Изгнаник
"Von allen Helden, die der Welt
Als ewige Gestirne glänzen,
Vor jenen Tausenden, die Ruhm
und Sieg bekränzen,
O, Patriot, bist du mein Held."
Прва пјесма
Облаче лагани, путниче далеки,
Куд промичеш тако невољно и тмурно,
Кô мрачни изгнаник, што на челу носи
Ред дубоких бора, што их дуги дани
Борбе и мејдана урезаше тамо
Оштрицама својим?...
Док широка поља и шумице жедне
Зову те и гину за капљама слатким,
Док сморени ратар са надеждом милом
Гледа те и чека и богу се моли, -
Без одзива, хладно, ти се губиш, ето,
У даљине мирне пространих небеса
И односиш жетву - радост гладних душа,
Што их крута јава пребија и ломи
У вртлогу црном немилости своје...
О, стани! Ја знадем јад који те дави,
И тај љути немир што је с болом пао
Преко твога чела...
Тебе мрачни вихор с драгог мјеста гони,
На коме си снивô рај слатка живота
И љубио цвијет што је њедра мила
Поклонио вјерно капљицама твојим
И у мирне ноћи, на брдском гребену,
Под твојијем крилом тресô се и гинô
Од милости слатке и шаптао жудно:
"Ја те љубим, драги!"... А мене, ој друже,
Са гробова светих, над којима слава
Кроз вијекове дуге златне лучи пали
И свијетли пухор прадједова мојих, -
Хладна срца гоне... Хај, из земље драге,
Гдје ме добра мајка на њедрима топлим
Отхранила брижно, пјевајући пјесме
Уз колијевку меку, које слатким санком
Заклапају очи невинашцу малом;
Са прагова светих, по којима ступа
Моје племе јадно и, погнуте главе,
Кô жртве Нерона, у карике гледа
Што му мисô путе и истину даве, -
Мрска воља јурну... Испод родног неба
Што се мило плави, кô росне љубице
Што их младо јутро из косица златних
Кô уздарје чедно по брду просуло;
Испод златног неба, по коме сам некад
У слатком дјетињству бројао звијезде
И руке им пружô да пребродим с њима
Просторе бескрајне; испод златног неба,
Под којим се грију пољане ми родне
И драга ријека, крај које сам младост
У срећи уживô и с обала мирних
У вечери позне дивље руже брао
И чекао драгу у загрљај топли;
Испод златног неба, куд ми душа сада,
Кô тица кад прхне из крлетке мрачне, -
Губи се и тоне међу успомене:
Сотонско проклетство форума крвавог
Прогна ме и врже туђини далекој -
Пустари бескрајној, гдје ми срце плаче
Кô јадно сироче на камену голом...
Ја свјетлости хтједох - ја слободу хтједох
И васкрсно сунце, да озарим њиме
Нијему Голготу, гдје истина дршће,
Под страшним мучењем умирања свога,
Са којом приступах пред охола лица
Што колајне златне припеше за груди
Не са свијетлих дјела но с бестида свога -
Са ниског тиранства, ком су олтар дигли
На развали мртвој светијех амвона,
Гдје грмљаху гласи човјека и бога.
Као блага јека васкрснијех звона.
Хтједох снажном руком да отргнем злато
И тај дрски раскош развратних салона,
Да обаспем њиме те блиједе сјенке
Што озеблом руком суху кору моле
И слушају кикот своје црне јаве...
Хтједох свету мисô из понора глухих
Да повратим с даном на блиједа чела
Окованих душа, што проклињу небо
И богове хладне... Хтједох да загрлим
Изнурена тијела, па на жарко сунце
Да полетим с њима, да у јадна срца
Живу радост вратим, кô прољеће топло
На глухој стрмени опаљеном грму
Што младицу враћа и надеждом грије...
О, ја љубави хтједох! Ја милости хтједох,
Да са њоме збратим охоле и силне
Са презреним робљем, што крвавом руком
Пусту жетву збира у кошеве пуне
Гладних господара... Хтједох... Ал' кô вихор
Плодове обилне што их здраво стабло
Са надеждом топлом на гранама својим
Сунцу изнијело, поруга и смијех
И сатанска воља вргоше у понор
Све подвиге свете, са којима хтједох
Пред грешне Кајафе да из гроба вратим
Пониженог бога и мир међу људе...
И сад, као и ти, путниче далеки,
Ја гледам небеса која ме не знају,
Небеса што никад сунца ми не дају,
Небеса што душу сатиру и даве -
Пустош, понор мрачни, у коме ми очај
Као гладни гавран јадно срце кљује.
Друга пјесма
Сањам...
Небеса пламте, крвав огањ гори,
Пустара глуха љутом ватром бије;
Како сам жедан, како ли ме мори
У грлу пожар па дубоко рије -
Душу ми хвата, ломи је и дави,
Усијан отров по крви ми лије!
Зовем... Ал' нико неће да се јави...
Ниједне палме у близини није,
Широким хладом да жар збрише с чела
И да ми пружи своје гране лисне...
Ниједне капље! Ах, ниједног врела,
Кô слатка нада да преда мном блисне
И благом струјом да поздрави мене
Сребрни талас - његов жубор меки,
Сморена душа да радосно прене
У плаво кубе небеса далеки'...
Посрћем, падам, као галеб они
На мрачни талас бурног океана -
Широко крило кад му вихор ломи
Па крвца тече из дубоких рана,
Док даљни друзи под сводом азурним
Крилима грле сву милошту благу
И славе живот са кликтањем бурним
Уз ведру радост и слободу драгу...
Живота дајте!... Облаче са гора,
Донеси хладак страдалнику младом...
Огњеви дршћу, кô крвава мôра
Таласају се с поразом и јадом.
Умирем... Ето, црна жена ступа,
Очи јој сјакте кô паклене зубље, -
Гладно и жедно моје прси чупа
И канџе пружа све дубље и дубље -
Хоће ми срце... О, не кољи тако
То добро јање, ком је љубав мисô!
Ја сам са њиме многе дане плакô
И многе сузе невољнима брисô...
Право и свето љубили смо брата,
Страдали с њиме у мрачном животу;
Дубоком маглом кад се олуј хвата,
С другом смо својим гледали Голготу...
На јаук ранô ми смо будним слухом
Пружали љубав и мелеме драге,
И грлио нас патник руком сухом
На своје прси сморене и наге.
Лагали нисмо! Кô што сунце води
Слободни данак просторима плавим,
Истина, што се на страх мраку роди,
Ступаше с нама по стазама правим.
Пусти ме!... Стани!... Не кидај живота!
Та ја га волим, ја га тако волим...
Ал' заман врисак: нијема страхота
Све дубље рије са канџама голим...
Умирем ево, док тамо далеко
У златном блијеску оаза се сјаји,
Вјетрићи струје и шаптање меко
Висока палма над водама таји...
Трећа пјесма
Прољеће је... Појте, о ви, срца здрава!
Прослављајте вијек и небеса плава!
Плетите вијенце!
А ти, мила момо, у косице свијај
Прољетне првјенце!
Младост, живот, здравље и веселе дане,
Ето, јарко сунце носи на све стране.
Ал' не мени... Ја сам суморан и нијем...
Не диже се душа небесима тијем, -
Хладан ми је зрак...
Кô да мутне сјенке прате ме и гоне
У дубоки мрак;
Кô да чујем врисак дуге клетве оне
Што у мору суза дави се и тоне...
Гдје сам?!... Нема сунца, зрак му је посрнô...
Да, божије чело пусто је и црно,
Као црна коб...
А под њиме земља, та крвава груда,
Дубоки је гроб,
У коме је давно иструхнула мисô
Што је бог и човјек светом руком писô.
Гдје сам?!... Да, на гробу, гдје рђа и гасне
Ореола златна невиности часне
Што је бесрам тре...
Хај, прољећа нема... У вртлогу црном
С небом сунце мре...
Мраз је... Дух се леди... Широм злодух блуди
И сатана вришти из погледа људи...
Четврта пјесма
Као црна јата, штоно одлијећу
Са крваве гозбе - с гомиле тјелеса,
Ја вјекове гледам како пролијећу
У далеке магле нијемих небеса.
Њима неће људска записати руке,
На широком листу повјеснице дана,
Ни славу ни тријумф, него клетве мукâ
И крвава слова крвавијех рана.
Колијевка њихна одњихала није
Милости ни срца за утјеху суза
Што их голо робље без престанка, лије
Под крвавим кнутом усред тврдих узâ.
Под њиховим бдењем, на плач милионâ,
Нијесу се дигли они храми свети,
С њихових амвона, уз васкрсна звона,
Да слободна ријеч загрми, полети...
Да заштити правдом згажене и слабе,
У дубокој тами што невољно пате;
Да порази силне, што туђ хљебац грабе
И људима пуне мрачне казамате.
Тигровима гладним тапшали су они
И са њима грезли у невиној крви,
Нит' су чули клетву, која сузе рони,
Нити јаук срцâ кад их самрт мрви.
Они су вијенце Неронима плели,
Смијали се с њима са гомилом слугâ...
Па и бога живог они су одвели
На мрачну Голготу да му с' руља руга...
Да, бог! Бог је мртав, а с њим и слобода...
Ено, ја је видим... Хладна и нијема...
Окована рукам' фарисејског рода
Људе зове, тражи, али људи нема...
Само змије крв јој из њедара пију,
А враг маљем својим притврђује ланце...
Ноћ је... Жарка сунца у тмини се крију
И вукови вију кроз горе и кланце...
А кô црна јата, штоно одлијећу
Са крваве гозбе - с гомиле тјелеса,
Роб вјекове гледа како пролијећу
У далеке магле нијемих небеса.
Пета пјесма
У нијемој ноћи походи ме она -
Моја мртва мајка чело ми целива,
И кô далек поздрав васкрснијех звона
Њена блага ријеч мехлем души бива:
Ја не дођох, сине, да плачем и јадим
Над судбином твојом невоље и туге,
Него твоју душу да вјером подмладим,
Да је дигнем с мрака у шарене дуге.
Знаш гробове оне, свијетле и драге,
Што се нижу широм отаџбине твоје?
Из пепела њихна ја ти носим снаге
И златне звијезде да пред тобом стоје.
Хајде, крећи даље! Не залази путе
Којима те мисô светитељска води!
Данас милиони погледају у те,
Кô у сунце кад се иза магле роди.
Твојим гласом зборе безбројни и многи,
Са јадима твојим хиљаде се друже
Што, проклињућ живот гладни и убоги,
Господскоме куту у веригам' служе.
Прени и поведи то робље без нада
На свјетлило жарко радосног живота;
Удруженим мукам' мучитељ се свлада -
Васкрсење спрема бич, крст и Голгота.
Гледај! Бурно море у небеса пљуска
И пјенама мутним у облаке бије,
А брод тамо-амо, као празна љуска,
Диже се и пада и у маглу крије.
Ал' он пропаст неће! У ноћи, у мраку,
Будни морнар кличе - не погиње чело,
На кормило меће своју руку јаку
Па у понор гледа и пркоси смјело.
Гле водиље златне, гле звијезде оне
Што кроз облак тиња! Она борца води:
Кад му рука пане, кад изнурен клоне,
Златна му звијезда нову снагу роди.
Да, још корак један и у мирну луку
Страдалник ће доћи да одмори снагу;
Он ће своме роду пружит јаку руку,
И пољубит чедо и загрлит драгу.
Прени! Ја ћу дати снаге чеду своме, -
Моја љубав и сад умрла ти није:
Зар не чујеш, сине, да у срцу твоме
Моја крвца струји, моје срце бије?!
Прени и поведи то робље без нада
На свјетлило жарко радосног живота!
Удруженим мукам' мучитељ се свлада, -
Васкрсење спрема бич, крст и Голгота.
Шеста пјесма
Вјетар хуји, кроз мрак срне,
Као јаук гладна тигра,
А по челу ноћи црне
Крвави се пламен игра;
Кô да страшни тренут куца,
Небо дршће, земља пуца.
О ти који немаш крова,
Што те тамни очај веже,
Како ли ти поноћ ова
Живот ломи, грло стеже,
И с облаком црних јада
У дно твоје душе пада!
О, да ми је дворе оне
По којим' је раскош пао,
Скупио бих душе боне
Па им топли одар дао, -
Све ризнице пуста блага
Нек невоља носи нага!
Нек се згрију руке мртве,
Нек оживе лица сува,
Што их судба, као жртве,
Низ поноре мрачне грува,
Што им мирног не да санка
Цигле ноћи, циглог данка.
Али заман жеља збори!
Мој је станак мала соба,
Слаби жижак једва гори,
Кô пламичак више гроба,
Кô да и он са мном плаче,
Па задрхти болом јаче...
О, колико сред палата,
Гдје се црни злодух скрива,
Гладних јата и џелата
Сад на мирном одру снива!
А мој станак - пуста соба,
Као душа јадног роба...
О, да бијах тиран худи,
Што невољу јадом кињи, -
О, да бијах небрат људи,
Не бих био патник сињи;
Пода мном би сада била
За ложницу мека свила...
Али нека, нек се пати
Под теретом снага трудна,
Нек за муком мука прати, -
Неће клонут душа будна,
Нит' ће икад бити друга
Црног јата, ниских слуга.
Озарена мишљу светом,
Што јој пружа вјере јаке, -
Она ће се дизат летом
Кроз олује и облаке,
Да прокуне грешне доли
И свом богу да се моли.
Оном богу што је стао
Са тешким крстом на Голготу,
И са својом смрћу дао
Свјетлост духу и животу, -
Богу снаге, смјеле жртве,
Што из гроба диже мртве.
Седма пјесма
Пред силама мојим градови не стрепе,
Нит' с бедама мрачних тучна грла ричу
Низ просторе мутне широкијех мора
Пред мојијем скиптром не почињу робља,
Нит' из њихни' грла пролама се јека
Што прославља дрскост земаљских богова.
Пред престоље моје не згрћу се рпе
Из мајдана златних, у којима гладник,
За залогај сухи окорјелог хљеба,
Хладно гвожђе стиска и ударом тресе
Изнурене прси и душу озеблу...
Не, богати исток не нуди ми раскош,
Нити драга моја под гроцем бијелим
Ситни бисер ниже и у косе сплеће
Трепетљике златне... Не, судба ми није
Погладила чело, нит' шарене дуге
Извела на зреник - да искрама златним
Прогоре и сину над стазама мојим...
Мој је живот степа, суморна и пуста
И бескрајна степа... Залуд мрачна душа
Узлијеће жудно преко мртвог гробља:
Ту небеске капље не налази она,
Нити једног врела - да дубоку жеђцу
Угаси и тихо, под широком палмом,
Сан усније благи. Хај, широка крила
Орлу су пребијена - у гротлу ме вежу
Карике крваве... Ја сам роб... Не, стијена
Отаџбине драге, што високим челом
Кроз облаке стиже и о јаке прси
Громове разбија и вихоре ломи...
Ја сам краљ! О, чујте ви бози земаљски!
Ја сам краљ! О, чујте ви горде палате,
Гдје оргија пјана и пошљедњу капљу
Ропске крви пије! Ја сам краљ, о, чујте,
Краљ што везе кида и мачеве ломи
О сатанска ребра нискијех џелата!
Ја сам краљ што служи патнику и робу,
Ја сам краљ што диже народе и правду,
Ја сам краљ слободе, што ће светом мишљу,
Као златно сунце васкршњега дана,
Оживити гробља и спутаној руци,
Са гранчицом крина, вратити спасење
И златна небеса, да пропоју гласом
Пробуђеног бога...
Осма пјесма
Што ме зовеш, тицо мала,
Из присјенка ноћи тије?
Шта на златној мјесечини
Твоја слатка пјесма збори?
Јеси ли ми долетила
Са пољана питомије',
Гдје маслине модре шуме
И румени гранат гори,
Гдје се плаво небо свија
На пропланке и на луге
И по бијелим облацима
Шара оне миле дуге,
Гдјено слатко вјетрић струји
Кроз прутове лозе танке
И губе се с лептирима
Низ осјеке и пристранке?
У твом гласу кô да чујем
Глас који ми души годи,
И уздисај топлих жеља,
Што молитве богу зборе
Ах, та мила пјесма твоја
Моју бôну душу води
На лијепе веђе оне
Испод којих сунца горе...
Гле, преда мном кућа мала
Сакривена под тополе...
Она чека, руке шири,
А мило јој срце бије;
Кô на цвијетку што је остô
Сам на врху стијене голе,
На два неба - на два ока
Дршће свјетлост суза тије'...
Она зове... Али заман
У твом срцу жудња гори,
Заман шириш руке драге,
Заман ти се срце нада;
Ја сам морнар што се диже
На вихору да се бори,
Да преброди вртлог мрачни
И поноре мутних јада.
Ал' у магли када блисне
Златна круна жељних дана;
Кад васкрсна звона грмну
С милог краја, родних страна;
Кад прелије живот крепки
Успавано, мртво гробље,
И пред силне с ведрим челом
Кад слободно ступи робље:
Надај ми се!... О, нек тада
Твоје мило срце бије,
Да на њему млади борац
Изнурену душу згрије!
И снивајућ на твом њедру
Тихи покој златна раја,
Да расхладим прси жедне
Слатким дахом родног краја,
Гдје се плаво небо свија
На пропланке и на луге
И по бијелим облацима
Шара оне миле дуге,
Гдјено слатко вјетрић струји
Кроз прутове лозе танке
И губе се с лептирима
Низ осјеке и пристранке?
Девета пјесма
У мутне магле, уз стрме путе,
Куд вихор мумла и дивљим крилом
Облаке бије и превија их
О тврди гребен хумова мрачних,
По којим' љути громови режу
Имена страшног крвава слова, -
Ја крепко ступам и кроз сан златни
Ја тебе гледам и тебе љубим,
О драго крило родног ми краја,
Мучена грудо народа мога!...
Кô лако тиче из хладних мрежа
Слободи драгој росних планина,
Гдје с првом пјесмом и летом крила
Поздрави сунце и небо плаво
И слатки жубор вода бисерних, -
И моја душа с поздравом слатким
Губи се теби и жељно пада,
О крви моја, о земљо моја,
О мајко моја, на прси твоје
Свете и миле...
Низ родна поља и горе твоје
И висок гребен - што звијезде љуби
И слуша како под њиме доли,
Кроз росне гране ружица дивљих,
Шушкају косе бијелих вила -
Прелази она и тражи стазу
По којој шуми одора златна
Слободе драге... Ал' стазе нема...
Свуда је пустош, свуд мрачни понор,
Свуд цвиле дуси отаца силних...
Свуда су ране, свуда су сузе,
Ој, сузе твоје...
Ал' благо оном ко суза има:
У тога срце умрло није! -
О, тај ће опет, кô титан силни,
Загрмит гласом освете драге
И врућим млазом румене крви
Прелити путе који га воде
Широком царству побједе златне.
О, плачи мајко! И небо плаче,
Ал' од тих суза, на пустој груди,
Кô слатка нада што срећу нуди,
Зашуми талас високих жита,
И бôно срце ратара трудног
Прелије звуком радости нове.
О, плачи мајко! О, плачи роде!
Јер једног дана од суза тијех,
Што ти их вихор по груд'ма леди, -
Велико сунце, кô милост бога,
Кроз твоју поноћ блиснуће благо
Са златним жезлом слободе драге,
И моја душа с душама многим
Гледаће тада како се крију
Цезари силни, стрвине жедне,
Кô тавне варке дубоке ноћи
Од златне искре васкрсног дана
У мутне магле, јазбине глухе.
Десета пјесма
Приклоните грешна чела,
Вашој сили ура бије!
О, кајте се, грешни дуси
Над развалом воље дрске!
Бог кога сте разапели,
На страх вама, мртав није;
Он из гроба ускршава
И вериге ломи мрске.
Бог све власти и живота
Вашу ниску вољу гази,
И пред силом духа крепког
Бедеми се ваши оре, -
Он у понор мрачном робу
Са гранчицом крина слази,
И сморене душе води
На свјетлило благе зоре.
О, кајте се, мрски бози,
Ви што нисте бога знали!
Приклоните грешна чела,
Попрскана ропском крви!
Ваша царства и бедеми
У крвав су талас пали,
С ваших глава силно племе
Позлаћене круне мрви.
О, ја чујем из даљине
Мутни жагор, крвав бој;
То сурвани демон гине
И, кô потрес силних вала,
На бедеме црних зала
Полијеће народ мој.
О, ја чујем како грми
Силног робља свети глас;
Он са својих пута стрми'
У пољане плодне слази
И слободном стопом гази
Мртве силе, мртву власт.
О, ја чујем како бије
Јако срце рода мог.
Света мисô пала није:
Из пепела жар је блиснô,
Брат је брату руку стиснô,
Из гроба се јавља бог!
О, кајте се, мрски бози,
Ви што нисте бога знали!
Приклоните грешна чела,
Попрскана ропском крви!
Ваша царства и бедеми
У крвав су талас пали,
С ваших глава силно племе
Позлаћене круне мрви.
Бог се рађа! Чујете ли
Глас побједе и страхоте?
Он проклетство вјечно баца
На форуме и Голготе...
И преста силни клик...
Док је кроз варку снова кроз сузе гледô он
а родној, драгој груди побједне славе трон
И спаситељев лик:
Из магле самрт писну и згаси срца плам,
И он је нијем лежô на пустом одру сâм...
Вјетрови туђих гора прелазе његов гроб -
Он сања... а згажен народ и сад је крвав роб.