Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.13
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Дубровачки земљотрес 1667. год. — 2. Мађарска буна Е. Текелија. — 3. Турски поход на Беч 1683. год. — 4. Стварање Светог савеза. — 5. Потискивање Турака. — 6. Гроф Ђорђе Бранковић. — 7. Аустријанци и патријарх Арсеније III. — 8. Страдање Срба. — 9. Војне операције у Далмацији. — 10. Млетачка агитација у Црној Гори.
Прва четврт друге половине XVII века беше донела јужним Словенима неколико тешких губитака. Трагична смрт патријарха Гаврила, пораз Млечана и њихових хришћанских помагача у Кандискоме рату, слом Зрињских и Франкопана, погодили су оба наша племена. Уз те губитке треба још нарочито поменути и велики земљотрес, који је 6. априла по новом год. 1667., на Велику среду, ујутро мало пре девет сати, упропастио пола Дубровника. Страшни удар, иза кога је у рушевинама избио и пожар, уништио је многе столетне тековине Републике и онемогућио јој стари полет за целог трајања њене даље самосталности. Град, који је пре потреса имао на 6000 душа, изгубио је око 4000 својих становника, а највећи део старих грађевина са Госпом Великом би порушен или знатно оштећен. Потрес је захватио и друге неке крајеве, као Котор, Пераст, Херцег Нови и Будву, али не у толикој мери: Архиђакон Брња Ђорђи говорио је да је ово био »расап наше отаџбине, претужни примјер божје срџбе«. »Остадосмо као тица на голу камену«, тужили су се Дубровчани на Порти, тражећи да им се смањи харач и да се уопште поштеде, али су наишли спочетка на тврда срца. Лепа традиција њихове старе културе, књижевне и научне, настављала се додуше и доцније; Дубровник је и после те несреће дао у књижевности Игњата Ђорђића (1675.—1737.), песника финијег уметничког смисла, а у науци светски славнога математичара Руђера Бошковића (1711.—1787.), или исто тако славнога лекара Ђуру Баљивија (1668.—1707.), или чувенога Анселма Бандурија (1671.—1743.), првог нашег византолога; кренуо је и неколико значајнијих нових послова, као што су биле организације њихових академија за студију језика; али, у целини, читаво њихово књижевно стваралачко дело личило је на цвеће које прецветава. Декаденција се осећала на много страна, а нарочито у финансијама и трговачком промету. Попустила је чак и стара солидност Дубровника. Када је год. 1675. обновљен рад у дубровачкој ковници новца, допустило се да се у њој фалсификује стран новац, а и њихов властити имао је бити лакши у тежини сребра и са гором смесом. Нарочите кризе изазва у граду борба између старога племства, које потрес беше страшно проредио, и новога трговачкога, које би произведено у властелу, да би се попуниле настале празнине. Те борбе, чија је оштрина допрла чак до Волтера и нашла места у једном његовом спису, нарушиле су потпуно стару »складност« града и учиниле га још више местом где је прошлост сматрана светлијом од будућности.
Тешка времена беху настала и за Хрватску. Завера Зрињскога и Франкопана беше дала добродошао повод бечкоме двору да прошири свој систем подвргавања старих краљевстава својој непосредној власти. Као прва мера беше 28. маја (7. јуна) год. 1671. изведено суспендовање банске части, која је сматрана као израз старе државне традиције. Главну војничку власт, као и важније градове у целој земљи, узе царска војска, састављена понајвише од Немаца и других туђинаца. Збуњени људи завером Зрињскога, а заплашени његовом судбином, сматрали су то све као неку врсту природне реакције Беча, и нису имали храбрости да се успротиве. Понеки су чак и подлегали агитацији царских људи, нарочито ниже племство које није имало довољно самосталности. Оно је, у заједници са потстрекачима из кругова официра са Крајине, тражило почетком год. 1672. да се Хрватска одвоји од круне Св. Стевана и придружи наследним земљама аустрискога двора. Само један део вишега племства, под вођством Николе Ердедија, иначе заклетога непријатеља Петра Зрињскога, имаде храбрости да узме известан став против тих тежња и да брани давна права домовине.
Хрватској опозицији, сада веома лојалној, знатно је помогло држање мађарских уставобранитеља. И у Мађарској је, после угушене завере, уведена власт царских немачких ђенерала-комесара и суспендован устав. Уз то је цар Леополд, који је био васпитаван за свештеника и тек по смрти старијега брата дошао на престо, употребио ту прилику да у Мађарској, свом силом свог ауторитета, васпостави католичку веру на рачун њему одвратног и по хабзбуршком схватању револуционарног протестантизма. Католички притисак изазва брзо побуну код протестантских Мађара, које је помагао ердељски кнез Михаило Апафи. Побојавши се да би та побуна могла из политичких мотива да захвати и Хрватску, свеједно што је она тад била чисто католичка, именова бечки двор год. 1673. Николу Ердедија за банова намесника, да тим у доброј мери ублажи хрватско незадовољство.
Устанак Мађара беше узео опасне размере. У њему је извесну улогу, истина пред крај, имала и Јелена, кћи Петра Зрињскога, која се, као лепа удовица, преудала год. 1682. за грофа Емерика Текелија, вођа устанка. Огорчена због судбине свога оца и целе породице, она је хтела да се свети, и утицала је и са своје стране на мужа да истраје у почетој борби против Хабзбурга. У вези са краљем Лујем XIV, који од год. 1673. беше постао и формални непријатељ Аустрије, обилато помаган прво време и од Пољака, Текели је имао и угледа и снаге да се носи са бечким господарима, који су своју главну снагу морали да употребљавају на Рајни, против Француза. Видећи да својим половичним средствима не може угушити устанак, решио се бечки двор год. 1680., исцрпен борбом на две стране, да попусти Мађарима и Хрватима. Банско достојанство би у Хрватској наново васпостављено, а доби га дотадањи намесник Никола Ердеди. У опасности да Аустријанци својим разноврсним средствима не одбију већ прилично заморене Мађаре од њега и да га тако осамљена не сломе, понуди Текели год. 1681. савез Турцима. На Порти су, подбадани од Француза, овог пута били много борбенији него год. 1670., када је сличне кораке предузимао Петар Зрињски. Текелијева понуда би одмах прихваћена. Од год. 1682. у целој Турској почело је живо спремање за велики рат с Аустријом.
У мају год. 1683. кренула је силна турска војска од 250.000 људи, под вођством великога везира Кара-Мустафе, равно на Беч. Аустриски двор беше немоћан да се сам одупре толикој, у Европи одавно невиђеној, сили. На заузимање папске курије решио се пољски краљ Јан Собјејски да се у тој борби хришћанства против Турака нађе на страни Аустрије, којој је раније, по тражењу Луја XIV, био опасан непријатељ. Док су Турци опседали Беч, не показујући правог полета у борби, сјединила се пољска и царска војска и 2. (12.) септембра однела победу. Разбијени Турци узмакоше нагло, оставивши сав свој ратни прибор и осталу опрему. Тај пораз, слављен као велика, давно жељена, победа хришћанства, означавао је за све видну обртну тачку турске среће. Под Бечом је заувек скрхан офанзивни полет Турске Царевине; ту је била последња граница њихове експанзије. Од тога пораза Турска само губи, повлачећи своје линије све наниже и налазећи се стално у ставу одбране.
Од ове победе силно је у југословенским земљама порастао углед Аустрије. Док се кроз читав XVI и XVII век Хабзбуршка Монархија налазила готово редовно у дефанзиви према Турцима, сад она прелази у напад. Она узима на себе улогу ослободитеља хришћана и тим уједно постаје главни чинилац у акцији и за ослобођење Југословена. Извесне наше области надале су се ослобођењу помоћу Пољске, или помоћу Млетачке Републике; неке су чак рачунале и са сарадњом Шпаније; али, све те наде биле су или чисто локалне, ограничене на узак круг људи и места, или просто »пусте жеље«. У Аустрију су се, међутим, упрле сад све очи. Њен глас био је већ много раније допро чак до Никшића и Дробњака, и још онда, крајем XVI века, били су наши људи вољни да се одазову њеном позиву. Како да то не учине сада када су чули за турско посртање под Бечом и када се турска сила, као бујица када почне нагло опадати, стала на очиглед свију повлачити из Будима према Београду и још ниже?
Аустрији је та улога ослободитеља допала преко њезине воље. Као што је гледао да повољним понудама одврати Турке од напада на Беч, тако је и сада, после њихова пораза, цар Леополд настојао да се час пре измири са њима. Он је зазирао од даље борбе, нешто због оскудице средстава и изморености због дотадањег ратовања, а и што се бојао разних компликација. Да су Турци били мало предусретљивији, поновио би се случај Вашвара. Захваљујући њиховој упорности са једне и опозицији сталежа Немачке и Мађара са друге стране, рат је морао да се настави. Живим заузимањем папске курије дошло је 24. фебруара год. 1684. до склапања једне нове хришћанске лиге, која је добила свечано име Светога савеза. У савез су ушле Аустрија, Пољска и Млетачка Република. Тако је Аустрија, прихваћена од суседа и сокољена од заузимљивога папе Иноћентија XI, ушла у рат са Турцима, и не слутећи спочетка куда ће је одвести први успеси него задовољна ако успе да освајача потисне што даље од својих непосредних граница.
Од год. 1684. почело је напредовање Светога савеза на више страна. Док је аустриска војска продирала дунавском долином према Будиму, који је заузела тек 23. септембра год. 1686., нападали су Хрвати, ускоци, крајишки ђенерали са Србима и царском војском на суседна подручја Лике и Славоније, а млетачки ратници продираху у Далмацију и Херцеговину. Најактивнији били су наши ускоци у Далмацији. И без млетачке дозволе дигао се већ крајем год. 1683. Бајо Пивљанин у чету Илије Јанковића, да нападају Турке по Котарима. Главни вођ ускочке војске постаде Стојан Јанковић, добро познати јунак још из Кандискога рата. Како је Млетачка Република првих година рата обраћала главну пажњу акцији своје флоте у Мореји, то је терет борбе у Далмацији пао уствари на ускоке, и рат је стога на тој страни имао задуго четнички карактер. У вези са хришћанским четама са хрватскога подручја, међу чијим се вођама истицао популарни војни капелан, сењски поп Марко Месић, ускоци су успели да очисте од Турака постепено целе Котаре и да своје ратовање пренесу делом у Лику, а делом у средњу Далмацију. Међутим, тај споразумни рад наших јунака морао је бити наскоро напуштен, пошто је дошло до политичких трвења између Аустрије и Млетака баш због тих освајања. Могло је, наиме, доћи до спора због питања коме да припадну подручја која би освојили млетачки и аустриски поданици заједно, те се морала на неки начин поделити »сфера интереса«. Млетачки поданици оперисали су потом у Далмацији и западној Босни — веће акције у Босни забрањивала је Аустрија у својству наследнице Мађарске, — а аустриски у Лици, северозападној Босни и на истоку према Славонији. Бана Николу Ердедија, по властитим речима, »вукло је срце у Босну«; али, ипак, прве акције упутио је према Славонији. Аустриско војно вођство имало је у плану да се чим пре дочепа Осијека и пресече мост код њега и са тим довоз хране и других потреба за турску војску у Будиму и у средњој Угарској. Али, да се то предузеће до краја изведе, требало је знатно веће снаге од оне којом су располагале банове и царске чете и добровољци које одушевљава борбени фратар Лука Ибришмовић. Овај је смели човек, измакавши турским вешалима, постао хајдук и један од главних народних вођа у борбама за ослобођење Славоније.
Рат је добио код хришћана снажнији замах када су Турци, одбијени од Будима, почели да губе једну за другом своје најважније позиције. Неколико тешких пораза током 1686. и 1687. године, као они код Сенте и Харшања, обесхрабрише у великој мери турску главну војску. Посаде у градовима и нарочито босански муслимани граничари борили су се храбро и упорно, свесни да бране свој посед заувек. Они, као отсечени од главне војске и заузети сами собом на изложеним тачкама Царевине, нису долазили у додир са разбијеном везировом војском, којом беше овладао бес услед неуспеха и са њим анархистичке склоности и пороци необузданости. Као жртва побуне поражене и раздражене војске паде, после насилне смрти Кара-Мустафине, не само велики везир Сулејман-паша него би збачен и сам султан Мухамед IV. Расуло настаде потом на све стране. Аустриска војска, подижући на своме продирању са собом и Србе, који су јој се радо придруживали, узимала је, један за другим, читав низ главних турских градова и утврђења: Петроварадин, Сланкамен, Београд (26. августа год. 1688.), Зворник, Смедерево. Усред тих аустриских успеха дође 4. фебруара год. 1689. до ратног стања између Дунавске Царевине и Француске. Луј XIV постаде тако савезник Турака; он се беше побојао да ће овако велики и брзи успеси сувише ојачати углед и моћ њему непријатељских Хабзбурга, па је стога у јесен год. 1688. напао немачко подручје, Келн и Фалц. Да брани Немачку, морао је цар Леополд повући главни део своје војске са балканскога на западно ратиште. Заповедник аустриске војске у Србији постаде млади гроф Лудвиг Баденски. Њему сада није остајало друго него да упражњене редове своје војске попуни Србима; стога је живо радио да их што више придобије.
Као помоћника у тој акцији имао је добити Ђорђа Бранковића (рођ. год. 1645.), несуђенога српскога деспота, човека доста даровита, али сувише амбициозна, овлашна морала и недовољно реална. Бранковић, чији су преци из требињске околине прешли у Поморишје, доводио је себе у везу са породицом Вука Бранковића и тежио је да се, као такав, стави на чело српскоме народу. Своју јавну каријеру почео је год. 1663. у дипломатској служби ердељскога кнеза Апафија, у Једрену и Цариграду; год. 1673. изневерио је кнеза због његова непријатељскога држања према православнима и пришао не само влашкоме кнезу него и аустрискоме претставнику код Порте, одавши му тајне преговоре Апафијеве против Аустрије. Већ год. 1673., у једној претставци Аустрији, излагао је он значај у српском народу свој и свога брата Саве, православнога митрополита у Ердељу, као потомака старе деспотске породице, уверавајући да би у случају аустрискога рата са Турцима уз њих пристали сви Срби са Власима. Цар би могао створити на граници једну малу државу, »налик на Хрватску«, која би служила као брана против турских упада у Угарску. Међутим, мада је одавао тајне свога господара, Бранковић је ипак остао у његовој служби до год. 1679., када му је брат, добар бранилац православља против ердељских калвина, био свргнут и затворен. Напустивши Ердељ, Бранковић је прешао у Влашку, где је успео уверити кнеза Шербана Кантакузина да су род по тобожњим старим везама. Када је избио рат између Аустрије и Турске, он је, десет година после своје прве понуде, дошао преко једног ердељског магната у везе са бечким двором и, обећавајући помоћ влашкога кнеза и своју, успео да буде, на основу искомбиноване и лажне генеалогије, признат за угарскога барона и да добије потврђено наследно право на земље својих предака под Турцима, на Херцеговину, Срем и Јенопоље. Зашто је Бранковићу требала та баронска титула? Просто из тог разлога да помоћу ње може лакше деловати на српски народ да га прихвати. Јер кад бечки двор признаје његово право и означава његово племство, како би могло бити простих Срба који би у то могли посумњати и не признати га? Према Бечу он се претстављао као човек који има јак корен и утицај међу Србима; а у српском народу бечко признање имало је да му буде доказ колико је он тобоже цењен на најмеродавнијем месту. Али, ипак, он није предузимао ништа важније све до год. 1688., односно док није видео колику је важност, из много разлога, Аустрија полагала на сарадњу балканских народа. Да би сада помоћу неког признања из народа могао боље деловати у Бечу, он је те године затражио и добио од пећскога патријарха Арсенија III потврду да је он доиста потомак старих владарских Бранковића. Патријарх је у то поверовао вероватно стога што се Бранковић налазио на двору влашкога кнеза као бољар, а деловало је на њ по свој прилици унеколико и 150 дуката, које му молилац беше послао. Са тим уверењем у џепу, у једној мисији влашкога кнеза, стигао је Бранковић, средином год. 1688., у Беч, да тамо развија свој план о устанку и ослобођењу балканских хришћана, односно стварања Илирске Империје, која би обухватала више него данашње југословенско подручје, од Соче до Црног Мора. Беч није ушао у расправљање тих питања са њим онако како је Бранковић желео; али, у начелу одобрио му је рад у народу и, да га задржи у доброј вољи, дао му је грофовску титулу. Бранковић се после тога потписује: »наследни деспот целокупнога Илирика и велики војвода Горње и Доње Мизије, кнез Свете Римске Империје, дуката Св. Саве, Црне Горе и наследни господар Херцеговине, Срема, Јенопоља, и граф угарски«.
Вративши се из Беча, он је у пролеће год. 1689. доиста почео прибирање устаника и агитацију у народу. Главно место његове акције постаде за извесно време Оршава, из које је могао непосредније утицати на Србију. У саму ту земљу, међутим, није се усуђивао да пређе, немајући довољно храбрости да сам заталаса људе. Хтео је да дође на готов посао, који је имао, отуд, са границе, да углавном припреми и сврши његов глас. Лудвиг Баденски, добивши са неколико страна податке о Бранковићевој агитацији и чувши да одржава везе са Влашком и нарочито са Русијом, од чијег је утицаја на Балкану Беч већ тада почео да зазире, узео је ту ствар сувише озбиљно, уплашио се од њених могућих последица и наредио је да се Бранковић ухвати и затвори. То је и учињено у Кладову, пред крај октобра год. 1689. Како је тада лишен слободе, Бранковић је више никад није добио. Отада па до своје смрти, год. 1711., он је провео у интернацији и сужањству у Бечу и Хебу. Као сужањ, он је, више из личних мотива и са много личне боје, написао своје Хронике, огромно дело од 2681 стране, које је све досад остало у целини у рукопису, али које је ипак вршило моћан утицај на српску историографију XVIII века.
Његов утицај међу Србима за време ратних операција год. 1689. није се готово нимало осећао. Срби су се углавном држали царске војске и њених заповедника. А царска војска продрла је те године дубоко у старе српске земље, до Скопља, Велеса, Штипа и Призрена. У Призрену је, 27. октобра, дочекао аустрискога ђенерала Е. Пиколомикија патријарх Арсеније III Црнојевић, који је дотле одржавао везе са Млечанима, али сада прешао на аустриску страну, нешто под утиском њихових великих успеха, а још више на њихове енергичне, претњом праћене позиве. Патријарх је, још пре тога, потицан и са млетачке, а од год. 1688. и с аустриске стране, почео био позивати народ против Турака и морао стога бежати из Пећи и склањати се у Никшић, одакле је, по млетачкоме позиву, прешао на Цетиње, а по аустрискоме се вратио у Пећ.
Али, после тих великих успеха настаје реакција. У аустриску војску удари куга и болештине, које су биле природна последица толикогодишњег ратовања и потпуног поремећаја дотадањег живота. Фрањевачки летописац, фра Никола Лашванин, казује за год. 1690. страшне ствари. У Босни беше незапамћена глад, шиник жита дође на 6000 белих аспри. Силан народ помре у највећој муци. »А бижаниа бижаше од Саве прид воиском цесаровом. Кудгод би се мако лежаху мартци нит се копаху, нит имадиаше ко. Јиђаху ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мартву. У Бањој Луци кога су обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сицијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили. И давали бисмо јист убогим; али, како би се најило, та би и умарло«. Кад су Аустријанци са Србима заузели Скопље, оно је било заражено од куге. Немајући довољно војске да га одрже, а не желећи да га, мада већ слабо као тврђаву, Турци употребе као погодну операциону базу, ђенерал Пиколомини издао је наредбу да се град 16. октобра год. 1689. запали. Скопље је тада било напредна варош, »готово тако велика као Праг«, писао је сам Пиколомини, са много трговине, промета и животних намирница и са неких 60.000 становника. »Било ми је жао да зграде каквих у овом рату још нисам видео, џамије од најфинијег мермера и порфира са хиљадама светиљака и позлаћених алкорана украшене, којима би човек и у Риму поклонио пажње, лепе старине, вртове и забавишта, мада по варварском укусу, велике залихе животних намирница, морам пламену предати« (из превода М. Костића). Ту се и сам Пиколомини заразио од куге и три дана после свога уласка у Призрен умро је од ње. Осорно понашање његових наследника према српскоме и албанскоме становништву одби од аустриске војске многе наше људе. Још више почеше Аустријанци губити кад се осетило да се Турска тргла од дотадање малодушности. Нови велики везир, Мустафа-паша, из чувене куће Ћуприлића, која је Турцима пре њега дала још два велика везира несумњивих способности, распали верско одушевљење својих људи, прибра нове снаге и поче енергичну контраофанзиву. Већ 23. децембра 1689. претрпеше Аустријанци пресудан пораз код Качаника, где Арнаути пређоше Турцима. Много више удараца после тога није требало. И иначе малобројна царска војска, прилично завађена са својим српским савезницима, поче нагло отступање.
Компромитовани својим отвореним помагањем турских непријатеља, српски главнији људи нису смели да сачекај повратак распаљених Турака. Са много народа, чији се број не да тачно утврдити, кренули су они према северу, да се спасавају код Аустријанаца, који су их позивали у борбу и, према томе, имали моралних обавеза према њима. Сам патријарх Арсеније III водио је жалосне обескућене масе. Та сеоба имала је на извесним местима потпуно карактер бегства и његове неминовне материјалне жртве. Том приликом опустело је и страдало много наших манастира, а међу њима и најважнији, као Милешево, Раваница, Рача, Сопоћани, Ђурђеви Стубови; оплењени су Дечани и патријаршија у Пећи; много је домова раскућено. »Разагнани смо од безбожних чеда«, пише један избеглица на Цетињу, избегавајући да подробно описује целу беду коју »сваки мудри може знати шта се чини када се царство измењује«. Одлазак патријарха из Јужне Србије био је од тешких последица за српски живаљ у тим крајевима. Са патријархом је отишао добар део активних људи и угледних домаћина, а оно света што је остало било је застрашено. Општи лист пећске Патријаршије са згражањем бележи вести о турској освети, која је захватила нахије од Призрена и Плава све до Новога Пазара. Нарочито је било тешко што је отишао сам патријарх и много свештенство, па је народ остао без главних вођа. Стога је процес исламизације, дотле прилично спор, од почетка XVIII века у тим крајевима узео бржи темпо и веће размере. Престрављеношћу и клонулошћу Срба нарочито су се користили Арнаути муслимани, ратоборни брђани, који су са својих планина, све агресивнији, силазили према долинама Метохије и Косова. Они притискују земље, помагани од турских власти, угрожавају српске поседе и нагоне свет не само на исламизацију него и на арнаућење. Отад у Бранковића Дреници почиње превлађивање Арнаута, отад Митровица и Вучитрн почињу бивати њихова средишта. У Приштини је већ почетком год. 1690. начињен прави покољ хришћана. У призренској околини исламизација је већ око год. 1650. била узела маха међу католицима, а сада је захватила и православне. Ђаковица од почетка XVIII века постаје право арнаутско гнездо, док је раније становништво у њој и околини било мешовито.
И у Далмацији се ратовало спочетка са доста успеха. Турска сама није на то бојиште могла упутити никакве веће војске, него су отпор давали локални заповедници, помагани унеколико од босанског намесника. Када је, септембра год. 1686., пао Сињ у хришћанске руке и он појурио да га спасава, намесничка војска није била дорасла хришћанској и претрпела је осетан пораз. Турска војска у Босни била би свакако довољна да одоли и ускоцима и млетачкој војсци којих није било много на броју, али је њена снага била растрзана нешто према Хрватској и Славонији, а још више одашиљањем помоћних трупа у Мађарску. Сами Млечани, међутим, нису употребљавали у средњој Далмацији већих снага, него су посебну пажњу обратили јужној Далмацији и Херцеговини, и то из чисто политичких разлога. Ево зашто. Кад је год. 1684. склопљен савез између Аустрије и Млетачке Републике, било је решено да ће свака држава добити после рата оно што је и раније било њезино са изузетком Далмације, која је имала припасти Млецима. Та одредба, када је донесена, сматрала се као оптимистичка претпоставка; али, када је хришћанско оружје постигло и брзе и прилично неочекиване успехе, онда су се, одједном, развили прохтеви и на једној и на другој страни, и на делу се наскоро осетила суревњивост обеју сила. Цар Леополд, понесен успесима, желео је да обухвати све земље које су мађарски краљеви помињали у својој титули и које, према томе, треба да припадну њему као носиоцу круне Св. Стевана. У те земље долазила је, наравно, и стара хрватска држава. Хрватски књижевник Павле Ритер писао је извесне своје, раније помињане, политичко-историске списе баш с обзиром на те претензије цареве, да их поткрепи и појача. Како се у Бечу нарочито полагало на посед Сиња и Книна, то су Млечани налазили да бечки прохтеви угрожавају њихове интересе и иду преко линије уговоренога; али, узевши Сињ, у томе погледу унеколико су се смирили. Видећи како Аустријанци постижу успехе, а бојећи се њихових прохтева, решише се Млечани да и они чим пре прошире подручје својих освајања и будућих поседа. Бацише се стога са више снаге на Херцеговину. Год. 1687. паде у њихове руке Херцег-Нови, а Пераштани им предадоше цело приморје од Кумбура до Каменара.
Тај успех дигао је знатно углед Млечана на тој страни и многа племена Херцеговине и Црне Горе почеше им обећавати своју сарадњу. Али, та агитација и учвршћивање Млечана у непосредној близини Дубровника веома уплаши његове грађане; они су се, уосталом не без разлога, бојали да ће Млечани употребити ову прилику и најзад их подвластити. Дипломатија мале Републике, која се већ год. 1684. ставила, у случају победе, под заштиту Аустрије, завапила је у Бечу за помоћ. Да тамо ту помоћ прикажу не само као потпору себи, него и као њихов властити интерес, Дубровчани су им доказивали да Млечани немају историска права на то подручје, него да је оно припадало Србији и Босни и да сада, пошто су те две земље биле у вези с Угарском, треба да припадну Аустрији. Беч се позиву Дубровчана у извесној мери одазвао и у њихов град послао свога посланика, који је наскоро почео агитацију код суседних племена за аустриску оријентацију. Тако се, постепено, на очиглед целога света, развила та суревњива борба између две хришћанске савезне силе, која је, понекад, ишла дотле да су Дубровчани волели турски него млетачки успех; да су, на пример, помагали отпор Новљана против њих; а да су опет Млечани, уколико је то до њих стало, били спремни сметати Аустријанцима на извесним турским тачкама. Случај сукоба њихове агитације у придобијању наших људи видео се најбоље у примеру патријарха Арсенија III који смо напред истакли.
Млечани појачаше своју агитацију још више током год. 1688., када царска војска нешто сама, а још више у заједници са Хрватима, поче да осваја северозападну, северну и источну Босну. Сви важнији турски градови на савској линији бише заузети; код Дервенте турскога пашу разби Лудвиг Баденски просто за причу. Од Баденскога се тражило да Босну савлада што пре, да би предухитрио Млечане, који су се залетали до Ливна и заузели и Книн са целим далматинским Загорјем. Док је Баденски оперисао на северу, и, осим градова око Саве, узео још и Зворник на Дрини, померили су Хрвати своју борбену линију опет са Купе на Уну и показивали тежње да поврате и остале делове свога краљевства. То је, наравно, деловало на Млечане да и они пожуре са својим акцијама. Тако се хришћанска савезничка снага, због те политичке утакмице, цепала на више делова, изводећи своја предузећа без јединственог плана и на махове. Аустријанци своје релативно мале снаге тога времена нису спојили на једном ратишту, свеједно на ком било, на босанском или српском, већ су их раздвојили и тако и тиме, посредно, довели до своје катастрофе на Косову. Са чисто војничкога гледишта, кад су већ успели да продру до Скопља и Призрена, босанско би питање за њих могло бити улаганом решено. Отсечена од остале Турске, чија је војничка снага одбачена иза Вардара, Босна се не би могла одржати дуго времена. Да је држе у шкрипцу и да је стално подривају, биле су довољне и саме локалне чете из Хрватске и Далмације, чије је продирање напредовало стално. Исти случај био је и са Млечанима. Журећи да час пре обухвате и Херцеговину и целу Далмацију, они су своју војску, не многобројну, упућивали час на северно, час на јужно далматинско ратиште и стога су, са раздвојеним снагама, успели тек после четири-пет година ратовања да узму Нови и Книн.
За време тога ратовања, као што се могло и очекивати, у Босни је силно страдао католички живаљ. Уколико је могао, у крајевима до којих је близу продирала хришћанска војска, он се, понегде у масама, спасавао у Славонију, Хрватску или Далмацију. Ових година, под притиском Турака, а компромитовани везама са душманима Царевине, морали су напуштати своје манастире многи фрањевци из близине граница; тада су од главнијих манастира опустели сребренички, оловски, височки, тузлански и др. Овом приликом треба утврдити чињеницу да није Стојан Јанковић превео у Сињ фратре манастира Раме, како се у извесним списима налази, јер је он погинуо 13. августа 1687. под Дувном. Братство из Раме преселило се, међутим, у Далмацију тек крајем октобра те године, најпре у Сплит, па после у Сињ. На почетку XVIII века, услед тих великих сеоба и прогона, у Босни је веома опао католички клир; у земљи се налазило свега 26 отаца и 5 лајика фрањевачких; неколико их је било побијено или умрло у највећим мукама, као фра Лука Рамњак, који је жив спаљен. Остали су сачувани само манастири средишне Босне, Фојница, Крешево и Сутјеска.
С овим ратом у вези је и почетак ослобођења Црне Горе. Млетачка Република одмах је по своме уласку у рат, год. 1684., развила живу агитацију на целом Приморју, да што више људи крене у борбу против Турака. Међу осталим областима које су стали да буне налазила се и Црна Гора. Већ током априла год. 1684. одговарала су поједина племена, као Кучи и арнаутски Клименти, да су вољна придружити се покрету, а нека, као Озринићи, одрекоше Турцима плаћање данка. Тога месеца упутила је млетачка сињорија Баја Пивљанина у которски крај, да и он на свој начин почне пропаганду у њихову корист и да закрви са Турцима. Како Млетачка Република за дуже времена не предузе сама ништа озбиљније на тој страни, то покрет поче малаксавати, нарочито откако нови скадарски санџак-бег Сулејман Бушатлија, крајем год. 1684., поче енергично сузбијати млетачку агитацију. У пролеће год. 1685. кренуо је он са војском на западна црногорска племена, да их, јаче колебљива или пристала уз Млечане, натера на покорност. Код Вртијељке, почетком маја, покушао је узалуд Бајо Пивљанин, са нешто млетачке војске, хајдука и Црногораца, да му спречи продирање на Цетиње; Сулејман је продро, а Бајо је сам у тој борби изгубио живот. Турска војска попали Цетиње, а уплашена племена покорише се Сулејману.
Млечани су са своје стране живо радили на томе да црногорска потиштеност не потраје дуго. Борбе око Новога и заузеће тога града дигоше дух у народу, који једном виде Млечиће на делу са приличном снагом. После тога успеха покрет међу Црногорцима, Брђанима и Херцеговцима узе маха. Почеше не само јача четовања, него и веће борбе са Турцима, и то успешне, у којима су се нарочито одликовали Кучи. У јесен год. 1688., да се покаже заинтересованост Републике за Црну Гору, дође, на позив тамошњих првака, један млетачки одред као стална посада на Цетиње, под заповедништвом Зана Грбичића, именованог »гувернадура« црногорскога. »Овим се од стране Млечића Црна Гора обележила као проширена млетачка територија« каже Ј. Томић. Отуда је и она разлика у млетачкоме називању Црне Горе пре стављања сталне посаде на Цетиње и после тога. Пре тога су црногорска племена »одана« Републици, а после тога су то »нови републичини поданици« и Црна Гора је »нова тековина«.