Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.20
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Узрок рата. — 2. Реорганизација Војне Крајине. — 3. Аустриски неуспеси у рату. — 4. Акција патријарха Арсенија IV. — 5. Последице нове сеобе Срба.
Руско мешање у пољске послове изазвало је на Порти велико негодовање. Пољска је претстављала извесну брану руском продирању према југу, од чега су Турци, од времена Петра Великога, почели ове више зазирати. У Стамболу се није могло желети да се, поред Аустрије, на турској северној граници нађе још једна велика сила, која, као и она прва, показује тежње да се шири на турски рачун и потпаљује Портине хришћанске поданике. Победа рускога кандидата на пољскоме престолу значила је, несумњиво, слабљење пољске отпорне снаге, а са тим непосредно и већу опасност за Турке. Русија, која није имала успеха према Персији и којој су, за време њених борби на подручју око Каспискога Језера, много досађивали Татари из јужне Русије, мада је руска влада у персиском питању имала потпун споразум са Турском, огорчила се против Татара толико да је наредила напад на Азов. То доведе до рата и са Турцима, год. 1736. Аустрија је у то време била савезница Русије. Као и пре, када је била савезница Млетака, она је најпре покушала да посредује. Али, када је, приликом преговора за мир у Немирову, чула шта све Русија тражи од Турске (Азов и Крим за себе, а независност за Влашку и Молдавију под руским протекторатом), она се побојала да се Русија сувише не ојача на домаку Балкана и да не почне још живљу агитацију међу балканским суседима. Стога, мада војнички неспремна и без добра вођа (јер принц Евген беше умро 10./21. априла год. 1735.), и мада изморена борбом са Француском, која јој је нанела великих губитака, ипак се упустила у рат са Турцима. Да је бар била толико мудра па да своју већ и иначе невелику војску концентрише на једном бојишту и да са њом, у часу релативне или локалне надмоћности, изнуди борбу и победу. Уместо тога, из превелике суревњивости према Русији, она је своју војну снагу расцепкала на више страна, ставивши својим вођама као главну дужност да освоје што више.
Год. 1734. изведена је реорганизација Војне Крајине у Хрватској. Због рата са Французима, у Италији и Немачкој, и због уплитања у Пољској, Аустрија је била присиљена да повлачи немачке чете са јужних граница на друга ратишта. Пред народом она је то повлачење војске приказивала као знак поверења у верно домаће становништво, које је дотле, у свакој прилици, са великим самопрегоревањем бранило границе државе. Војна Граница постала је »царска земља«, а граничари повлашћени војници и »царски људи«, који су већ били добро војнички дисциплиновани у заједници са немачким гарнизонима и под командом немачких официра. Команда је у Граници остала у немачким рукама и у немачком духу, а главни војнички материјал претстављали су од год. 1734. готово сами Срби и Хрвати. »Царске регуле« постале су просто саставни део природе граничара; од њих, може се без претеривања рећи, Аустрија није имала боље ни оданије војске. »Мјесто имена народнога хрватскога (казује Т. Смичиклас) ступаше напред име крајишник, које је од ове добе не само посебни географски појам, већ га домала народ узимље за само име народно«. Нашем свету, борбеном и активном, није била немила та војничка служба на Крајини, јер се као повлашћени војник осећао нешто боље и више од сељака притиснута кметством. Отуд известан презир граничара према »паорији«, томе радном елементу изван њихова круга. За цара, као врховног војничког господара, стварало се дугим инструисањем не можда толико неко одушевљење колико војничка покорност и оно службеним језиком звано »страхопочитање«. Није још направљена статистика о броју официра и одличних генерала које су царској војсци дале наше области, а нарочито Лика; али, колико се већ по досад познатом материјалу може судити, неке од њих ићи ће несумњиво од XVIII века у прве редове у целој аустриској држави.
У Хрватској и Славонији остао је и после одласка немачких војника добар део Немаца, нарочито у градовима. Наш пук није се збијао у градове, који су још увек били места војника, попова и занатлија. Овај немачки елеменат временом се у приличној мери похрватио и дао хрватском племену неколико главних личности XVIII и XIX века, као што беху Павле Ритер Витезовић, Гај, Штросмајер, Штадлер и др. У хрватскоме друштву и данас је приличан број људи са немачким презименима. Тај велики број Немаца давао је задуго хрватским градовима немачки карактер и чак немачко име (на пример, Загреб звао се код њих Аграм, а Карловац Карлштат), и у њима се знатно осећала немачка култура и превлађивао немачки језик. Још педесетих година XIX века у Загребу се у бољим породицама говорило претежно немачки, на којем се језику јављају чак и први састави најбољих хрватских људи.
Реорганизатор Хрватске Крајине, принц Јосиф Хилдбургхаузен, није био нимало срећан као војсковођ у овоме рату. Када је требало кренути у рат против Турака Хилдбургхаузен доби заповедништво над целом војском, крајишком и банском, која је имала да оперише према Босни. Хрватски бан имао је, према томе, бити њему потчињен. Кад Хрвати устадоше живо против те деградације свога бана, Двор одреди да бан и принц буду равноправни. Према тој хрватској војсци, у којој од почетка нема правог јединства у вођству, стојао је на босанској страни одлични везир Али-паша Хећимовић, човек пун личне иницијативе и јаке руке. Год. 1737. продрле су у Босну четири војске аустриске, од којих је само принчева била са више снаге. Све су прошле лоше, Принчеву војску разбили су Турци под Бањом Луком једним смелим препадом, 24. јула год. 1737., и онемогућили сваку даљу аустриску офанзиву на тој страни. Фра Н. Лашванин казује да су том приликом имали много тегоба католички манастири, јер су њихове људе Турци окривљавали за везе с Аустријом. Срби су се држали неједнако. Аустриски пораз под Бањом Луком Лашванин изрично приписује једном »старовирцу«, то јест православном, што је као саветовао Турке куда да ударе. Међутим, на другим странама, видимо како Срби раде с Аустријанцима, али свакако, после лоших искустава у Србији и Угарској, без старог одушевљења, и у Србији, можда, више из страха.
За Аустрију је било најважније то што се за сарадњу са њом, још у пролеће год. 1737., изјаснио тајни збор српских првака, свештених и световних, и патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Патријарха су на тај корак могли, углавном, навести ови моменти: 1. што су Турци, после својих великих губитака на крају XVII века, постали много гори него што су били раније; једно стога што је централна власт у Цариграду била знатно попустила, па је локална самовоља, без страха од моћне контроле, могла да узме више маха; и друго што је у очуване земље стигао прилив новог муслиманског становништва, протераног из хришћанима повраћених области, и што је тај елеменат, обескућен и озлобљен, хтео да се наплати на рачун домаћих хришћана; 2. што је Аустрија била хришћанска држава и као таква њему и свештенству, ипак, ближа од Турске; што се у њој већ налазио добар број Срба, и што би здруживање са њима значило прибирање народних снага; и 3. што је Аустрија овог пута била у савезу са Русијом, и што је било изгледа да ће њих две доиста потиснути Турке и извршити ослобођење раје. Сем патријарха Арсенија, за помагање аустриског продирања у јужну Србију био је, како се могло и очекивати, придобијен и католички скопски архиепископ Михаило Сума. Чак је и православни охридски архиепископ Јоасаф био вољан да пристане уз ћесаревце. Од Сумине и Јоасафове сарадње није било никакве користи; Сумини планови беху откривени још пре аустриског похода, а Јоасаф је тражио од Аустрије извесна признања, која му се нису могла остварити без повреде права пећског патријарха. Овом покрету патријарховом нису ипак приступили сви Срби. На збору одржаном у рано пролеће год. 1737. учествовали су само епископи рашки, скопски, штипски и самоковски и световни прваци из Старога Влаха и студеничкога краја. Није било ниједног претставника Босне и Херцеговине и нарочито никога из Црне Горе. После, када је аустриска војска дала знак за акцију, одазвало се патријарховом позиву повише брђана са црногорске границе, из Куча, Васојевића, Пипера, Братоножића, Климената и још неких арнаутских племена; али, правих Црногораца ни тада није било, свакако под утицајем овој акцији непријатељских Млечића.
Аустриска војска у Србији имала је спочетка извесног успеха, јер Турци нису били спремили довољно својих трупа за отпор. Аустријанци су, помагани од српских устаника, без муке узели Крушевац, Ниш и Нови Пазар. Велике услуге учинио је Аустријанцима у овом крају старовлашки кнез Атанасије Рашковић, који је сам прикупио око себе једну устаничку војску од 1.500 људи. Ипак, поред све патријархове агитације и учествовања знатних првака у покрету, код Срба ни на тој страни није било свуда правога одушевљења. Заповедник аустриске војске у новопазарскоме крају, где је одзив био још понајбољи и агитација патријархова најнепосреднија, тужио се своме шефу како су Срби ту »многобројни и јаки кад би хтели да се скупе и да се од Турака бране; али, за то немају воље«. Режим у северној Србији дао је сада овде своје резултате и светио се осетно. Кад је аустриска војска после пораза под Бањом Луком претрпела и пораз на источноме фронту, под Видином, и открила своје слабе стране, почело је од краја августа год. 1737. њезино повлачење и из Новога Пазара. Када је патријарх Арсеније, који је дизао народ на устанак, 13. августа са 3000 људи дошао пред град Нови Пазар, да се у њему сједини са царевим људима, затекао га је већ напуштена. Уплашен, он је одмах оставио своју војску, и са мало људи нагао у бегство за Аустријанцима, да се и сам спасава од Турака. Његово бегство и аустриско повлачење унели су панику међу људе, и они су потом прсли на разне стране, да се извлачи како ко зна. Падом Ниша у турске руке, 5. октобра, аустриска офанзива била је потпуно сломљена. Убрзо се чак поставило питање хоће ли се царске чете моћи одржати и у северној Србији, коју су држале већ двадесет година, јер су Турци, на почетку рата и сувише потцењивани, показали енергију која је изненадила на све стране. Аустриска војска нашла се према непријатељу, који је због постигнутих успеха добио много вере у се, док је она сама, због лоша вођства и неуспеха, своју веру готово потпуно изгубила. У унутрашњости Турске, после оваког исхода дотадањег ратовања, није више било лако наћи нових савезника међу Србима. Уколико је и било каквих тежња и покрета за везе с Аустријом они су се јављали са других страна, које не беше захватила ратна несрећа из год. 1737. Такав је случај био са Херцеговином, у којој је агитовано за Аустрију и где је 30. маја год. 1738. дошло до једне претставке главнијих људи земље, којом су се нудили цару Карлу.
Ратна срећа беше потпуно оставила Аустрију у овоме рату. Страховита куга проредила је год. 1738. већ и иначе ослабелу војску и унела у њу непоправиму малодушност. Српски војници, који беху у служби Аустрије, или које је требало организовати у нове борбене јединице, били су неуредно или никако плаћани, патили су се много и сигурно нису доприносили да се дигне пали морал. Рат се отегао дуго и доносио је све своје невоље. Свему томе учинио је крај тешки аустриски пораз код Гроцке, 12./23. јула, који је буквално сатро њихову војску. После њега, бечка је влада, 7./18. септембра, склопила са Турцима мир у Београду, који је био пун израз тога пораза и слабости... Тим миром изгубила је Дунавска Царевина цело подручје испод Саве и Дунава; у њеној власти остао је, од тековина добивених у Пожаревцу год. 1718., једино Банат.
Пораз Аустријанаца и пад Београда изазвали су тежак утисак у целој држави цара Карла. Непосредно иза овога догађаја настале су две песме »тужбалице« за Београдом, обе спеване по свој прилици од неких Хрвата. За једну, кајкавску, то је сасвим сигурно; али, и друга, очувана у више српских преписа, потиче готово несумњиво од неког католика, који се у Београду, међу другим, одушевљавао фратрима и каноницима. У овој другој видна је и антинемачка тенденција; уцвељени Београд Немцима овако поручује:
О, проклети Немци и солдати,
Мене ћете често спомињати!
Како ћете мене прегорети,
А Турака спрем себе гледати!
Поновно учествовање једног српског патријарха у рату против Турака и његова агитација да се народ диже на оружје, имали су тешких последица за Србе. Сеоба овога пута није узела ни издалека онакве размере какве је имала она ранија под патријархом Арсенијем III; али, њене последице нису биле мање. Турци су добили јаке разлоге за своје строже поступање према непоузданој раји; а сада као победници могли су, без много обзира, да проведу своје намере до краја и да, у исто време, уплашеној раји покажу како је безизгледно све њено трзање испод наметнутога јарма, и то под вођством њезиних себичних верских старешина, које у првој опасности спасавају своје главе, а народ остављају патњи и невољи. Неколико наших испитивача утврдило је да је процес исламизације после ових догађаја много напредовао. Већ год. 1737. преселили су Турци силом један део Васојевића у Метохију; Клименте су, у своме бегству, допрле делимично чак до Срема, где још и данас у Хртковцима и Никинцима има трагова њихових насеља. Још крајем XVII века Љума је била српска, а отсад тек постаје арнаутска; у Ђаковици и Пећи тек од год. 1737. Арнаути постају потпуни или скоро потпуни господари.
У Санџаку је прво арнаутско насеље, поисламљено, потицало од Климената и било се сместило на Пештеру негде око год. 1700., после прве српске сеобе. Сад арнаутско плављење Санџака узима маха. Село Кабаш звало се раније Село Св. Петра, а Кабашани су (пише Петар Костић) дошли у тај призренски крај »пре 140—160 година«. У Острозубу је још год. 1693. било православних, а сада је читав тај барјак готово искључиво арнаутски. По испитивањима И. Јастребова у Горској Жупи »пре 200 година није било ниједног Турчина«; процес њихова турчења почиње тек после одласка патријарха Арсенија IV. »После бегства Арсенија III Чарнојевића и Арсенија Јовановића српско име тако је било мрско овде да су не само хришћани од страха, но и сами потурчењаци морали узети језик арнаутски за свој, само да се удворе код мухамеданаца«. »На тај начин (приређује Јован Томић) у овим крајевима српски живаљ — који се толико бунио против турске власти; који је трчао у сусрет сваком иноземцу што је хтео да ради против Турака; који је учествовао у свима народним покретима и за толико векова био најбољи бранилац православља — примио је мухамеданство и, оставши заједно са Арнаутима мухамеданцима, постао је Арнауташем и највећим противником и народу из којега је поникао и православљу«.