса и додана су му правила (regule indicis), о чем је старање поверено нарочитом одбору, који је у ствари вршио цензуру над књигама.

Филип Други и холандска република.

Филип II. — У другој половини XVI столећа када на Западу наста између католика и протестаната дипломатска и оружана борба, на шпанском је престолу седео син Карла V Филип II (1556-98), за кога Шпанија сачува моћ до друге половине његове владе, коју је имала и за његова оца. За ових двају владара Шпанији припадаху и велике покрајине Новога Света, одакле се она богатила доношењем драгоцених метала, а њено имовно стање унапређиваху и окретни трговци нидерландски. Осем тога Карло остави Филипу извежбану војску и морнарицу, а при том још Фердинанд Католик с Изабелом Кастилском утврди апсолутизам, с чим се народ потпуно измирио, јер је у слави краљевој гледао и своју народну славу. Када се уз ово има на уму да нигде католичанство није било тако непоколебљиво као овде, онда се може тврдити да је Шпанија за Филипа II била најмоћнија држава и да Шпанци себе сматраху првим народом на свету.

Филип II углавном продужи и државну и верску политику свог оца односно тежње за првенством у Европи, али је између њих било разлике. Карло V нигде се није истицао као народни владар немачки или шпански, а Филип је радио и осећао се као Шпанац. Карло је био непријатељ реформацији више из политичких но из верских разлога, а Филип је био занешењак, који је волео не бити краљем но владати над неверницима. Стога је Филип још у почетку своје владе сасвим очистио Шпанију од јеретика, казнећи спаљивањем (чему је сам често присуствовао) свакога за кога би се дознало да је протестант. Потомке покорених Мавара, који сачуваше свој језик и народну ношњу, такође подвргну страшном гоњењу, и они су најзад као и Јевреји сасвим истребљени. Филип је лично био ћутљив и недружеван а при том и без осећања, жаљења и саучешћа. Једном рече: „Ако би се доказало да ми је рођени син јеретик, први бих принео спалишту дрва, да се спали“, те му слаби син Дон Карлос и страда раном смрћу због подозрења да је јеретик и стављања под надзор за помисао да умори оца.

Филип премести престоницу из Толеда у Мадрид, поред којега у стилу ренесанса подиже чувени, скупоцени и огромни дворац и манастир Ескуриал. На његову је двору заведена етикета и церемонијал, у чему се огледала побожност, оданост, тачност, понос и достојанство, а чега су свега носиоци, уз краља, потомци старога племства шпанског — гранди. Како тада шпански двор бејаше највиђенији, остали се дворови угледаху на њега, а тај утицај, особито у ношњи (крута огрлица, огртач, мач и др.), преживе сјај шпанске државе.

Ратови Филипа II. — У почетку се владе Филип користио већим успесима у својим спољашњим предузећима. У рату који је водио с француским краљем Хенрихом II и који поче још Карло V, шпанске војсковође одрже неколико победа, а папу одврати од савеза с Французима, те Хенрих мораде тражити мир (1559), по којем врати Филипу Савоју и Пијемонат, које још Франсоа I оте од савојско-пијемонтског војводе, шпанског савезника. Други је знатан успех Филипов пораз Турака у поморској битци код Лепанта (1571), коју одржа његов брат по оцу Дон Хуан Аустриски. После овог Филип улучи прилику да своје владавине увелича присаједињењем Португалије, где се прекрати династија (1580). Филип је по матери, португалској принцези, полагао право на упражњени престо и војском га заузе. Како Португалци беху незадовољни овим сједињењем са Шпанијом, често се бунише, али их је Филип све до смрти кажњавао оштро.

Филип је II много мање имао успеха у свом напрезању да свуда одржи у моћи католичанство. Пошто му умре прва жена Марија Тудор, ревносна католичкиња, Филип запроси њену последницу на енглеском престолу Јелисавету, али га она одби, што до срца увреди охолог краља шпанскога. Ну још више разгневи Јелисавета Филипа својим помагањем протестантима не само у Скотској Француској, него и у његовој Нидерландији. Уз ово се још тада поче нагло развијати енглеска поморска снага а енглески поморци нападати и шпанске насеобине, те Филип стаде озбиљно мислити како ће Енглеску подложити својој власти. Испрва је то мислио помоћу скотске краљице Марије Стјуарт, која је Јелисавети оспоравала право на енглеску круну, а поред овога, да би Јелисавети што више наудио, шиљаше у Енглеску нарочито спремане свештенике у јужној Нидерландији, који ће вршити католичко богослужење и подстицати Енглезе против јеретичне краљице. Најзад, киван због Јелисаветина помагања Нидерландцима а хотећи осветити и смрћу кажњену Марију Стјуарт, Филип посла на Енглеску своју непобедну армаду (1588), али се овај поход сврши потпуним неуспехом. Енглези се листом дигну на одбрану своје независности и ставе своју извежбану морнарицу против непријатеља, а уз то бура и неискусност шпанског адмирала учини да се жалосни остаци непобедне армаде врате у Шпанију. Када пак у Француској отпоче верски рат, католици позову у помоћ Филипа и он им пошље и новаца и војске. Ну како се у Француској прекрати Валоаска династија, и на престо ступи протестант Хенрих Бурбонски, Филип не хте признати новог краља и продужи шиљање помоћи католицима, противницима краљевим. У исто време намисли, као муж француске принцезе, да намести на француски престо своју кћер или сам да га заузме, али Хенрих IV заведе унутрашњи ред у својој земљи и одбије шпанску навалу и с југа и са северо-истока из Нидерландије, и овај се рат заврши баш оне године (1598 миром у Вервену) када умре Филип, за чије владе кортеси бејаху послушни, народ нем, војска одлична, инквизиција господар и у складу с Филиповим тежњама.

Устанак у Низоземској. — Најжешћи отпор наиђе Филип у Нидерландији (Низоземској), где својом насилном владом и католичким заносом изазва устанак. Завладав овом земљом, он постави у њој за намесницу своју сестру херцегињу Маргариту Пармску и даде јој за саветника једног суровог кардинала, па потом препоручи да се у Нидерландији заведе инквизиција и да се угуши месна слобода. Ово изазове велико незадовољство у свима редовима друштвеним, чиме се веома користе протестантски проповедници. У народу наста велики верски покрет, који поступно доби изглед страшне побуне. Племство пак склопи нарочити савез (compromis) за заштиту политичких и верских слобода и у том смислу састави молбу, која буде предана намесници у Брислу. При предаји ове молбе један дворанин рече намесници да се ништа не плаши ових геза (рите), те се чланови овог савеза потом назову гезима, а временом се тако именују и сви незадовољници нидерландски. Прво место у овом покрету заузе кнез Вилхелм Орански, а потом грофови Егмонт и Хорн. На све молбе и тражења својих нидерландских поданика Филип одговори шиљањем страшног херцега Албе с неограниченим пуномоћством и шпанском војском. На глас о овом Орански се склони у Немачку, а Егмонт и Хорн буду прво затворени па потом погубљени. Нови намесник одмах установи преки суд, који кажњаваше сваког за ког би се само посумњало да је јеретик или бунтовник. Тада поче устанак, подстакнут и великим порезом, по свима областима нидерландским, који с највећом суровошћу угушиваху војници херцега Албе. Устанике је помагао Орански ц одбеглицама (шумски гези) из Немачке, а тако звани морски гези напредоваху с мора и завладају приморским градовима (1572). Сам Филип увиде да Алба не може сломити нидерландске устанике и да ће овим начином упропастити богаство тих крајева, те Алба буде враћен; али ни други намесници, којима је краљ налагао да угуше устанак, не беху у стању извршити тај посао.

Холандска република. — Још с почетка устанка све области, осим једне, закључе међу собом савез („гентска пацификација“) за узајамну заштиту и коначно изгнање Шпанаца из Нидерландије, али искусном политиком Филипова намесника Александра Пармскога, сина Маргаритина, буду одвојене јужне области од северних, које су различне и по народности и по вери. У јужним областима где преовлађиваше романска народност, Пармском испаде за руком да те области разним уступцима и ублажавањем сурових мера владиних привуче на своју страну. Стога седам северних области с Холандијом на челу закључи између себе тешњи савез, који је познат под именом Утректска унија и чији сабор после две године свргне Филипа с престола, а савез огласи за Републику сједињених области (1581). Тако је Нидерландија раздељена на два дела, од којих један — Белгија — оста под шпанском влашћу а други — Холандска република — заснова самосталну државу, у којој би обезбеђена и политичка и верска слобода. У пословима унутрашњим свака област имађаше потпуну самосталност, а спољашњим је пословима руководио савезни сабор. Највећа заслуга за оснивање ове републике припада Вилхелму Оранском, који је умео довести у склад политичку корист и верске несугласности у сједињеним областима, а у исто време и ратовати са Шпанијом. Он је био изабран за наследног намесника у Холандији, као једној области у савезу, чија је дужност била да руководи уз савезни сабор спољашњим пословима и да располаже савезном војском и морнарицом. Филип обећа велику новчану награду оном ко убије Вилхелма, и ускоро му је један занешењак, који му се лукавством приближи, ножем одузе живот (1584). Вилхелмов син Мориц као изабрани намесник с успехом продужи брањење нове републике од Шпаније, с којом је ратовање закључено дужим примирјем у почетку XVII столећа (1609). Ну ратовање је са Шпанијом и после примирја обнављано и она је тек доцније признала независност Холандији (1648).

Опадање Шпаније. — Ратови, које Филип вођаше за првенство Шпаније и одржање католичанства, веома ослабе његову државу. Ослобођење северних делова Нидерландије, страдање непобедне армаде и неуспех у Француској — све то учини да Шпанија изгуби онај значај који је имала до друге половине Филипове владе. Предузећа Филипова стану многих новчаних средстава и одведу већину радне снаге од привредних послова. Међутим Шпанију није могло спасти злато и сребро Новог Света тим пре, што народ, привучен прекоморским богатствима и навикнут на ратовање, занемари земљорадњу, производњу и трговину. Уз стварно опадање наста и просветно опадање под утицајем занешењачке управе и непросвећеног свештенства, те је сасвим разумљиво што Шпанија после Филипа дође у ред држава другога реда. За шпанских Хабзбурговаца Филипа III (1598-1621) и Филипа IV (1621-65) Шпанија је све више и више опадала. Поред изгубљених области у Нидерландији, од ње се одметне и Португалија, у којој Јован Браганца као Јован IV (1640-56) основа нову династију. У исто се време деси устанак у Каталонији (1640) и Напуљу (1647), који је једва савладан, а при том Шпанија доста и снаге и новца потроши мешањем у тридесетогодишњи рат и француске послове, те се на крају XVII столећа јави чак и питање о подели њених владавина између суседа.

Тридесетогодишњи рат.

Аустријски Хабзбурговци и Немачка. — У ово време не стајаху боље ни аустријски Хабзбурговци. Фердинанд I (1556-64), брат Карла V, и његов син Максимилијан II (1564-76) брињаху се само о одржавању унутрашњега реда у целој владавини својој и о сузбијању Турака, који загрозе и њиховим наследним земљама. Максимилијанов син и наследник Рудолф II (1576-1612), васпитав се у Шпанији, био је веома предан католичанству. Руковођен језуитима, Рудолф је тако радио у духу католичке реакције, да Аустрија пође истим путом као и Шпанија, а Бечу првој половини XVII столећа поста средиштем католичке реакције у средњој Европи, као што раније беше Мадрид на југозападу. Последници се Рудолфа II сукобљаваху како са својим поданицима, тако и с немачким кнезовима и другим владарима, који нису желели уздизање Хабзбурговаца.

Католичка реакција у Немачкој. — Ни Фердинанд I ни Максимилијан II нису гонили протестанте како у Немачкој тако и у својим наследним земљама, а и сами католици немачки за њихова времена беху трпљиви спрам протестаната. Стога је за последњих година Максимилијана II било доста протестаната међу племићима и грађанима у војводини Аустрији, Штајерској, Корушкој, Крајини, Мађарској, Хрватској, Чешкој, Слеској и Моравској. Херцег баварски, и ако бејаше католик, допусти у својој земљи протестантско богослужење и сам је похађао проповеди једног пастора. Ну чим се у Немачкој појаве језуити и постану васпитачима и духовницима појединим владарима, све се ово измени. Језуити се дочепају баварског и бечког университета, а и Рудолф је II био потпуно у њиховим рукама. Рудолф намисли да у Чешкој утврди католичанство, али га Чеси приморају да им изда царску повељу (мајестат) којом се обезбеђује слободно вероисповедање (1609). Ова га повеља и одржи у Чешкој, јер потом би приморан уступити све остале владавине свом брату Матији, који на исти начин обезбеди политичка и верска права Мађарима и аустријским Немцима. У ово су време уопште по свима хабзбуршким земљама били немири: Мађари беху готови побунити се и позвати Турке у помоћ, а Чеси најзад одустану од Рудолфа и признаду за свога краља Матију, који ускоро и поста немачким царем (1612-19). Матија је такође помишљао о утврђивању католичанства у Чешкој и при крају своје владе предузе неколико реакционарних мера, које страшно раздраже Чехе против Хабзбуршке династије.

У ово се доба истакну као ревносни католици два млада владара: Фердинанд Штајерски, братучед Рудолфов и Матијин, и Максимилијан Баварски. Обојица су походили језуитски университет у Баварској и још се у младости покажу као непријатељи протестантски. При крају је XVI столећа Фердинанд већ управљао Штајерском, из које прогна све протестанте, натерујући да приме католичанство или да се иселе. По смрти пак Матејиној овај католички занешењак постане господарем хабзбуршких владавина и немачким царем под именом Фердинанд II (1619-37; потом Фердинанд III (1637-57). И његов је сродник Максимилијан Баварски у свом војводству такође гонио протестанте. Он једном нападе на царски град Донауверт и придружи га свом војводству због тога што протестантско грађанство тога места једном нападе католике приликом неке њихове свечаности. Ово његово насиље подстаче протестантске кнежеве немачке да између себе закључе унију (1608) под управом кнеза бирача Фридриха. На то ускоро католици склопе лигу (1609) под вођством Максимилијана Баварског.

Узроци. — Смрћу је Филипа II завршено доба верских ратова друге половине XVI столећа, али су ови ратови после двадесет година опет обновљени. Нови ратови беху између протестаната и католика у Немачкој, У почетку XVI столећа започет је тако звани тридесетогодишњи рат (1618-48), који је имао у исто време месно немачко и опште европско значење. С верске је стране овај рат и за немачку и за западну Европу борба између католика и протестаната, а с политичке — борба између цара и кнезова у Немачкој и борба против превласти хабзбуршке породице, у којој је највиднију улогу играла Француска.

У Немачкој је уопште било доста узрока за узајамно непријатељство између католика и протестаната. На првом месту калвинци не беху задовољни тим што су искључени из погодаба аугзбуршког верског мира, а међутим су по духовним владавинама, у којима је по том миру била слободна вероисповест, управљачи епископи и опати гонили своје протестантске поданике. Све ово појача узајамно нетрпљење између католика и протестаната, а кад се овом дода и тежња њихових владара за освајањем, онда је требало и најмањег узрока, па да отпочну опште међусобице. Тако су политичке прилике и односи између католичанства и протестанства проузроковали тридесетогодишњи рат, којем је непосредан узрок чешки устанак (1618).

Чешки устанак. — Поред обустављања царске повеље о слободном вероисповедању и других реакционарних мера, по заповести Матијиној једна протестантска црква чешка буде разрушена а друга затворена. На ово устану Чеси (бацање владе кроз прозор), а кад ускоро Матија умре и кнежеви-бирачи изберу за цара Фердинанда Штајерског, чешки сабор свргне га с чешког престола и чешку круну повери Фридриху Фалачком, надајући се помоћи не само од њега него и од протестантске уније, којој је он био вођа, и од његова таста, енглеског краља. Међутим је нови краљ био лакомислен, а унија се не одазва, јер неки њени чланови гледаху на Чехе као на бунтовнике против законитога краља. Други протестантски кнезови немачки нису могли помоћи због својих унутрашњих послова, а тако исто не поможе ни Енглеска.. Напротив Фердинанд II доби знатну помоћ од католичке лиге, јер му војвода Тили доведе добро спремљену војску, коју му посла Максмилијан Баварски. Чеси и немачка војска њихова новог краља буду страшно потучени на Белој Гори код Прага (1620), после чега с Чешком Фердинанд поступи као с покореном земљом. Чешка тада изгуби унутрашњу самосталност; многи су Чеси оштро кажњени и имања им одузета, а католичанство је насилно увођено, те су се гоњени протестанти морали исељавати. Све ово нанесе велики удар самој чешкој народности. Како тада католици завладају и Фалачком, која би уступљена Максмилијану с изборним правом, прво се ратно доба (1618-20) заврши потпуном царском и католичком победом.

Дански рат и Валенштајн. — После је победе Фердинанд намеравао да све пређашње духовне владавине немачке поврати од протестаната католицима и да Немачку такође учини католичком, послушном и уједињеном, али северни немачки кнезови позову у помоћ данског краља Христијана IV, против кога одмах посла Тила. У исто време предложи Фердинанду чешки гроф Валенштајн (1583-1624), да скупи засебну војску која неће зависити од лиге. Овај славољубиви васпитаник језуитски, будући ожењен богатом наследницом, накупова доста одузетога имања од чешких племића, те својим богаством и необичном изданошћу убрзо скупи на педесет хиљада војника од разних народности и вероисповести. С овом се војском, која је све пљачкала на путу, крене Валенштајн на север и стаде свуда успешно повраћати католичанство и ширити царску власт, намеравајући уз то задобити немачком цару превласт над Балтичким морем, а и за себе заузети коју кнежевину. Данска, с којом је у савезу била Енглеска и Холандија, би побеђена и затражи мир, који се закључи под погодбом да јој се поврате заузете покрајине и да се не меша у немачке послове. Осећајући се и у овом другом ратном времену (1625-29) потпуним победиоцем, Фердинанд изда реституциони едикт о одузимању духовних имања од протестаната. Сам Валенштајн говораше да је у Немачкој сувише кнежева и да јој треба један господар као и у Шпанији. На ово се уплаше и католички кнезови, а Максимилијан Баварски поче завидети цару. Нешто због овог а нешто због пљачкања Валенштајнове војске и подстицања са стране, цар мораде пристати на предлог католичких кнежева да се Валенштајн отпусти и његова војска распусти.

Шведски рат. — Због своје политичке тежње овако снажење Фердинанда II није могла допустити Француска, а од њега је и сам папа зазирао. Стога кардинал Ришеље, знаменити министар Луја XIII (1611-32), као католик поче живо радити да се Густав Адолф, шведски краљ, што пре умеша у немачке међусобице, те у трећем времену (1630-34) овај рат доби сасвим општи политички значај. Адолф је био пун врлина и искрен протестант и притом је умео стећи и поверења и уважења, а његова се мала војска одликовала родољубљем, верским духом, редом и храброшћу. Овај одлучни братучед пољског краља Сигмунда III врло је добро знао да би Сигмунд био одлучнији наспрам Шведске када би у Немачкој победили Хабзбурговци, те се умеша у немачке послове, да би се тако сузбили Хабзбурговци и Сигмунд, с којим је ратовао. Ну ипак Густав не би могао оставити своје државе и с војском ступити на немачко земљиште, да му умешни дипломат Ришеље не олакша закључење мира с Пољском. Он пређе с војском у Поморанску (лети 1630), али га суседни кнезови с његове мале војске дочекају с неповерењем и не пропусте га одмах кроз своје земље. Стога Густав не стиже у помоћ Магденбургу, који Тили заузе и с којим католичка војска грозно поступи. Тек после овога, саксонски кнез приступи Густаву и Тили буде у два маха потучен (код Лајпцига и Леха). Шведски се краљ показа у овим бојевима као искусан војсковођа и победоносно пређе преко цеде Немачке. Када заузе саму Баварску, Фердинанд се мораде обратити Валенштајну, али он приста да скупи војску под погодбом: да му се дадне неограничено пуномоћство и у војном и у политичком погледу и већа добит од одузетих имања. Пошто Валенштајн скупи војску, сукоби се с Густавом близу Лицена (1632). Овде храбри краљ погибе, али Шведи приморају Валенштајна на повлачење. Ускоро потом славољубиви војсковођа ступи у преговоре са Шведима, обећавајући им неке уступке. На ово га намами помисао о стварању изборног кнежевства на Рајни или о задобивању чешке круне. Дознав за ово, Фердинанд му одузе заповедништво над војском, али он нагна своје официре да му се закуну на верност. Најзад се ова ствар сврши тиме, што се нађе издајника у Валенштајновој околини, који га на спавању убију у Хебу (1634).

Шведско-француски рат. — До овог времена у Немачкој већ наста ратна малаксалост и саксонски кнез закључи мир с царем; али Шведи не хтедну пристати, и њихов државни канцелар Оксенстјерна за владе Христине (1632-54), кћери погинулог краља, закључи нов савез с неким немачким кнезовима и то поглавито у завојевачком смеру. Најзад и Француска, која је дотле радила против Хабзбуршке династије само дипломатски, отворено ступи у рат. И у овом четвртом времену (1634-48) успешно су ратовали Шведи као и Французи, с чије се стране прославе Конде и Тирен. Једном одлучном и сјајном победом Кондеовом убрзан је потпис фестфалскога мира на којем је израније рађено.

Вестфалски мир и ратне последице. — Тридесетогодишњи је рат свршен (1848) вестфалским миром (у вестфалским градовима: Минстеру између Француске и Немачке и Оснабрику између Шведа и протестаната с једне и цара и католика с друге стране). Вестфалски је мир од великог значаја и у верском и у политичком погледу и то како за саму Немачку тако и за све западне државе. На овом је миру уговорима вестфалским утврђена верска равноправност између католика, лутероваца и калвинаца, укинута је одредба аугзбуршког верског мира cujus regio, ejus religio и утврђен је рок до кога је признато секуларизовање духовних добара. Утврђивањем равноправности између католика и протестаната вестфалски мир учини крај верским распрама, које за толико време раздираху западну Европу. Како су све ове верске ствари свршене без папине сагласности, папа изда нарочиту булу против повреде његових права и против верске равноправности, али на његов протест чак ни католици не обрате пажње. У политичком погледу срушена је моћ немачке царевине као и Хабзбуршке династије, која је њом владала. Рушење се ове моћи односи не само на унутрашње уређење, него и на губљење појединих области. Средишна царска власт поста празним називом, јер прво, без државног сабора (од 1667 сталне установе и раздељене у политичким питањима на три колегије: кнежевскобирачку, кнежевску и градску, а у верском на два корпуса: католички и евангелистички) цар није могао ни доносити законе, ни ратовати, ни закључивати мир, ни наметати порез; а друго, кнезови и слободни градови добију таку самосталност, да су између себе и с туђим државама могли склапати савезе, који истина нису смели бити управљени против цара и царевине. Ових је кнежевина, на које се распаде Немачка, било око триста, а слободних градова педесет. Како ови кнезови за време рата скупљаху војску без ичијег одобрења, продуже то и доцније, те тако изгубе значај обласне скупштине (ландтаг), а кнежевска моћ постане неограниченом. Кнезови доцније биваху неограниченији, трошили су на подизање својих двораца и раскошно живели, а међутим положај њихових поданика није се побољшавао. И тако то с малим променама у Аустрији и Пруској оста све до француске револуције. За поједине области овако је утврђено: Француска доби Елзас без слободног града Стразбурга поред владарског права над епископијама Меца, Тула и Вердена; Шведска доби поред још неких крајева још један део Поморанске и велику ратну накнаду; Бранденбург (Браниборска) се прошири остатком Поморанске и неким епископијама; Баварска задржи горњу Фалачку с изборним достојанством, а Саксонска Лужицу; доња је Фалачка уступљена сину Фридриха Фалачког и постане осма изборна кнежевина, а Швајцарској и Холандији, као државама које посташе из некадашњих земаља немачких, призната је независност. Како на преговорима у Минстеру и Оснабрику беху представници различних народа и како је ту уговарано готово о свима западноевропским државама, први европски општи — вестфалски мир поста главном основом за све међународне уговоре до француске револуције, а њим је постигнута нека врста европске равнотеже и сталне границе за дуже време.

Последице су овога рата: верско трпљење, слабљење немачке и уздизање Француске и Шведске у ред великих сила. Ну како је Немачка била за тридесет година ратно земљиште, преко којега је газила и туђа војска, она је и у привредном и просветном погледу веома уназађена. Много је градова порушено, спаљено и опустошено, становништво је веома смањено, а опала је трговина, производња и земљорадња. Глад је била така, да су се негде хранили корењем и травом, а дешавало се случајева да су и човечје месо јели. Учење је било напуштено, те опаде и просвећеност и наравственост, а уз то и науке, и књижевност, и уметност.

Пољска и Шведска.

Реформација. — Као обнова науке и уметности, тако и реформација продре и у Пољску и у Литву, где се у средини XVI столећа утврди потпуна верска слобода, Ипак ниједно протестантско учење није успело да сузбије католичанство, нити је, опет, овладала само једна вероисповест. Лутеранство је примљено скоро само по градовима, насељеним Немцима и тада веома напредним; у Великој је Пољској раширено учење „Чешке браће“ (хусовци), а у Малој је Пољској и Литви преовладало калвинство с антитринитарским (унитарским — по учењу Михаила Сервета) расцепом при самом почетку. Подробније пак антитринитарско учење или социнијанизам веома се у Пољској раширило при крају XVI столећа (по учењу Социна 1539-1604). Уосталом, између лутероваца, чешке браће и калвинаца закључена је нека погодба, по којој су антитринитарци били сасвим искључени. Једино се у Мазовској није десио никакав верски покрет, а по многим је крајевима већина народа остала верна православљу. Уопште се може рећи да је протестанство примљено међу Пољацима већином у оним крајевима где су племићи нагонили своје работнике да приме њихову вероисповест.

Духовна је шљахта примила десетину, имала право суђења и држала велики део земљишта. Стога је световна шљахта радо прелазила у протестанство, да би све то одузела духовној шљахти, а особито је примала калвинство, у којем и световњаци управљаху црквеним пословима. Осим тога, ширењу су протестанства нехотично помогли и виши духовници католички, јер су више гледали на чување својих имања и повластица него на заштиту вере. Међу самим епископима, опет, било је неких који су помишљали на пољску цркву народну која би признала папу и католичке догме, али би на пољском језику вршила службу, а неких, пак, који су мислили о свештеничком браку и о причешћу у оба вида. Међутим краљ при овој борби између духовне и световне шљахте није одлучно стао ни на једну ни на другу страну. Истина за владе Сигмунда I (1506-48), сина Казимира IV, реформаторски је покрет био слаб.

Јачање Пољске. — Сигмунд се том покрету противио у Пољској, али га је ван границе помагао, што најбоље показује примање сизеренства над секуларизованом Пруском, чији тадашњи старешина тевтонскога реда Албрехт Браниборски-Хохенцолерн пређе у протестанство, узе назив херцега и признаде врховну власт Сигмунду (1525). Највише се рашири реформација у Пољској за Сигмундова сина и наследника Сигмунда II Августа (1548-72), за чије владе пољска држава достиже највећи обим; јер и старешина реда маченосаца пређе у протестанство, уступи Литви балтичку област Ливонску (1561), а као херцег задржа за се Куронску и Семигалију и признаде сизеренство Сигмунду, који се није користио ширењем протестанства без икаквих препрека као владаоци других земаља. Протестанти су пољски постали тако јаки, да су и неке државне уредбе изводили у сабору, где учествоваху као политичка странка. Значајан је догађај за Сигмунда II извршење Љубљинске уније (1569), по којем су од тада Пољска и Литва чиниле једну државу у толико, што су морале имати општи сабор, што су заједно бирале краља и што су у спољашњој политици представљале државну целину.

Уздизање племића. — Време је реформације у Пољској и време уздизања моћи пољскога племства или шљахте. У другој половини XV и почетком XVI столећа пољски ритери задобију главни положај у државној управи, јер се у државном сабору, на који је само шљахта долазила, решаваху сви знатнији послови државни, као: издавање закона, разрезивање пореза итд. Шљахта пак није имала у својим рукама само световне послове него и црквене, пошто виша духовна звања добиваху само племићи. И ова духовна шљахта, која је имала велике дохотке од земље и десетка, била је моћнија и од световне, па је чак и она судила за многа чисто световна дела. Како опет грађани беху већином Немци и Јевреји, шљахта им није допуштала ни долазак у сабор, нити употребу каквих других права, а још је горе поступала са сељацима, који су били везани за земљу и велики извор њихова богатства.

Изборно краљевство. — Смрћу се Сигмунда II Августа прекрати династија Јагелонаца, и пољски престо поста изборним. Право је избора краља имала сва шљахта, која је и уговор закључивала са својим изабраником. На овај начин Пољска није само постала изборна монархија, већ република (рзецз посполита) која задржа краљевски назив с доживотним достојанством. Први је изборни краљ био француски принц Хенрих Анжујски (1573-74), брат француског краља Карла IX; али је он владао само неколико месеца, јер дознав за смрт својега брата, тајно остави Пољску, да би заузео француски престо као Хенрих III. За интерегнума су до Хенрихова избора пољски протестанти закључили савез ради обезбеђења слободне вероисповести за шљахту. И ако ово није утврђено саборским законом, и Хенрих је морао признати слободу вероисповести, те је Пољска постала уточиштем за верске бегунце.

Католичка реакција. — Католичка реакција у Пољској отпоче за време другога изборнога Краља Стевана Баториа (1574-86), ердељскога војводе, а први се знаци јаве још за владе Сигмунда II. Овде је католичка реакција брзо напредовала, јер се протестанти не одликоваху верском ревношћу и занесеношћу. Они су под утицајем талијанскога хуманизма били слободоумни, а притом су језуити ревносно радили противу њих. Језуити у другој половини XVI столећа оснују овде неколико школа и подигну неколико штампарија, те су школом и књигом најбоље успевали против протестаната. Они у својим школама и протестантску децу начинише ватреним католицима, а и Батори се користио својим краљевским правом за утврђивање католичанства, што је чинио давањем појединих дужности католицима, уступањем земљишта и помагањем у новцу. Како опет за Стевана Баториа беху присталице утврђивања монархиског начела, а у почетку XVII столећа проповедаху у духу властољубиве шљахте златну слободу, која се може задобити само у савезу с католичком црквом, то им нико није стајао на пут. Језуити су својим радом утврдили Пољско духовништво у верности наспрам папе и код иначе сношљивих Пољака развило верско нетрпљење.

Сигмунд III. — Сигмунд III (1586-1632), син шведскога краља Јована III и васпитаник језуитски, ревносно је радио да врати своју државу у крило католичке цркве, те су језуити за његове владе достигли велики значај у Пољској. Он из Кракова, где је било доста протестаната, пренесе своју столицу у Варшаву, главни град католичке Мазовске и као треће седиште католичке реакције. Њему је за углед служио Филип II, а био је такав присталица хабзбуршке политике, да би радо и Пољску потчинио Аустрији, само када би му Хабзбурговци помогли да завлада Шведском и да тамо поврати католичанство. Што пак он у ово време не указа помоћи аустриским Хабзбурговцима, једини је узрок његово мешање у руске послове, на што га је гонила жеља да добије руски престо, прво за сина па потом и за себе, и то све у смеру потчињавања нових земаља папи. За његове су владе католици предузели потчињавање православне цркве папи у руским крајевима под Пољском (црквена унија 1596). И спољашња је политика овога краља била у духу католичке реакције: покушавао је да утврди римску цркву у Шведској и Русији.

Борба за Балтичко море. — У ово је време постојало једно политичко питање, које се највише тицало Шведске и свих суседних земаља и које доста допринесе ступању Швеђана на широко поприште опште европске политике. То је питање о господарству над Балтичким морем, које при крају средњега века поста од великога трговачког значаја. Шведска тада јавно испољи своју намеру да ово море учини својим језером, тј. да по могућности завлада свима обалама његовим. Да би постигла то, потребно јој је било ратовати са свима народима, који су живели око тог мора. Прво је Шведска имала неколико сукоба с Данском, која задуго не изгуби наде на повратак своје власти над целом Скандинавијом; али сви ти сукоби беху на штету Данске која се особито трудила да сачува свој положај на улазу овог мора, где је наплаћивала велику царину на пролазну купљу. Још раније Шведска овлада Финском, а у другој се половини XVI столећа све више примицала к југу. За владе Ериха XIV (1560-68), сина Густава Васе, Шведска задоби Естонску, за Густава Адолфа (1611-32) Ливонску и један део Пруске, а велике међусобице у Немачкој даду могућности Шведској да се утврди и на јужној обали Балтичког мора, где задоби знатан део Поморанске. Између осталога, Шведску нагна да се меша у немачке послове и то, што су Хабзбурговци, када једном победе своје противнике, помишљали на установљење католичке морнарице у овом мору. Најзад последник Густава Адолфа Карло X (1664-60), у срећним ратовима с Пољском и Данском, утврди шведско господарство над Балтичким морем.

Русија.

Ширење државе. — После ослобођења од Монгола (1480), за Ивана III Русија је у сваком погледу напредовала. Иванов син и наследник Василије III (1505-33) продужи исти рад односно ширења Русије и јачања владалачке моћи. Он потчини под непосредну власт своју Псков, Рјазанску и Сверску кнежевину, а променљиво му се ратовање с пољским краљем Сигмундом I најзад заврши добитком Смоленска. Исто је тако Василије имао сукоба и с Монголима, особито када Пољаци почну новцем подстицати на њега кримскога кана. Он је наставио и унутрашњи рад свога оца. Оштро је поступао наспрам племића и увећао је раскошност дворскога живота.

Иван Грозни и освојење Сибира. — У XVI столећу највише Русију уздиже Иван IV Грозни („Оштри“ 1533-84), унук Ивана III. Како је он био малолетан, државом је неко време управљала његова умна мати (Јелена Глинска) с бољарском думом, али кад она умре, поједини бољари почну самостално управљати. Иван је био живе, напрасите и осетљиве нарави, а међутим се нико није старао о његову васпитању, те поста страстан и тврдоглав. Његова се изопаченост већ показивала и при дечјим играма, а бољари су сурово понашали с њим и подстицали га на рђаве навике и то све у смеру отклањања од државних послова. Кад узе управу у своје руке, Иван се ускоро крунисао за цара (1547) и потом се ожени Анастасијом Романовном, кћерју Романа Захарина, бољара. Под утицајем добрих саветника: своје благе жене, духовника Силвестра и Алексија Адашева, Иван у првим годинама своје владе учини доста добрих дела. Тада је израђен један зборник закона („судбеник“), бољи од дотадашњих, а на духовном је сабору донесен један правилник („стоглав“) за побољшање свештеничкога стања и народнога владања. Даље стало се на пут злоупотребама обласних намесника, ступило се у јачу везу са Западом, склопљен је трговачки уговор с Енглеском, установљена је прва штампарија (1553) и уређена стална војска — стрелци.

Уређена је и спремна војска подстицала Ивана на вођење многих ратова. Кад противруска странка у Казану подиже на престо Ивану неповољна кана, он нападе град с великом војском — први пут стрелци у рату — и сруши Казански канат (1552). Ускоро потом ослаби и освоји Астрахански канат (1556), који се беше подигао на развалинама златне хорде. Међутим се Кримски канат добро држао, и одавде је Иван нападан док год није утврђена јужна руска граница. Русија тада није имала јачих веза трговачких са западном Европом ни сухим због непријатељске Пољске, ни водом због нијединога изласка на Бело море и Северно ледено море. Стога Иван, да би добио излаз па Балтичко море, поведе рат прво с ливонским ритерским редом (1558); али кад старешина ритерскога реда уступи Ливонску Сигмунду II, пољском краљу, наста дуг рат с Пољском а потом и са Шведском, из којега Иван, закључив мир помоћу папе (1583), изиђе с губитцима. Ну ове губитке надокнади освојење Сибира (1582) под козачким хетманом Јермаком Тимофијевим. Јермак је био хетман међу оним Козацима око Дона и Волге, који су често пљачкали персијске и бухарске караване, па и руске трговце. Кад овде дође руска војска да казни разбојнике, он побегне у источну Русију и ступи у службу богатих произвођача Строганових. Како је тада сибирски кан често узнемиравао источне крајеве руске, Јермак с неколико стотина Козака и наоружаних људи ових произвођача пређе Урал и олако заузе канову престоницу помоћу ватренога оружја. Потом он посла цару дарове 'из Сибира, а цар њему војничку помоћ. Јермак, истина, тамо изгуби и главу (1584), али се од тога доба ширење руско у Азији не заустави све до руско-јапанскога рата (1905).

Баш када је вођен рат с Пољском и Шведском, у Русији наста доба казни и убијања. Царица Анастасија беше умрла, а Силвестар и Адашев удаљени из двора, те Иван свуда поче испољавати своју необуздану ћуд. Нештедно је гонио бољаре и свештенство, а многе је градове најоштрије кажњавао. Новогород се жалио за губитке пређашњих права, а и оптуже га да је у вези с Пољском, те Иван у граду за шест седмица покла неколико хиљада становника. Једном у раздражености тако удари гвозденом штаком свога сина, да је овај ускоро умро. Због својих је поступака Иван и добио надимак Грозни.

Смутње и Романовска династија. — За мирнога и слабога и телом и умом Иванова сина Феодора I (1584-98) у Русији се десе ова три знатна догађаја: узвишавање рускога митрополита у чин патријарха (1589), убиство млађега сина Иванова Димитрија (1591), који би наследио бешчеднога Феодора, и забрањивање сељацима да се селе од једнога господара другоме (1597). Све је ово, па по свој прилици и Димитријево убиство извршио Феодоров шурак Борис Годунов, који је и управљао државом и кога по смрти Феодоровој земаљска дума изабра и за цара (1598-1605). И ако се Борис и као цар доста старао о држави и у међусобицама пољеко-шведским захватио део Ливонске, ипак се при крају његове владе јаве разне смутње, којима су узроци: гоњење рођака старе династије, јаче везивање сељака за земљу, увођење још неких измена, велика глад и појав Лажнога Димитрија I (калуђер Гришка Отрепјев?). Нашав присталица у Русији и Пољској, ова се варалица дочепа и престола (1605); али се и против овога презирача руских обичаја дигне буна, у којој изгуби главу и после које настану још веће смутње. Ове је смутње нарочито подстицао пољски краљ Сигмунд III с познате тежње за руским престолом. По збацивању пак с престола неподобнога новоизабранога цара Василија Шујскога (1606-10), у Русији наста право безвлашће (безцарје — међуцарство 1610-13), поједини градови извичу различне цареве, јави се лажни Димитрије II, а Пољска заузе Смоленск и Кремл. Најзад за одбрану отаџбине и православне вере грађанин Козмо Минин позове грађане Нижњега Новгорода на устанак, који по његову предлогу изберу за вођу кнеза Димитрија Пожарскога и упути се на Москву, да изгнају Пољаке. На ово се почну прикупљати устаници и из других крајева руских, те ускоро би очишћена од непријатеља и Москва и цела средња Русија. После овога земаљска дума изабра за цара младога Михаила Феодоровића—Романова (1613—45), рођака старе династије по женској грани и основача Романовске династије.

Користећи се мудрим саветима свога оца патријарха Филарета, Михаило изведе из нереда државу и поправи је у војничком, и у привредном, и у трговачком погледу; али је Шведској морао уступити неке побалтичке области (1617) а Пољацима Смоленск с још неким крајевима (1618), за што је опет доцније ратовао узалудно.

Добитак Украјине и други послови. — Михаило предаде уређену и проширену државу у СибиРу своме сину и наследнику Алексију (1645-76), за чије се владе ослободе малоруски Козаци од Пољске (1654). Украјински Малоруси беху незадовољни Пољацима због гоњења православља и рђава поступања пољских племића, те је њихову вођу Богдану Хмељницком, кога увреди један пољски племић, лако било дићи устанак против Пољске. Испрва помоћу Татара Хмељницки сузби Пољаке, али када се увери да се Украјина поред Пољске неће моћи одржати, склони се под заштиту цара Алексија. Због Украјине се зарати Алексије с Пољском, коју најзад победи и од које доби: Смоленск, Кијев и источну Украјину (1667). Поред овога је увеличавања државе Алексије знатан и због обучавања војске по западном начину, увођења неких западних установа, грађења трговачких лађа и доношења закона (Саборное уложеније). За његове владе патријарх поправи црквене књиге, што неки не признаше (расколници). Покушај му је повраћања побалтичких крајева од Шведске био узалудан. За владе су његова сина Феодора (1676-83) нагнани Турци (1681) да се одрекну врховне власти над западном Украјином, задобивеном од Пољака, и укинуто је наследно право неких породица за добивање војничке и грађанске службе.

Срби и Турци.

Срби под Угрима и Турцима. — После коначнога подвлашћења српских државица при крају XV столећа, Срби овако стајаху: Дубровник оста под угарском заштитом до мохачке битке (1526), од којега времена прими турску заштиту; Мачва с Београдом, све српске земље северно од Саве и Дунава и Јајачка и Сребрничка област, које краљ Матија доби од Турака (1465), под влашћу угарском; нешто приморја под Млечићима, а остало све под Турцима. Када су Турци подвластили српске државице, почели су нападати и Угарску, у коју се многи Срби, поред ранијих, беху склонили од турског насиља. Угарски краљ Матија, да би задобио Србе за борбу против Турака, постави за српскога деспота у Срему Вука Бранковића — Змаја (1471-85), унука Ђурђа Бранковића, а у оним двема босанским областима назначи за управника Николу ИЛочкога (1471). Срби су под Вуком храбро борили против Турака и преко угарске границе, што су продужили и под другим деспотима (Ђорђе и Јован и мати Ангелина 1485-1502, Јелена и други Срби 1502-15). Ну када Турци заузму Београд (1521) с још неким местима и потуку Мађаре на Мохачком Пољу, у Мађарској настану нереди (Фердинанд, Јован Запоља 1526-40, Јован Црни 1527), чиме се опет Турци користе и подвласте приморске крајеве с остатком босанских области. Из северних се приморских крајева повуку Хрвати, те се ту Срби из освојених земаља населе, а од Цетине до Зрмање населе их сами Турци (1526-37).

После ових догађаја наста најцрње доба за српски народ, што се најбоље огледало: у турском понашању према Србима и њиховим тековинама, у турској рђавој управи, оптерећивању данцима и другим теретима итд. Ну и за овога су робовања Срби продужили огорчену борбу против Турака и то као устаници, хајдуци и ускоци, а борили се и уз Аустрију, чије су цареве из Хабзбуршкога дома, после Запољине смрти, признавали за краљеве сви угарски и хрватски крајеви, незаузети од Турака. Ови су владаоци ценили српске борце и уредили Војничку границу или крајину под управом немачких генерала с главним седиштем у Карловцу и Вараждину. Граница је насељавана Србима, којима цар Фердинанд II даде повељу, по којој су сви били само крајишки војници, а не кметови хрватске господе, и бирали сами себи кнезове и судије.

Црна Гора. — Срби су пак Црногорци (Зета или названа Црна Гора уз Скадарски Санџак 1499-1514, одвојена под Скендер-бегом Црнојевићем 1514-28, опет присаједињена санџаку), као и већина брдских племена у Турској, имали своју племенску самоуправу и почели слушати владике, а турска се власт над њима огледала само у купљењу данка. И у овом су се положају Црногорци често борили против Турака (борба хајдучкога харамбаше Баја Николића-Пивљанина у теснацу Вртијељци 1685), а неке су владике цетињске почеле управљати као владаоци и гледати да уз помоћ млетачку ослободе Црну Гору од Турака као Висарион (1685-92).

Турска на својем врхунцу. — По уништењу се српских државица Турска непрестано ширила. Син Бајазита II Селим I (1512-20), познат с бистрине и варварства, подвласти Курдистан и део средње Месопотамије од поновљене Персије; Сирију с Палестином и Мисир од мамелучкога султана, од кога задоби и калифско достојанство, а његов син Сулејман II Величанствени (1520-66) освоји толико земаља, да Турску доведе до врхунца. Он Мађарима узе Београд а Јовановцима Род (152Ж); затим порази Мађаре на Мохачком Пољу и умало не заузе целу Угарску, да га не одмами буна у азиским областима. Даље подврже својој врховној власти кана кримских Татара и подвласти Ђурђијанску, остатак Месопотамије с Багдадом, Јемен, Триполис, Тунис и Алгир, а васалну Молдавску с Бесарабијом сасвим присаједини. Ускоро пак, после онога пораза мађарскога, нападе Угарску у два маха као савезник Запољин (1529 и 1632 када допираше и до Беча) а у четвртом нападу (1547) продре до најсевернијега краја угарскога и примора Фердинанда да му уступи велики део Угарске, који сједини с ранијим освојењима, и да му плаћа данак. После петога рата на Угарску (1562), када је од Хабзбурговаца бранио васални Ердељ, нападе му војска на Малту, где се беху склопили Јовановци, али пошто Турци одатле бише одбијени, Сулејман II нападе Угарску и по шести пут и умре при опсади Сигета, који је бранио Никола Зрински. Турци заузму Сигет, којом приликом Зрински славно погибе, али се због смрти султанове врате у Цариград. Сулејман II заведе и ред у својој пространој држави, поправи судове и финансије и уреди војску. Он је помагао књижевност и уметност.

Обнављање патријаршије. — За Србе је знатно што је тада допуштено обнављање Пећске патријаршије (1557), која је била укинута после пропасти српске самосталности. Први је патријарх био Макарије, брат Мехмеда Соколовића, великог везира, који је обнављање и израдио. Срби се тада осећали у једној заједници, која се борила за њих и пружила им духовне хране, наде и утехе. Тада беху основане и штампарије.

Опадање Турске и месни устанци. — После Сулејмана II Турска поче поступно опадати, чему су поглавити узроци: слабост Сулејманових наследника, који скоро више нису предводили војску, већ се одавали раскалашну животу; запостављање европскога државнога уређења и уопште европске просвећености; обест јаничара, који почну и султане дизати на престо, и неподобност самих војсковођа; појава знатнијих војсковођа хришћанских и најзад јачање Русије. Истина, Турци су и после Сулејмана II понешто освајали, али су више губили. За Сулејманова сина и наследника Селима II (Будала 1566-74), а под руковођењем су помусломањенога Србина Мехмеда Соколовића, великога везира, Турци заузели најлепши крај од Арабије и Млечићима Кипар, који очувају и поред пораза код Лепанта (1571 год.). Ускоро се после овога Хабзбурговци ослободе данка и заузму неколико тврђава у Мађарској, а Персијанци узнемире источне крајеве; те све ово, уз разпрострто веровање о пропасти Турске, узбуди и потлачене Србе. Када пак једна турска војска пропаде под Сиском (1593) и Аустрија учини још неке успехе док се Синан-паша бавио у Београду с војском, подстицани Срби и са стране почну помишљати на ослобођење. Налазећи се у близини ратишта и због тешкога живота Срби у Банату дигну устанак; али овај устанак, као и други још на неким местима (у Херцеговини и око Никшића 159+++), није могао успети, пошто не бејаше за то сазрела мисао међу свима Србима, нити добише обећане помоћи са стране, јер Аустрија закључи мир с Турцима (1606) и потом наста тридесетогодишњи рат. За време ових устанака, огорчени Синан-паша нареди да се мошти Св. Саве донесу из Милешева и спале на Врачару (27 априла 1594).

Преглед просвећености.

Друштвене прилике. — И ако су верским изменама сузбијане средњовековне стеге духовничке, ипак је распра између католика и протестаната учинила да друштвене прилике овога времена не одмакну много од средњовековних. Непросвећеност се народна најбоље огледала у заосталим суровим обичајима и различним празноверицама, а особито у истраживању и осуђивању вештица. При том, још трајаху средњовековни односи између појединих друштвених редова. Сељаци и после поменутога покрета остану везани за земљу. Племићи се углавном занимаху ловом, пијанчењем и коцкањем, живећи уз то раскошно, што се огледало у хаљинама од кадифе, златним накитима, сребрном посуђу, многобројним коњима и слугама, скупоценој спреми итд. Трговци су и занатлије много боље стајали но у средњем веку, а особито у слободним царским градовима, где бејаше по некима тако богатих породица трговачких, да се у раскошном животу нису могли мерити племићи с њима.

У Немачкој. — Ступајући у борбу са средњовековним установама и будећи народносну свест, реформација је у Немачкој имала задатак да изнова уреди црквени живот, а за овај је мах највише успела у цркви и школи. Уз реформовање цркве, главни протестанти, а особито Лутер и Меланхтон, велику пажњу обрате на школу. Под утицајем се хуманиста (Јован Рајхлин 1455-1422, .Ерасмо Ротердамски 1467—1536, Улрих Хутен 1488-1523 и др.) и реформатора осети живљи покрет за науком особито међу грађанима, те се почне умножавати број свеучилишта (у Марбургу 1527, Кенигзбергу 1554, Јени 1558 и др.) и других школа. Како реформација подстаче јаку верску препирку, највише је опет обрађивана теологија, која задржа првенство у школи као и за средњега века. При изучивању теологије осети се потреба знања и грчког језика поред латинскога, те су ови стари језици били наставни предмети; али је хуманистичким покретом учињено да се не читају средњовековни латински писци већ стари: Цицерон, Цезар и други. За реформације су, поред теологије, добиле јачега полета и друге науке.

Реформаторски је дух утицао и на развијање немачке књижевности. Истина, она у овај мах није стекла ниједнога писца трајне вредности, али се ипак осећало нешто напретка. Бурни догађаји овога доба утицаху да се развије повесничка народна песма, која је већ опала у другој половини XVI столећа. Место ње се разви духовна песма протестанска, којој даде полета сам Лутер („Ein veste Burg“). Како је песништво било отисак овога доба, најбоље је напредовала дидактика и сатира (Себастијан Брант 1458-1521; Јохан Фиршарт † 1589 и др.). Ово је доба управо крај старога времена немачкој књижевности, које достојно завршује славни песник Ханс Сахс (1495-1576), обућар из Нирнберга. Сахс је, као човек правога песничкога дара, у духу реформације, али нежно, смишљено и у свему врло добро обрађивао све врсте књижевности, које су у ово доба неговане, као: мајсторске песме, гноме, басне, црквене песме, алегорије, библиске приповетке, анегдоте, разговоре, наравствене приче, лакрдије и псалме. Од најстаријега облика немачке драме — духовне мистерије — још се пред реформацијом издвоји световна лакрдија или покладна игра, која се за реформације доста развила и која је, уз припомоћ тадашњих превода класичких комедија, подстакла Ханса да напише више од двеста које трагедија које комедија. Његови су комади, истина, само дијалогисане приче без јединства радње и савремене особине, али је ипак он тим комадима задовољавао своје суграђане забављајући их и поучавајући. Из овога доба од слободних састава има нешто радова повесничких и то већином у хронолошком облику.

Од уметности се у ово доба највише развило сликарство, које својим схватањем и нежношћу стоји у средини између нидерландскога реализма и талијанскога идеализма. Оно се нарочито развило у Нирнбергу, где је била тако звана Франачка школа, чији је представник Албрехт Дирер (1471-1528), сликар и бакрорезац, који се одликовао богатством идеја и живом маштом слика из повеснице, Библије и савременога живота с понеким студијама. Ову школу по Саксонској разви Лука Кранах (1475-1553). Истим се извором у раду служио Ханс Холбајн — Млађи (1498-1554), портретиста, који је у немачко сликарство увео фантастичко-хумористичку врсту.

У Италији. — Италија је на свршетку средњега века била најпросвећенија земља европска, а своју просвећеност, утицајем ренесанса и других прилика, уздиже до врхунца у првом столећу новога века, мада беше раскомадана и изложена туђим нападима. За овога се доба од свих уметности у Италији најбоље развило сликарство, које најочитије у духу ренесанса испољава особину стару и хришћанску, што му служи и за предмет представљања; јер тадашњим уметницима беху извори већином хришћанско веровање и стара митологија. Према особини се и местима уметничкога рада сликарство делило на неколико школа. Најглавнији су представници Флорентинске школе: Пиетро Ванучи — Перуџин (1446-1524), чија је одлика у представљању љупкост и живост боја (Јављање Богородице Св. Бернарду, Христово рођење, Ускрс и др.); и Леонардо Да Винчи (1452-1519), који је славан као сликар, али познат и као неимар, вајар, механичар, инжињер, музичар и песник, и на чијим се сликама, како божанским тако и световним, огледа непостижна узвишеност (Тајна вечера, Ђоконда и др.). Главни су представници Римске школе: Михел —Ангело (1474-1564), који је славан и као сликар (Страшни суд, Пророци, Сибиле м др.), и као вајар (Мојсеј), и као неимар (кубе Петрове цркве у Риму), а чије се слике одликују како израдом тако и саставом; и Рафаел Санцијо (1483-1520), чији су радови врхунац сликарске уметности, јер га у представљању лепих облика женских и дечјих нико није надмашио (Синкстинска Мадона, Преображење, Атинска школа и др.). Најзнатнији је представник Ломбардске школе: Антонио Алегри — Кореџио (1494-1534), чије се слике одликују особитом лепотом и љупкошћу, а у којима светлост преовлађује боје (Магдалена покајница, Христово рођење и др.). Најглавнији су представници Млетачке школе: Тицијан Вечели (1477-1576), који се трудио да изради слике што верније (Анђелски поздрав, Смрт Св. Јакова и др.). Најзад је представник Бољонске школе породица Карачи (Лодовико 1555-1619, Агостино 1557-1602 и Анибал 1560-1609, који је најбоље угледе оставио за представљање природних слика), али је ова школа особито цветала за ученика ове породице. Од грађевинских споменика вреди поменути: Петрову цркву у Риму као најлепшега представника ренесанскога стила, који се разликује од византискога и од готскога својим скоро четвртастим обликом и високим средњим кубетом. Главни су неимари Петрове цркве: Браманте (1444-1514) и Михел Ангело, али је она довршена тек XVII столећу.

За шеснаестога је столећа највише у Италији обрађивано епско песништво. Лодовико Ариосто из Ређиа (1474-1533) прослави се својим спевом Бесни Роландо (продужење спева Заљубљени Роландо од Матеје Бојарда 1430-94), који је спевао, у тадашњем чисто народном духу талијанском, с љупким хумором и несташном сумњом. Торквато Тасо из Сорента (1544-95) угледањем је на старе писце а у духу хришћанском спевао Ослобођени Јерусалим, у којем се поједини одељци одликују изврсном лепотом. Како је хуманизам почео у Италији, овде се успешно и развијао све до половине XVI столећа и имао доста присталица: Лоренцо Вала (1406-57), Марсилио Фичинио (1433-99) и други, који су се поглавито занимали изучавањем старих језика, грчке филозофије, васпитања и наука у ужем смислу. Пошто је пак већина талијанских ху-маниста живела код својих мецена: владалаца и папа и одвојено од народа, они нису имали саосећања, љубави спрам ближњих (алтруизма), већ су се одликовали личним, себичним особинама, а у политици су били равнодушни и прилагодни (опортуни). И једини се од њих занимао политичким питањима државник флорентински Никола Макиавели (1469-1527); књижевник и повесничар, који се особито прочуо својим делом О владаоцу (Il principe), у којем износи начин уједињења Италије („макиавелизам“); у ствари учи оно што су тадашњи владаоци, кнезови, талијански приводили у дело, те је ова књига у XVI столећу имала велики утицај на владаоце с тежњом утврђења апсолутизма.

И музичка се уметност у ово доба почела развијати у Италији. Уопште су Талијани творци уметничког свирања и певања, што доказују и поједини називи музички на талијанском језику. Црквену је музику реформовао Палестрина (1529-94). Средњовековни су инструменти тада усавршени; виолини је додата и четврта жица а клавиру данашњи број октава.

Због француско-немачког отимања о Италију и због сувишне оданости католичанству, од XVI је столећа Италија почела просветно опадати. Каква је пак била затуцаност у талијанских католика, најбоље доказује инквизиторско суђење чувеном механичару и физичару Галилеју (1564-1642) за његово брањење Кеплерова мишљења о кретању небеских тела.

У Шпанији. — За Карла V а особито за Филипа II, Шпанија је не само у државном него и у просветном погледу достигла највиши ступањ. То је управо њен златни век, који величају и њени повесничари: Дијего Де Мендоса (1503-75), Хуан Маријана (1537-1623), Антонио Де Солис (1610-85) и др. Не напуштајући народну основицу а под утицајем талијанске књижевности, шпанска књижевност у XVI и XVII столећу постиже класично доба своје. Од лирских је песника чувен Хуан Боскан (1500-1544) и Дијего Де Мендоса (1503-1575), а од епских Мигуело Де Сервантес (1547-1616), који се, поред осталих књижевних радова, највише прославио својим изврсним делом Дон Кихот. Од драмских су песника најчувенији: Лопе Де Вега (1562-1635) и Калдерон Де Ла Барка (1600-81), најглавнији позоришни писац шпански. Утицајем се талијанске уметности развило у Шпанији и сликарство, чији је најбољи представник Бартоломео Мурило (1618-82), који је недостижан у својим верским сликама и по начину представљања и по употребљавању боја. С опадањем је пак државним у Шпанији наступило и опадање просветно. У сродној Португалији овога се доба прославио Камоенс (1525-79) са својим спевом Лузитанци.

У Нидерландији. — Богатство, животна снага народна и љубав за слободом — све то учини да је и Низоземска овога доба имала својих просветних радника светскога гласа. Овде сликарство уздиже Рубенс (1577-1640), представник Фламанске школе, која се одликује јасном светлошћу и врло живом бојом, и Рембрант (1606-74), представник Холандске школе, чија је одлика противност светлости и боје. С Рубенсом се изједначио и његов ученик Ван Дик (1599-1641). Овде су обрађиване скоро све врсте књижевности (Јост Вондел 1587-1679 и Кац 1577-1660).

У Енглеској. — Како је Енглеска напредовала од почетка новога века у државном погледу, исто је тако напредовала у производњи, трговини и просвети. Утицајем из Италије, обнова је науке одмах ухватила корена овде, те је отпочело изучавање латинскога и грчкога језика и проучавање старих писаца. Из овога је доба најзнатнији хуманистички писац енглески Тома Мор (1478-1535), који је био неко време канцелар Хенриха VIII и који је изгубио главу на ешафоту, што не признаде Хенриху црквено поглаварство. Он је написао Утопију (од оу — не и топос — место — Нигдин), у којој изнесе како се на острву Утопији (које не постоји) живи у слободи, једнакости, заједници и верском трпљењу. За Јелисавете просвета је веома напредовала. То је, управо, било доба развијања енглеске књижевности. Онда је живео Виљем Шекспир (1564-1616), који спада међу најславније песнике свих времена и народа. Он је у својим позоришним делима: Хамлет, Млетачки трговац, Ромео и Јулија, Отело, Ричард III и др. највештије умео изнети тежње, мисли, осећања и приказивати развијање појединих страсти. Његов је савременик велики мислилац Бекон Веруламски (1561-1626), који је положио основицу примењеној, очигледној науци.

У Француској. — И у Француској се ренесанс развио, као и по другим земљама, талијанским утицајем; али и ако се француски препорођај највише приближавао талијанском, ипак је овде имао народну одлику. Француски је препорођај особито напредовао у почетку владе Франсоа I, који је помагао уметност (подизање многих замкова и двораца) и књижевност (père de lettres; основан је College royal, доцније de France за изучавање старих језика и књижевности, где се и данас предају све науке; онда као противност Сорбони). Хуманистичка се пак струја против француске сколастике и аскетизма јавила и независно од краља — мецене. И најзнатнији је представник те стране францускога ренесанса Франсоа Рабле (1495-1553), велики сатирик свога времена, који је најбоље исмевао савремено друштво у својим двама фантастичним романима („Гаргантуа“ и „Пантагруел“) и који је по занимању био прво духовник па затим лекар. Како се на двору Франсоа I и његових последника књижевност сматрала као друштвено задовољство, у ово се време почела развијати дворска књижевност. У оваком је духу а по угледу на Бокачиа, писала своје новеле Маргарита Валоаска (1492-1569), сестра Франсоа I. Најбољи је представник укоченога угледања на старо песништво и дворско ласкање Пијер Ронсар (1524-85) са својим незнатнијим друговима (француска „Плејада“). Нешто је бољи песник и представник друге песничке школе Франсоа Де Малерб (1556-1628), који је довео у везу стари начин певања с француским језиком.

У Пољској. — Католичка је реакција у почетку XVII столећа била у Пољској у највећем јеку, Протестантима су цркве рушене, гоњени су из државне службе, јавно су грђени, спаљиване су им књиге, нападани су њихови домови и њихови обреди итд.; а све је то чинила проста светина под утицајем језуитских васпитаника. У другој су половини XVII столећа и у почетку XVIII донесени закони, по којима се није допуштало протестантима подизање нових цркава, долажење на саборе и вршење понеке службе, и то све под претњом смртне казне или изгнања. Ово је напредовање језуитскога католичанства праћено просветним опадањем Пољске, у којој је у XVI столећу било доста просвећених људи и знаменитих радова на народној књижевности, што је све постигнуто утицајем хуманизма и реформације. Тада је живео и пољски каноник Никола Коперник (1472-1543), који је својим делом „О кретању небеских тела“ оборио Птоломејеву геоцентричну теорију и доказао да се земља окреће око сунца Ово је пак просветно опадање утицало и на државно опадање Пољске, које већ поче у средини XVII столећа.

У Русији. — На челу је руске државе био самодржавни и неограничени цар, који је својом таком влашћу над свима поданицима и успео да подложи обласне кнезове (јединство и аутократија), да сузбије суседе и да прошири државу. Цар је био окружен многим дворанима, а двор се одликовао источњачком раскошноћу и различним церемонијама. Он је постављао патријарха, а често и епископе. Уз цара је било највише управно, судско и законодавно тело Бољарска дума а понекад је сазивана и Велика земаљска дума од свих слободних сталежа. Држава је углавном дељена на области, а суђење је било веома оштро. Главни пак државни приходи беху од пореза и царине. Одбрану су државну чинили племићи, као коњица, и други слободни људи. Најбољу су пешадију представљали стрелци, који су прво установљени у Москви па потом и по другим градовима. Руско се друштво издвајало у бољарско племство, које је постало од пређашњих обласних кнежева и које се делило на неколико редова, ниже племство, грађане и сељаке на царском, бољарском и црквеном добру. Становништво се поглавито занимало земљорадњом, занатима и трговином.

Оно нешто просвећивања рускога народа у средњем веку, под византиским утицајем, нагло је опадало за монголскога ропства, а када се Русија ослободи, просвећивање је слабо напредовало. Како је то све било у духовничким рукама, нерадо су, из бојазни због православља, и у XVI и у XVII столећу примане новине са Запада. Школа се нешто налазило само по градовима и духовници су већином били једини учитељи. Стога је имало и у вишим редовима неписмених људи, а женскиње је под источњачким утицајем сасвим занемарено. Књижевност је била слаба; осим мало народнога песништва о повесничким догађајима, црквене и летописне књижевности, било је нешто превода и незнатних уметничких покушаја. Неимарска ће и сликарска уметност прилично развила, али само за верске сврхе. Подизани су лепи храмови у византиском стилу по свима градовима а нарочито у Москви.

У Турској и код подчињених народа. — У повесници српскога народа довољно су упознате државне и друштвене прилике у Турској, а оне нису ни такога значаја да их треба нарочито изучавати. Ни остале тековине турске, као и по чињених народа, нису скоро ни од каква значаја. Срби се пак нису ни могли одавати каквим просветним пословима; њима је био главни смер: одржање живота и народности. (Чиме су ово Срби одржавали?) Изузетак чини Дубровник, што је такође познато из народне повеснице и књижевности.