Иве вара два дуждева сина
0001 Возила се орманица танка,
0002 Пуна она робља накрцана:
0003 Ормарица дужда од Млетака.
0004 На њој јесу два дуждева сина,
0005 Пак бесиде Сењанину Иви:
0006 »Бора теби, Сењанине Иве!
0007 Све је робље на откупе дошло,
0008 А ти не ћеш, Сењанине Иве,
0009 Дати за се ни сребра, ни злата,
0010 Ситни бисер и драго камење
0011 Него капиш[1] у галији танкој!«
0012 Кад је Иве ричи разумио,
0013 Па је њима тихо бесидио:
0014 »Бора вами, два дуждева сина!
0015 Дајте мени листак књиге биле,
0016 И каламар црна мурећепа[2],
0017 И од орла једно перце мало;
0018 Писат хоћу милој мајци мојој,
0019 Да се мени већ не нада мајка.«
0020 Кад га чула два дуждева сина,
0021 Дају њему листак књиге биле,
0022 И каламар црна мурећепа,
0023 И од орла једно перце мало,
0024 Па он пише милој мајци својој:
0025 »Ој старице, мила мајко моја,
0026 Не надај се, моја мила мајко,
0027 Не надај се већ у дворе Иви!
0028 Већ те мољу[3], моја мила мајко,
0029 Да ми седлаш добра коња мога,
0030 Питај ми га билицом пшеницом,
0031 Поји ми га вином и ракијом,
0032 Уздај ми га уздом бисеровом,
0033 Седлај седлом од сухога злата,
0034 Па га пуштај под Лугово равно,
0035 Мога ћу се нагледати коња.«
0036 Кад је мајка ричи разумила,
0037 Питала му добра коња вранца
0038 Питала га билицом пшеницом,
0039 Појила га вином и ракијом,
0040 Уздала га уздом бисеровом,
0041 Седлала га седлашцем од злата,
0042 Па га пушта под Лугово равно.
0043 Игра коњиц као била вила
0044 Гори, доли по Лугову равну,
0045 Гледала га два дуждева сина,
0046 Међу се су они бесидили:
0047 »Мили Боже, на свему ти хвала,
0048 Липа коња на Лугову равну,
0049 Да нам га је у руци имати,
0050 Хиљаду би златних пригорили!«
0051 Па се они за њим затркали
0052 И трчали по литњега данка,
0053 Али коњиц приступит не даде.
0054 Бесиди им из галије Иве:
0055 »Бора вами, два дуждева сина!
0056 Мој је коњић рода господскога,
0057 Дајте мени зелене доламе
0058 У доламам’ џепе са дви стране;
0059 Наспите их и дајте их мени,
0060 Ја ћу поћи до Лугова равна,
0061 Добра ћу вам ухватити коња.«
0062 Дуждеви се приварили синци:
0063 Дају њему зелене доламе.
0064 Иђе Иве из галије танке.
0065 Кад је јунак насрид поља био,
0066 Викну Иве танко, гласовито,
0067 Па је Иву коњиц познавао,
0068 Брже-боље к њему долетио.
0069 Кад се Иве коња добавио,
0070 Он се ђипи коњу на рамена,
0071 По утече, весела му мајка!
0072 Гледала га два дуждева сина,
0073 Руком су се по челу удрили,
0074 Тер су они тихо беседили:
0075 »Није змија змију приварила,
0076 Како нас је Сењанине Иве.«[4]
