Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.9
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Мађарски национализам. — 2. Максимилијан Врховац. — 3. Цепање Хрватске. — 4. Хрватска борба за латински и народни језик. — 5. Људевит Гај. — 6. Илирски покрет. — 7. Књижевни језик хрватски. — 8. Питање правописа. — 9. Срби према илирском покрету. — 10. Вук Караџић. — 11. Словенци према илирском покрету.
Националистичке идеје, које су од првих година XIX века почеле неодољиво да освајају сву Европу, узимале су све више маха и у нашем друштву. Ширене су под два снажна утицаја: од немачких романтичара и француских националиста. У хрватском друштву осећао се, сем тога, и снажан посредан утицај са мађарске стране. Националистички покрет код Мађара, који је нарочито изазвала германизаторска политика бечкога двора, бујао је из године у годину, појачан постигнутим политичким успесима и несметан првих година XIX века ни са које стране, а нарочито не из Беча, који су неуспеси у борбама са Французима направили мекшим и попустљивијим и према Мађарима и према Словенима.
У своме националноме полету Мађари су брзо дошли у сукоб са Хрватима. Добивши управну власт над Хрватима, они су тежили да добију и духовну и после стварну; они Хрвате нису више хтели да сматрају као другове с истим правима, него као поданике с ограниченим видокругом. У Мађара се рано, још пре прве десетине XIX века, израдила свесна тежња да свом језику и својој култури обезбеде цело подручје круне Св. Стевана; из те тежње јавиће се ускоро и начело о »политичком« народу, т. ј. схватање да на подручју мађарске државе мора постојати јединствен политички мађарски народ. Антимађарске тенденције немађарских народности Угарске, као и хрватски отпорни став против таквих схватања, обележавају се просто као велеиздаја према државној идеји снажне Угарске. Када су Мађари стали на пожунскоме сабору тражити да се њихов језик уведе и у хрватске школе, Хрвати су мање више сви устали против тога, видећи у томе прву етапу у спровођењу тих искључиво мађарских тежњи. Али, док су једни, чисто конзервативни, елементи, који су били у већини, тражили да се и даље задржи латински језик у правним и политичким пословима као службени језик старе Хрватске Краљевине и то изгласали као саборски закључак у Вараждину год. 1805., дотле је код другога дела млађих Хрвата почела освајати мисао да се уместо латинскога уведе народни језик.
На челу те младе хрватске националне струје налазио се запопљени официр, слободни зидар, напредни Максимилијан Врховац из Карловца. Тај човек (рођен год. 1752.) радознала духа, који је у младости прошао школе Аустрије и Италије, провео је дуже времена у Пешти, у време кад је мађарски национализам почео да се буди и све снажније развија. Из Пеште се год. 1787. вратио у Загреб као нови бискуп тога града и као непомирљиви противник дотадањег политичког курса. Од тога времена он је главни вођ хрватске опозиције и према бечким централистичко-германизаторским тежњама и према мађарским прохтевима да Хрватима натуре свој језик. Као такав он је имао тешких дана год. 1794., кад је откривена завера његова ранијег друга, опата Игњата Мартиновића, која је ишла за тим да се од Угарске створи федеративна република, у коју би ушле Мађарска, Словачка, Влашка и Илирија (Хрватска и Славонија). Мартиновић је тешко теретио Врховца, али без конкретних доказа да је учествовао баш у тој завери. Бискуп је био ослобођен сумњичења и даљих истрага; али, морао је предати другоме своју штампарију, коју беше набавио са намером да крене живљи књижевни и обавештајни рад, и напустити слободнозидарско деловање. »У Загребу је још дуго, у читавој првој половини XIX века, постојала традиција како је цар Фрања наложио Врховцу да пошље у Беч фунту свога меса, како би доказао своју невиност«.
Врховац је у ово време први од Хрвата који обилно помаже интерес и студије народнога језика. Када је год. 1805. у пожунскоме сабору настала распра о употреби мађарскога језика у Хрватској, Врховац је изјавио, мимо друге Хрвате »латинаше«, да ће Хрвати, по мађарскоме примеру, тражити у управи употребу свога језика. Мада бискуп, и по свом положају упућен на чување латинске традиције, он се одлучује ипак за народни језик. Народни интерес претпоставља он традицији цркве и старе краљевске канцеларије; боравак у Мађарској отворио му је очи, да добро сагледа и тачно оцени дух новога времена. Као човек коме је стало до напретка народнога језика, он помаже рад на њему, улази у везе са славистима Добровским и Копитарем, и нарочито тражи да се реши питање једнога заједничкога књижевнога језика. Он лично, мада загребачки бискуп, није за кајкавско него за штокавско наречје. Врховац је био у везама и са митрополитом Стратимировићем, нешто по ранијој слободнозидарској сарадњи, а нешто и по заједничкоме интересу за словенски језик и књижевност. Год. 1813. он ће упутити проглас свештенству своје бискупије, по Копитаревим саветима из Беча, да скупљају народне речи, пословице и народне песме и да их њему лично шаљу, да се илирског језика »обилност, красота и снага боље познати, чувати и умножити буде могла«. Врховац је сав, без много сталешких предрасуда, прихватио романтичарски култ »простога пука« и са љубављу радио да му се осети значај и поштује прошлост. И нови славистички покрет и политичке тежње Мађара, међу којима су се чули гласови да је народни језик важнији чинилац од устава и сталежа, опредељивали су умнога бискупа да истраје у своме схватању, мада у савременом аристократском друштву Хрватске није наилазио готово ни на какав одзив. Истина, за хрватске политичаре било је тешко како да се одлуче. Ако ће да бране уставност, онда морају да се држе уз Мађаре; а ако се буду борили за свој језик, онда је сукоб са Мађарима неизбежан. Извојевати нека права свом народном језику на заједничком сабору у Пожуну, који је имао огромну мађарску већину, било им је немогуће без неког државног удара, а тај је могао доћи само од круне и постати опасан преседан. И стога су се људи грчевито држали латинскога језика као језика традиције, који је вековима спајао у заједничким већањима Хрвате и Мађаре и против кога Мађари нису никад могли устајати с оном жестином са којом би устали против језика српскохрватскога. То је тражење био и једини могући пут за споразум са Мађарима без посредовања трећих.
После савезничке победе над Наполео-ном бечки двор се био осилио, а сву државну политику водио је кнез Климент Метерних. Он је био типски претставник бирократске реакционарне Аустрије, који се ослањао само на легитимна права, показивао и неразумевање и одвратност према новим струјама либерализма и зазирао од свих покрета националних, социјалних и демократских, и гушио их немилосрдно. За Метерниха се зна, како је писао Хајнрих Хајне, његов савременик, да ради у духу једног система »којем је Аустрија остала верна већ три века. То је исти систем за који се Аустрија борила против реформације; то је исти систем за који је ушла у борбу са Француском револуцијом«. У недавно објављеном делу В. Поповића о Метерниховој политици на Блискоме Истоку карактерише се Метерних овако: »Он је тежио да успостави равнотежу између сила које разарају и оних које одржавају, стављајући се на страну ових последњих, идентификујући равнотежу са миром и опирући се тако, у пракси, свакој промени и свакоме напретку, једном речи: одржавајући реакцију«. У Аустриској Царевини њему је, сем држања национално свесних Талијана, било нарочито подозриво држање Мађара, и он стога избегава сваку сарадњу са њиховим парламентом. Од год. 1812. до год. 1825. пожунски сабор није уопште сазиван, а у жупаниске скупштине упућују се владини комесари. Према Хрватима испуни Беч сада своје старе намере. Примивши стање створено Наполеоновом Илиријом, он остави у заједници Крањску, Корушку, западну Истру и Хрватску до Саве (такозвану Француску Хрватску) као посебну Краљевину Илирију (22. јула/3. августа год. 1819.), са управним седиштем у Љубљани. Том чисто словенском подручју натурена је, наравно, немачка реакционарна управа, која је имала за задатак да истре све трагове францускога утицаја и сузбија нове идеје. У Словенце и Хрвате нису се смели поуздати. Код Словенаца добар део интелигенције определио се био за Французе, а францускога утицаја било је у приличној мери и код Хрвата. Доста је, уосталом, било већ то што је сам загребачки бискуп био осумњичен као човек либералних идеја и као »опасан демократ«. Ту нову политичку творевину хрватски сталежи су побијали коликогод су могли. Цепање Хрватске под Наполеоном они су узимали као удес ратне среће, земља је подељена међу две туђе државе. Али, зашто да се Хрватска цепа под влашћу једнога владара, и то њиховога старога, под чијом династијом они живе већ толико векова? Хрватске претставке и протести имали су свога утицаја у Бечу. Тамо се, постепено, почело увиђати да Хрвате не треба огорчавати, јер им наскоро могу затребати ради сузбијања претераних мађарских прохтева, а и због њих самих. Хрвати нису били бунтован елеменат као Мађари; граничарски пукови важили су као најпоузданија царска војска и показали су се као одлично оруђе при угушивању побуне у Италији год. 1820.-1821. Стога су у Бечу год. 1822. задовољили њихове жеље, и Хрватска је поново постала целина.
У томе периоду појачана је стара противност између Хрвата и »Крањаца«. Како за нову управу у Краљевини Илирији није било довољно домаћег хрватског елемента, који би знао немачки и имао аустриске чиновничке рутине, то су за чиновнике међу Хрвате доводили обично она лица из источних алписких земаља која су или била Словенци, прилично однарођени, или Немци са нешто знања словенскога језика. Њих је народ у Хрватској све изреда звао Крањцима и идентификовао је појмове Крањац и чиновник. Они уведоше у Хрватску превласт немачкога језика, који стаде потискивати латински. Извесни хрватски писци нарочито су замерали Крањцима што су као чиновници унели у савремено друштво »неограничену сервилност«, извињавајући их, донекле, тиме што је у оно време, кад је царевала бирократска самовоља и до највеће мере развијена шпијунажа, било тешко зависним људима да остану несавијених леђа. Нажалост, та иста појава код огромног дела »крањскога« чиновништва могла се констатовати и пола века касније, када су Аустријанци стали уводити своју управу у окупираној Босни.
Ну, поред свих тих политичких противности према Краљевини Илирији и према чиновништву из суседних »крањских« области, мисао о једној илирској духовној заједници одржавала се ипак међу ученим људима онога времена. Она је, истина, продирала тешко и споро, а освајала је само заједно са уверењем о потреби увођења народнога језика у опште послове. Политичке границе, понегде освештане дугом традицијом и навиком, могле су да растављају поједине општине и котаре, и да људи у томе растављању виде однекуд неке услове свога самоодржања или посебног локалног или племенског интереса; али, када је у питању био језик, сви су јасно осећали да је то елеменат који спаја широке заједнице и прелази преко свих међа и природних и политичких. А мисао о употреби народнога језика увлачила се постепено, али све више; људи су видели напредак народнога језика у свем суседству, код Немаца, Талијана и Мађара, па су и сами пожелели да не изостану са својим народним језиком. Млади Хрват, Антон Михановић, доцнији песник хрватске химне »Лијепа наша домовина«, објавио је већ год. 1815. своју Реч домовини од хасновитости писања ву домородном језику. Год. 1818. изиђе и позив на претплату за политичко-културно-обавештајни лист Огласник илирски. На велико изненађење покретача и доброжелатеља народне просвете за тај лист у Хрватској није било довољно одзива. »У оно се вријеме у Хрватској, као и у мојој родитељској кући (пише И. Ткалац) живјело у данас несхватљивој ситуацији политички рајске невиности... Жалосна опћа сервилност и страшљивост пред тајно-полициским пријавама и дошаптавањем нијесу допуштале слободнију дискусију и саопћења о свјетским приликама«. Хрвати су тада (вели Т. Смичиклас у својој студији о развитку хрватске народне идеје од год. 1790. до год. 1830.) имали »једну генерацију тако жалостну, да се у оно доба за виши идеалнији живот једва штогод урадити могло«. Већина је, нема сумње, била апатична и недовољно свесна; али, стање ипак није безнадежно. Врховчев и Михановићев рад показују да ипак има националнога јавнога рада; када се јави прилика њима ће се, убрзо, придружити и други борци.
У Бечу је, међутим, 31. марта/11. априла 1813. цар Франц дао дозволу за покретање једног листа »на илирскоме језику« и од 1. августа појавиле су се Новине сербске из царствуюгега града Віенне, којима су били уредници два млада Србина медицинара, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, а којима је био цензор и велики пријатељ Б. Копитар. Лист није ишао сјајно, имао је свега око 350 претплатника прве године; али, ипак, углавном је добро вршио свој задатак. Одржао се до год. 1822. Пример ових новина и потакао је младога медицинара Јурја Шпорера да покуша срећу са поменутим Огласником илирским.
Шири и успешнији покрет Хрвата за народни језик јавио се са обновом уставног живота, од год. 1825., као реакција на мађарску насртљивост. Аустриско ратовање у Италији, које је наметло изнуреној и од Наполеонових ратова још неопорављеној земљи нове жртве и намете, беше изазвало на све стране огорчене протесте, а у Угарској нарочито. Саме врховне власти у тој земљи опоменуше Двор да треба попуштати. Он је то и учинио, сазвавши год. 1825. пожунски сабор, нешто под утицајем тих узбуђења, а нешто под притиском озбиљне политичке ситуације у Европи. На тај сабор дошли су и Хрвати и Мађари са повећим жељама и захтевима, налазећи да им Двор, већ присиљен на попуштање, неће хтети давати велика отпора. Успех од год. 1822. соколио је Хрвате да траже уједињење свога националног подручја, односно спајање Далмације и Војне Границе са Хрватском и Славонијом. Иначе, у општој својој политици они су били најискреније спремни да се ослањају на Мађаре, да заједнички, као и год. 1790., бране угрожена уставна права. Али, већ после прва три месеца рада дошло је до трвења између њих, и то поново због језичнога питања. Мађари су и опет тражили увођење свога језика на целом подручју круне Св. Стевана; овога пута, они су у том свом тражењу већ били подигли тон и ударили у чист шовинизам. Тада су даване са њихове стране начелне изјаве о политичкоме народу Угарске, у који да спадају и сами Хрвати, и о потреби да цело становништво Угарске учи и зна њихов језик. Уз једну круну, један сабор, једну управу иде и један језик, наравно мађарски. Хрватска по своме положају, тврдили су они, слична је жупанијама северне Угарске; о њезиним посебним правима може се, дакле, и не водити рачуна. Тужили су се како због Хрвата не могу, као други народи, да уведу свој језик у јавну управу. Хрвати су, у дугим дискусијама, одбијали то насртање. Они су се позивали на своје државно право, по којем су тумачили свој став самоодбране; нису ниуколико сметали Мађарима да уведу свој језик на њиховом ужем подручју Угарске; нису одбијали и да не уче мађарски, али само не под морање. Под притиском мађарске пожунске саборске већине, и да омогуће својој деци напредовање у државној служби, решили су ипак и Хрвати у своме сабору год. 1827. да се мађарски уведе као обавезан предмет у хрватске школе. Ту предусретљиву политику прихватиле су и неке жупаниске скупштине, као загребачка и вараждинска, када су израђивале упутства за своје посланике на хрватскоме сабору год. 1830. Загребачка жупанија решила је чак да више нико не сме добити учитељско место ако не би знао мађарски читати, а у гимназије да се примају само они ђаци који знају читати мађарски исто онако као и хрватски и латински. Мађарски се у гимназијама имао учити сваки дан, а за професоре је знање мађарског језика било предуслов за добијање службе. Вараждинска жупаниска скупштина тврдила је чак да »Хрвати истом жељом горе за мађарски језик да га науче као и Мађари«. Хрватски сабор, чије су седнице држане августа месеца 1830. у Загребу, под утиском тих жупаниских скупштина, а и сам истих схватања, донесе одлуку: да се мађарски језик уведе као обавезан у школе, да би се тим добила чвршћа веза »са савезном краљевином Угарском«. Мада су Хрвати том својом одлуком изишли Мађарима много у сусрет, ови ипак нису били задовољни. У својој националној занесености они нису видели да секу грану на којој седе; они су Хрватима натурали туђ језик и оно против чега су се сами са толиком упорношћу и годинама борили. Раздражени што Хрвати нису попустили потпуно, они су у пожунскоме сабору стали ударати на њихову аутономију и порицати им назив савезне краљевине. У тим нападима чита се кроз редове и јасна бојазан да Хрвати тим наглашавањем свога аутономнога положаја показују извесне центрифугалне тежње, које су се Мађарима, сада у борби за уставна права, чиниле нарочито сумњиве и опасне. Тај став њихов против хрватске аутономије добио је свој израз у саборској одлуци од 2./14. децембра год. 1830., да се отад, у службеним актима, Хрватска не зове више »савезном краљевином«, него »припојеном облашћу«.
Попустљивост хрватских жупаниских скупштина и после ње ова неразумна насртљивост мађарских родољуба изазваше неочекивану реакцију у хрватскоме друштву, а нарочито у редовима млађих интелектуалаца. У Кипу домовине ву почетку лета 1831. устао је Павле Штос да песмом, певаном у доба цензуре, опрезно покаже на опасност која прети Хрватима и да их потсети на њихову дужност према отаџбини:
ер већ там Дунај с слапми в зрак ђипље,
хоће да Саву з муљем засипље.
Хрватска, покривена црном »печом«, труди се да пробуди тврдо заспале Хрвате, који ништа не знају »за зло време«; и када то не успева, спрема се да зове мртве.
Народе друге светлост опстира,
а мене чрна сенца потпира;
другем вре сунце свети по ноћи,
му тмицу в дану типат’ је моћи,
народ се други себи радује,
а з менум синко мој се срамује;
вре и свој језик забит’ Хорвати
хоте, тер други народ постати.
Као главна личност у борби за народ-ни језик и у буђењу хрватске народне свести постаде млади Људевит Гај, који на политичко поприште изиђе са једва навршеном двадесетом годином. Занимљива је чињеница да су два главна лица у историји Хрвата XIX века, један носилац »илирских«, а други југословенских идеја, Гај и Штросмајер, била нехрватскога, чисто немачкога порекла, и то не у далеким ранијим генерацијама. Гајев отац дошао је у хрватско Загорје, у Крапину, тек год. 1783.; у његовој кући говорило се само немачки. Тим језиком научила је мајка и Гаја да прозбори прве речи; на томе језику, и доцније, водила је сву преписку са њим. Али, поред тога утицаја куће јавио се и утицај средине, у Крапини оне тврде али доброћудне кајкавске загорске средине у којој су се још живо чувала локална предања и са љубављу неговао народни језик. У Крапини, како причају стара, давно у народ књижевним путем унесена, предања, имала су своју престоницу три брата Чех, Лех и Рус, праоци данашњих великих словенских народа. Крапина је тако постала у народној машти као нека матица свега словенства, и онда је разумљиво што се међу њеним грађанима, кад је почело интересовање за словенске ствари, нашло лица која су хтела да у неку руку наставе стару традицију. Као млад гимназист објавио је Гај год. 1826. на немачком малу књижицу о градовима око Крапине (Die Schlösser bei Krapina), која јасно сведочи о његовом пробуђеном интересу за народну прошлост и народна предања. Мало потом побележиће он данас изгубљена Всакојачка приповедања од Крапине и проширити своја испитивања и трагања и на друга питања народнога језика и живота. Када је, после свршене средње школе, дошао на више студије у Грац, год. 1827., он је ушао у један круг младих, романтичарских и национално одушевљених другова, који су тај Гајев интерес још више појачали. Ту беху измешани Срби, Хрвати и Словенци: Димитрије Деметар, Франо Курелац, Теодор Петрановић, Мојо Балтић, Мартин Сломшек и др. Они су, по угледу на немачка ђачка друштва, образовали и једно своје ђачко друштво са необичним именом Српска Влада. Главна личност тог круга беше Балтић, који је, по властитом признању самога Гаја, извршио на њ најјачи утицај. »Он мени први откри нутарњу вриједност чистога нашега народнога језика«. Он је са Гајем читао народне песме из Вукове збирке и осетио лепоту њихова језика. У томе друштву Гај је ближе познао наше народне људе и типове, проширио свој видокруг и осетио потребу да пример те заједничке другарске сарадње прошири и у даљем свом јавном раду. Мисао о јединству Срба и Хрвата, коју је зачела та другарска заједница, развио је зрео ум у цео један национални и друштвени програм. »Балтић и Деметер (писаше Гај) бијаху од нашинаца први који су са мном баш како кроза сан гледали у будућности бајну слику препорођене нам народности«.
Идући за својим историским студијама, Гај је из Граца прешао у Пешту, где је наишао на нови круг пријатеља, исто тако одушевљених, али са ширим словенским, управо свесловенским идејама. Ту је деловао Словак Јан Колар, протестантски свештеник, песник у двадесетим годинама XIX века необично слављене Кћери Славе, која је садржавала читав један панславистички програм. »Колар није био рођени песник (каже за њ стручна чешка критика); али, био је значајан беседник«, који је вршио неодољив утицај. Пешта је за његова времена постала једно од најглавнијих средишта свесловенскога васпитавања, кроз које је прошао велик део југословенских јавних и књижевних радника. Са Коларом је Гај учио чешки, да боље позна још једну грану Словена; а у дугим шетњама са њим водио је разговоре о разним народним питањима. Када се вратио из Пеште, казује Курелац, Гај је »сва друштва, све састанке младих људи окадио ученошћу тога Словака«. Потицан од Колара, Гај је год. 1830. написао и објавио своју Кратку основу хорватско-славенскога правописања, у којој казује његове и своје мисли о потреби словенске узајамности. У тој књижици он већ говори о користи која би могла настати ако се »ближњи брати наши« Славонци, Далматинци, Штајерци, Крањци и Корушци сједине у употреби једног правописа. У томе своме програму, као што се види, он не помиње још Срба, нити чак Хрвата из Босне; он се, свакако из разлога непосредне практичне примене, ограничио ту само на оне Југословене, Хрвате и Словенце, који се служе латиницом и који се налазе под. Аустријом.
Када се год. 1831. вратио у Загреб, Гај је већ имао изграђен овој програм. Мађарски национални напредак, који је имао довољно прилике да види у Пешти, потакао га је само да у борби за народна права пође за њиховим примером, а не да, као изасланици хрватских сталежа, подлегне пред њиховом енергијом. Гај је имао ванредно сугестивну речитосг, жар одушевљавања којим је могао да занесе и себе и друге, и тврду веру у успех, која није знала за препреке. »Као да је од тога младића струјила нека тајна сила, која носи нешто ново и која рађа слутње да ту стоји необичан човјек«, казује песнички Ђалски у своме Освиту, али са трагом истине. Од његова доласка Загреб се усталаса. Већ крајем те исте године дође до сукоба на Правној академији, када је имало да се одржи прво предавање на народноме језику. Млади ђаци Академије и Богословије прихватају одмах његове идеје, пишу у његову духу, агитују за општу народну ствар. Правник Иван Деркос у своме спису Genius Patriae, потстичући Хрвате, ставља им међу другима пред очи и напредак Србије. »Узми си за пример Србију, којој је сада истом синуло сунце прије десетак година из онаквих тмина...« Мисао о потреби здруживања југословенских племена помоћу једнога књижевнога језика улази у то младо друштво и стиче све више присталица. Већ Деркос говори о томе да треба сложити сва »поднаречја« Хрватске, Славоније и Далмације у један књижевни језик, који би, по њему, имао бити штокавски, јер њиме говори народна већина. Тај би књижевни језик, мисли Деркос, могао приближити Хрватима и Србе, јер се њихов језик »неће разликовати од овога скупнога трију краљевина«.
Омладини се придружују и старији родољуби. Гроф Јанко Драшковић, човек широке културе, војник и дипломат, који је обишао много света и видео и осетио нови дух Европе, »младе Европе« како се онда говорило, устао је и сам год. 1832. на одбрану народних права у својој Дисертацији, намењеној хрватским делегатима за пожунски сабор. У томе своме спису Драшковић први пушта у промет назив Славо-Хрват, да њим обухвати нову оријентацију хрватске мисли. У борби са Мађарима и њиховом културом Хрвати траже потпоре и новог полета у великој словенској заједници, а не у култури Беча, који ће им иначе у борби против Мађара бити природан савезник; стога желе што ближи додир између још неповезаних југословенских племена и што развијенију њихову народну свест. Да осоколи Хрвате за борбу, Драшковић им говори с убеђењем како неће остати у њој сами; ту је Далмација, која ће се једном придружити Хрватској; можда ће којом срећом доћи и Босна; може се припојити и Илирија. Уједињене те земље сачињавале би »краљевство илиричко«, које би претстављало праву снагу. Драшковић, у борби Хрвата са Мађарима, рачуна на помоћ Двора, и све ово прикупљање Хрвата у илирску заједницу замишља у вези с Аустријом. Његова Илирија је проширена Наполеонова творевина, само под другим власником; у њу су, као и под Французима, имали да уђу углавном Хрвати и Словенци. За Србе у његовој концепцији још није било правог места.
Драшковићев спис имао је јака дејства у целом хрватском друштву. У помоћ му је дошла и много читана, на немачком писана, брошура Коларова Треба ли да постанемо Мађари?, чији наслов већ уједно казује и садржај. У хрватском сабору, чије смо покорно држање видели год. 1830., настају после ових гласова у јавности велике промене. После богзна колико векова у њему се год. 1832., уз велико одобравање, чуо први родољубиви говор на народноме језику. Опозиција против Мађара није мала. Са намером се за хрватскога изасланика у горњи дом угарски бира баш главом гроф Драшковић, да се његова мушка реч чује на томе важноме месту. Ако мађарска већина буде безобзирна, гласила је одлука тога сабора, нека хрватски изасланици напусте заједнички сабор, да Мађари виде сву озбиљност овог отпора. Хрвати су готови на борбу, и пре ће покидати старе везе, него пристати да им Мађари натуре своју вољу. »Не дајмо се варати већ си признајмо (говорио је један претставник аристократије, потомак једне француске породице у Хрватској) сва намјера Мађара смијера на то да све наше дјединске обичаје и законито стечена права и повласти, које смо ми настојали кроз вјекове утврдити и сачувати, својом саборском премоћи докину, краљевство наше да развале, да му не оставе неголи име, а становници ове земље да тим живље осјете пропаст права својих, срамоту и потиштеност своју«. Када је те године, 1832., Гај замолио дозволу за покретање једног хрватског листа, загребачка жупанија, под утицајем ове нове струје у друштву, усрдно препоручи вишим властима да се то одобрење изда у интересу културе народнога језика. Раздрагани Гај могао је са поносом запевати:
Још Хрватска ни пропала
Док ми живимо,
Високо се буде стала
Кад ју збудимо!
- - -
Гајев програм обухвата, у одушевљењу, највећи део словенскога југа:
В колу јесу вси Хорвати
Старе цержаве,
Старој слави верни свати
З Лике, Кербаве.
Крањци, Штајер, Горотанци,
И Славонија,
Босна, Сербљи, Истријанци
Тер Далмација.
Гајев програм, како се види, постаје шири од Драшковићева. Он обухвата и Србе. У ужој Хрватској, где је трвење између православних ускока и досељеника и хрватске господе за дуг низ година отежавало срдачније односе, тек са илирским покретом почиње права тежња за ужом политичком сарадњом. У то време истом долазе људи до уверења да је за борбу против туђина најприроднији ослонац у свом најближем саплеменику и сабрату. »Са Србљином сјединити се жеља всаког поштеног Хорвата јест« писао је већ год. 1833. Људевит Вукотиновић Теодору Павловићу.
Мађарски покрет, са сувише националистичког одушевљења и са много идеја либералног демократизма, беше у бечким реакционарним круговима око Двора и канцелара Метерниха изазвао доста бојазни и забринутости. У Европи је већ ишчезло спокојство подржавано Светим савезом; дух револуције оживео је поново. Нова француска револуција и нарочито пољски устанак од год. 1830. давали су о томе и сувише доказа. Мађари, да покажу своје тежње за новим облицима, хоће да напусте Пожун, који се налазио далеко на периферији њихове државе и сувише близу Бечу, и да свој државни сабор пренесу у Пешту, где ће доћи под јачи утицај националне средине. Мађаризација свих државних установа први је и основни захтев њихове нове политике. Искуства пољскога устанка и судбина пољскога племства, којем порабоћени кмет није хтео да следује, изазвали су одлуке напреднијих Мађара у сабору да се завремена ослободи сељак кметских обавеза и да дође до своје земље. Двор је у томе закључку сабора видео чист акт револуције и одбио је да га одобри. Са Двором се слагало и хрватско племство, које је, само веома скромних средстава, у ослобођењу кметова гледало своју економску пропаст. Њихов отпор и у томе питању заоштрио је односе са Мађарима, који су Хрватима пребацивали да не разумеју дух времена и да су и у том питању, као и у питању задржавања латинскога језика, заостали и застарели. И хрватско опирање да се на њихову подручју призна протестантима слобода вероисповести и потпуна равноправност довело је, исто тако, до нових трвења и сличних пребацивања. Хрвати су оглашавани за елеменат не само конзервативан, него и назадњачки. Све то, као и хрватско наслањање на Двор, стварало је постепено све дубљи јаз између Хрвата и Мађара. Мађари су чак тврдили да Двор не само подржава опозицију Хрвата него и да је потстиче; да су Хрвати и њихов покрет оруђе Беча против њихове народне еманципације; и да Беч то чини несвестан опасности коју изазива, јер је илирски покрет у исто време и панславистички, и да подједнако угрожава и Немце и Мађаре. Двор је, одиста, са Метернихом заједно, постао предусретљивији према Хрватима, да би помоћу њих колико-толико обуздао мађарски национални радикализам.
Год. 1834. дала је бечка влада Гају дозволу да покрене своје новине на народноме језику. У своме позиву на претплату, упућеном господи сваког реда и сталежа »славнога народа словенскога« Гај поздравља Хрвате, Славонце, Далматинце, Дубровчане, Србе, Штајерце, Корушце, Истране, Бошњаке и »остале Словенце«, све те људе »рода нашега«, рачунајући свакако на њихов одзив. 6. просинца по новом (24. новембра) појавише се политичке Новине Хорватске (Novine Horvatzke) уз које је као књижевни додатак, од 10. јануара по н. год. 1835., ишла Даница хорватска, славонска и далматинска. Име Данице узето је по звезди даници да навести свитање народног дана. »Када даница приблешчи, је близо дана«, писао је Станко Враз; »Даница објавља зору«, казује Гај. Да придобије публику, Гај је спочетка у своје листове уносио претежно кајкавско наречје и свој уобичајени правопис, док није после, већ током прве године, примио општи штокавски дијалект и тиме учинио први и најважнији корак за књижевно зближавање Срба и Хрвата. Штокавски ијекавскога типа био је већ књижевни језик старе дубровачке књижевности; њим је испеван највећи део тада баш, у јеку романтизма, нарочито слављених народних песама, несумњиво највеће вредности целе југословенске књижевности; то наречје освајало је постепено и у српској књижевности, којој је давао нов правац и нове основе изузетно даровити Вук Караџић. Сада, када су и Хрвати у своме главноме књижевноме и културноме средишту, у кајкавскоме Загребу, узели штокавско наречје за свој књижевни језик, остварено је јединство српскохрватскога књижевнога језика. Година 1835. претставља стога један од најкрупнијих датума у историји развоја југословенске мисли. Дотле, сви покушаји, којих је било, истина, доста, на доста страна и у доста разних временских периода, имали су тај недостатак што су се јављали као у одломцима, растрзани и без довољно духовне повезаности. Од ове године настаје систематско пропагисање идеје не само о потреби што тешње народне заједнице свих наших југословенских племена, него и развијање свести о нашем стварном народном јединству. Биолошко, расно јединство имало је да постане и јединство интелектуално.
Као заједнички назив за сва југословенска племена узето је илирско име. Назив је, како смо видели, био већ одавно у промету код наших, српских и хрватских људи, на које је утицала традиција архајизирајућих писаца хуманизма. У своме Речнику од год. 1742. Андрија Јамбрешић је већ онда означавао Илириком »више краљевстава«, Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну, Србију, па чак и Бугарску, дакле целокупно подручје јужних Словена без Словенаца. Стварањем Наполеонове Илирије то се име већ одомаћило и узимано је као шири појам, који обухвата сва покрајинска и племенска имена. Као неутрално оно није вређало ничију осетљивост, а освештано старином и географском традицијом чинило се као веома погодно да се прими за све и да постане скупни назив. Сава Текелија прича у својој аутобиографији да је, углавном из ових мотива, он сам год. 1809. предлагао Французима да за тада добивене области употребе тај назив. Када је год. 1828. објављена много цењена Шафарикова књига О пореклу Словена, у којој је, на основу казивања Руске хронике и других мало поузданих хроничарских списа и предања и сумњивих и произвољних етимолошких тумачења разних локалних назива, брањена теорија о аутохтонству Словена у Средњој Европи и баш на нашем подручју, онда се чинило сасвим природно да се илирско име још више истакне као заједничко за све Југословене, пошто су они, као најстарији наши преци, већ и иначе Словени. Главне идеје тога Шафарикова списа донела је и Гајева Даница, да објасни начелни став свога уредништва и да оправда зашто је Даници уместо првобитног поднаслова с именом трију области дат после назив илирска. У тим идејама испевана је и латинска песма Ивана Мажуранића »у славу Антуну Кукуљевићу«.
Определивши се за штокавски дијалект, уведавши свој правопис, и примивши од год. 1836. илирско име за своју Даницу и цео овој покрет, Гај је учинио, нагло, у кратком року, читаву револуцију у својој средини и дао јој одједном широк и велик национални програм. То му, истина, није било сасвим тешко учинити из ових разлога: прво, што је за илиризам већ постојала јака и од почетка XIX века службено утврђена традиција и што је илирско име у Словенији и суседству било везано уз извесне националне успехе и покушавано да се популарише Водниковим и сличним покличима и радом његова друштва. Друго, питање реформе правописа било је тада на дневном реду код ових Словена. Вукове борбе код Срба биле су тад у пуном јеку, и свак је осећао, нарочито у латиници, да се оно, дотле уобичајено, сложено, неуједначено и недоследно употребљавање више слова за један глас морало некако уредити и поправити. Тридесетих година водио се и међу Словенцима прави »азбучни рат« ради реформе правописа, који је, као и код Срба, почео израније. Најбоље словеначке главе радиле су на томе послу. У својој Граматици Копитар је још год. 1808. оштро дизао свој глас против нејединства латинскога алфабета код Словена, који је »највећа сметња« за заједнички рад и напредак књижевнога посла. Год. 1814. звао је бискуп Врховац Копитара да се договарају о увођењу јединственог правописа за Хрвате. То је доба када је патријарх словенске науке, Јосиф Добровски, у преписци са Копитарем, изрицао жеље и наде да се реформом изврши уједињење Словена у азбуци и да се оствари Аделунгово начело: »Пиши како говориш«! Гај, дакле, није стао пред једно сасвим ново питање, него напротив, пред једно питање које је мање-више већ било зрело и тражило своје решење. Још год. 1782. у турској Босни тужио се фра Марко Добретић како је »мучно са туђим словима у наш језик уписат’ сваку рич по својој нарави«, и већ је двадесетих година XIX века фра Стјепан Марјановић предлагао прве мере за реформе. На другим странама ишло се тако далеко да се помишљало и на уношење у латиницу извесних слова из ћирилице, и обратно. Већ Добровски и Копитар расправљају о томе, словеначки реформисти П. Дањко и Ф. Метелко чине то исто; Србин, Лукијан Мушицки, даје год. 1830. чак и прве огледе свога мешанога ћирилско-латинскога алфабета. Задржавајући се на самој латиници, реформисаној по примеру чешке азбуке, Гај је избегао да ради за то мешање алфабета, које је изгледало сумњиве среће и које би му, можда, сметало успеху; али, са реформом задовољио је оне који су тражили поправке и учинио је знатну услугу настави писмености и ширењу хрватске књиге. Напуштање кајкавскога наречја и кајкавске књижевности није му, исто тако, морало тешко пасти. Кајкавска књижевност била је сувише уска, слабачка, без иједнога писца веће вредности и без праве традиције, и ко год је од Хрвата помишљао на шири одзив народне акције рачунао је већ унапред са тим да ће је морати напустити. Када је напуштена старија и релативно боља, исто тако сувише локална, чакавска књижевност, било је јасно да та судбина не може мимоићи ни кајкавску. Да се задржао при њој, Загреб би, тада и иначе мањи од Вараждина, остао само средиште једног ограниченог књижевног круга. Овако, с овим широким програмом Гајевим, он постаје духовно жариште целог једног племена, према којем се, постепено, обрће читав низ покрајинских центара.
Па, ипак, мада су решења за те одлуке већ била мање-више сазрела, мада су се она наметала општим расположењима времена и била постављена не само у Хрватској него и по другим земљама, словенским и туђим, требало је ипак и духовне храбрости, и увиђавне далековидости, и мудра размишљања да се човек определи баш у оном правцу у којем је то Гај учинио. Оно што, међутим, у целој овој акцији нарочито пада у очи то је брзи успех који је он постигао и једнодушност којом су Хрвати примили његово дело. Исто тако била су јасна и логична и у духу времена и начела за која се Вук борио, па је ипак наишао на невероватан отпор у српском друштву и морао освајати положаје стопу по стопу. Тумачење за ту појаву код Хрвата можемо видети у овим чињеницама: 1. што је та књижевно-реформаторска борба дошла у исто време са политичком борбом Хрвата против мађарскога притиска и што се, по том, сматрала као њен саставни део; 2. што је то први прави народни покрет код Хрвата; што, као такав, није имао никаква значајнијег сукоба са којом народном традицијом у духовној борби, а у политичкој се баш надовезивао на традиционалну одбрану старог хрватског државног права; 3. што је тај покрет прихватила сва омладина, што се он сматрао као њено дело, и био у духу оних идеја које су у Европи тога времена ватрено заступали сви његови вршњаци младоромантичарскога и либералнога крута; и 4. што је с тим покретом ишла права, тако да кажемо, хрватизација друштва. Дотле, ни сами вођи између себе нису општили на народном, него на немачком језику. Гају пишу немачки 1831. Ф. Курелац, а 1832. и словенски апостол Колар. Антон Михановић, шаљући Гају 1835. песме за Даницу, пише немачко пропратно писмо. Тако пише још год. 1836. Урбан Јарник и год. 1843. Блајвајс молећи Гаја за размену Данице и Новица.
Круг Гајевих сарадника бивао је сваки дан све већи и добијао људе који ће убрзо постати најбоља имена хрватске културе. Њихова идеологија је јасна и проста: »Нека само Серб, Хорват и Крањац с осталом илирском браћом својељубно домородство одбаци« и уђе у велику илирску заједницу. Треба провести у једном народу јединство књижевнога језика и јединство књижевности. Талијански пример националних стремљења довољан је да послужи свима као образац. Сва су југословенска племена и иначе, »од старине«, »сини драги једне домовине«. У та југословенска племена рачунају Илири све јужне Словене од Корушке и Горице до Црнога Мора, без изузетка; њихов програм је већ тада национално интегралан. Гроф Јанко Драшковић, који је раније рачунао само са Хрватима и Словенцима, обухвата сада, као и остали, цео југословенски круг. »Ткогод хоће да добије из винограда свога једно једнако вино (разлаже се год. 1837. у Даници), мора са свих различних винових лоза свеколико грожђе прије него га шумске птице позобљу, или прије него сагњије, обрати, затим муљати, тер оно што се само не оциједи, тиском изажети, и најпослије сав мошт скупа у једну чисту посуду салијати. Ткогод дакле хоће да добије бистро вино, мора се задовољити мутним моштом, који је из почетка љубак и сладак, а затим љут и оштар, докле нутарњи дух својом силом сав кисели и горки мутеж не навлада и грожђе или на дно притисне или на врањ избаца, да буде бистрим, како ваља вином. Виноград наш јесте читава Илирија велика«.
Илирску идеју прихватили су сви Хрвати. Као Гајеви сарадници јавише се, по реду, људи из Хрватске и Славоније, из Далмације, па из Босне. Брзо је почеше поздрављати и поједини Срби. Сава Текелија је, сећајући се својих идеја младости, хвалио Гаја што се није »стиснуо у хорватске границе«; један Србин из Бачке изражавао је жељу да се дође и до заједничкога писма; Павле Стаматовић се радовао »нашој слози«; Сима Милутиновић зове Гаја својим »једнодушцем«; Теодор Петрановић га соколи на рад, и т. д. Јавила се у Даници чак и једна српска дама. Била је то братичина самога кнеза Милоша, Ана, кћи Јеврема Обреновића, лепа млада девојка, тужна љубав Антона Михановића. Михановић је дошао као први аустриски конзул у Србију год. 1836. и сигурно је у своме кругу утицао на развијање братског осећања између Срба и Хрвата. Али, у суштини, Срби тада нису прихватили илирски покрет. Они су се радовали буђењу хрватске народне свести, симпатисали су њиховој борби за народни језик, била им је пријатна појава да се јавља тако снажан покрет са наглашавањем народнога јединства и потребе народне солидарности. Али, Срби нису хтели да прихвате илирско име. Разлога за то било је свакако више, а најглавнији беху им следећи.
Прво, Срби су на почетку XIX века, обновивши са два устанка своју државу, добили много више самосвести и самоуверења. Осетили су се као чинилац од вредности, који се у животу одржао и пробио, захваљујући првенствено својој снази. Српско име добило је нови значај и са чашћу се пронело кроз Европу. Главна лица тадање европске књижевности баве се српским питањима; највећи историк немачки и један од тада највећих у Европи интересује се за акцију српскога ослобођења и пише о њој једно много запажено и цењено дело. То је Српска револуција Леополда Ранкеа. Стварање своје српске државе појачало је српски национализам у широким круговима, а романтичарски националистички замах развио га је у још већој мери. Жртвовати то име чинило се огромној већини наших људи као грех, и стога су били противни примању илирскога имена, које је код њих, на источној страни нашега народнога подручја, и поред употребе код неких писаца, без праве традиције.
Друго, хрватски књижевни покрет чинио се једном делу Срба само као наставак и одјек њихових идеја. Вук Караџић (рођен 26. октобра год. 1787. у Тршићу, у Србији, из краја који ће после Србима дати и Јована Цвијића), беше од год. 1814. почео у Бечу, иницијативом и уз сарадњу Словенца Јернеја Копитара, читав низ књижевних послова, који су препородили нову српску књижевност. Он је књижевни ослободитељ Срба, као Карађорђе и Милош политички. Сав у духу бунтовне Србије с почетка XIX века, чије је борбе изблиза пратио као војводски писар, Вук је у нашој књижевности уствари извршио једно дело ослобођења. Раскрстио је коначно са традицијом немогућег и потпуно исквареног и произвољног »славјаносерпскога« језика и у књижевност увео дуго времена од високопарних књижевника презирани народни језик, прави језик широкога »простога« пука. Раскрстио је, исто тако, и са старим правописом и азбуком, увео начело фонетског писања и поставио правило да сваки глас има свој знак и да се уствари онако пише како се и говори. Да том језику извојује победу и створи научну основу, он је израдио српску граматику, спремио речник народнога језика и написао велик број теориских и полемичких чланака. Изузетно даровити човек из народа, трезвене памети, непомућене сумњивим књишким образовањем савремене наше школе, он је ушао у књижевност да, бистро схвативши Копитарева упутства, читава живота проповеда култ народа и народнога језика и објављује народно благо. Његове збирке народних песама, најбоље све досада у нашој књижевности, сабиране са много знања, са финим осећањем за њихове лепоте и са одушевљењем за њихов значај, обратиле су на себе пажњу све тадање савремене Европе. Наше народне песме, на које је један путописац с краја XVIII века упозорио учени свет и по чијој је књизи Гете превео ону лепу и дирљиву песму о несрећној Хасанагиници, постале су жив предмет интереса Европе; о њима се писало, расправљало, њих су преводили и чак, због тог општег интереса, и мистификовали. Гете, браћа Грим, Пушкин, Мицкијевић, Проспер Мериме, Џон Бауринг, Валтер Скот и толики други велики писци бавили су се њима; оне су једно време постале чак ствар књижевне моде у Европи. Вук је добро видео значај посла који је предузео и овај успех још га је више бодрио да истраје на почетоме делу. Још год. 1819., тек што је дао свој Рјечник, он је позивао колебљивога пријатеља, песника Лукијана Мушицкога, да му приђе. »Сада је баш за вас вријеме да изиђете на позориште српскога књижества, да ову епоху утврдимо и темељ књижеству поставимо«. Када човек после такве самосвесне поруке ради још преко четрдесет година (умро је 26. јануара год. 1864.), онда је извесно да ради, доследан себи, само да учврсти положај и да развије и употпуни обим акције. »Разгледајући се по великом словенском свету за именом, којим би наресио бело чело моје књиге (писао је год. 1839. Станко Враз, словеначки Илирац, Вуку), пада ми најсјајније ваше у очи, од којег зраке и сарце најдраже у себи купи«. Тај Вук, који је у доба покретања Данице имао већ за собом више од двадесет година рада и био писац на гласу, у Гајевом покрету, начелно, није видео ничег новог. А илиризам је и њему, као и осталим Србима, значио, међутим, утапање тек пробуђеног српства у нешто још неизрађено. Сем тога, он је већ тада могао знати да је и само име илирско као име тобожњих старих Словена под питањем, и да његов избор са том претпоставком није најсрећнији. У својим описима он је, иначе, поздрављао одлуку Хрвата, што су примили штокавско ијекавско наречје као заједнички књижевни језик, налазећи да се само »чрез њега можемо ујединити«. Са једним књижевним језиком и једним књижевним правописом ми ћемо створити основе да постанемо један народ, »као Нијемци закона Римскога и Луторанскога«. Касније, у своме Ковчежићу од год. 1849., Вук ће заступати мишљење да је штокавско наречје српско, чакавско хрватско, а кајкавско словеначко, које ће иза њега прихватити у науци Ф. Миклошић и једно време Ђ. Даничић и М. Решетар. По тим наречјима он је омеђавао и племенско подручје и народно племенско име на њему. Тај Вуков чланак изазвао је протесте код Хрвата и допринео је знатно да се распламти свађа о српскохрватским границама и о питању шта ком племену припада у погледу језика и народних умотворина. Вуков чланак Срби и Хрвати од год. 1861. није ту ствар много поправио, мада је хтео да је објасни. Вук је био и остао за одржавање племенских имена, био је сав у култу србизма, и пустио је у свет ону крилатицу »Срби сви и свуда« управо са тим чланком који је изазвао спорење.
Култ србизма имали су и други наши писци тога времена, који се иначе нису слагали са Вуком у много питања. То је долазило отуда што је читав низ наших културних установа, створен пре појаве илирскога покрета, већ носио српско име, које се после није кише хтело напуштати. Ту је, да поменемо понајглавнију, Матица српска, основана год. 1826., као главио књижевно и културно друштво Срба у Угарској, и прво своје врсте код свих Словена, који ће га после опонашати; затим неколико листова са српским именом као Сербске лтописи (од год. 1824.), Новине Србске (од год. 1834.), Сербскій Народный листъ (од год. 1835.), алманах Сербска пчела (од год. 1830.). Било је и незграпности аустриских и неких локалних власти у Хрватској, које су изазивале на отпор. Карловачком епископу Лукијану Мушицкоме би натоварена на врат парница с оптужбом да је ширио српску пропаганду и после му стављено до знања да ређе употребљава српско име. Огорчен тим, он је онда испевао једну оду која је постала програм за многе његове сународнике:
О, име Рода! Неће те срећан син
Изневерити! Светиња с' Народу
Ти Сербском! Свештеник је сваки
Сербљин при свештеном огњу твоме!
Светозар Милетић, после главни вођ Срба у Војводини, говорио је год. 1846.: »Ми имамо своје народно име, које ником не натурујемо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби, а нећемо да будемо ни Хрвати ни Илири«. Стога се Станко Враз и тужио још год. 1841. како »језгра Илирах, Сарбљи, далеко заостају«.
Извесни Срби помишљали су већ онда да би се место илирскога могло са више успеха употребити име југословенско. Они су одбијали туђе илирско име из страха да би оно могло послужити као ново оруђе против српскога и словенскога. Стога је Теодор Павловић год. 1839. и писао како је најбоље да свако југословенско племе још остане при својем имену, а када је говор о њиховој целини »зовимо се сви онако како се по природи зовемо и звати морамо: рођена, једноплемена, мила браћа Југославјани«.
Али, ни тај предлог није наишао на много бољи одзив.
Као Срби, ни Словенци нису пришли илирскоме покрету, премда се илирска идеја јавила баш на њиховоме подручју и мада су први позиви за окупљање дошли са те стране. Словенци су имали утисак да је илирски покрет спочетка више политички него духовни; да је то првенствено окупљање Хрвата за сузбијање Мађара. Стога су мислили да се та борба не тиче њих. Када је покрет добио своје књижевно и идејно обележје, они су се према њему односили са великим уздржавањем. Пре Данице они су основали своју Чбелицу, занимљив књижевни алманах, око којега су се окупљали најбољи људи њихова племена. У тој Чбелици, и иначе, они су неговали књижевност свога наречја, и када се јавио илирски покрет они су, поред старе, имали већ и извесну новију књижевну традицију. Јернеј Копитар, који је у почецима свога књижевнога рада показивао извесну склоност за схватања у смислу Илираца, постао им је после одлучан противник. И највећи песник словеначки, Франце Прешерен, иначе противник Копитарев, нашао се у томе питању са њим на истој линији. Словенци, који и данас не отступају од свога наречја као посебнога књижевнога језика, остали су до краја одлучно против сваког тешњег спајања са Илирцима. Од њих су примили само правопис. Јанез Блајвајс, као и Гај, немачкога порекла, окупио је око својих са тешком муком добивених Новица, покренутих год. 1843., готово све Словенце националисте и радио је са њима живо да им извојује што више политичких права и, са тим у вези, да уведе словеначки језик у јавни живот. Од год. 1848. његове Новице постају и политички орган, а он, као добар организатор, поуздан вођ Словенаца. И Фран Левстик, који се као млад ђак одушевљавао нашим народним песмама и учио наш језик, остао је ипак веран својој ужој племенској заједници. Једини је од значајнијих Словенаца пришао Илирима Станко Враз. Он је налазио да су Словенци и сувише малобројни да би могли материјално издржавати и развити велику књижевност; тражио је стога шири крут као услов за уметничко стварање. Враз није био много уверен ни о томе да ће се Словенци уопште моћи одржати. А ако већ морају да се претапају, онда је боље да приђу сродној браћи, мислио је он, него да пропадну међу туђинцима. »Природа је с илирштином (писао је он год. 1839. Антону Казначићу у Дубровник), а с ким је природа с тим је и Бог«.
Илирски покрет је стога углавном остао ограничен на Хрвате. Код њих је он имао силан утицај. Постао је израз свих бораца за народни језик, вршио је постепену оријентацију свих Хрвата према Загребу, а дао је свима Хрватима један књижевни језик и један правопис. Од илирскога покрета почиње прави процес хрватскога духовнога уједињавања, које дотада није било никад развијено на чисто националној основи. Илирски покрет дао је Хрватима и прве њихове националне установе, као загребачку читаоницу (год. 1838.), позориште (год. 1840.), Матицу илирску (год. 1842.). Уз популарну Даницу јавило се из истога круга и Коло, као орган за књижевност, са нешто више него чисто просветитељским и агитаторским тежњама. Када је власт, налазећи у илирском имену тежње опасније него што су јој у први мах биле приказиване, год. 1843. забранила тај назив, идеологија Илираца већ је унела своја схватања у народ и донела и прве плодове. Илирски покрет је већ дотле извршио свима видан препород у хрватском друштву и за увек онемогућио онакав нараштај какав је управљао судбином Хрватске у другом и трећем деценију XIX века.
Код извесних Срба постојала је бојазан да је аустриска власт, од које се већ одавно нису надали ничем добром, дозволила целу ову активност и то илирско име само као нов мамац, да њих отргне од велике словенске заједнице. Није се могло веровати да би, у време пуне реакције и најстроже цензуре, Беч хтео допустити нешто што му не би ишло у рачун. У Бечу се, међутим, илирски покрет, дозвољен првобитно само као утук против Мађара, почео брзо сумњичити баш због његових словенских идеја, у којима су се назревале панславистичке тежње или налазили њихови одјеци. Већ год. 1837. поручивао је Гај из Беча својим пријатељима у Загреб: »Ја вас све у једно име заклињам, корманите ствар тако да не буде ништа из обђе или специалне Славјанске Хисторие или Етнографие у Даници, друга бо настала су времена«. Он се боји да би их »дворски Славјани« могли »рускими колонисти начинити«. Тако су илирски покретачи имали незгода на обе стране; нису им веровали ни рођени, ни туђини. Србима се чинило да иза Илираца стоји Беч, а у Бечу се веровало да преко њих раде славофили и Русија. Оскудица поверења посекла је крила једноме покрету у који је, као у ниједан други дотле, унесено необично много омладинскога заноса и пуно добре воље, и који је први у свој програм свесно унео југословенску мисао. Требаће да прођу године дуга и тешка искуства да се наши људи поново врате на овај програм, казиван по облику нешто одвише лирски и наивно, али садржајно без празнина и у беспрекорно исправном националном осећању.