Историја Срба, Хрвата и Словенаца 9
| ←< 8. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
10. глава >→ |
Под Турцима. — Миграције.
Живот под Турцима најтеже је и најгоре доба у историји српског и хрватског народа. То је доба великих, и културних и етничких, промена. За то се време сасвим из основа изменило врло много од онога, што је век вековима постојало и било утврђено у српском и хрватском народу.
Треба међутим имати на уму, да живот нашега народа под Турцима није одмах од почетка био тако рђав као доцније, кад је Турска почела опадати. Сем тога Турци су, у појединим областима и у разним временима, врло разнолико поступали према својим покореним народима; ниансе у том погледу биле су обично доста, понекад и врло велике.
У главном је од самог почетка увек и свуда било доста тешко, али је на много места, особито у почетку, стање било бар сношљиво. Временом је међутим бивало све горе и горе. Устанци и покрети крајем XVI века и велики аустриско-турски ратови крајем XVII века, имали су особито рђав утицај на држање Турака према Србима. То су били моменти, који су изазвали знатно погоршање положаја српскога народа у Турској.
Али се мора признати, да је доба турског ропства у по неком погледу имало и добрих последица за српски народ, за његов живот и његов развитак. Пре свега, за турске је владе у српском народу постепено нестало сваке сталешке разлике, и онда је ухватио корена демократизам, који је доцније донео тако много добрих резултата.
Поред тога, у турско је доба извршена поново организација српске православне цркве, која је необично много користила целом српском народу и знатно допринела, да се он сачува и одржи у турском ропству. Српска је црква већ од доба великих реформаторских и организаторских радова Св. Саве, у почетку XIII века, била срасла са народом, и српски је народ у њој, још за време слободног државног живота, све више гледао један део свога живота и свога бина. Када су Турци заузели српске земље и покорили српске државе, онда је црква пружала народу утехе и духовне хране. Она је била једина чисто народна установа, која је имала и воље и могућности, да у свакој прилици узме у заштиту народ од Турака и да се пред турским властима заузме за њега.
Кад су Турци заузели Смедерево (1459 год.) и уништили српску деспотовину, укинули су они и самосталну српску црквену организацију. Али је српски народ, у првом реду наравно српско свештенство, добро знао и осећао, какву би корист имао од своје самосталне црквене организације, па је више пута покушавао да своју црквену организацију обнови. После више неуспелих покушаја, пошло је Србима у једном повољном моменту, средином XVI века, за руком да добију своју националну црквену организацију. Успех је постигнут благодарећи сретној околности, што је у тај мах био велики везир и најутицајнија личност у Турској Мехмед Соколовић, пореклом Србин. Његовим утицајем обновљена је српска пећска патријаршија (1557 год.), а за првог патријарха постављен је рођени брат великог везира, калуђер Макарије.
Нова пећска патријаршија много се разликовала од старе, некадашње пећске патријаршије. Када је пећска патријаршија основана (1346 год.), њен се обим поклапао са територијом српске државе. Али је пећска патријаршија онда с једне стране обухватала многе земље, које етнички нису припадале српском народу, а биле су у српској држави, с друге стране било је у тај мах доста српских земаља, које нису биле у српској држави, па према томе нису биле ни у пећској патријаршији. Када се, после тога, српска држава почела распадати и смањивати, смањивао се увек, готово у истом размеру, и обим пећске патријаршије. Она је крајем XIV века обухватала још само основне земље Немањине државе, а доцније само деспотовину. После пада деспотовине (1459 године), она је била укинута.
Када је 1557 год. требало обновити пећску патријаршију, одредити јој обим и обележити границе, учињено је то врло трезвено и реално: пећској су патријаршији подложене све покрајине у турском царству, у којима је у масама становао српски православни народ. Тако је организација пећске патријшије обухватила све земље од више Будима до ниже Скопља. То је била велика национална организација, која је у чврсту заједницу окупила готово све Србе.
Пећска је патријаршија била врло добро организована и почела је одмах одлично функционисати. Она је временом свој благотворни рад пренела и у покрајине, које нису биле под влашћу султановом, у крајеве под Млетачком Републиком, Угарском и Хрватском. И у те су крајеве стално долазили изасланици пећског патријарха, крепили свуда народ у вери, подржавали га у нади на бољу будућност и одржавали заједничке традиције и идеале у целом народу. Тако је та велика народна организација врло много допринела, да Срби под Турцима издрже све невоље и кризе и да се као народ одрже.
У то доба, кад је обновљена пећска патријаршија, хрватски је народ био сав заузет дугим и крвавим династичким борбама у Угарској, а већ у другој половини XVI века морали су Хрвати почети и борбу против апсолутистичко-централистичких тежњи бечкога двора. Како су и аграрни односи у Хрватској у то доба били неуређени, и колико су социјалне и економне прилике биле тешке, види се најбоље по великој крвавој сељачкој буни 1573 год. Прилике у којима је у то доба живео хрватски народ у Аустрији, најбоље карактеришу захтеви побуњених сељака. Они су тражили: слободу, једнакост, општу војну обавезу и автономију Хрватске.
У то је доба на територији Хрватске организована, од делова Хрватске и Славоније, војна крајина (Граница), која је у будућности имала врло велики значај и за српски и за хрватски народ. У Граници су, особито у почетку, сасвим господарили немачки војници и немачки ђенерали. Њихово је понашање и рад давао доста оправданог повода за тужбе у разним правцима. Због тога је у тим крајевима незадовољство са управом стално расло. Осим тога, Хрвати су увек сматрали, да су земље, од којих је на територији Хрватске и Славоније образована војна крајина, насилно одвојене и одузете од Хрватске, па су, особито после ослобођења од Турака, стално тражили, да се ти отргнути делови врате Хрватској. Борба око тога питања испуњавала је доцније, у појединим моментима, знатан део политичког живота хрватскога народа, догод то питање није било решено онако, како је то одговарало интересима Хрватске.
Али је образовање војне крајине најважније због тога, што је она силно утицала на етничке промене и на међусобне односе, српског и хрватског народа.
Још за време слободних српских држава, од XVII века па надаље, било је, у разним временима и приликама, миграција из српских земаља на север, чак и преко Саве и Дунава. Тако се већ у XII веку помињу Срби у Срему, а у почетку XIII века и у Бачкој. Кад су Турци, у другој половини XIV века, почели продирати у српске земље и тамо освајати, настало је све у већем обиму кретање српског становништва са југа, из земаља, које су Турци заузели или нападали, на север, и то не само у слободну српску државу, него и даље, преко Саве и Дунава, у Угарску.
Почетком XV века, кад су српски деспоти почели добијати од угарских краљева велика добра у јужној Угарској, у Славонији и у Хрватској, они су на тим својим добрима насељавали Србе. Срба је у то доба било у Угарској већ толико, да је угарско законодавство моморало предузети кораке против ових дошљака. Како су Турци све више и све јаче надирали, биле су све јаче и чешће и миграционе струје Срба с југа на север. Када су Турци, у другој половини XV века, заузели све српске државе, миграције српског народа у јужну Угарску постале су још интензивније, а после мохачке битке (1526 год.), после пада Лике и Крбаве (1528 год.) и турског надирања у северну Далмацију, Хрватску и даље, све су чешће и све гушће српске миграције и у северо-западном правцу. Тако су током XVI века Срби поплавили целу јужну Угарску, Славонију и Хрватску. Миграције српскога живља у тим правцима, наравно са разном интензивношћу, продужују се онда и кроз цео XVII век.
Насељавање Срба у тим крајевима било је од самог почетка знатно олакшано тиме, што је тамо готово све старо становништво напустило било своје огњиште и побегло испред Турака. Стога су многи крајеви остали пусти или полупусти. У те пусте и полупусте земље насељавали су се Срби, задржавајући стопу по стопу Турке, који су за њима надирали. Аустриске и угарске власти радо су примале српске досељенике, јер им је била потребна радна снага за обрађивање земље и за сузбијање турског надирања. Јер ти су досељеници били одлични ратници и најбоља одбрана границе против Турака. Стога су власти, особито аустриске, већином помагале пресељавање Срба и фаворизирале нове поданике. Војна је крајина сама собом била тако организована, да је давала велике олакшице и предности њеном становништву. Аустриска је влада с планом радила на томе, да те погодности буду што вене, да би војна крајина била што јача привлачна снага за Србе, који би се ту хтели населити. Са том намером даване су доста велике повластице српским насељеницима, и то не само онима у организованој војној граници, него и Србима у другим земљама, ван војне границе.
Услед турског надирања и освајања, и свих последица тога стања, настало је дакле велико померање српскога народа у многим крајевима. То померање и стално комешање трајало је пуна три века, и изазвало је и извело велике и радикалне етничке промене у целом српском и хрватском народу. Промене у том правцу, изведене у то доба, могу се мерити само са онима, које су изведене у VII веку, кад се српски и хрватски народ доселио на Балканско Полуострво.
Биланс етничких промена под Турцима био је по српски народ у главном повољан. Српски је народ услед миграција губио нешто терена на југу у старој Србији према Арнаутима (особито од краја XVII века, после велике сеобе под патријархом Арсенијем III), али је зато на другој страни знатно добио. У то се доба српски народ населио, или је појачао свој живаљ, у северној Далмацији, Лици, Крбави и Банији, Славонији, Срему, Банату и Бачкој, Барањи и Поморишју, и у многим крајевима средње и горње Угарске. Тако је српски народ у то доба заузео многе крајеве, који су пре доласка Турака лежали ван његових етничких граница. Из етнички активних српских области струјали су од тога доба стално јаки етнички таласи на све стране, особито на север и северо-запад.
Услед свега тога настале су велике промене у етничком груписању српског и хрватског народа. Српски је народ продро и у чисто хрватске и мађарске земље, и померио је на тај начин знатно своју етничку границу на север и северо-запад. Српски је народ населио тада велик део Хрватске, и прожео је целокупан живот хрватскога народа својим бићем и својим особинама. Он је већ у то доба постао у Хрватској, као и у Угарској, фактор, са којим се озбиљно морало рачунати. Историја српског и историја хрватскога народа, особито у хапсбуршкој монархији, уткана је од тога доба једна у другу тако, да их је немогуће раздвојити.
Хрватским великашима, исто као и Мађарима, нису биле по вољи повластице, што су их српски досељеници у војној крајини и другде добијали, и гонили су због тога Србе. Стога Срби нису били задовољни у новој својој отаџбини, и због тога гоњења и због поступања аустриских власти и официра према њима. Срби су се бунили против аустриских официра и војника и против злоупотреба и насиља, што су их они чинили у војној крајини. Наравно да тужбе нису много помагале и да су зле прилике трајале и даље.
Међутим су Турци све даље продирали; у јуну 1592 год. заузели су они Бихаћ, који је био врло важна стратегиска тачка на фронту према Турцима. Услед тога је обранбена линија морала бити знатно помакнута натраг, на линију: Огулин, Карловац, Сисак. Турци су наумили да свакако узму и Загреб, али у крвавој битци код Сиска (22 јуна 1593 год.) буду они разбијени, и њихова агресивна моћ на тој страни за увек скрхана.
Али су се сада стали јављати заплети на другим странама. И у Хрватској и у Угарској избило је велико незадовољство са аустриском управом, чије су се централистичко-апсолутистичке тежње све више осећале и све јаче истицале. С друге стране, Хрвати су у тај мах мислили, да им исто тако озбиљно прети опасност и од Срба, особито од њихове тежње за образовањем посебне политичке територије. Страх од аустриске акције у унутрашњој политици и од њиховог држања према Србима и њиховим тежњама, отерао је Хрвате у тај мах у наручје Мађарима.
Особито су тешке прилика настале у хапсбуршкој монархији од средине XVII века, после свршетка тридесетогодишњег рата. Аустриска влада је онда прегла да изведе потпуну централизацију и да Угарску и Хрватску потпуно изједначи са другим аустриским покрајинама. Услед тога је настало, и у Угарској и у Хрватској, велико незадовољство и силно врење. То је незадовољство добило у Хрватској израза у завери Зрињског и Франкопана, који су осуђени за велеиздају и погубљени 30 априла 1671 год. Завера Зрињског и Франкопана добро је дошла аустриској влади и била је повод за јаке репресивне мере у Хрватској: устав је обустављен, немачка је превласт завладала, Хрватска је постала аустриска провинција. Хрвати су били и сувише слаби, а после завере Зрињског и Франкопана и сувише утучени, да би против тога насиља могли ишта предузети. У Угарској се међутим после неколико година (1677 год.) ипак јавио неки покрет, који је нашао одјека и у Хрватској.
Али је све те покрете и тежње ускоро потиснуо у страну велики рат против Турске (1683—1699 год.), у коме је ослобођен један део хрватских и српских земаља.