Историја Срба, Хрвата и Словенаца 7
| ←< 6. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
8. глава >→ |
Диференцијација: Хрвати под туђином, Срби на врхунцу политичке моћи.
Пропашћу хрватске државе (1102 год.) настају нове прилике и потреба новог оријентисања у политици и у међународним односима на Балканском Полуострву. Хрватски је народ изгубио своју самосталну државу, која је имала толико тесних веза и заједничких интереса са српским народом и његовим државама, и која је већ својом егзистенцијом увек била ослонац и потпора српским државама. Занимљиво је констатовати факт, да за скоро пет стотина година, колико су Срби и Хрвати провели у суседству, од кад су дошли на Балканско Полуострво, а за две стотине и педесет година њиховог самосталног или полусамосталног државног живота, кад су се њихове границе стално додиривале, историски извори нису забележили ни један једини рат између српских и хрватских држава, ма да је морало бити доста повода за трвења и сукобе. Напротив, може се констатовати, да су хрватске и српске државе биле увек у врло добрим односима и великом пријатељству. Стога је за српски народ пропаст самосталне хрватске државе био тежак удар и велик губитак.
На место Хрвата завладали су у хрватској држави Мађари, који су стално били непријатељски расположени према Србима, и чији су се интереси увек косили са интересима српскога народа.
После пропасти хрватске државе опасност за српски народ од Мађара постала је знатно већа, но што је била до тога времена. Мађарска је пре свега заузећем Хрватске знатно ојачала. Сем тога, она је примила са њом у наслеђе и све њене тежње и аспирације. Али је највећа опасност за Србе била у томе, што се са разлогом могло претпоставити, да ће Мађари, ако успеју да из басена средњега Дунава продру у Приморје, у Далмацију, и да се тамо утврде, убрзо почети надирати и у Загорје и у Моравску долину, дакле у Босну и у Србију.
Акција Мађара у томе правцу није међутим почела одмах, ма да су прилике за продирање у српске земље и за акцију против Срба у првој половини XII века биле веома повољне.
У српској је држави после смрти краља Бодина (1101 год.) настало расуло. За слабе владе његових наследника почеле су династичке распре и борбе, које су прво ослабиле и разриле, па онда раскомадале државу. На земљишту ослабљене и разобручене српске краљевине почиње борба за власт и првенство између Зете, — У којој је од средине XI века било средиште српске државе, — и Рашке, где је било средиште прве српске државе и државе Часловове, и која је у последњим деценијама показала највише живота, највише отпорне снаге у ратовима против Византије и највише жилавости у борби за слободу српскога народа.
Та међусобна борба Зете и Рашке, две најважније српске области, која је уништила дотадању централну власт и знатно ослабила снагу целога српског народа, дала је могућности Босни, која је као засебна област била у саставу и Чаславове државе и зетске краљевине, да се одвоји од оба дотадања средишта српских држава, ц да образује засебну самосталну државну јединицу.
Слабост, у којој се српски народ до у другу половину XII века налазио, могли су употребити Мађари, да остваре своје, у то доба већ јасно обележене и изражене, империјалистичке тежње. У тај мах међутим није до тога дошло. Разлог за то ваља тражити у томе, што је Угарска са Хрватском примила у наслеђе и бригу за Далмацију и борбу због ње са Млетачком Републиком, и што је Византија у тај мах, под управом мудре династије Комнима, почела водити агресивну политику, те је грозила животним интересима Мађара. Уплетена, ускоро после заузећа Хрватске, због Далмације, у дуге и крваве ратове, прво са Млецима, па после са Византијом, Угарска није имала ни снаге ни времена, да се активно меша у српске послове. Ипак је она, како изгледа, за време борбе о превласт измећу Зете и Рашке, предузела са успехом нешто против Босне.
Са рашком српском државом, за коју је већ у половини XII века било доста јасно, да ће у борби о превласт са Зетом победити, била је Угарска у то доба у врло добрим односима. Добре односе са Рашком диктовале су Угарској у тај мах прилике, у којима се она тада налазила. Византија се у то доба, као што је речено, под владом даровитих царева из породице Комнина, била необично оснажила, и почела је водити империјалистичку политику, каква већ давно тамо није била вођена. Она је прегла да покори све области, којима је некада владала, да поново освоји не само цело Балканско Полуострво и јужну Италију, него да подчини својој врховној власти и Угарску. Та нова, империјалистичка политика византиске империје, осећала се делимице већ од краја XI века, а од почетка XII века она је била сасвим јасно изражена. Заједничка опасност од те политике упућивала је Угарску и Рашку једну на другу, особито од када је на византиском престолу седео енергични цар Манојло Комнин (1143—1180 год.). Онда се, пред заједничком опасношћу и за заједничку одбрану, Угарска удружила са рашком српском државом.
Од средине XII века, а особито кад је у Рашкој завладао енергични и даровити Немања (1169), било је све јасније, да се слобода и независност српскога народа све више утврђује, ма да је у то доба византиска врховна власт формално још била признавана и у свима српским земљама, и у Далмацији и у Хрватској. Још за живота цара Манојла било је међутим јасно, да је његова држава несолидна и трошна, а кад је он умро (1180 год.), нестало је одмах свих његових тековина, и Угарска је, удружена са Србијом, у једном победоносном походу, онемогућила за сва времена византиску империјалистичку политику на Балкану.
У тој великој мађарско-српској борби за слободу и независност, Хрвати су играли сасвим подређену улогу. Они се у то доба не виде иза угарске државе и мађарскога народа. И док српски народ у Немањиној држави са необичном умешношћу и издржљивошћу ствара услове за силан развитак и народног и државног живота, дотле хрватски народ све више тоне и губи се у интересима угарске државне политике и у хаосу мађарских унутрашњих питања.
У то се доба, крајем XII века, раширио са запада и утврдио у Угарској феудни систем, па је одатле пренет и у Хрватску. Хрватско се племство онда изједначило у сваком погледу и у свему са угарским племством. Угарско и хрватско племство већ је и дотле везивала заједничка вера, заједничка употреба латинскога језика и заједнички сталешки интереси. Сада, пошто је феудни систем проткао цео државни и народни живот, хрватско племство сасвим утонуло у угарско племство. Услед тога је хрватско племство од тога доба било готово изгубљено за хрватски народ. Оно се од тада управљало готово само према потребама и тежњама угарског племства и угарске државе, а потребе и тежње хрватског народа оно по правилу није више схватало и није се за њих бринуло.
Племство, дакле најважнији фактор у народном животу у то доба, било је за хрватски народ изгубљено. Али тај се губитак и недостатак није тако јако осећао одмах у тај мах, па ни доста дуго времена после тога, све док нису дошла на дневни ред велика национална питања. Утолико је јаче хрватски народ осетио ненационалност свога племства у модерно доба, када је аристократија код других народа (Чеха, Мађара и др.) постала носилац народне мисли и вођ националног покрета. Онда су тек Хрвати у пуној мери осетили зле последице онога, што се од краја XII века па надаље дешавало у Хрватској.
Код најбоље и најинтелигентније класе хрватскога друштва губила се дакле на тај начин свест о народним потребама и ишчезавале су традиције о народној прошлости. Хрватска властела није, изгледа, осећала да је ишта изгубила губитком самосталне државе, а народ је то вероватно осећао још мање. Властела је сматрала сада угарску државу као своју. Стога она није тежила ни радила, да обнови хрватску самосталност. Њој то није било потребно; она тиме није имала шта да добије, а могла је евентуално много изгубити. Стога се хрватска властела од тога доба бринула само за своје племићске повластице, и кретала се на акцију и отпор само онда, кад су оне бивале угрожене, идентификујући у таким случајевима готово редовно своје интересе са интересима мађарског племства.
Док је тако хрватски народ, после пропасти хрватске државне самосталности, тонуо, и док се на тај начин у Хрватској спремало земљиште за зле прилике, које су доцније настале, дотле се српски народ у то доба снажио и напредовао је у свима правцима и у сваком погледу.
У другој половини XII века решена је била борба о превласт у српским земљама и у српском народу у корист Рашке, у којој је у тај мах владао енергични, окретни и даровити Стеван Немања. Немања је у свакој прилици добро видео потребе своје државе и свога народа; он је тачно схватао политичку ситуацију и на Балканском Полуострву и у Европи у сваком тренутку, и увек је све прилике и догађаје необично вешто експлоатисао у своју корист. Он је држао са Византијом, кад је и док је морао, а кадгод је мислио да су прилике повољне за акцију против Византије, он је улазио у разне комбинације, и са Немачком и са Млетцима и са Угарском, да постигне оно, за чим је тежио. У унутрашњој политици он је пре свега осигурао Рашкој доминантни положај у новој држави, уништио је богомилску јерес, која је негирала државни авторитет и подривала државну егзистенцију, и утврдио је православље као државну веру. На тај начин он је створио сигурне основице за снагу и величину своје државе у будућности. Стога се под његовим наследницима, који су и даље радили у томе правцу, његова држава снажила и ширила, и према северу и према истоку и, особито, према југу. Једино је запад био остављен; Босни. као да је ћутке призната била посебна државна егзистенција. Само је Хум чешће мењао господара.
Босна је, од када је почела живети самосталним животом, била стално у врло рђавим приликама. Највећа јој је опасност претила од Угарске. Угарска је, чим се ослободила опасности од Византије, почела радити на томе, да оствари своје империјалистичке тежње у Босни и у Србији. Почетци те акције падају још у последње године XII века, и на ту су се политику враћали сви бољи и енергичнији мађарски владаоци, кадкод су им то прилике допуштале.
Као разлог за акцију и против Босне и против Србије кроз цео XIII и XIV век, наводили су угарски краљеви верске мотиве. У Босни је владало богомилство, Србија је била православна. Стога су угарски краљеви узимали као повод и изговор за рат против Србије и, особито, против Босне, — одбрану католицизма.
За акцију против српских држава и српског народа удруживали су се мађарски краљеви редовно са Папском Куријом, која их је у томе раду вољно помагала. Босна је кроз цео XIII и у почетку XIV века била сва заузета једноликом унутрашњом међусобном борбом и ратовима против Угарске. Те су борбе ометале сав државни напредак, јер су таке прилике наравно врло неповољно утицале и на политички и на економни и на друштвени живот и развитак. Стога је Босна за цело то време била у застоју, политички пасивна и без јачег националног импулса.
Србија је међутим, од средине XII века, стално напредовала у свима правцима: њене границе су се готово стално шириле, она се економно и финансиски снажила, а културно је јачала у сваком погледу. Најмлађи Немањин син, Св. Сава, велик подједнако и као државник и као организатор, основао је независну православну јерархију (1219), чија је организација преживела све мене, кроз које је од тога доба пролазио српски народ, и одржала се у пуној снази све до данас. Средином XIII века решено је било, после дуге борбе, под владом паметнога краља Уроша I, и питање о организацији и независности католичке цркве у српској држави, и то онако, како је то најбоље одговарало интересима српске државе и српског народа: Папска је Курија утврдила самосталну црквену митрополију у Бару, којој су биле подчињене све католчке епархије у целој српској држави. Од средине XIII века српска је држава дакле имала своје самосталне црквене организације, и православну и католичку, а обе те црквене организације поклапале су се са државним границама.
Немањићка српска држава ширила се највише на рачун Византије, продирић непрестано на југ, у Вардарску долину. Већ почетком XIII века она је надирањем својим у том правцу постала опасан конкурент Бугарској, која је тако је стално тежила да продре у Вардарску долину и да завлада Македонијом. Због тих укрштених интереса Србије и Бугарске у Македонији, морало је доби до сукоба међу њима. Великом битком на Велбужду (јула 1330 год.) та борба за Вардарску долину и Македонију, решена је била дефинитивно у корист Србије. Зато је Србија под владом енергичнога Стевана Душана (1331—1355 год.), могла, готово без отпора, проширити своје границе до Олимпа и до Месте, и доћи до врхунца своје моћи. После заузећа Сереза (октобра 1345 год.), Душан је мислио да се може у сваком погледу сматрати наследником Византије, и прогласио се царем.
Али Душанова држава није била солидно изграђена и носила је у себи опасне клице слабости. Она је била организована по феудном систему, а било је у њој, сем тога, доста сасвим хетерогених елемената. Кратко време, што су га разне, етнички стране, провинције провеле у заједници са Србијом, није било довољно, да изглади велике разлике, које су мећу њима постојале. Тако је одмах после смрти Душанове, за владе његовог слабог наследника цара Уроша (1355—1371 год.), настало расуло. Поједине су се области почеле издвајати из заједнице. Нека су се властела и феудни господари бунили против централне власти, и почели су оснивати самосталне државне јединице. Тако је у току од десетак година пропало не само оно, што је створено под Душаном, него чак много и од онога, што је било створено за последњих две стотине година.
А опасност је за српски народ због тога растројства баш у тај мах била тим већа, што је у то доба дошао на Балканско Полуострво нов непријатељ, добро организован, здрав и свеж, који је од првога дана постао опасан по живот и егзистенцију свих држава и народа на Балканском Полуострву.
У то доба, када је Србија, баш у доба свога растројства, почињала борбу на живот и смрт са Турцима, дошла је босанска српска држава, за кратко време, под владом мудрога Твртка I (1353—1391 год.), до велике моћи. Твртко је врло вешто употребио у своју корист неприлике, у којима се српска држава налазила, особито после смрти цара Уроша (1371 год.). Он је, у друштву за кнезом Лазаром, који је после смрти цара Уроша завладао једним делом његове државе, победио једнога од најзнатнијих српских династа, Николу Алтомановића, и заузео је, пошто је поделио са Лазаром Алтомановићеве земље, добар део земаља Неманићске државе. Како је Твртко по матери био унук краља Драгутина, њему је изгледало, пошто је Немањина династија са царем Урошем изумрла, да је он наследник легитимитета Немањићске државе, и да он треба да наследи круну Немањића. У његовој је држави, после победе над Алтомановићем, био један део земаља, које су чиниле језгро Немањине државе. Ту је био и стари манастир Милешево и у њему гроб најпопуларнијег Србина, Св. Саве. Стога је Твртко мислио, да ће свој легитимитет најбоље потврдити тима, што се у Милешеву, на гробу св. Саве, крунисао за краља „Србима и Босни" (1377 год.).
Још више је краљ Твртко утврдио своју власт и проширио своју државу, кад су у Угарској, после смрти краља Лудвика (1382 год.), настале велике династичке распре и крваве борбе угарских и хрватских великаша око династичких и других питања.
Краљ је Лудвик (1342—1382 год.) имао великих успеха не само у спољњој, него и у унутрашњој политици. Он је, међу осталим, покорио и хрватске великаше, који су били ојачали, особито крајем XIII и почетком XIV века, за време династичких борби у Угарској, и уништио је на тај начин олигархију, која је у Хрватској у то доба била овладала. Али је властела у Хрватској, после Лудвикове смрти, опет дигла главу, и почела је борбу против централне власти. Хрватски олигарси водили су ту борбу необично вешто и окретно: није било прилике ни средства, које нису употребили, да дођу до свога циља. Највећу и најискренију потпору налазили су они код кнеза Лазара и код краља Твртка. Али док кнез Лазар учешћем у тој борби није, како изгледа, много добио, дотле је краљ Твртко борбу династа у Угарској и слабост централне власти, која је услед тога настала, врло вешто употребио да прошири своју државу: он је у то доба освојио један део Хрватске и заузео је далматинске градове.
У Твртковој је држави било сада доста и српских и хрватских земаља. Могло је изгледати, да је тиме створен заметак за једну нову, српско-хрватску државу. Али је и сада, као и код Људевитове државе почетком IX века, све остало само на покушају и почетку. Прилике нису ни сада, као ни онда, биле повољне, да се тако велика замисао изведе. Краљевска власт у Угарској убрзо је ојачала, краљ Жигмунд се утврдио на престолу и савладао је Босну, која је после смрти краља Твртка I (1391), особито услед унутрашњих размирица и борби, почела слабити.
У то је доба већ увелико претила с југа турска инвазија. Тој опасности је у тај мах, особито после битке на Косову (1389 год.), у којој је војска кнеза Лазара и краља Твртка била побеђена, требало обратити сву пажњу, јер је она могла не само уништити све дотадање тековине и омести све комбинације, него је могла постати опасна и по егзистенцију слободних српских држава и српскога народа.