Историја Новог завјета (Р. Доброта) 5

←< IV. дио

ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА Писац: Радослав Доброта

Илустрације >→

V. ДИО
ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Многобожачка вјера код Словена

У својој старој постојбини сјеверно од Карпата, сви Словени, међу њима и Срби, били су многобошци.

Гледајући, како из облака сијевају муње и пуцају громови, мислили су, да то бог громовник Перун кажњава људе због гријехова. У топлом и сјајном сунцу, које даје живот свему на земљи, вјеровали су, да се налази добри бог Дајбог. Свјетлост шаље Световид, вјетрове пушта Стрибог, а кишу даје Додол. Кад настане јака зима, то зла богиња смрти Морана хоће да помори свијет.

Крај извора — вјеровали су Словени — живе виле. И сада има извора, које народ зове вилине воде. Ту се виле скупљају ноћу, пјевају и играју коло. Вила има и по ријекама и на мору, по шумама и планинама, чак и на облацима. Оне су као неки духови, који се могу сакрити од људи, али неки их могу и да виде, и онда изгледају као лијепе дјевојке обучене у бијело. Виле су обично добре према људима, али некад могу и да се свете.

Словенима се чинило, да има и других разних духова на сваком мјесту: у великом камену, у пећини, у великом или шупљем дрвету, у развалинама, на тавану, у подруму, у бунару.

Кад расту и сазријевају усјеви, наши преци су вјеровали, да то даје богиња љета Весна. Ако им овце лијепо напредују, мисле, да то помаже бог стада Велес. Стари Срби су вјеровали, да свака кућа има бога, који је штити и чува.

Боговима су правили кипове од дрвета, камена или земље. Да се богови не би наљутили на људе, приносили су им жртве од стоке и земаљских плодова. Имали су и разне обичаје: бадњак, коледаре, додоле и друге.

Имали су и друга разна вјеровања. Кад гавран гаче, мислили су, да доноси неку несрећну вијест, а кад буљина хуче, то слути смрт. Ласте су много поштовали, и она се није смјела убити. Вјеровали су, да постоје аждаје, але, ватрене змије, змајеви.

Још су мислили, да се зла жена може претворити у вјештицу, а покојник у вампира, а ови да људима чине велика зла. Кад сахрањују мртваца, стари Словени би стављали у гроб поред њега храну, јер су вјеровали, да душа и даље једе и пије. Мртвима су приређивали даћу, што се и данас чини.

Вјеровали су и у судбину: при рођењу сваком дјетету усуд или суђенице унапријед одреде, шта ће му се у животу догодити.

*

Из ових се примјера види, каква је била вјера старих Словена. Они су свуда око себе, у мртвим и живим предметима, у свему, што се дешава, и што они раде, замишљали богове, духове, нека необична бића, којих су се много бојали вјерујући, да им могу учинити и зло као и добро. Од те вјере тачно је само толико, да сваки човјек мора да вјерује у једну вишу силу, у Бога, који управља цијелим свијетом и људским животом. Све остало је погрјешно, као што је било и код других старих народа, док нису примили праву и истиниту хришћанску вјеру.

Од многобожачке словенске вјере много шта се одавно изгубило и заборавило. Нешто је сачувано и до данас у разним народним обичајима. Неке је од тих обичаја, пошто су измијењени према хришћанској вјери, као што је српска слава, црква одобрила и усвојила. Али код простих људи има још других остатака многобожачке вјере — на пр. вјеровање у судбину, у вампире и вјештице и друго. — То је само штетно празновјерје, које наша православна црква одбацује.

Ширење хришћанства међу јужним Словенима

О сеоби јужних Словена. — Кад је хришћанство послије неколико вјекова однијело побједу у римској царевини, појавише се на сјеверним границама њеним нова племена, германска и словенска. Њих су принудили да крену из своје старе постојбине напади пљачкашких народа из Азије. То је било вријеме велике сеобе народа, која је трајала неколико вјекова. Римска држава се бранила, а нови народи су упорно нападали. Много је бојева било и крви проливено. Многи градови и читави крајеви су пљачкани и пустошени, становништво је убијано и у робље одвођено.

Од оних словенских племена, која су из старе постојбине, простране равнице сјеверно од Карпата, била принуђена да пријеђу Карпате и да продиру даље на југ, постали су јужни Словени. Напустивши своју равну и шумовиту плодну земљу,. своје ријеке и језера, они су по племенима, поступно, прилазили све ближе источној римској царевини и напокон ушли у њу, и ту нашли нову домовину, гдје и данас живе.

Тјерајући пред собом своја стада и носећи своје покретно имање, са алатима за домаће потребе и са оружјем за борбу, јужни Словени су преносили своје обичаје и своју вјеру. Тек кад се нађоше међу хришћанима у византијском царству, почеше примати хришћанство.

*

Да су јужни Словени остали у старој постојбини, која је била удаљена од Рима и Цариграда, и још неприступачна за ширење културе и хришћанства, они би можда још дуго времена остали без културе и писмености, у незнању и многобоштву. Божје провиђење је хтјело да они не чекају хришћанске проповједнике да к њима дођу, него су сами кренули и дошли у ондашњу најкултурнију државу, у хришћанску Византију. Долазак наших предака баш у то вријеме, и на та мјесто, био је потребан, како би јужни Словени достојно послужили хришћанској цркви. Јер они ће најревносније прихватити хришћанску вјеру, и у току пет вјекова ће је с највећим пожртвовањем бранити. Јужни Словени су више стољећа били вјерна и снажна одбрана хришћанске Европе, а Срби нарочито чувари православне вјере.

О хришћанској цркви у новој постојбини јужних Словена. — Земље, које су јужни Словени поступно населили, простиру се од источних Алпа и Јадранског мора па до Егејског и Црног мора. Пред њихов долазак ту су живјели стари народи, који су већ били примили хришћанство. Тада је хришћанска црква била једна, али је већ постојала разлика између источног и западног њеног дијела.

Утицај Истока и Запада, Цариграда и Рима, грчке и латинске културе, сукобио се један с другим средином Балканског полуострва. И говор је био неједнак: на истоку и југу говорило се грчки, на западу и сјеверу латински. У сјеверо-западним крајевима говорио се и њемачки језик код досељених германских народа.

Црквене власти су биле неједнаке и несложне. Јужни Словени су затекли у новој домовини углавном четири црквене области.

1) Источни крајеви према Црном Мору и Цариграду припадали су византинској цркви, и сасвим су били под њеним утицајем. Јужни Словени, који су се ту населили, назвали су се касније Бугари.

2) У средини Балканског полуострва, између ријеке Искре и Неретве, Дунава и македонских језера, била је засебна самостална архиепископија, са сједиштем близу Скопља. У њој су се мијешали утицаји византијски и римски. Она је ради тога и основана, да би одвајала та два утицаја. Од племена јужних Словена, која су населила земље ове архиепископије, постао је послије наш народ под именом Срби.

3) У Сплиту је било сједиште сплитске архиепископије, која је била потпуно под римским утицајем. У њеним крајевима јужни Словени добили су име Хрвати.

4) Крајеви у источним Алпама потпадали су под једну патријаршију, која се била одвојила од папе. Са утицајем Рима овдје се мијеша и утицај германски или њемачки. Ту су се словенска племена назвала Словенци.

*

Културне и црквене разлике, које су јужни Словени затекли у својој новој домовини, бит ће послије од. велике важности по њих. Кад су пошли из своје старе далеке постојбине, они су били сви једнаки: имали су исти језик, исте обичаје, исту вјеру. Иако су били јако издијељени на многа племена, били су један народ. Грци и Римљани су их све називали једним именом — Славини. Они би и остали потпуно једна народна цјелина, да нису разни црквени и културни утицаји туђинаца, међу које су се населили, унијели међу њих извјесне разлике.

Покрштавање јужних Словена.— Кад су се јужни Словени измијешали са хришћанским становницима у новој домовини, почели су поступно да упознају и да примају хришћанство.

Латински, њемачки и грчки свештеници старали су се, да јужне Словене преведу у хришћанство. На то су их подстицали патријарх и папа, јер је сваки желио, да што више присталица задобије. Племенске старјешине, кнезови и жупани, примали су хришћанство по жељи грчкога цара, чију су власт признавали. Да је и у прво вријеме било међу јужним Словенима људи, који су истински примили хришћанство, показује то, што је један Словен био патријарх у Цариграду.

Ипак покрштавање јужних Словена ишло је доста тешко. Јужни Словени су били вјерни чувари својих старих обичаја, па су тешко заборављали стару вјеру, која је била везана за обичаје. Осим тога бојали су се да примањем нове вјере од туђинаца не падну у туђинско ропство. Напокон они нису ни разумијевали проповиједање хришћанске вјере на туђим језицима: латинском, грчком и њемачком. Из ових разлога покрштавање јужних Словена ишло је споро, трајало је преко двјеста година. Срби су примили хришћанство углавном од грчких свештеника у вријеме кнеза Мутимира, око. 880. године.

*

Да би народ искрено пригрлио вјеру, треба да је проповиједају народни људи на народном језику, да уђе у народну пјесму и приповијетку, у народне обичаје, да се чврсто споји са народним животом.

Ову истину нису подједнако разумијевали папа у Риму и патријарх у Цариграду. Папа је хтио да се свуда служи само на латинском језику, патријарх је пак допуштао, да се у сваком народу служба Божја служи на његовом језику. Тешкоћа је било само у томе, што јужни Словени нису имали ни писмена, ни књига на свом језику, и морало се дуго чекати, да то добију.

Рад Ћирила и Методија и њихових ученика

Хришћанска вјера се утврдила и врло брзо раширила међу Словенима, кад су се појавили словенски апостоли, света браћа Ћирил и Методије.

Они су се родили у Солуну. Од Словена, којих је било доста у том граду и околини, научили су словенски језик.

Старији брат Методије био је најприје официр и управник једне покрајине. Послије је отишао у манастир, закалуђерио се и одао се науци. Млађи брат Константин, који је име Ћирил добио, кад се пред смрт закалуђерио, учио је највише школе у Цариграду и постао врло учен човјек, те су му дали назив филозоф. Оба брата су се нарочито спремили да шире хришћанство, и ради тога их је цар слао и у јужне крајеве данашње Русије.

У то вријеме, у другој половини деветог вијека, у словенској земљи Моравској владао је кнез Растислав. Њемачки свештеници су покушали да покрсте Словене; али их народ није ни разумио ни волио, јер су му проповиједали хришћанство и служили службу Божју на туђем језику. Зато кнез Растислав посла изасланике у Цариград и замоли грчког цара, да му упути учене људе, који ће проповиједати и служити службу Божју на словенском језику. Цар одреди браћу Ћирила и Методија, који су за то били већ спремни.

Прије поласка Ћирил је најприје саставио словенску азбуку, која је названа глагољица. Онда је с братом превео са грчког на словенски језик један дио Светога писма и неке књиге потребне за службу Божју.

Кад су Ћирил и Методије дошли у Моравску, крстили су много народа и увели словенски језик у службу Божју. Потом су одабрали даровите младиће и спремали их да буду свештеници. За кратко вријеме постигли су велики успјех. Словенска служба се ширила по Моравској и Панонији.

То није било право њемачким свештеницима и епископима, који су их мрзили и завидјели им, јер их је народ напуштао. Зато су нападали на Ћирила и Методија, нарочито на увођење словенског језика у службу Божју. Они су тврдили, да се Божја служба може служити. само на јеврејском, грчком и латинском језику, пошто је на тим језицима био натпис на Христовом крсту. Ћирил и Методије су с правом на то одговарали, да се Богу може служити и вјера проповиједати на свима језицима, пошто су апостоли по силаску Светога Духа проповиједали на разним језицима.

Њемачки свештеници су против Ћирила и Методија послали тужбу папи у Риму, под чијом је влашћу била црква у Моравској. Папа их је онда позвао, да се оправдају, и они су отишли у Рим.

Кад је папа испитао рад свете браће, нађе, да је све исправно, и одобри словенску службу и књиге. У Риму се млађи брат разболи, закалуђери се, узевши име Ћирил, и наскоро умре. Прије смрти препоручи брату, да настави њихово дјело у Моравској. Папа онда посвети Методија за архиепископа моравско-панонског.

По повратку у Моравску Методије са ученицима настави рад. Иако је имао папино одобрење, непријатељи су га још више ометали у послу. У сталној борби радио је као архиепископ све до своје смрти, 885. године.

Ученици Ћирила и Методија наставише рад својих учитеља, али су у томе били брзо спријечени. Нови моравски кнез приђе Нијемцима и допусти, да ученици Ћирила и Методија буду протјерани из Моравске. Словенска служба брзо се изгуби у Моравској, али одатле би пренијета међу друге словенске народе.

Неки од ученика Ћирила и Методија дошли су међу јужне Словене. Најважнији од њих су свети Климент и свети Наум. Они су се настанили у Охриду. Ту су одмах почели уводити словенски језик у службу Божју. Свети Климент је отворио школу у Охриду, кроз коју је прошло око 3500 ученика. Од њих су постали свештеници, ђакони и проповједници, које је он слао међу Србе и Бугаре. Они су утврђивали хришћанство, ширили писменост и просвјету. Учили су народ, да буде побожан, поштен и питом, да има реда и да боље ради. Народ је сад радо и истински примао хришћанство, јер је имао за свештенике своје људе и у цркви је чуо свој језик.

Свети Климент и свети Наум су подизали манастире и цркве. У оно вријеме то су биле и школе, одакле се ширила просвјета. На јужној обали Охридског језера и сад постоји манастир светог Наума, у коме је он сахрањен.

Ученици светог Ћирила и Методија су тешку азбуку глагољицу замијенили лакшом, која је названа ћирилица.

Осим Срба и Бугара, словенску службу, азбуку и књиге примили су и Руси, највећи словенски народ.

Служба Божја на словенском језику у почетку се била раширила и међу Хрватима. Но послије дуге борбе она је замијењена службом на латинском језику; одржала се само у Хрватском приморју и сусједним крајевима.

*

Заслуга свете браће Ћирила и Методија за хришћанску цркву је врло велика, равна заслузи апостолској. Они су међу многобројним Словенима утврдили хришћанство на народном језику. Нашли су најбољи и најпоузданији начин, да то учине тиме, што су створили словенско богослужење и словенску писменост. Словенски народи су послије тога могли да развијају своју књижевност и образовање, да брзо напредују у својој култури. А црква Христова је добила у Словенима највјерније чуваре и најхрабрије бранитеље од азијских нападача.

Света браћа Ћирил и Методије створили су могућност, да и Словени даду свој дио рада на спасењу људског рода, да и они уђу у царство Божје на земљи. Зато их црква свих словенских народа слави и признаје им заслужени назив словенски апостоли. Успомена на њих празнује се 11. (24.) маја.

Свети Сава

Живот светога Саве у Светој гори. — Растко, најмлађи син Стевана Немање, родио се 1175. године. Био је необичан младић, сасвим друкчији него његова браћа, Вукан и Стеван. Док су они са великашким синовима вољели игру и забаву, дотле је Растко радо проводио вријеме читајући књиге и размишљајући у самоћи. Он је још у младости увидио, да је уживање, богатство, власт и земаљска слава нешто ништавно и пролазно. И у својој души жудио је за нечим, што је узвишено и вјечно.

Зато је Растко једнога дана са великом радошћу слушао, што му прича неки калуђер из Свете горе: како тамо има много манастира и у њима побожних и учених људи, и пуно светих књига, како се тамо живи у раду, посту, молитви и самоћи. Сав срећан Растко увидје, да је он такав живот желио, на рече калуђеру: »Сада разумјех за чим сам вјечито жудио.«

И остављајући уживања, богатство, сјај и власт, Растко оде из удобног владарског двора у манастирску ћелију у Светој гори: најмилији син моћнога Стевана Немање постаде монах Сава, најсмјернији испосник светогорски. Дању је слушао манастирску браћу, а ноћу је ишао на богослужења. Узимао је врло мало хљеба и воде, трпио је хладноћу. Ишао је бос по каменитим стазама светогорским. Поред рада, поста и молитве највише је волио да чита побожне књиге и да слуша поуке учених калуђера о православном богословљу.

Послије неколико година дође у Свету гору и стари Стеван Немања, који бјеше одступио пријесто сину Стевану, и дошао у манастир, да као монах Симеун проведе посљедње године свога живота. Овдје у манастирској тишини два света човјека, стари отац, и млађи син, разговарали су често о српском народу и српској држави, коју је Немања послије многих борби успио да створи. Увидјели су, да ће се држава очувати и народ напредовати, само ако се очува чиста православна вјера. Зато они основаше у Светој гори српски манастир Хилендар, да би ту долазили и учили се младићи из српскога народа. Ту је ускоро на рукама свога сина умро свети Симеун и привремено сахрањен. Његову смрт је свети Сава лијепо и дирљиво описао.

Рад светог Саве у Србији. — Свети Сава је мислио, да ће цио свој живот провести у Светој гори служећи Богу, јер је за њега то био најљепши живот. Али друкчија је била Божја воља.

Из српске земље долазиле су жалосне вијести. Кад није било више оца, браћа Савина, Вукан и Стеван се завадише око пријестола. Не водећи рачуна о вољи свога оца, Вукан помоћу туђинске мађарске војске оте пријесто овоме брату Стевану. Вуканова жена била је католичке вјере, и око ње се на српском двору намножише католици. Настало је велико незадовољство код православне властеле и народа, и кад Вукан не могаде поново добити мађарску помоћ, збацише га и вратише Стевана на пријесто. Но неслога је ипак и даље трајала. Њу су повећали јеретици богумили, којих је потајно још доста било међу властелом и у народу. Пријетила је велика опасност, да због неслоге пропадне и српска држава и православна вјера у њој.

У тако тешким приликама Стеван се сјети најмлађега брата Саве, и позва га, да са тијелом очевим дође натраг у домовину. Свети Сава одмах увидје, да треба да остави миран манастирски живот, да би служио ближњима. Према Христовој заповијести љубав према Богу не може да буде без љубави према ближњем: јер ко љуби Бога, спреман је увијек, да се жртвује за ближњега.

Шеснаесте године по одласку у Свету гору, свети Сава се врати у своју земљу и носећи мошти светог Симеуна дође у манастир Студеницу, задужбину Немањину, гдје над ковчегом очевим измири завађену браћу. Стеван је даље мирно владао и имао среће, кад год је послушао мудре савјете светога Саве.

Послије измирења браће свети Сава одмах пође у народ, да упозна његов живот и његове потребе. Тако је видио, да још увијек у народу има много празновјерица из старог многобоштва; да највећу неслогу у народу отвара подјела хришћанске цркве на источну и западну, да још има потајних јеретика.

Да би се све то поправило, свети Сава отпоче истрајан просвјетитељски рад. Као игуман (старјешина) манастира Студенице, он се најприје старао, да образује што више калуђера. Манастирски живот је уредио на исти начин, какав је био у Светој гори. Тако је уредио Студеницу и друге манастире. Новим монасима он је био неуморни учитељ и најбољи примјер. Многи даровити младићи, угледајући се у њега, остављали су родитељски дом и одлазили у манастир, да се посвете молитви, књизи, Богу и народу.

Нарочито је свети Сава знао, колико је важно, да се међу Србима очува чистота православне вјере. Многи богумили су послушали мудре и благе савјете светога Саве и вратили се у православну Цркву. Они пак, који то не би хтјели, били су протјерани из земље, да не би стварали неслогу.

Неке старинске празновјерице свети Сава је са својим сарадницима искорјењивао. Оне пак обичаје, с којима се народ био сродио, измијенио је тако, да се са хришћанском православном вјером могу да сложе. Тако је Србима од старинских обичаја остало лијепо крсно име.

Свети Сава је пазио, да се у српском народу чува јединство цркве, да сви Срби остану вјерни православној Вјери. Зато му није било право, кад је видио намјеру брата Стевана, да призна папску власт. Пошто није успио да га од тога одврати, он ожалошћен оде у Свету гору. Стеван је, истина, од папе добио краљевску круну, али је убрзо увидио своју погрјешку. Српским народом се није могло владати без православне вјере, јер су њу искрено прихватили и великаши и народ. Зато краљ Стеван извијести светог Саву, да ће слушати његове савјете, и измири се с њим.

Самосталност српске цркве. — Сад је било вријеме, да свети Сава изврши своје главно дјело: да створи самосталну српску православну цркву — јер дотле црква у српској земљи није била сасвим српска: свештеници и ђакони били су Срби, али епископи су били Грци и нису вољели ни српски народ ни словенску службу у цркви. Њима није било стало до напретка српске државе и народа, него су гледали да Србе потчине грчком цару. Потребно је било, да Срби имају свога архиепископа и своје епископе, које ће сами бирати и постављати.

Свети Сава, по договору са краљем Стеваном, оде у Никеју, у Малој Азији, гдје је тада било сједиште цара и патријарха грчког. Тамо им је говорио, да ће Срби много боље, бранити и чувати православну вјеру, ако буду имали црквене старјешине из свога народа. Цар и патријарх усвојише разлоге светога Саве и признадоше самосталност српској цркви. Тај важан догађај био је 1219. године. Патријарх одмах посвети светог Саву за првог архиепископа »свих српских и поморских земаља«.

При повратку из Никеје свети Сава сврати у манастир Хилендар и одатле поведе са собом у Србију неколико најученијих српских калуђера, да би му били помагачи у великом послу, који га је очекивао. Свети Сава је знао, да више никад не ће имати мира као некада у Светој гори. Зато се, одлазећи одавле, често обазирао и са сузама у очима гледао мјесто, гдје је некад као млад испосник живио. Но дужност према вјери и народу позивала га је, да до краја живота ради на великом дјелу, које је започео.

Дошавши у Србију, свети Сава у споразуму с братом, краљем Стеваном, подијели српске земље на епископије и постави најбоље своје ученике за епископе. Себи за сједиште изабра манастир Жичу, задужбину краља Стевана.

У манастиру Жичи свети Сава свечано круниса брата Стевана за краља. Тако је први краљ Србије, Стеван Првовјенчани, крунисан у православној цркви од српског архиепископа.

Сада, кад је био старјешина српске цркве и кад је имао одличне помагаче, могао је свети Сава у пуној мјери да ради на утврђивању православне вјере и на просвјећивању српскога народа. Свуда по земљи подизани су многи манастири и цркве; гдје није било цркве, подигнут је крст да пролазника позове на молитву. Вјера је ојачала, живот народни се поправљао. У оно вријеме манастири су били једине школе. У њима се учило и писане су књиге, његоване су наука и умјетност; из њих се мудрост преносила у народ, они су били средиште свакога напретка. Свети Сава је све неуморно обилазио, упућивао и поучавао. Сви су га поштовали и слушали.

Своме брату Стевану и синовцима Радославу и Владиславу много је помагао у државним пословима. Његови савјети били су увијек најмудрији. Много пута и сам је предузимао државне послове и имао успјеха. Два пута је успио, да савјетима одврати непријатеље, да не нападну с војском на српску државу.

Смрт светог Саве и спаљивање тијела. — У непрекидном раду за утврђивање православља, за јачање државе, за народно просвјећивање свети Сава је дочекао и старост. Тада оде у Јерусалим, да посјети Христов гроб. Враћајући се с тога пута, он сврати у Трново у госте своме пријатељу бугарском цару. Била је зима, и свети Сава, служећи службу Божју о Богојављењу, назебе, разбоље се и умрије 12. јануара 1235. године. Бугарски цар је хтио да тијело светог Саве остане у Бугарској. Зато је српски краљ Владислав с муком успио, да тијело свога великог стрица добије и пренесе у српску земљу. Сахрањено је у манастиру Милешеву, у Херцеговини.

Гроб светог Саве био је Србима највећа светиња. У вријеме ропства под Турцима српски народ је на гробу светога Саве налазио утјеху у патњама и кријепио се надом на ослобођење. Видећи, колико Срби поштују свога светитеља, Турци 1594. године однијеше тијело светога Саве из Милешева у Београд и на Врачару га спалише.

*

Заслуга светога Саве за српску православну цркву је врло велика. Он је православну вјеру спојио са српским народним животом. Послије тога српски народ није одвајао своју народност од православне вјере. Његова борба за народну слободу била је у исто вријеме борба за »крст часни«. Неисказане муке је трпио српски народ, али није изневјерио вјеру. Ту вјерност према православљу усадио је у српску народну душу свет Сава. Стварајући јединство српске православне цркве, свети Сава је у исто вријеме створио и српско народно јединство. Својим неизмјерним жртвама српски народ је сачувао православну вјеру, али је и православна вјера сачувала српску народност од пропасти.

Зато је свети Сава највећи Србин и међу Србима највећи хришћанин. Српска црква и српски народ славе светог Саву као свога највећег светитеља и просвјетитеља. Дан светога. Саве, 14. (27.) јануара, и наша је школска слава.

Српска патријаршија

Проглас српске патријаршије. — Напредовањем српске државе за вријеме владара из династије Немањића напредовала је и самостална српска црква. Сви Немањићи били су врло побожни и одани цркви. Старе порушене храмове су обнављали, нове су подизали. Манастирима су давали богате поклоне и велика имања. Калуђери и свештеници су могли да помажу сиромахе, да лијече болесне, да одржавају школе, да пишу и преписују књиге, да поучавају народ вјери и поштењу.

Српски архиепископи, епископи, игумани и друга свештена лица били су врло мудри људи. Њих су краљеви позивали на договор и слушали су њихове савјете. Сви су имали пред очима велики примјер светога Саве, чији је дух живио у српској православној цркви.

Божји благослов је пратио српску цркву и српску државу. Од светог Саве до Душана српска краљевина постала је моћнија од других држава, које су се звале царевинама, а српска архиепископија стекла је већи углед од других православних цркава, које су се звале патријаршијама. Зато је најмоћнији Немањић, Душан, одлучио да српској држави и српској цркви даде називе, какве оне по своме угледу заслужују, да дакле и Срби добију цара и патријарха, као што су то већ раније имали Грци и Бугари.

Краљ Душан је за ово имао и један велики разлог: из Мале Азије почели су да прелазе у Европу Турци, непријатељи хришћанске вјере. Душан је видио, да ни грчка ни бугарска држава нису способне, да се боре против турске навале, и ријешио је, да он постане главни вођ у одбрани хришћанске вјере и хришћанске културе. Пошто је био освојио многе грчке земље, Душан се у граду Серу, близу Свете горе, прогласи за цара Срба и Грка, 1345. године.

Но Душан је хтио, да царску круну прими из руку српскога патријарха. Зато је на Цвијети 1346. године сазвао у пријестолници Скопљу сабор, на коме су били бугарски патријарх, охридски и српски архиепископ, многи српски и грчки епископи, изасланство светогорских манастира и српска властела. На том сабору српска православна архиепископија подигнута је на степен патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије изабран је за првог српског патријарха. Послије седам дана, на Ускрс 1346. године, српски патријарх крунисао је Душана за цара Срба и Грка, а младог Уроша за краља. Сједиште српске патријаршије било је у манастиру код Пећи, по чему се она назива пећка патријаршија.

Но велике наде цара Душана и његових поданика нису се испуниле. Послије његове смрти због неслоге властеле разједињена држава почела је да слаби и убрзо царство је пропало. Царства је нестало, али је остала патријаршија, остала је српска црква, да са својим народом дијели добро и зло. Српским владарима патријарси су били главни савјетници и помоћници.

Гашење и обновљење пећке патријаршије, Кад су Турци 1459. године заузели Смедерево, настале су тешке прилике за српски народ и за српску цркву. Пећка патријаршија остала је убрзо без патријарха, и самосталност српске цркве се угасила. Још у вријеме ратовања и освајања Турци су палили и рушили цркве и манастире, а касније су неке претварали у џамије. Нарочито су страдали српски епископи, свештеници и калуђери, који су учили, храбрили и штитили свој народ. Многи од њих су мучени и убијени или се разбјегли, те су многа мјеста остала без свештеника, а епископије и манастири опустјели. Тако је живот српске цркве замро.

Ту велику несрећу српске цркве искористила је погрчена охридска архиепископија, па је уз помоћ Турака наметнула своју власт над српском црквом.

Но ове невоље и страдања нису могла да угасе у српском народу жудњу за слободом и за самосталном српском народном црквом. Окупљајући се око још очуваних манастира, и гледајући у њима слике славних српских владара и црквених старјешина, слушајући приче и пјесме о старој слави и величини, српски народ није губио вјеру, да ће се све то једном повратити. У тој вјери подржавали су га нарочито преостали свештеници и калуђери. И послије једног стољећа од пропасти српске деспотовине жеља српског народа за самосталношћу српске цркве испунила се. Пећка патријаршија обновљена је 1557. године.

Тада је доглавник султанов био чувени Мехмед Соколовић, Србин, родом из Херцеговине. Њега су као дјечака иа манастира Милешева одвели Турци у Цариград и потурчили. Ту је одрастао и врједноћом и мудрошћу толико се истакао, да је постао велики везир султанов. Иако потурчењак, није заборавио своје српско поријекло, нити изгубио љубав према, своме народу и његовој вјери. Стога је штитио православну вјеру од турских власти. За православну вјеру су га везивали: и рођаци из велике породице Соколовића, који су остали у православној вјери. Један Мехмедов блиски рођак био је калуђер Макарије Соколовић. Свакако на молбу Макаријеву, Мехмед се заузе код султана и овај да би задовољио Србе одобри обновљење пећке патријаршије, и тако српска црква постаде опет самостална. За патријарха буде постављен Макарије.

Обновљена пећка патријаршија обухватила је све Србе у турској царевини. Дотле никад сви Срби нису били уједињени у једној заједници. Како су прије тога Турци били загосподарили свим српским земљама, као и крајевима Хрватске и Угарске, гдје је било много Срба, то је пећка патријаршија имала већи простор, него Душанова царевина, и обухватила је крајеве од Велеса до Будима, од Јадранског мора до Тимока и Старе планине.

Патријарх Макарије обновио је многе цркве и разорене и опустјеле манастире. Попунио је епископима Србима празне епископије, установио неке нове. Послао је у народ свештенике и калуђере, да га кријепе и поучавају. Поново је почео да се развија књижевни и просвјетни рад. На тај начин је Макарије обновио и замрли живот српске цркве. Његов посао су наставили други патријарси, од којих је неколико било из породице Соколовића.

Турске власти су сматрале српског патријарха за народног старјешину свих Срба. Он је имао не само духовну, него и неку свјетовну власт над Србима — био је њихов заједнички заступник.

*

Српска патријаршија је добила важну улогу у животу српскога народа. Она је постала насљедница српске државне власти. Кад је нестало и посљедње српске државице, кад су српска властела изгинула или се разбјегла по свијету или се негдје чак и потурчила, остао је српски народ и његова црква. У свом патријарху Срби су гледали свога заједничкога поглавара, а у својој цркви осјећали су и видјели своју народну заједницу. Српски народ није узалуд подносио највеће жртве за своју цркву, јер му је она у најтежим временима створила и сачувала народно јединство.

Укидање српске патријаршије

Устанци и сеобе. — Српски народ се није никад могао помирити са ропством и увијек се сјећао своје старе славе. Српски свештеници и калуђери, епископи и патријарси знали су, како је некад у доба Немањића била напредна српска црква, како је ширила просвјету, поучавала народ, његовала књижевност, науку и умјетност. То се видјело по многим црквама, по књигама, које су чуване и преписиване, по причама и пјесмама народним. А под турском влашћу престао је сваки напредак, јер се српски народ морао борити, да одржи живот. Зато се никад није губила мисао на ослобођење, и српски народ је увијек био готов на устанак. У томе су му били учитељи и вођи црквени људи, од убогог калуђера до патријарха у Пећи.

Пред крај шеснаестога вијека, 1594. године, због рата Турске са Аустријом појавила се у српском народу велика нада, да је дошло вријеме ослобођења. Подигоше се устанци, нарочито у околини Пећи, гдје је радио на ослобођењу сам патријарх, и у Банату, гдје је један од вођа устанка био вршачки владика. Западне католичке државе обећавале су помоћ Србима, али од тога напокон није било ништа, већ је потурчењак Синан-паша устанак крваво угушио.

Кад је од тога прошло близу једно стољеће, 1690. године, ратовали су опет Турци са Аустријом. На позив патријарха Арсенија III. Чарнојевића, Срби су учествовали у томе рату против Турака с новом надом на ослобођење. Тај рат је Србима опет донио несрећу, јер се аустријска војска повукла и оставила Србе, да се на њима Турци свете. Патријарх Арсеније III. пријеђе онда са многим свештеницима и са народом преко Саве и Дунава, носећи са собом мошти кнеза Лазара и друге светиње. Исељени Срби настанише се по Сријему, источној Славонији, Бачкој и Банату и по многим угарским градовима. На сличан начин послије четрдесет и седам година извршила се и сеоба под патријархом Арсенијем IV.

Те сеобе су биле од значаја, што су повећавале број Срба у предјелима сјеверно од Саве и Дунава, и што су српски народ довеле у ближи додир са културним народима.

Укидање пећке патријаршије. — Турци су од времена Арсенија III. све више неповјерења и мржње имали према српској цркви и њеним старјешинама. Били су врло незадовољни радом пећке патријаршије. То су искоришћавали грчки епископи и патријарси. Они су успијевали код султана, да више пута буде постављен Грк за пећког патријарха, па су онда прогонили Србе епископе, а намјештали Грке. Немајући љубави према српској цркви и српском народу, ти се Грци нису старали, да народ заштите и унаприједе, већ су гледали да извуку што више користи. Главна им је намјера била, да се српска патријаршија укине и да се српски народ погрчи.

Пошто самн нису имали власти да укину српску патријаршију, Грци су наговорили султана, да то учини. Најприје је за пећког патријарха постављен Грк, и онда овај поднесе молбу, да се пећка патријаршија потчини цариградској. То султан одобри, и 1766. године би укинута српска патријаршија и потчињена цариградској,

Стање у српској цркви по укидању патријаршије. — Укидањем пећке патријаршије српска црква. је била разједињена на више дијелова.

Они крајеви, којима су владали Турци, припадали су у црквеном погледу цариградској патријаршији. Цариградски патријарси и њихови епископи Грци били су сада према Србима друкчији, него некада. У вријеме Ћирила и Методија они су одобравали и помагали словенску службу, а сада су је прогонили. Прије су се старали, да Србе као незнабошце обрате на Христову вјеру, а сада су хтјели да од њих начине Грке. Србе епископе су протјерали са њихових мјеста, а постављали су Грке. Умјесто да штите српски народ од Турака и да се старају о његовој просвјети, они су Србе само глобили. Од овога тешког стања српска црква ће се ослободити, кад се буде српски народ ослободио турског ропства.

Српска црква у Црној Гори није признала власт цариградског патријарха, нити је имала грчке владике, већ је остала самостална. Црногорске владике на Цетињу били су дуго времена и народни владари у Црној Гори.

Срби у аустријској царевини добили су, послије сеобе, самосталну српску православну цркву. На њеном челу је био митрополит у Сремским Карловцима, те је названа карловачка митрополија. Карловачки митрополити су касније од народа добили назив патријарси. И овдје је српска црква морала да води борбу за свој опстанак. Аустријске власти су хтјеле да отуђе Србе од српскога имена, па су настојале да их одвоје од православља и да их преведу у римокатоличку вјеру. Но српски народ је и тада остао вјеран својој цркви и чврст у љубави према своме роду. Упркос свима сметњама, Срби у аустријској царевини, родољубиви и сложно окупљени око своје добро уређене православне цркве, почели су убрзо да напредују у просвјети и култури. Они су Србима под турском влашћу давали помоћ сваке врсте, нарочито у вријеме устанака и при уређењу и просвјетном напретку Србије. У томе су примјером претходили карловачки митрополити и патријарси, иако то аустријске власти нису дозвољавале.

*

Српски патријарси, као и епископи и свештенство, страдали су драговољно зато, што се српска црква саживјела са својим народом и дијелила је његову судбину. Прави сљедбеници Христови на пријестолу светога Саве, српски црквени поглавари нису хтјели, да се додворавају туђинским властима, већ су били вођи у борби српског народа за вјеру и слободу.

Самостална српска црква није могла бити уништена. Прогоњена из старога свога средишта, она се брзо подигла у новоме средишту; разједињена у посебне дијелове, она је живјела у срцу српскога народа.

Уједињење српске цркве и обнова патријаршије

Уједињење српске цркве извршено је послије ослобођења и уједињења цијелог српског народа. Но прије тога била је потребна дуга борба, да се српски народ у Србији ослободи турског ропства, а српска црква грчке власти.

Кад је Србија постала независна држава, онда је и њена црква, Београдска митрополија, постала независна. Њој је придружена Јужна Србија послије балканских ратова 1912 и 1913. године.

Док се тако у Србији стварало ново средиште за уједињење српскога народа и српске цркве, аустро-угарске власти су настојале да разједине српску цркву у својим границама. Најприје су од карловачке митрополије одвојили српску цркву у Далмацији и потчинили је румуњској буковинској православној цркви. А кад, је Аустро-Угарска заузела Босну и Херцеговину, није српску цркву у овим крајевима придружила карловачкој митрополији, већ јој је дала самоуправу, што значи, да сама управља својим пословима, признајући по имену власт цариградског патријарха.

Тако је пред свјетски рат, 1914.-1918. године, српска црква била подијељена на пет одвојених дијелова. 1) православна црква у Краљевини Србији, 2) карловачка митрополија, 3) православна црква у Црној Гори, 4) православна црква у Босни и Херцеговини, 5) православна црква у Далмацији.

По свршетку свјетског рата, 1918. године, када је створена једна држава Срба, Хрвата и Словенаца, нашли су се њој уједињени готово сви Срби. Тада је нестало свих препрека, које су разједињавале српску цркву. Зато 1919. године, на скупу српских православних владика из цијеле државе, би проглашено уједињење српске цркве. Ту одлуку је, 1920. године, указом потврдио ондашњи регент, каснији краљ Александар Ујединитељ. Одмах затим састао се сабор православних епископа уједињене српске цркве у Сремским Карловцима и, у присуству регента Александра и многих великодостојника, обновио српску патријаршију краљевим указом. Ускоро затим у Београду је изабран за првог патријарха обновљене српске патријаршије дотадањи београдски митрополит Димитрије. Други је био патријарх Варнава, а трећи је Његова Светост патријарх Гаврило, који је и сада на челу српске цркве.

*

Христос је рекао ученицима: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе и узме крст свој и пође за мном!« Српски народ, у својој православној цркви, доиста се одазвао овом Христовом позиву и достојно је носио свој крст. Као и мученици из првих времена хришћанства, он је поднио највећа страдања и није напуштао своју вјеру.

Српска црква страдала је заједно с народом. Била је прогањана и разједињавана. Но она је вршила своју хришћанску дужност, а благослов Божји је остао на њој. Из Београда, свог новог сједишта, освећеног прахом светитеља Саве са Врачара, обновљена Српска патријаршија води свој народ путем напретка ка хришћанском савршенству.

Молитва Светој Тројици

Свјатиј Боже, свјатиј Крјепкиј, свјатиј Безсмертниј, помилуј нас! (3 пут).

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно, и во вјеки вјеков. Амин.

Пресвјатаја Тројице, помилуј нас! Господи, очисти грјехи нашја, Владико, прости безаконија наша, Свјатиј, посјети и исцјели немошчи нашја имене твојего ради.

Господи, помилуј! (3 пут).

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно, и во вјеки вјеков. Амин.

Молитва пресветој Богородици

Богородице Дјево, радујсја, благодатнаја Марије, Господ с тобоју, благословена ти в женах, и благословен плод чрева твојего, јако Спаса родила јеси душ наших.