Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.5
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Франачка власт међу Хрватима. — 2. Хрвати и Млечани. — 3. Кнез Прибина. — 4. Кнез Трпимир. — 5. Срби и борба са Бугарима. — 7. Властимир и његови наследници. — 8. Сукоб Бугара са Хрватима.
Продирање Франака са запада и Бугара са истока и стварање њихових државних организација пореметило је дотадање односе међу Јужним Словенима, а посебно међу Србима и Хрватима. Византиску врховну власт они нису дотле осећали непосредно тешко, били су се већ саживели са њом. Од свог смештања на Балкану Срби и Хрвати, у својим планинским, географски одвојеним и природно заштићеним областима, живећи у племенским заједницама, беху далеко од изукрштаних интереса престоници ближих племена и покрајина, и могли су стога, релативно несметано, да наставе свој стари начин живота. Међутим, експанзија Франака и Бугара угрозила је Србе и Хрвате непосредно, на њиховом подручју, и натерала их да за одбрану изведу бољу организацију сродних племена и чвршћу и трајнију везу међу њима.
За време франачке власти одржавале су се једно време домаће војводе или кнезови и код Словенаца и код Хрвата. Њихова власт и подручје, како видесмо код Људевита и пре него што је почео устанак, нису били мали. Само код Словенаца, који су били више на очима и више у склопу источне франачке државе, домаћи кнезови нису могли тако лако да развију своју активност као што су могли хрватски, на далеким границама државе. После Људевитова устанка Франци немају више поверења у Словене и доводе доскора место домаћих војвода своје људе. У хрватској Далмацији одржао се Борнин синовац, кнез Владислав. Докле је допирала његова власт не да се тачно утврдити, али је сигурно да му се Неретљани нису покоравали. Ови су, наиме, у то време чешће нападали млетачке бродове у Јадранском Мору, једном чак и близу јужноиталске обале (год. 835.). Да су били Владислављеви, или посредно франачки поданици, Млеци би сигурно тражили посредовање надлежних власти; овако, они су се морали сами бранити.
Место Обара јавише се Францима као нови суседи на истоку Бугари. Словенско племе Тимочана узалуд је покушало да се ослободи њихова јарма. Браничевци, други суседи, решише се, годину дана иза Људевитова пораза, да сами пређу под франачку власт, само да би се ослободили Бугара. Ни њихов покушај није био боље среће. Цар Лудвиг је био необавештен о стању на тим далеким источним границама, и није показивао много воље да улази тамо у нове заплете. Али, зато су били активни Бугари. Они год. 827. кренуше једну експедицију на лађама уз Дунав и Драву, опустошише Панонију, а у панонској Хрватској свргоше од Франака постављене власти и доведоше своје. Изненађени том бугарском офанзивом, Франци одмах, год. 828., извршише реорганизацију источних области. Фурланска Марка, којој су дотад припадали ови крајеви, би раздељена у четири грофовије: у ужу Фурланску, Истру, Доњу Панонију и Врхсавску. Прве две дођоше под власт франачкога цара, Лотара, сина Лудвигова, који је владао и Италијом; а друге две, са много ширим подручјем, дођоше под власт његова брата Лудвига Немачког. Највећи део словенског становништва остаде, дакле, у сфери Источне Марке, коју после, око год. 870., подигоше, знатно проширену, на самосталну префектуру. Тада је она обухватала, сем Карантаније, по којој се и сама тако називала, још и обе Паноније, односно цело подручје од Аниже до Рабе, на северу до Дунава, а на југу до крањске Хрушице. Бугари, које су вероватно помагали и остаци Обара, поставише као свог вазала у савској Панонији неког кнеза Ратимира.
Деоба Фурланске Марке дала је нешто више слободе акције далматинским Хрватима. Они више нису били изложени непосредном надзору блиска и моћна суседа; њихов непосредни господар налазио се сада далеко, у Италији, а блиски суседи били су и влашћу и снагом слабији од пређашњег фурланскога маркгрофа. Сем тога, наследници Лудвига Побожнога, још за његова живота и лично против њега, кренуше дуге грађанске ратове, и нису више обраћали много пажње односима у Далмацији. »Непрекидно комадање сама себе«, како један немачки историчар назива овај дуги грађански рат, освестило је и дигло многе противнике Франака. Међу Хрватима истиче се око год. 835. кнез Мислав, који, заједно са Неретљанима, развија живу гусарску делатност на Јадранскоме Мору. Млеци, који су од тог највише страдали, нису могли наћи заштите на крвно завађеном франачком двору, па стога год. 839. почињу сами већу офанзиву »да освоје Словенску«. У страху од млетачке снаге, Хрвати се мире са њима у пољичком Св. Мартину, што одмах служи као пример и суседним Неретљанима. Али, мир није дуго трајао. Један неретљански кнез Људислав или Људевит (Liuditus-sclavus) изазвао је већ идуће године нову млетачку експедицију, која се свршава неуспехом за дуждеву флоту. Цар Лотар, кад му Млечани подносе тужбе, нема могућности да обузда те гусарске Словене; шта више, у уговору са Млецима од год. 840., он је сам тражио њихову сарадњу за заштиту истарских и других суседних градова »против словенских племена«. Колика је била насртљивост Словена, нарочито после недаће млетачког бродовља у борбама са Сараценима, види се најбоље по чињеници да су они год. 846. допрли до саме Венеције и опленили град Каорле.
И у северним областима има извесне борбености. Кнезу Ратбоду, поглавару франачке Источне Марке, беше око год. 836. добегао словачки кнез Прибина, кога је прогнао моравски војвода Мојмар. Прибина је одмах био приказан краљу Лудвигу Немачком, и по његовој жељи покрштен. Али, Прибина беше смутљив дух. Он брзо раскиде везе са. Ратбодом и побеже, заједно са сином Коцељом, у Бугарску; а онда дође кнезу Ратимиру хрватскоме. Можда тај његов долазак, или неки други непознати разлог, изазваше Ратбода да год. 838. нападне Ратимира и да га сруши са власти. Прибина, у последњи час, издаде свог домаћина и предаде се Францима. По препоруци својих људи, краљ даде Прибини као лено један део доње Паноније око Блатног Језера и потврди му то и као власништво, 12. октобра год, 847., проширивши му опсег државе до Драве и Дунава. Ту Прибина сагради свој град, стане окупљати суседна братства и људе, и поче се »много ширити по тој земљи«.
Прибина у Панонији туђин, мада Словен, са својом шревртљивошћу није могао да стекне већих симпатија у народу. Он свакако није био човек који би могао да се стави на чело неке крупније акције. Као хрватски кнез јачег корена истакао се средином IX века Трпимир, оснивалац хрватске кнежевске и краљевске династије, у далматинској Хрватској. У његовој даровној повељи сплитској цркви, изданој 4. марта год. 852. у приморском Бихаћу, први пут се он изрично назива »кнезом Хрвата« (dux Chroatorum). То је први помен хрватског имена на Балканском Полуострву у званичној, владарској титули. Кнез Трпимир и његов син Петар уписани су у такозваном Цивидалском евангелијару као посетиоци једног манастира, можда у Павији, где су долазили на поклонство свом франачком господару. Трпимир је и иначе био побожан човек, и близу свог двора у Клису подигао је манастир у данашњим Рижиницама. Он је, мисли се, довео у Хрватску активни ред бенедиктинаца. Његова владавина, с извесном солидношћу и мирноћом, претставља почетак континуиране, свесно и постепено развијане хрватске државе Средњега века, која се из Далмације шири поглавито према истоку и северу, а само делимично и у мањој мери према југу.
Хрвате су тргли из старог племенског живота Франци, а Србе Бугари. Бугарска држава ширила се нагло. Њене границе трећег деценија IX века дођоше чак у Панонију и на север у Дакију, а на југу су допрли Бугари све до Родопе и држали Филипопољ. Отворена им је остала само западна граница према моравској и вардарској долини. Када је Византија ушла у тешке борбе с Арапима, бугарски владар Пресјам употреби прилику да почне акцију и у том правцу, држећи да га нико неће спречавати. Први поход, год. 837., био је упућен на југозапад, према Солуну, можда у вези са једним покретом Словена у Пелопонезу. Његов успех, изгледа, био је велик: Бугари се ускоро јављају као господари Охрида и све области око Девола, окупивши под своју власт највећи део маћедонских Словена.
Срби су живели у својим жупама, дуго несметани, као конзервативан елеменат. Имали су извесне владаре, који су се смењивали по праву наслеђа, а чија власт није обухватала више области. Од тих владара у Рашкој неке знамо по имену. Најстарији је Вишеслав (око средине VIII века), а за њим иду Радослав и Просигој. Тек од Властимира, Вишеславова праунука, почиње период са више вести. Властимир је савременик Пресјамов и његов противник. До Пресјама, нише Константин Порфирогенит, »живљаху Бугари са Србима мирно, као суседи и комшије, пазећи једни друге«. Шта је непосредно изазвало прекид те идиле није познато: да ли бугарска експанзија, која је ишла за тим да и Србе покори, или можда деловање Грка, који су Србе, своје поданике, кренули да спрече Бугаре у освајању Маћедоније. Порфирогенит приписује иницијативу Бугарима. Пресјамов нападај није успео; после три године борбе он је морао да га обустави. Датум тих борби није сигуран; али, вероватно је да су вођене око год. 840.
Прибирање од Бугара угрожених српских племена и области око Властимира, уколико је било постигнуто, није могло да се одржи потпуно. Старе традиције биле су јаче од политичких лекција на новом подручју. Кад је Властимир удавао своју кћер за Крајину, сина требињског жупана Беле, он га је, хотећи да га одликује, »именовао владаром и учинио самосталним«. Окрњио је, по традицији, из породичне сентименталности, заједницу и потребу груписања свих племена око једног државног средишта у интересу што успешније одбране. Поред домаће династије Вишевића у Хуму, која је своју старину и права са њом у вези изводила још из старе отаџбине, поред главара у Зети, који су живели за свој рачун, Властимир ствара и самосталне требињске господаре, који су дотле признавали врховну власт рашког жупана. По словенској навици, после смрти Властимирове његову државу поделила су три му сина, Мутимир, Стројимир и Гојник. Централна власт, уосталом, не одржава се свуда у то време ни у осталој Европи; грађански рат против Лудвига Побожног у Франачкој дошао је поглавито ради незадовољства са поделом земље његовим синовима.
После Пресјамове смрти (год. 852.) на бугарски престо долази предузетни и мудри кан Борис. Његов покрет против Франака у Панонији, одмах по доласку на власт, завршио се неуспехом, исто као и сва друга његова предузећа првих година његове владавине. У те спада и поход на Србе. Обавештен о смрти Властимировој и подели његове земље, Борис је, можда, поверовао да сад неће наићи на онакав отпор какав је био онај против његова оца. Али, Срби беху остали исти по својој војничкој вредности. Они тако склепташе у својим планинама Бугаре да је међу заробљенике допао и Борисов син Владимир и дванаест великих боила. Бугари морадоше тражити мир и после тога сигурну пратњу до српске границе, односно до граничног места Раса. Ту су, по српском саопштењу, измењена гостинска уздарја, док су Бугари тврдили да су им Срби били дужни предати извесне ствари у знак уговорене обавезе (два роба, два сокола, два пса и 90 кожа). Поход Борисов, према томе, није код њих сматран као неуспех него као некакав компромис. За Србе ће бити вероватно да нису били сасвим сигурни за даље борбе и да су стога пристали на повољан мир.
Сем са Србима, Борис је био дошао у сукоб и са Хрватима. Највероватније је мишљење да је то било год. 853., када су Бугари ударили на франачку државу, у Панонији, па Хрвати, као франачки вазали, морали да их сузбијају. Као и у борби са Србима, Борис и овде није прошао добро, него се, на крају, измирио »обдаривши Хрвате и обдарен од Хрвата«. По овим бојиштима, тако далеким од првобитних исходишта бугарских, толико на западу иза Мораве и Шар-планине, види се најбоље огромни замах и тадањи утицај Бугара, који се беху дигли и развили на рачун унутарњим кризама и дугим ратом с Арапима изнурене Византије.